NAJDRAŽI EPIZODISTI

Roditelji su me vaspitavali da poštujem svakog čoveka, ma čime se on bavio. Bilo da je majstor, bilo da je doktor, bilo da je profesor, bilo da je pekar, bilo da je glavni glumac ili epizodista. Ljudi se dele na dobre i loše. Nije bitna vera, niti nacija, tek nije bitan status, a pogotovu zanimanje. Ništa mi nije bilo jasno. Isto tako mi je otac pričao, da mi se u životu lako može dogoditi da u društveno-socijalnom smislu neću uvek igrati glavnu ulogu. Usput je pominjao lupanje glavom o zid, insistirajući na notornoj činjenici da smo svi mi u našim životima samo epizodisti. Bolje je i to nego biti statista. Glavna uloga je dodeljena samo Bogu ili kosmičkim silama. Doduše, moguće je da prividno budeš Bog ako se zoveš Robert Mičam, Stiv Mekvin, Alen Delon ili Lino Ventura. Mada, to je samo privid. Obična zajebancija. To je samo uvertira za sve zabave sutrašnjice. Dobar film ne bi bio dobar da nema epizodista. Naši životi bi takođe bili besmisleni da u njima nema epizodista. Što bi rekao poslednji veliki mislilac-provokator Aleksandar Kurčić iz 28.bloka: "Te likovi koje odnekud znamo, a koji nas startuju u gradskom prevozu, po prodavnicama, ulazima, biskopima, kafićima, Tojče Dolsić i ja zovemo KORISNE FACE."

Preža Milinković, Ljubomir Ćipranić i Petar Lupa

Navedena trojka predstavlja prvu trojku koja mi uvek padne na pamet kada neko pomene epizodiste. Preža Milinković je odigrao "milion" epizoda i zbog toga u mom intimnom Pantenonu ima titulu vrhovnog božanstva. Lupa i Ćipranić su nivo ispod Preže. Tu su još i Stole Aranđelović, Milan Srdoč, Dušan Janićijević, Dragomir Felba, Drago Čuma, Ratko Tankosić. Zatim slede glumci koji bi ponekad odigrali i neku glavnu rolu, ali im je Bog dao takav habitus, da su se bolje snalazili kao prvi sporedni epizodisti, nego kao glavni glumci. Milim na Miodraga Andrića a.k.a Ljubu Moljca,Dragana Maksimovića, Pepija Lakovića, Dragana Zarića i recimo J.J. Burduša. To su bile face. Izledali su kao ljudi. Nije mi jasno na osnovu kojih kriterijuma današnji FDU profesori prave nove glumce, kada više na domaćem filmu nema tako karakternih likova kao što ih je bilo nekada. Kada bih snimao filmove, verovatno bih radio samo sa naturščicima. Ne dopadaju mi se domaći glumci mlađe generacije. Osim toga, većina njih glumata kao u pozorištu. Veoma mali broj se snalazi pred kamerama. Neke kamera uopšte neće, ali to je već druga priča.

Imajući u vidu ostatak sveta prvo mi na pamet pada legendarni Jack Elam, u ExJugoslaviji od milošte nazvan Ćora, koji je igrao u 70% snimljenih westerna, i u svakom su ga na početku filma, ili negde na polovini ubijali. Ono što je Preža za domaći teren, to je Ćora za američki teren. Doduše, umirao je i u špageti westernima, tako da je overio i evropski kontinent.Vestern film bez Elama bi bio kao pljeskavica bez luka.

JACK ELAM

Posle Elama bih izdvojio sjajnog Ernesta Borgnina koji je za sobom ostavio mnogo sjajnih epizoda bez kojih bi mnogi filmovi bili nezamislivi. Zamislite samo Pekinpoov "Wild Bunch" bez njega, ili Oldričev "Voz za dve bitange". To ne bi bili isti filmovi.

ERNEST BORGNINE

Met Klark je igrao odmetnike i bitange u filmovima koje su snimali najveći reditelji Novog Holivuda, ali ja ću ga zauvek pamtiti kao ćaleta Džejmsa Spajdera u velikom B hitu iz osamdesetih "Buntovnik iz moje škole".

Matt Clark

Harry Dean Stanton je zapravo glavni. Uvek sam ga doživljavao kao čoveka koji je deo familije Kalijadis. Mi definitivno imamo istu krv. Zvuči suludo, ali želim da verujem u to. Jedinu glavnu ulogu odigrao kod Vendersa u filmu "Pariz Teksas".

HARRY DEAN STANTON

Od "mlađe" generacije kao najupečatljiviji epizodisti istakli su se Stiv Bušemi i pokojni Kristofer Pen (rođeni brat Šona Pena). Među tim generacijama, deset godina gore-dole, ima takođe sjajnih glumaca koji nisu klasični epizodisti, ali koji su hodali po tankoj ivici. To su Tim Rot,Robert Dauni Junior, Alan Rikmen, Luj Diamond Filips, Bil Pulman, Vinsent Galo i drugi...

STEVE BUSCEMI

CHRIS PENN