U zadnji čas - Igor Mandić

Igor Mandić je za mene, pored Bogdana Tirnanića-Tirketa, najznačajnije "novinarsko" pero sa prostora one Jugoslavije. Uvek je pisao oštro, zanimljivo i beskompromisno. Danas nema takvih faca među kolumnistima srednje i mlađe generacije. Mandić je i dalje poslednji preživeli mohikanac "starozavetne škole" koja svojim suštinskim modernizmom može da posluži kao primer mlađim generacijama koje pokušavaju da se bave novinarstvom. Tirke je jednom napisao kako mu je Danilo Kiš rekao da je problem svakog pisanja samo to pisanje i ništa više. Kiš je bio jedinstven i trebalo bi mu bez rezerve poverovati, ali ipak bih danas kao još jedan problem samom pisanju dodao i političko ideološku dimenziju koja ga prati. Ne volim kada naletim na mlade talentovane ljude koji se oštre na ideološkim glasilima poput NSPM ili E-novina. Imam utisak da se više trude da udovolje gazdi, nego da izraze svoj lični stav. Na one koji imaju zakržljali moralni sklop, takvo tezgarenje ne ostavlja nikakve posledice, ali na one koji još uvek nemaju izgrađenu moralnu muskulaturu takvo lutanje može ostaviti trajne frustracije. Naravno, uvek će imati pravo na iskupljenje, ali trebalo bi im objasniti da samobičevanje nije neophodno. Elem, zapravo ovim uvodom želim reći da današnje novinarstvo polarizovano između neo-levice i neo-desnice predstavlja sužen prostor za delovanje individualistički nastrojenih pojedinaca. Ali da ne kukumavčimo mnogo, za razliku od pre dve ili više decenija, danas postoje blogovi i svako može pisati šta želi. Da li će se od toga ovajditi, čisto sumnjam, ali opet svako ko sedne da piše blog, ne radi to radi neke vajde, već što ga sam đavo tera da izbaci iz sebe sve što ga tišti ili raduje. Da podeli sa nekim svoju misao.

Moja misao večeras je okrenuta knjizi Igora Mandića "U zadnji čas" koja predstavlja autobiografski reality show i nastavak prve knjige Sebi pod kožu (koju nisam čitao). Naime, kao što rekoh na početku, Mandić je moj omiljeni individualac hrvatske javne scene, koji ne daje pardona mediokritetskim stavovima tamošnje kvazi elite.

U ovoj knjizi Igor Mandić surovo i beskompromisno beleži pedeset godina svog života i rada sa osvrtom na događaje, ljude i sitne detalje koje knjizi daju nešto više od obične autobiografije. Posebna vrednost je u tome što nije štedeo ni sebe ni druge. Posebno zanimljiv deo je onaj koji se odnosi na konstantne momente represije države naspram mislećeg pojedinca, koji će i najvećeg jugonostalgičara uveriti da se samozavaravao ili se još uvek samozavarava. Nikada nije bilo zlatnog doba, niti će ga ikada biti. Ja sam tu iluziju, malo pre čitanja ove knjige, izbacio iz svoje glave. Moja jugonostalgija se svodila samo na jedan kulturni prostor koji se trideset godina veoma kreativno rušio. Devedesetih je potpuno srušen uz zvuke nihilističke distorzije. Danas su ostali samo zaperci koji su čista obmana. Jedna grana zabavne industrije.

Igor Mandić je čovek koji je svima priznao da je imao tri oca. Biološkog (svog oca), ideološkog (J.B.Tito), i kulturološkog (Miroslav Krleža), i svu trojicu je, frojdistički uobičajeno, morao da "ubije" da bi postao ličnost. To je vešto izveo jako davno i postao to što jeste. Ovo je jedna divna knjiga koja se svojom snagom i iskrenošću može meriti sa Hjustonovom "Otvorenom knjigom", Vadimovim "Memoarima đavola" i Mihizovom "Autobiografijom o drugima".

Čija baba peder?

