Djeca Patrasa - Zoran Ferić

Sa Zoranom Ferićem sam se do sada susreo samo jednom, pre nekoliko godina, kada sam slučajno naleteo na zbirku priča "Anđeo u ofsajdu". Kada sam čuo da je Profil objavio njegov roman "Djeca Patrasa" znao sam sa kime imam posla i da se ta čitalačka avantura može debelo isplatiti. Ionako sam se poslednjih par meseci smorio nekim klasicima, tako da sam bio sasvim siguran da će mi neki "naš čovek" leći ko kec na deset. Pride što sam znao da je to tip koji pripada generacijama koje su u doba mog odrastanja bili heroji ulice i koji su intenzivno živeli subkulturnu scenu bivše Jugoslavije. To je bilo dovoljno.

Kod Ferića je rečenica majka pripovedanja. Prva rečenica u romanu glasi: "Čovek je izmislio kotač da bi što brže pobjegao od sebe, a onda mu se dogodila povijest." Dok poslednje tri rečenice kojim poentira glase: "Preostalo mi je još da ostarim i sa svojom ženom. U međuvremenu rodit će se dijete i učiniti nas još starijima. Kad se to dogodi, podignut ću ga na ruke, stat ćemo pred ogledalo i čekati tko će se prvi nasmijati." Razmatrajući ovo malo ali vredno delo opet sam došao do zaključka da Hrvatska trenutno ima bolje pisce od Srbije. Izgleda da je postmodernizam zaista upropastio mnoge talente sa ovih prostora. Imam utisak da je suština storytellinga koju su Hrvati sačuvali, kod nas zamenjena povlađivanju formi. A zna se da se iza forme skrivaju umetnici koji nemaju šta da isporuče. Forma je velika koska, dok je suština mali batak sa sočnim parčetom mesa. Ferić nam je to ovom knjigom isporučio. Njegovo pripovedanje ima stilsku lepotu Albaharijevog opisa, ali za razliku od Albaharijeve proze, Ferić uspeva da u samu priču unese više akcije, tako da čitalac nijednog momenta neće osetiti dosadu.

U pitanju je priča koja prati život sredovečnog muškarca od četrdeset i kusur godina, inače profesora književnosti u srednjoj školi, čiji brak polako zapada u monotoniju i na pragu je raspada, dok se on zaljubljuje u sedamnaestogodišnju učenicu koju počinju da sustižu prvi simptomi multipleks skleroze. Kada sam počeo da čitam knjigu i kada sam video u kojem pravcu ide, pomislio sam da je ovo jedan mali omaž "Loliti" Vladimira Nabokova, ali sam shvatio da mu to nije bilo na umu, iako u par navrata pominje Nabokova. Nije želao da bude toliko pretenciozan. Tematikom se više odužio savremenoj britanskoj prozi koja se poslednjih desetak godina bavi krizom srednjih godina. Osim toga, u pitanju je jedna ljubavna priča, koja bi svojom univerzalnošću mogla da komunicira sa bilo kojim stanovnikom globalnog sela. Definitivno, pojedini kinky momenti mogu zasmetati nekim puritancima, ali nadam se da među čitaocima Jorgoslovlja takvih nema.

Da ne dužim dalje za sam kraj bih citirao Jagnu Pogačnik koja je za ovu knjigu izjavila: "Djeca Patrasa jedan su od najlepših ljubavnih romana koje smo čitali u zadnje vreme. Iako se radi o "zabranjenoj ljubavi" profesora i bolesne učenice, komisije za moralna pitanja mogu ostati mirne jer je sve što se među njima dešava, a dešava se ljubav, više nego literarno utemeljeno."