ŠLAJMARINA TAJNA

Čika Jocu Šlajmaru poznavao sam čitav život. Čudan je to čovek bio. Radio je kao službenik u penzijsko-invalidskom. Naveče bi sedeo pred gradskom kafanom i razglabao sa ostalim čaršijskim naklapalima priče koje su bojile monotoniju i sivilo autentične srpske varošice. Uvek je jeo ratluk sa orasima, pio gorku kafu i pušio Drinu bez filtera. Njegova ljubičasta kravata sa belim tufnama, čista i ispeglana, odavala je čoveka sofisticirane ekscentričnosti. Košulje su bile žute ili crvene. Smenjivale su se dva puta nedeljno. Sa pantalonama nije bio baš reprezentativan. Uvek su bile vidljive dve-tri fleke oko šlica. Nevolje sa prostatom ili ko će ga znati?

Svoj nadimak je dobio zbog neprijatnosti, kojoj su bili izloženi svi u njegovom prisustvu, jer u trenutku kada bi čika Joca dobio napad kašlja, imali bi ste utisak da će vam se njegova plućna maramica zalepiti za obraz. Posle toga bi usledio torpedo šlajmarice koji je svojom ubojitošću bio ravan dum-dum mecima. Taj oblik je takodje trebalo inkriminisati ženevskim konvencijama. Njegov sin, Šlajmara Junior, išao je sa mnom u razred. Potpuni frik. Na jednoj ekskurziji pojeo je sedam punjenih paprika, pa su učiteljice morale da zovu hitnu pomoć kako bi malog Šlajmaru povratili u život.

Moj otac je bio dobar prijatelj sa čika Jocom Šlajmarom.U našoj radnji je kupovao cimet, suve smokve, pirinač, kafu i cigarete. Moja baka je uvek govorila svojim drugaricama da Šlajmara puši ko Turčin. Njegova pokojna žena, Stana Saksija, znala je svaki aber od igrališta do benzinske pumpe. Zvali su je Saksija zato što je po celi dan stajala na prozoru.

U čaršiji je Šlajmaru pratio glas da je neopevana stipsa. To nikada nije poricao. Lokalni alkosi su ga hvatali u mašinu ne bi li okrenuo turu pića. Ostavljali su ga na miru kada bi počeo da kašlje. Neki cinik bi dobacio poskočicu tipa »čika Joco opet ste se prehladili?« Nije se ljutio, iako je bio prgav. Čudan čovek, kao što rekoh. Od svih meseci u godini, najviše je voleo novembar. Pričao je da ga podseća na umiranje. Bez okolišanja je pričao o smrti. Ostali penzioneri su bežali od njega. Mislim da mu je to bio cilj. U crkvu je išao svake nedelje, dok su sveštenici bežali od njega kao od djavola. Vazda je sa njima terao sprdnju. Pozivao se na Entoni Kvina kao Grka Zorbu. Gledao je taj film više puta i bio zadivljen harizmom glavnog junaka, iako je jedne večeri priznao da nikada neće uspeti da bude takav džek, jer mu je dinar isuviše težak. Kad mu je umrla Stana Saksija, malo je klonuo duhom.Više nije bio isti. Počeo je da pije kao smuk.

Umro je sa jednom tajnom, koja je godinama, samo njemu bila znana, a koju je čaršija razotkrila po njegovom odlasku na večni počinak. To mu je bila namera. Elem, nekoliko nedelja posle sahrane, jedan ugledni nacionalni časopis, koji je u svojoj sadržini, što bi rekao Bariko, imao laku notu ženstvenosti,objavio je da je na konkursu za najbolje pite Srbije, prošla zbirka recepture, koju je sastavio, niko drugi, do čika Joca Šlajmara. Svi su bili prijatno iznenadjeni. Da li je moguće da je to bila njegova opsesija? Taj časopis je objavio zbirku Šlajmarinih recepta u kojoj su mnogi prepoznali umetnost zaboravljenog kulinarstva. Pite sa kiselim sirom, mesom, spanaćem i zeljem; pita od lešnika i slatke pavlake; sa višnjama, kremom od jagode, sa ribizlama, od modrih patlidžana, od suvog groždja sa cimetom, od kestena, kokošjeg mesa; pita od sala sa nadevom od kuvanih jabuka, sa svežim breskvama i kremom,od praziluka, sa kupusom i pirinčem, sa orasima i čokoladom; pita sa telećim mesom i šunkom, pita sa grizom, pita šaum, pita sut, krompiruša i još gomila neverovatnih kombinacija. Ostalo je nerazjašnjeno pitanje, kada i kako je sve to odradio. Jedna takva pasija se nikako nije uklapala u njegovu ličnost. Bilo je dosta sumnjičavih na tu temu i ispredale su se razne rašomonske verzije o kredibilitetu Šlajmarinih receptura. To je već bila palanačka zabava. Junior se kleo da je stari svake večeri posle dnevnika odlazio u svoju sobu gde je provodio vreme do ponoći listajući nekakve stare sveske koje je iskopao u podrumu. Verovatno zaostavština baba Keve, šapnula je moja baka svojim prijateljicama. Mića Lajer se hvalio po gradu, da je on kao juniorov najbolji prijatelj, imao privilegiju da prvi proba Šlajmarine pite. Neki su Šlajmarin uspeh čak poredili sa pričom o Albertu i Milevi Ajnštajn (Čija je zapravo teorija relativiteta?) pa su sve one recepte pripisali pokojnoj Stani. Bilo kako bilo, ovaj dogadjaj je uzburkao palanačke duhove, ali će priča sigurno ostati u sećanju kao izazov za mnoge kafanske pripovedače.

Šlajmari Junioru nije preostalo ništa drugo, do da iskoristi brend koji mu je stari Šlajmara ostavio u amanet. Na glavnoj ulici, otvorio je kiosk u kojem su se prodavale pite Šlajmare. Tu su se hranila sva deca, svi penzioneri, službenici, ono malo radničke klase i seljaka,lokalni boemi, ostale protuve i zgubidani. Šlajmarine pite su podarile autentičnost jednoj čaršiji koja je bila na samrti. To je metafizika koja opravdava teorije mnogih filozofa. To je delić kosmosa koji treba prepoznati ili makar delimično obratiti pažnju na njega, a sve ostalo je golo govno.