Opšta istorija beščašća se nastavlja. Neko je nekad rekao da nam je UDB-a sudba, a Želimir Žilnik je jednom na nekoj tribini potvrdio iz ličnog iskustva da smo taoci udbaša i njihovih potomaka. Plastično rečeno, to znači da nas godinama jebu i jebaće nas u nedogled preostali old school udbaši i njihovi potomci, odnosno deca SFRJ generala, oficira i ostalih uniformisanih umova. Jedan od dokaza da je to tako, predstavlja i nedavno objavljivanje knjige „Goli otoci Jova Kapičića“ i pokušaj rehabilitacije glavnog čoveka UDB-e u Titovoj Jugoslaviji. Mnogi moji rođaci, prijatelji i kumovi ostali su bez svojih bližnjih zahvaljujući službi Jova Kapičića. Ljude, koji sa punim pravom ostavljaju negativne komentare na članke koji se bave ovom knjigom, libero levičarski intelektualci nazivaju srpskim desničarima, što je naravno notorne glupost. Ima među njima desničara, ali tu je i veliki broj ljudi koji jednostavno znaju šta se dešavalo 1945.godine u Beogradu, kada su kao oslobodioci u Beograd ušetali Dinaridi. To vam je onaj Džo sa svojim drugarima kojeg je tumačio Milan Štrljić u fenomenalnom filmu Jovana Aćina „Bal na vodi“. Baš tog Džoa danas brane NVO intelektualci, a one simpatične mladiće koji su nosili džins i slušali Glena Milera proglašavaju srpskim desničarima. Siguran sam da bi moja dobra prijateljica ovu zamenu teza prokomentarisala pitanjem: Čija je baba peder?!

Niti sam srpski desničar, niti imam otok na mozgu i zato mi smeta kada se takozvani istinoljubivi borci za ljudska prava pozivaju na moral kada su u pitanju zločini iz ratova devedesetih, dok se po pitanju zločina iz drugog svetskog rata i Titove Jugoslavije, koji su jedan od uzroka ratova devedesetih, prave blesavi ili iskopaju likove poput Jova Kapičića i pričaju da je reč "o čoveku koji snažno i nepokolebljivo veruje u sopstvene istine i koji je čitav svoj život dosledno posvetio jednoj ideologiji, čoveku čija su uverenja čak i u ovako poodmaklim godinama užarena i čvrsto utemeljena, i u dobru i u zlu, a strast kojom ih zastupa i brani izuzetna".  Onda se ni po čemu ne razlikuju od onog nesretnog Toholja ili Dragoša Kalajića. Samo druga strana medalje.

Siguran sam da niko od njih nije slušao Damira Avdića.

EJ ŽIVOTE

Ne mogu saberem ni kolko je vremena prošlo od kad sam saranila Tadiju. Ubio me Bog ‘ko znam. Bilo negde uoči Božića posle rata. Onog velikog rata. Taman se sve stišalo. Nemci otišli. Tadija se vratio iz šume i počeli smo ponovo da živimo ko svaka porodica. Fino smo se slagali, iako je voleo često da dovaća rakiju. Al mu đavo nije dao mira, te se posvađo s onog Radišu iz Graševaca, znaš na kojeg mislim. Taj ti je radio za Udbu, a moj Tadija isto bio prvoborac, al bio naopak, Bog dušu da mu prosti, voleo nešto da zakera vazda. Kaže mi jedared da ga boli nepravda I da neke stvari nemož da gleda. Ja mu velim, crni Tadija man‘ se politike, no gledaj kako ćemo ovu decu da izvedemo na put. Al džaba! Tvrda glava bio, lebarnik mu poljubim. Sve nas zbog svoje ćukovine zavio u crno. Jedne večeri došli po njega. Bio tu i Radiša, sa onog Čilu što mu unuk uči s tobom. Joj, poganih li dušmana. Kumila sam ih, molila, plakala, al džaba…odvedoše ga te noći. Nisam znala dugo šta je s njim. Reče mi foto Dulina gospoja Milka, jedared na pijaci u Brusu, da je bio zajedno s njenog muža u zatvoru u Kruševcu, te da su ih posle nekoliko dana razdvojili. Sedela sam svako veče s decu i čekala ga da se pojavi na vratima . Plakala sam i molila Boga da ga sačuva. Nije mi ga sačuvo. Ubili ga dušmani. Vlasta iz Brzeća mi reko da su mog Tadiju streljali ko pseto u selu Mačkovac I bacilli ga u neku jamu za gašanje kreča. Tu ga zatrpali. Ma to bilo negde 1948… jes bogami…ja mu palim sveću svake nedelje…dobar mi bio Tadija…mučenik…

