Barbarogenije sa Balkana

Posle TV dokumentarca Antonele Rihe o Emiru Kusturici i njegovom pomirenju sa Abdulahom Sidranom, beogradska čaršija je reagovala očekivano. Od potpunog oduševljenja jednog dela javnosti, do glasnog negodovanja i napuštanja kafanskih stolova na pozitivan pomen Emira Kusturice. Ljudi koji ga vole, imaju svoje razloge za to i oni me suštinski ne zanimaju. Ovde me se konkretno tiču intelektualci koji na pomen Emira Kusturice iskeze zakrvavljene očnjake ili po difoltu dobijaju ospice. Većina njih Kusturicu smatra srpskim nacionalistom i prevrtljivcem; čovekom koji se devedesetih nije lepo poneo prema rodnom Sarajevu; čovekom koji je bio blizak Miloševićevoj politici; čovekom koji je dobar drugar sa Koštunicom; čovekom koji je zajebo seljake iz Kremana; čovekom koji je bio Leni fon Rifenštal Miloševićeve Srbije; čovekom koji je iz Islama prešao u Pravoslavlje; čovekom koji je zajebo Neleta Karajlića odvukavši ga u world music vode; i još štošta što mu ne služi na čast.

Kao neko ko ne voli opšta mesta i papagajske teze lansirane od strane uniformisanih umova, želeo sam prvo da proverim šta je od svega ovoga tačno, odnosno šta je istina. Da li je Emir Kusturica srpski nacionalista? Uzmimo na primer da jeste, i to neka bude nacionalista-šovinista u najgorem mogućem obliku, onaj koji mrzi sve što nije njegovo. Da li je to Emir Kusturica? Naravno da nije. Nikada nisam čuo ni jednu reč mržnje upućenu na račun bilo kojeg naroda ili manjine od strane Emira Kusturice. Naprotiv, smatram da je Kusturica uradio za afirmaciju romske kulture mnogo više od mnogih aktivista. To što je drugar sa Koštunicom je opet njegova stvar i ne znači da je kriv za sve ratove i zločine na ovim prostorima. Pa šta? Problem je jedino što Kusturica ne vidi da je Koštunica bezveze. Da li to njega čini zlim? Jok, more.

Izvesna rediteljka Jasmila Žbanić (Grbavica) izjavljuje da je Emir Kusturica zapravo Leni Rifenštal Miloševićeve Srbije. Ova kvalifikacija je apsolutno netačna. Da se ne lažemo, svi znamo da Milošević nije imao svoju Leni u srpskoj kinematografiji. Devedeset posto snimljenih filmova u Srbiji bilo je upereno protiv režima Slobodana Miloševića. Voleo bih da sam čuo obrazloženje od dotične G-đice Žbanić koji je to film Emira Kusturice glorifikovao režim Slobodana Miloševića. To je još jedna notorna glupost koja se olako primila među intelektualcima građanske orijentacije i koju mnogi i dan danas ponavljaju kao papagaji.

Kada je primio hrišćanstvo i krstio se u pravoslavnoj crkvi, mnogi veliki borci za ljudska prava i pripadnici građanskih političkih partija davali su sebi za pravo da na agresivan način komentarišu nečije pravo na slobodu veroispovesti koje je zagarantovano ustavom. Tu smo došli do najvećeg paradoksa da zagovornici ljudskih prava i sloboda osporavaju pravo jednom čoveku da promeni veroispovest. Osim toga, Kusturica je sam izjavio da je pre krštenja bio ateista, što znači da nije promenio veru, već je postao vernik. Dakle, u javnosti se činjenice slažu i istima se spekuliše onako kako kome odgovara. 

Abdulah Sidran je u emisiji objasnio zašto ih je zapravo Kusturica ujeo za srce. Kada je neko Bog u rodnom gradu i kada napusti taj grad u teškim trenucima, to njegovi sugrađani doživljavaju kao izdaju i ujed za dušu. Potpuno razumljivo za odnos Sarajlija prema Emiru, ali opet...uvek postoji ona druga strana priče koja je potpuno lična i koja nije nimalo jednostavna. Lična drama Emira Kusturice nije laka i jednostavna. Kako se raspadala SFRJ tako su se raspadali životi mnogih ljudi koji su svojim delima bili deo jugoslovenske kulture. "Sjećaš li se Doli Bel" i "Otac na službenom putu" su dva filma koja su u potpunosti pripadala jugoslovenskoj kinematografiji. U oba filma igrali su beogradski, sarajevski i zagrebački glumci. Kao takvi su ostali u kolektivnom sećanju svih naroda sa prostora Ex-Yu. Jedan novinar Vremena je u vezi Kusturice jednom zaključio da je (citiram) ""bilo nepravedno i nerazumno očekivati od njega tačne i pouzdane procene istorijskog košmara kroz koji smo prošli i koji je i on lično odbolovao. Čovek se lomio zajedno sa zemljom kojoj je pripadao, a pritom nikad nije bio ni blizu mestâ na kojima se o nečemu odlučivalo. Utoliko je čudniji gnev nekih ljudi u Sarajevu pa i u Beogradu, koji Kusturicu drže negde pri vrhu liste krivaca za sva zla iz devedesetih."

Emir Kusturica je slojevita ličnost. Bio je veliki umetnik koji je u međuvremenu postao neimar i biznismen. Umetnost ga nešto više neće. Voli da bude blizak dvoru i druži se sa političarima. Nekad su mu izjave smislene, nekada besmislene. Čovek koji je prijatelj sa Džimom Džarmušem, Akijem Kaurismakijem, Markesom, Mihalkovim i Džonijem Depom nije naivan igrač. Svirao je sa pokojnim Stramerom, doveo do ludila Fej Danavej, smejao se sa Džerijem Luisom. Na dodeli Zlatne palme u Kanu citirao je Sida Višousa i odveo na večeru Šeron Stoun. Na Mokroj gori mu na  uvce peva Manu Chao, sa Maradonom pika loptu. Smešno je i jadno kada mu po grbači skaču sitnošićardžijski provincijalni umetnici i bedna piskarala. Kao "zlo" može mu se jedino pripisati to što je Neleta Karajlića ubedio da je unca-unca nešto dobro i što je dozvolio da se napravi onako grozna voštana figura Džonija Depa. To mu ne treba oprostiti.