петак, 02. октобар 2009.

MOJ PRIJATELJ V.



Moj prijatelj V. je dobar čovek. Otkad znam za sebe, znam i za V. Rodio se tri dana pre mene, dojila me njegova majka (dok je moja tukla bitku sa mastitisom), odrastali smo u istom kraju, zajedno išli u osnovnu školu. V. je bio dete iz radničke porodice čiji su roditelji bili prva generacija koja je sa sela došla u grad. Njegova majka je radila kao kuvarica u lokalnom hotelu. Volela je da priča kako je pre nje na istom tom mestu radila Lepa Lukić, koja je kasnije dogurala do najveće folk zvezde, što bi značilo da i za nju ima nade ako počne da peva. V. i ja smo kao klinci često visili u tom hotelu pred popodnevni odlazak u školu. Gledali smo penzionere koji su u kafe sali igrali domine. Enterijer te sale iz današnje perspektive izgleda skroz nostalgično. Socrealistični ambijent sa stolovima prekrivenim kariranim stolnjacima, limenim pikslama, ogledalima nakačenim na noseće stubove i malom binom za muzičke grupe koje su vikendom tezgarile-od izvora dva putića. Tako su izgledale sve hotelske kafane u bivšoj Jugoslaviji. Danas možete naleteti na takav ambijent jedino po motelima na autoputu ili po nekim gradićima u unutrašnjosti gde uvek sa velikim zadovoljstvom sednem da popijem čuvenu kafu iz bele šoljice sa plavom štraftom. Tamo se još uvek mogu videti old school konobari i fine tete u borosanama.
Posle osnovne škole V. je otišao na zanat u drugi grad, a ja sam upisao gimnaziju. Tu nam se putevi razilaze. Posle toga smo se sretali povremeno, ali se više nismo družili. Kad mu je umro otac, bio sam na sahrani. Majka mu se posle par godina preudala za nekog policajca u penziji i otišla da živi u Petrovac na Mlavi. Nikada nije postala Lepa Lukić. Kada sam otišao na studije, nisam znao više ništa o V. osim da živi negde u predgrađu Beograda i bavi se keramikom, pločicama i tim sanitarnim stvarima.



Pre nekoliko dana naletim na V. ispred jedne banke na Novom Beogradu. Izgrlili smo se, izljubili i seli u prvu kafanu. Čovek je pravi gorštak. Raskrupnjao se, ima šaku ko lopatu, ženu, dvoje dece i srce u kojem ima mesta za svakoga. Sve vreme mi je na umu činjenica da ga život nimalo nije mazio, a da u njemu pritom nema ni trunke ozlojeđenosti. V. se smeje kao da mu je život bio med i mleko. Reče mi da mu je majka dobro i da u nedelju ide da je obiđe. Poželeo sam nešto da pošaljem ženi koja me je dojila, ali mi ništa smisleno nije padalo na pamet. Sećam se njene požrtvovanosti prema V. Iako su bili siromašni, iako je V-ov otac bio alkos i kocoš, majka hrabrost je uvek nalazila način da izgura V. na pravi put. Uvek je nalazila novac za ekskurzije i garderobu, kako V. ne bi zaostajao za drugom decom. Čekala nas je posle škole, primala nas u goste, pravila nam palačinke, salarice i kiflice sa sirom. Bila je duša od čoveka i zbog toga je mnogima bilo gre'ota gledati je kako na grbači nosi malo dete i pijanog muža sa pozamašnim kockarskim dugom.
V. mi je rekao da moram svratiti kod njega u Sremčicu...moram da upoznam njegovu porodicu...da budem njegov gost...pa mi mu dođemo kao neka braća, reče V., iako nemamo puno toga zajedničkog, osim saučesništva u detinjstvu.
Pripalio sam cigaretu i obećao mu da je sledeći vikend rezervisan za staro prijateljstvo jer moj prijatelj V. je dobar čovek. Otkad znam za sebe, znam i za V. Rodio se samo tri dana pre mene. Taj bi vam dao pet litara krvi. Malo je takvih danas...

1 коментар: