FREDE, LAKU NOĆ

Petak je dan za druženje sa prijateljima. Taj petak smo morali da zaobiđemo prijatelje, jer nas je zvala na večeru dalja rođaka moje majke. Suštinski, uvek se trudim da izbegnem susrete za koje unapred znam da će mi biti težak smor, ali ponekad su i oni neizbežni. Ne volim da se uvaljujem ljudima na gajbu. Više volim da se viđamo po kafanama ili restoranima. Tamo se osećam slobodnije. Mogu da pušim koliko hoću, i ne moram da razmišljam o tome da li će žar da progori tepih, stolnjak ili mebl na krevetu, i da li će nekome smetati što posle nekoliko piva odlazim na svakih petnaestak minuta da pišam. Znao sam jednog čoveka koji je posle svake posete koju je imao, WC šolju polivao kiselinom, a ljude koji su se usrali u njegovoj klonji smatrao divljacima i neandertalicma. Zbog takvih tipova ja zaobilazim kućne posete. Inače, volim kada meni dolaze gosti, a još više volim da im spremim neku hranu. To je poseban gušt.

Rođaka je generalno OK lik. Profesorka književnosti u srednjoj školi. Ima taj senzibilitet daveža, kao i svi prosvetni radnici, ali je podnošljiva. Takve osobe bude u meni zaboravljene frustracije mog putešestvija kroz kaljugu obrazovnog sistema otadžbine. Rođaka ima pedesetak i kusur godina. Muž joj je umro pre nekoliko godina. Bio je fini čovek. Pisao je filmske kritike. On mi baš nedostaje.

Rođaka je, pored mene i moje žene, na večeru zvala i decu svoje prijateljice, koji su po godinama bliski nama, jer je ona smislila da bi to baš bilo zgodno, da se tu kao nešto mi i ubuduće družimo. Bili su to brat i sestra. Brat ima oko trideset godina i radi kao novinar u nekom dnevnopolitičkom listu. Sestra je neka umetnica, par godina mlađa. Zgodnjikava, ali ružnjikava. Mislim da se cele večeri dosađivala. Imao sam utisak da je tako želela da priča o sebi, ali nije umela da započne priču. Uostalom, od brata daveža nije mogla ni da dođe na red. Brat je brže bolje krenuo da drvi o dnevnoj politici i o tome kako je umetnost u Srbiji zatajila u smislu društveno-političke angažovanosti. Baljezgao je nešto i o denacifikaciji, a ja sam samo želeo da popijem do kraja bocu dobro ohlađenog belog Krstača, i da se u potpunosti isključim iz cele priče. Razmišljao sam o tome kako ću sutra sa Serđom i Zekom da idem u Kinoteku; posle sam razmišljao o glupom keru dalmatincu koji živi na mom spratu; zatim o patikama koje sam kao klinac kupio na letovanju u Leptokariji i koje su mi ukrali u zgradama limenkama, kada sam bio na rođendanu kod drugarice iz razreda, zbog glupog orijentalnog običaja izuvanja pred vratima. I zbog toga ne volim provincijske i južnjačke kućne posete. Pričao mi Bata da je kao student bio na žurci, negde na Miljakovcu-Šiljakovcu i da su ladno svi bili u čarapama. Jebote, ljudi nisu normalni.

Tok mojih misli prekinula je priča brata denacifikatora koji je na ivici ejakulacije pričao o Ketrin Bigelou i njenom filmu The Hurt Locker. Mrzelo me da mu otkrijem, da mi je taj film dosadan i besmislen, jer sam se bojao da će mi celo veče držati predavanje. Sve vreme sam se suzdržavao. Uspeo sam. Rođaka je načela još jednu bocu Krstača. Brat je onda počeo da baca drvlje i kamenje na pisca Dragoslava Mihailovića. Pitao sam ga da li je čitao „Kad su cvetale tikve“, „Petrijin venac“, „Čizmaše“. Reče da je čitao „tikve“ u školi, a „Petrijin venac“ je gledao na filmu i reče da je to teško sranje poput proze Dobrice Ćosića. Onda sam definitivno zaključio da je tip potpuni retard. Htedoh da se pošibam sa njim, ali ne ide. U gostima sam. Gde ću se tući u tuđoj kući. Eto, to još jedan razlog za kafansko viđanje. Tamo uvek možeš da se potučeš a da ne razmišljaš o inventaru. Sve će to naplatiti onaj odozgo. Kako inventar naše ludosti tako i bratove gluposti. U svakom slučaju te večeri sam ispao pička i nisam fizički odbranio čast Dragoslava Mihailovića, ali zato jesam ovom pričom. Makar malo.