CLINT EASTWOOD-GRAN TORINO

Jednom sam rekao jednoj prijateljici da Klint Istvuda smatram poslednjim Amerikancem. Pitala me je da joj pojasnim šta pod time podrazumevam. Rekoh joj da ta odrednica nema nikakve veze sa nacionalnošću. Fakat je da su svi koji žive i koji se rađaju u Americi, zapravo Amerikanci, i da će ih biti još mnogo do poslednjeg. Nije u tome poenta. Poenta je u poimanju Amerike iz uobrazilje. Uobrazilje koja je od Amerike napravila ono, što ona zapravo nije, a što je u glavama mnogih Evropljana konstruisana kao jedan zaseban mitski svet nastao gledanjem holivudskih filmova i preslušavanjem LP ploča, koje su s one strane Atlantika dolazile čak i do bivše SFRJ. U tom smislu stvorena je dihotomna amerikana koju su sa jedne strana predstavljali "pioniri novog sveta" koji su na temeljima Ruzveltovog nju dila izgradili imperiju, a s druge strane liberalna Amerika šezdesetih koja je preispitivala tradicionalne vrednosti. Zanimljivo je da su se i jedna i druga Amerika održale do danas, a da se u pop kulturi podjednako vole i gutaju idejene kriške obe strane. Klint Istvud je jedna od najkontraverznijih ikona pop kulture, jer je suštinski pripadao nastavljačima tradicionalne amerikane i čuvarima starozavetnog kodeksa (western, country music, jazz i cool mačizam), dok se s druge strane nije libio da zabode prst u american dream ideologiju i preispituje neke od osnovnih postulata na kojima je utemeljen vrednosni sistem USA. U tom smislu Klint Istvuda smatram poslednjim pravim Amerikancem.

Klint Istvud danas ima 78 godina. Posle filma "Gran Torino" najavio je glumačko povlačenje. Kaže da se komotnije oseća iz kamere. Prošle godine, pored navedenog "Gran Torina" u kojem igra glavnu ulogu-poslednji put, Istvud je režirao i fantastičnu triler-dramu "Changeling" i pokazao da nije za staro gvožđe i da još uvek ima dosta toga da kaže.

Elem, dok sam gledao film "Gran Torino" pretpostavio sam da je istim najavio povlačenje. Istvud igra odrtavelog ratnog veterana-svežeg udovca Kovalskog, rasistu sa zadrškom i nadrkanog džangrizala, koji je jedan od poslednjih belaca u gradskoj četvrti koju su naselili dođoši-emigranti azijatskog i afričkog porekla. Sa potomstvom je u lošim odnosima, u Boga ne veruje, sveštenika "ne jebe ni pod razno", a komšije Azijate ne može da smisli. Na duši nosi greh ratnih zločina počinjenih na ratištu u Koreji, gotovo Ničeanski, tešeći savest floskulom "posle jebanja nema kajanja". Kovalski jedino voli svoj auto "Gran Torino", časove ispijanja piva na tremu, i uživanje u duvanu. Naravno, na njegovoj kući visi američka zastava.

Vremenom i spletom zanimljivih okolnosti Kovalski postaje prijatelj sa komšijama Azijatima-bratom i sestrom. Dečak je, pre no što mu je postao prijatelj, morao da prođe dril zbog pokušaja krađe Gran Torina, iz kojeg je kroz simbolično kažnjavenje postao dobar Amerikanac. Dečak ima problem sa lokalnom bandom, tako da Kovalski priskače u pomoć. Od tog trenutka, pa do samog kraja filma, Klint Istvud demontira mit o Prljavom Hariju i najavljuje povlačenje. Poslednjih petnaest minuta filma su čista poezija u kojoj će pravoverni fanovi Istvudovog opusa prepoznati naglašenu simboliku- simboliku odlaska. Nama, koji smo odrastali uz špageti vesterne i Prljavog Harija, i sazrevali uz role Klinta Istvuda, nije baš najprijatnije pri pomisli da su ta vremena zauvek prošla. Ostaje nam samo da mu zapalimo sveću za zdravlje i za još nekoliko filmova, i da se pitamo, onako Frojdovski, da li je fascinacija onim falusoidnim magnumom vezana za veličine naših đokica, ili je u pitanju nešto drugo.