DAN POSLE

Neke od najvećih trauma detinjstva vezane su za filmove katastrofe, koje smo rado gledali u bioskopima tih godina, ali uvek sa dozom neprijatnosti. Jedan od najstrašnijih i najubedljivijih bio je film Nikolasa Mejera "Day After" iz 1983.godine. Posle tog filma danima nisam mogao da spavam. Mislim da sam tada počeo da mislim. Snimljen je u doba hladnog rata, a predstavio je čovečanstvu sliku o tome kako bi izgledao svet kada bi Rusi i Amerikanci bacili jedni na druge po atomsku bombu. Sve bi se potpuno raspalo i otišlo u dođavola, a naše okruženje bi počelo da liči na apokaliptične pejzaže iz filma Mad Max. Ne lezi vraže, nekoliko godina kasnije desio se Černobil.

Černobilska katastrofa je najgora nuklearna nesreća na svetu, sa nesagledivim posledicama sa kojima će se suočavati ne samo ovdašnje, već i mnoge buduće generacije širom sveta. Ova nesreća se desila 26 aprila 1986 u 1:23 časa u černobilskoj nuklearnoj elektrani eksplozijom nuklearnog reaktora 4 i kontaminacijom okružujućeg regiona radioaktivnim otpadom koji se ubrzo proširio na skoro celu Evropu, većinu Sovjetskog Saveza, centralnu Aziju, Bliski Istok i severne delove Severne Amerike. Veliki delovi Rusije, Belorusije i Ukrajine bili su teško zagađeni, primoravajući na evakuaciju i preseljenje preko 336 000 ljudi. Oko 60% radioaktivnog oblaka spustilo se na Belorusiju.

Pre nekoliko dana na nekom satelitskom kanalu naleteo sam na emisiju u kojoj su intervjuisali čoveka koji je nekada radio u postrojenju elektrane. Oronuli starac po imenu Viktor, sedeo je u dnevnoj sobi svog stana dok je pričao o svom životu posle katastrofe. Stan se nalazi u delu grada koji se zove Troješjna. 1986. godine hiljade ljudi je preseljeno u Troješjnu. Viktor je sa svojom porodicom došao u naselje nakon nesreće. Stan ove šestočlane porodice velik je tek neka 42 kvadratna metra. Viktor je sa svojim sinovima nakon nesreće pomagao oko sređivanja u Černobilu. Danas je bolestan kao uostalom i njegovi sinovi. Ova sudbina zadesila je hiljade ljudi. Viktor je tom prilikom rekao: „U našoj zgradi živi 36 porodica iz Pripjata. Muškarci su uglavnom pomrli, ostalo ih je još jedanaest. Četvorica su jako bolesna, a skoro svi imaju rak.“ Pritom Viktor prima invalidsku penziju koja iznosi 130 evra. Kada je trebalo da se operiše novac je skupljao kod rodbine, kako bi mogao da plati bolničko lečenje. Često sanja nesreću ali i svoj nekadašnji život. Prošle godine je sa porodicom posetio mesto na kome se nalazi reaktor. U prečniku od 30 kilometara oko reaktora je zabranjena zona. Nekada su tu postojala sela. U međuvremenu se nekoliko porodica vratilo. I pored zračenja stari ljudi žele poslednje dane života da provedu baš tu. Viktorova porodica je posetila grobove, fotografisala nekadašnju zgradu, bolnicu u kojoj je rođen najmlađi sin.

U aprilu ove godine obeležiće se 23 godine od katastrofe. Sećam se, kao juče da je bilo, kada su nam savetovali da ne izlazimo previše napolje, da ne jedemo zelenu salatu i voće posle kiše, i da izbegavamo bespotrebna izlaganja padavinama. Sve što se dešavalo u SSSR-u bilo je strašno i nezamislivo.

Sve ovo pričam zato što su se poslednjih nekoliko meseci pojavili ozbiljni ljudi iz sveta nauke i politike, koji lobiraju za nekoga da se i u Srbiji izgradi nuklearna elektrana. Što je najgore u celoj priči, ako im kažete da je to loše i da to nije pametno, ubediće vas da grešite i da ste primitivna budala. E pa jebe mi se!!! Neka sam primitivna budala, ali posle Černobila neću odstupiti. Što reče Rambo Amadeus, možda bi bio siguran da njome upravlja Nemac, mada je i to diskutabilno, ali ako njome bude upravljao Srbin, to će biti potpuna katastrofa. Zašto? Zato što Srbin više liči na Ukrajinca, nego na Nemca. Mi više nemamo vremena da se igramo sa životom, vreme je da već jednom počnemo da ga živimo i poštujemo.