Posle toga sam, neko vreme, s decu sišla iz Vlajkovaca u Brus, de sam radila ko švalja u Jeličicku kuću. Oni bili fini ljudi…gospoda…I na nji su se nešto navrzli zbog politike…šta ti ja znam…sve neki ološ udario…Tu sam upoznala Stanka…on pravio lebac u pekari…nije mu smetalo što sam udova…prihvatio je lepo decu..i oni su njega brzo zavoleli. Venčali smo se i otišli da živimo u Jagodinu. Ja se preudado, tako da me malko bilo sramota od svetine, te sam predložila Stanku da odemo u Jagodinu. On je tamo u jedno selo imao pravo da koristi kuću I imanje koje mu ostavio stric, s tim što posle njegove smrti sve ima da pređe na Jelicu, njegovu sestru od strica iz Ćuprije. Pola mu uzela država, al ostalo bogme lepo parče. Tu smo se lepo smestili. Ubrzo se rodila Slavica, a posle toga i Steva. Stanko je našo bolji poso. Zaposlio ga neki rođak ko konduktera na Autobusku stanicu u Jagodinu. Radio je vredno siroma, i požrtvovan bio, al umro od srca kad se vraćao kući s posla, jedan dan. To bilo 1958.

Kuću i šta ću, s četvoro dece, njegova sestra došla na selo i rekla nam da moramo didemo negde…više nismo mogli da ostanemo tu. Nisam imala drugog izbora no da potražim Jovana. Nisam ga videla od kad smo bili deca. Njegova majka je bila rodom iz mog sela, ali su svi živeli u Aleksandrovcu. On je kao dete dolazio da obilazi babu. Ko deca smo se igrali dok ja nisam počela da se devojčim, a on da se momči. Bio je lep. Najlepši. Na jednom vašaru, na Sv.Iliju, igrali smo kolo. Držala sam ga za ruku i drhtala ko prut. Primetio je to. Bio je fin. Gradsko momče. To veče me poljubio. Nikad posle toga nisam osetila ništa tako lepo. Jovan je bio moja prva ljubav.

Našla sam ga u Župi. Bio je oženjen I imao je dve ćerke. Pomogo mi je, al me više nije gledo ko ono devojče koje je ljubio nekad. Primetila sam to. Našo nam je smeštaj u Kožetinu, kod nekog kafedžije, kod kojeg sam počela da radim ko kuvarica. Dao mi je malko para dok ne stanem na noge I reko mi da mu javim bilo šta da mi treba. Jasno mi bilo da smo mi dva sveta. On školovan i lep gospodin, ja seljanka koja je nekad bila lepa. Nema veze što me nikad nije voleo. Dobar je čovek…pomogo mi kad mi bilo najteže…nikad mu nisam rekla da ću onaj poljubac čitav život da nosim u srcu. Nek bude tako do kraja…biće to tajna zauvek zakopana.

ĆUTANJE NIJE ZLATO

                                                         
Matorci su ćutali.

                                              
Mi smo progovorili, pa zaćutali.

                                                
Potomstvo će nam jebati mater.

                                                            
Ako, ko nas jebe.

Avanture nevaljale devojčice - Mario Vargas Ljosa

Priznajem da mi je Mario Vargas Ljosa, uz Ernesta Sabata, najdraži hispanoamerički pisac. Tek posle njih dvojice slede Markes, Kortasar i Fuentes, ali s obzirom da je ostalo tu još puno nepročitanih knjiga, nemojte ovo shvatiti kao neki ozbiljniji sud. U pitanju je samo lična konstatacija koju još uvek ne smatram definitivnom.U poslednje vreme čitam koliko mi to slobodno vreme dozvoljava, a nemam ga baš puno, i zbog toga pažljivo biram šta ću i koga ću čitati. "Avanture nevaljale devojčice" su imale prednost u odnosu na druge knjige koje sam poneo na odmor. Razlog tome je bilo "obostrano" poverenje, koje je nastalo još od prvog susreta sa Ljosinom prozom (Pohvala pomajci).

U pitanju je ljubavna priča između jednog "dobrog dečaka" i jedne "nevaljale devojčice". Junaci su pripadnici generacija koje su živele i "aktivno" učestvovale u drugoj polovini dvadesetog veka, od ranih šezdesetih do početka devedesetih godina. Njihova erotsko-ljubavna avantura započinje u Peruu od rane mladosti, pa se preko Pariza, Londona, Tokija i Madrida, završava u starosti i istrošenosti. "Nevaljala devojčica" je osim ljubavnog romana, suštinska metafora o lutanju i potrazi za identitetom; bekstvu od korena, nemogućnosti pronalaženja univerzalnog identiteta i nemogućnosti ponovnom vraćanju svome jatu. Ljosa zapravo eksplicitno ukazuje da je čovek trećeg sveta, koji je po svom opredeljenju kosmopolita, zauvek osuđen da žig stranca nosi poput prokletstva. Verovatno mnogi naši ljudi koji su devedesetih emigrirali u beli svet, putem Zapadne Evrope i Amerike, znaju o čemu pričam.

