STRIC

posvećeno Chet Bakeru

Katarinu sam napustio jedne noći, kada smo se posvađali oko toga da li je termostat na frižideru ispravan ili nije. Tačnije, to je bio samo povod da obostrano emotivno nezadovoljstvo trijumfuje definitivnim krahom naše veze. Zgrabio sam je rukama oko vrata osetivši njenu toplu kožu pod dlanovima. Nisam imao srca da je zadavim. Bila je previše nežna. Uostalom, nekada smo se voleli.

Taksi me je sačekao ispred zgrade. Izneo sam kofer i kišobran koji sam pre četiri godine uneo u naš zajednički život. Nisam znao kuda bih otišao te noći, pa sam se obreo kod noćnog portira firme u kojoj sam tada radio. Cele noći smo ćaskali nekakve gluposti i ispijali kafe od kojih mi je ponovo proradila gorušica. Zamolio sam ga da nikoma ne priča o ovome.

Znao sam da kod strica mogu ostati neko vreme, pa sam se posle posla tamo i uputio. Sačekao me je na vratima njegov irski seter Dizi, koji mi je izbalavio pantalone. Otišao sam do toaleta i papirom skinuo bale. To sam oduvek najviše mrzeo kod kerova. To balavljenje i ostavljanje dlaka svuda za sobom. Znao sam unapred da nikada neću imati kućnog ljubimca.

-Dugo te nisam video...Od Sv.Dimitrija...Ima tome osam meseci?Sedi da popijemo.

Izvadio je iz ormana flašu rakije. Pili smo do kasno u noć, pričali i roštiljali TV programe. Stric je veoma duhovito i sarkastično komentarisao reklame. Bio je ekspert za analizu ljudske gluposti. Dopala mi se njegova beskompromisnost i nemilosrdnost. Imao je moć da do najsitnijih detalja, potpuno perverzno, iskasapi najbenigniji tok-šou. To me je zabavljalo. Moj otac je bio sasvim drugačiji tip. Naprosto,nisam mogao da verujem da su njih dvojica imali isti DNK.

Ušao sam u sobu gde je trebalo da spavam. Izvukao sam postelju iz ormana i počeo da kijam. Proklete grinje na koje sam alergičan još od detinjstva. Osetivši miris naftalina, obuze me neka čudna tuga. Postadoh svestan prolaznosti i čamotinje. Svi smo deo nekakve porodice, a beskrajno usamljeni. Pravimo se da je sve u redu, dok nas miris naftalina ne podseti da nije baš tako. Stric je već zaspao u svojoj sobi. Skinuo sam mu naočare i pokrio ga. Dizi je takođe spavao u svom kutku. Ostao sam još neko vreme budan gledajući albume sa slikama. Izbledele crno-bele fotografije na kojima su bili otac i stric kao dečaci. Letovanje u Opatiji 1950.godine. Otac je na kolenu imao krasticu od posekotine. Baka koja je izgledala kao filmska glumica iz holivudskih klasika. Prava dama. Dedine fotografije iz studentskih dana na Sorboni. U drugom albumu su se nalazile stričeve fotografije iz šezdesetih godina kada je svirao trubu u džez orkestru u Nemačkoj. Izgledao je potpuno neverovatno. Odelo mu je stajalo kao da je rodjen u njemu. Pozavideo bi mu i Džon Kasavetes. Danas su vidljivi samo obrisi tog »aristokratskog« sjaja. Zub vremena je učinio svoje. Naborano lice, požuteli prsti od duvana, izbledeli sako sa pocepanom postavom i desetogodišnje odsustvo ženske ruke. Žena sa kojom je živeo, umrla je od galopirajućeg raka kostiju. Ostao je samac sa gomilom džez ploča i boemskim navikama kojih nije bio spreman da se odrekne. Moja majka je to nazivala alkoholizmom. Zvuči surovo...priznajem.

Zatvorivši album, osetio sam neizmernu težinu na grudima. Sa radija je dopirao nežno brašnjavi glas Četa Bejkera. Prošlo je dva posle ponoći. Osećao sam blagu mučninu od rakije. Otišao sam do kuhinje i u frižideru zatekao parče sira na tacni. Sa gornje strane već ga je zahvatio žućkasti tvrdi sloj. Bila je tu još tubica kečapa i nekoliko konzervi mesnog nareska i tunjevine. Napravio sam sendvič. Razmišljao sam o Katarininim grudima. Bile su to privlačne grudi sa čvrstim bradavicama. Nedostajaće mi, pomislio sam. Kečap je kapnuo na sto. Dizi se probudio i nadžedžio ispred mene. Niz jezik su mu curile one grozne bale. Bacio sam mu ostatak sendviča u posudu i pripalio cigaretu. Setio sam se Džeka Nikolsona kako je u filmu »Pet lakih komada« na samom kraju ušao u onaj kamion i otišao u pičku materinu. To je bilo jedino rešenje. Započeti život od nule.

Legao sam u krevet, kinuo i osetio kako mi se polako zatvara leva nozdrva. Okrenuo sam se na desnu stranu kako bih napravio nekakav balans slincima. Ugasio sam lampu i osluškivao tišinu koja je jedino u ovo doba bila podnošljiva.

Probudio sam se tri sata kasnije sa užasnom glavoboljom. Usta su mi bila skroz suva. Nos potpuno začepljen. Popio sam nekoliko čaša vode i vratio se u krevet. Stric i Dizi su čvrsto spavali. Ležeći, do jutra sam razmišljao da li se onaj termostat zaista pokvario.

Možda sam pogrešio?