ŠUGAV DAN

Izašao sam iz dvadeset šestice kod Kalenić pijace. Krenuo sam peške do kafane Mala Vltava. Kod mesare Matijević sretoh J. Nosio je pijačnu torbu iz koje su štrčali perčini mladog luka. Pozdravili smo se srdačno. Voleo sam nekada da sedim sa njim. Zvao sam ga veseli Bosanac. Nije ga bilo neko vreme. Rekao mi je da je živeo dve godine u Nišu kod žene, ali pošto nisu mogli da imaju dece, brak je počeo da im se raspada. Razveli su se pre šest meseci. Tada je rešio da se vrati u Beograd. Trenutno radi sa bratom kao vodoinstalater i dobro mu ide. Razmenili smo brojeve telefona i dogovorili se da odemo jedno veče negde na pivo. Posle toga sam nastavio dalje i razmišljao o J.Verovatno mu nedostaje žena. Nekad ljudi ne mogu da opstanu zajedno. Sve to izgleda veoma jednostavno, a u suštini je jebeno teško i nepodnošljivo. Bojim se da će jednog dana, kako je rekao Sioran, svi ljudi koji pate u tišini i ne usuđuju se da izliju kroz suze svoju gorčinu, zaurlati u horu, u stravičnoj disharmoniji, čudesnim kricima koji će uzdrmati ovu zemlju.

Kada sam stigao do Male Vltave, shvatio sam da su zatvorili još jednu kafanu. Bio je tu neki ugostiteljski objekat, caffe poslastičarnica, u kojoj su sedeli neki dobrostojeći penzioneri ispijajući čaj i grickajući mafine. Strašno!!! Mislim, nisam od onih koji ne vole kafiće. Posećujem ih često, pogotovu neke u kojima se oseća prisnija atmosfera, ali ne mogu da shvatim da ljudi ubijaju sve ono što je bilo dobro u ovoj zemlji. Zamislite da Englezi sve pabove pretvore u fancy kafiće sa mesinganim stolicama i sumnjivim playlistama. To bi bilo ravno horor filmu.

Krenuo sam prema Bulevaru i sreo M. Nisam je video sedam godina. Susret je bio prijatan. Pozvao sam je na piće. Nije imala vremena. Izašla je sa posla na pauzu za doručak. Izgledala je dobro.Mislim, i dalje je bila lepa.Radila je kao PR menadžer na jednoj TV stanici. Nisam imao pojma. Kada smo bili zajedno imala je druge ambicije. Prokockani snovi, rekla je i upisala moj broj u mobilni telefon. Ja sam uradio isto što i ona. Rastali smo se. Više je nisam video.

Kod Depoa, na tramvajskoj stanici, ležao je pas lutalica. Bakice sa cegerima i neki klinci su ignorisali njegovo prisustvo. Taj pas je bio prljav, lep i usamljen. Čekao je šintere ili neku budalu koja će ga odvaliti đonom. I on je znao kako izgleda šugav dan.