Robert Perišić je zajeban lik. Pisac iz Hrvatske, koji je rođen u Splitu, a živi u Zagrebu. Voli Bukovskog i rokenrol. Piše muški i jedan je od najpopularnijih pisaca takozvane stvarnosne proze. Prvi put sam se susreo sa njegovim pričama pre nekoliko godina, tačnije zbirkom "Užas i veliki troškovi". Dopalo mi se sve to, jer sam kod Perišića prepoznao senzibilitet koji su kod nas prozno uzgajajli Srđan Valjarević i Vladimir Arsenijević. U segmentima tretiranja koitusa između njega i (najoriginalnijeg) Magičnog Ćire postoji ta tanka nit, odnosno povezanost,koja se meri sočnošću u opisivanju seksualnog čina, inače su im poetike i književni pristupi potpuno drugačiji. Ćira je mitoman okrenut holivudskim bogovima i distorziranom svetu rokenrol desperadosa, dok je Perišić više surovi realista okrenut ljudima iz komšiluka koji lutaju bez kompasa kroz vreme koje se svakog dana menja.
"Naš čovjek na terenu" zvuči kao neki politički triler koji je napisao Grejem Grin, ali to svakako nije. Taj nagoveštaj se može tumačiti kao jedna mala pop referenca koja se iscrpljuje u samom naslovu. Sve ostalo u priči je žanrovski daleko od trilera, jer je triler ovde davno prestao biti žanr i postao sam život, enterijer, mizanscen i kulisa balkanskih zemalja u tranziciji, s toga je autor, verovatno svestan te činjenice, rešio da napiše melodramu koje se nijednog trenutka neće suštinski dotaći trilera, jer svi koji budemo čitali knjigu, već znamo u kakvom sranju živimo.
Ovo je prvi Perišićev roman. Priča o mladom novinaru Tinu i njegovoj ljubavnoj vezi sa mladom glumicom Sanjom koja se odigrava u tranzicionoj Hrvatskoj; njegov sukob sa promenjenim sistemom vrednosti i nesnalaženje u novim vremenima; sudar sa stereotipima urbanog i ruralnog; razračunavnje sa aždajom malograđanštine koja čuči u svima nama. Pored priče koja prati Tinov život, paraleno ide još jedna priča Tinovog rođaka Borisa u vidu dnevnika-novinarskog izveštača iz Iraka, koja će ostaviti nesagledive reperkusije na ishod Tinove karijere. Surovo prikazivanje sudbine pojedica u malograđanskom okruženju daje ovoj knjizi univerzalan, gotovo kafkijanski smisao. U jednom momentu glavni lik priče razočarano konstatuje: "To je to...Luzerstvo je zarazno, oduvjek to znam. Trebao sam paziti na društvo! Zašto se, koji kurac, ne družim sa uspešnim mladim ljudima s reklame?! Puna ih je televizija; gde su nestali iz mog vidokruga?" I to je to...to je suština cele priče...neko će potonuti, a neko će postati Šaper...Ako je Viktor Peljevin u "Generaciji P" pisao o jednoj generaciji koja je krenula preko Pepsi kole putem kapitalizma, "Naš čovjek na terenu" je priča o generaciji koja je na put kapitalizma krenula preko Red Bula. Kako će se cela priča zaista završiti, bićemo svedoci za koju godinu. Do tada prijatelji, knjige u ruke... mi moramo i dalje da čitamo i da vrištimo na ekonomiste iz našeg sela, jer ne zna primitivizam šta je to kapitalizam i obrnuto. Jedini vid borbe je tzv Flash mob jer mi smo Šampi(nj)oni.
Revolucije i ratovi obicno izbace na povrsinu najgori šljam. A ovaj roman mi izgleda kao nesto sto bi bilo idelano za ekranizaciju Zorana T. Steta pa to vise nije moguce.
ОдговориИзбриши