"Ljudi moji, odjednom je počelo da pljušti kao ludo. Lilo je kao iz kabla, boga mi. Svi roditelji i majke i ostali požurili su da se sklone pod sam krov ringišpila da ne pokisnu do kože ili nešto, ali ja sam još neko vreme ostao na klupi. Prilično sam pokisnuo, naročito vrat i pantalone. Ona lovačka kapa me stvarno štitila, u neku ruku, ali sam ipak pokisnuo. Odjednom sam osetio neviđenu sreću, gledajući Febu kako kruži naokolo. Samo što nisam počeo da se derem, toliko sam bio srećan, ako baš hoćete da znate. Ne znam zašto. Jednostavno je bila tako neviđeno lepa dok je kružila naokolo, u svom plavom kaputiću i sve. Bože, voleo bih da ste bili tamo."
(Selindžer "Lovac u žitu")Prošlo je nešto više od pola veka(16.juli 1951.godine), od kako je objavljen jedan od najznačajnijih i najčitanijih romana moderne književnosti, koji je u tolikoj meri bio predmet analiza i studija, kao i bezbrojnih članaka, objavljenih kako u Americi, tako i u čitavom svetu. U pitanju je „Lovac u žitu“ Džeroma Dejvida Selindžera koji je u svakom tinejdžeru koji se sa njom susreo ostavio duboku brazdu u procesu sazrevanja i negde ga odredio kao biće koje će do kraja života pripadati onom plemenitijem delu čovečanstva.
Sve što je do sada Selindžer objavio može stati u knjigu od 500 stranica. Stilski je pripadao generaciji realista koji su uz Hemingveja, Gertrudu Štajn i Normana Majlera, kasnije Karvera, Bukovskog i Filipa Rota, reprezentovali na pravi način suštinu pripovedanja, koja danas, kada naklonost kritike uživa postmoderna, izgleda kao slamka za koju bi mogli da se uhvatimo kako bi izašli iz septičke jame koju nam je iskopao kvazi-intelektualni akademski elitizam.
Dž.D.Selindžer je rodjen 1919.godine u New Yorku kao sin klivledskog rabina. S obzirom da je odrastao je na uglu Park avenije i 91. ulice uvek sam ga zamišljao kao jednog od klinaca njujorških ulica koje su najautentičnije oslikane u filmovima Martina Skorsezea i ostalih sinova Velike jabuke. Negde uoči drugog svetskog rata upisuje tečaj kratke priče na Kolumbija univerzitetu kod Vita Berneta gde su mu društvo pravili Truman Kapoti i Norman Majler. Bavi se glumom, piše ljubavna pisma Uni O Nil, ćerki čuvenog dramskog pisca Judžina O Nila, izlazi po barovima i intenzivno sluša džez. U decembru 1941.godine je regrutovan tako da je jedan period rata proveo u Evropi, tačnije u Engleskoj u gradiću Tiverton gde je nastala priča „Za Esme-s ljubavlju i mučninom“.Služio je u obaveštajnoj službi i bio lovac na naciste. U jednom pismu Hemingveju, neposredno po završetku rata, piše da se nalazi u Nirnbergu u bolnici i da pati od depresije. Tu je nagovestio da želi da napiše roman u kojem bi glavni lik bio Holden Kolfild, njegov alter ego, o kojem je nekim svojim prijateljima pričao po džez klubovima Grinič Vilidža kao da je u pitanju njegov najbolji prijatelj. Ženio se par puta, ima nekoliko dece, aferu sa dosta mlađom studentkinjom sa Jejla. Živi povučeno u brdima Nju Hempšira daleko od javnosti u tišini i spokojstvu. Već godinama ne daje nikakve intervjue. Priča se da u sefu čuva nekoliko rukopisa koji će biti objavljeni po njegovoj smrti. Greh je poželeti smrt bilo kojeg čoveka, ali dupe bih dao da još jedan Selindžerov roman držim prvi put u rukama.
Lovca sam prvi put čitao sa petnaest godina, drugi put sa dvadeset dve, treći put sa dvadeset osam i sva tri puta sam se „smrzo“. Takvu emociju sam kasnije prepoznavao u mnogim delima koji su se svesno ili nesvesno pozivali na prethodnika (Pol Oster), ali sam se uvek radovao takvim omažima. Holden Kolfild je mnogim generacijama, od pedesetih na ovamo, pomagao da artikulišu svoja osećanja, da izgrade jedan plemenitiji pogled na svet i da shvate da nisu sami u ovoj usranoj civilizaciji kojom vlada grozni svet odraslih. Koliki je njegov uticaj bio na druge pisce i njihove književne opuse u budućoj perspektivi će se verovatno na jedan ozbiljniji način pozabaviti teorija književnosti. Taj način minimalističkog naivnog pripovedanja koje kao da dolazi od strane pametnog deteta prepoznatljiv je kod Filipa Rota u romanu „Portnojeva boljka“ kao i kod Erlenda Lua u romanu „Naivan,super“. Zatim u romanu „Oproštajni dar“ Vladimira Tasića imamo pozivanje na Selindžera u samoj okosnici priče koja neskriveno, što je njena najveća vrlina, priziva duh Simora, bratsku ljubav, genijalnost i individualizam. Čak se i pas glavnog lika zove Feba, kao „stara“ Feba, malena sestrica Holdena Kolfilda. Često sam pokušavao da Holdena Kolfilda zamislim kao odraslog čoveka.Uvek sam se zaustavljao na Selindžeru. Posle tridesete počeo sam i sebe i brojne prijatelje da doživljavam kao Holdena Kolfilda. Prepoznavao sam kod njih njegov osmeh, nedoumice i treptaje srca. Naprosto, bilo mi je žao što smo se uprljali zakoračivši u svet odraslih ljudi. To vam je onaj svet gde se prekrajaju mape, gde istorija caruje, svet akcija, deonica i kredita, gde sede dosadnjakovići i sebičnjaci. To vam je svet kojem Holden Kolfild ne pripada.
Nedavno na Kalenić pijaci sretoh jednu staru prijateljicu, pa onako zadovoljni što se vidimo posle dužeg vremenskog perioda, krenusmo da lamentiramo nad vremenima iz gimnazijskih dana (kao da su i bila neka!). Kad sam joj se požalio na životnu jednoličnost, uzaludnu poslovnu jurnjavu i pristajanje na pregršt jebenih kompromisa, ona se nasmeja i reče:“Nemoj se previše uzbudjivati, znam kako ti je, jer svi smo mi pomalo Holden Kolfild.“
Нема коментара:
Постави коментар