Right Place Wrong Time

Čitave večeri smo pričali o M-ovim nedoumicama oko budućnosti balkanskih zemalja. Složili smo se da nam je pun đoka priče o devedesetim, o Miloševiću, o nacionalizmu I kosmopolitizmu, o političkoj korektnosti, o svemu što je prethodilo našim sadašnjim životima. Bilo nam je muka, kako od dežurnih patriota, tako i od svetopopraviteljki mondijalističkog zaleđa, humanitarnih radnika I ostalih lihvara koji su našli način da svoju priču pretvore u profit. Trebalo bi se pokenjati na celokupnu kliku tih beskorisnih ljudi. Loženje na bilo koji oblik takvih manipulacija je odlika gluposti. Tranzicija je naša realnost. Svet koji je počeo da se raspada je naš oslonac. Da li se ostvaruju slutnje Osvalda Špenglera ili je u pitanju prolazno zapaljenje pluća? Ubrizgaće MMF određenu dozu deviznog penicilina I stvar će se srediti. Pitanje je koliko će se dugo moći tako. Ne bih da zvučim kao kakav mračnjak iz devedesetih ili neki deklarisani evroskeptik, ali jako me zanima koliko će kajmaka u slučaju propasti skinuti tzv. superiorni - civilizovani svet, a koliko će ostati za nas primitivne. Naravno, nisam budala da ne vidim da nam je sužen broj ponuđenih opcija. Negde smo krivi sami, a negde nas hebe globalna kriza I istorijski usud. Right Place Wrong Time, rekao bi Dr. John.

M. je konstatovao da je svet bio pristojnije mesto za život dok se primenjivala ekonomska doktrina Džona Majnarda Kejnza (to je onaj za kojeg Slobodan Homen u “Utisku nedelje” nije čuo - čudi me da smo završili isti fakultet I da sam verovatno bio gori student od njega). Evropa je tada bila ono o čemu sadašnji evropski čovek sanja. Mi o tome ne znamo puno, jer smo još uvek u nekom međusvetu koji poslednjih sto godina čezne za svetom. Ne znam da li smo zauvek zakasnili, ali fakat je da smo kasnili I da kasnimo. Kasnili su I Grci I Rumuni I Bugari, pa na kraju uhvatiše vagon. Pitanje je da li je to OK ili nije OK? Ne bih smeo da zauzmem stav. Posle svih ovih godina sranja bilo bi nepristojno da zauzmem stav zakletog evroskeptika, s druge strane smatram da je projekcija EU mita koju nam servira naša elita dostigla vrhunac demokratskog kiča. Samo budala može da poveruje da će nam iza brda poteći med i mleko. Pravila igre su takva da moraš da budeš zajeban igrač. Pitanje je kako će tu utakmicu odigrati naše pleme (to na znači da ne treba da igra). Pogotovu kada se radi o plemenu koje je nedoraslo takvim pravilima igre (ovo se prvenstveno odnosi na domaću elitu). Biće tu dosta crvenih kartona. Neki će biti opravdani, a neki će se deliti po zakonu jačeg. Sve u svemu, nije baš neka svetla slika. Možda je to glavni problem što svakodnevno susrećem svoje depresivne prijatelje, koji su više duha imali onomad dok smo rušili diktatora, nego danas dok uživamo “blagodeti osvojene slobode”. Nešto se u međuvremenu dogodilo sa našim snovima. Biće da nam je java poremetila koncepciju. Mada, mnogi su se na račun naših snova lepo uhlebili I boli ih uvce za Kejnzovu doktrinu, a slika Srbije im još realnije izgleda sa Mikonosa. Tako svaka revolucija pojede svoju decu, a posle toga deca jedu jagnjetinu i piju špricere na račun države, a ostatak pati i čeka svojih pet minuta da se proda. Baš smo stoka! Ljudska!