Što se tiče same forme romana i Ljosinog stila, ovde se najviše odužio Floberu, Balzaku i pikarskom romanu. Primetićete od prvih stranica majstorsko pripovedanje na kojem mogu da mu zavide i od kojeg mogu da uče mnogi tzv. avangardni mudroseri koji pišu dosadne intelektualističke izdrkotine i teraju vas da se osećate loše, kao i pisci bestselera za supruge biznismena, domaćice i poluintelektualce.

Čitajući ovaj roman, doživećete Pariz iz vremena strukturalizma i situacionista, London iz šezdesetih i seksualnu revoluciju uz zvuke Rolling Stonesa, Kinksa i Yardbirdsa, čari tokijskih bordela, Peru iz doba vojne diktature generala Huana Velaska Alvarada, i sve to sa Ljosinim ličnim osvrtom i komentarom na ta vremena.

Lepa priča prijatelji...Zaista lepa priča...

OSTRVO SPASA

Ovog leta sam išao da "čupam korenje". Prošlo je čitavih petnaest godina od moje poslednje posete Grčkoj. Najveći uzrok tome bile su kriza i besparica, kao i problemi sa vizama. Sada je malo lakše. Ukinuli su nam vize, a i ušteka se neki evrić u toku godine. Svoju nomadsku-hobo groznicu, inspiracija Jorgoslovlja i ja, lečili smo na "ostrvu spasa" čija je svetlost neopisivo oštra, a ipak meka. U pitanju je ostrvo na kojem je svoje utočište u selu Kalami pronašao i veliki engleski pisac Lorens Darel. Krf-Kérkyra-Corfu koji "kao velika kurtizana, kakva jeste, vodi putnika u ljupke doline u unutrašnjosti, pokrivene debelim sagom divljeg cveća i prošarane starim, kvrgavim ali krepkim, srebrnastim maslinama" (kako veli Darel).

No, dalje nemam nameru da vam pričam o čarima ostrva i letovanju, niti želim da upadnem u klopku turističkog proseravanja o noćnom životu, hrani, zezanju. Takođe ne želim da se podsmevam pijanim, gojaznim i tetoviranim Englezima, razularenim Žabarima, dosadnim Skandinavcima i pokondirenim NovoSrbima. Ovde želim da skinem kapu jednoj stranici srpske istorije iz najdubljeg poštovanja prema žrtvama najtragičnijeg stradanja u nacionalnoj istoriji, i izrazim svoje divljenje prema njihovoj hrabrosti i časti.

Posle posete Srpskoj kući, koja se nalazi u starom delu grada Krfa, u jednoj maloj i lepoj ulici, bio sam pod jakim utiskom danima. Naprosto, mislim da te fotografije ne mogu nikoga ostaviti ravnodušnim, čak ni strance koji se prvi put upozanju sa ovom stranom srpske istorije, a pogotovu potomke ljudi koji su svoje kosti ostavili na dnu Jonskog mora. Bio sam ponosan što je moj pradeda Dimitrios, baš na Krfu, lečio srpske vojnike. Možda je među njima bio i pradeda moje žene, kao i pradeda, deda ili otac mnogih među vama. Prvi svetski rat je bio najtragičniji po dalji prosperitet Srbije. Izginulo je skoro sve što je u tom trenutku vredelo.

28. januara 1916.godine francuska vlada je odlučila da njena mornarica odloži sve druge transporte dok iz Albanije ne bude izvučena srpska vojska. Od toga dana saveznički brodovi su počeli ubrzano prevoženje. Do 15. februara prevezeno je na grčko ostrvo Krf 135.000 ljudi i u Bizertu oko 10.000 ljudi. Prvo iskrcavanje na Krfu, 'Ostrvu spasa' kako su ga prozvali Srbi, bilo je u pristaništu u Guviji (Govino), šest kilometara severno od grada Krfa. Do aprila se na Krfu prikupilo 151.828 vojnika i civila. Materijalne troškove opremanja i izdržavanja srpske vojske preuzele su Francuska i Velika Britanija.

Prvi dani na Krfu su bili užasni za Srbe. Saveznici nisu imali dovoljno vremena da se pripreme za adekvatan prihvat tako velikog broja ljudi. Nije bilo dovoljno hrane, odeće, ogreva i šatorske opreme, pa su vojnici, izmučeni od napornog marša, masovno umirali. Ni vremenske prilike nisu bile naklonjene srpskim vojnicima jer je kiša neprekidno padala danima. Premorena i izmučena vojska je pod vedrim nebom, bez šatora i zaklona sedam dana teško podnosila ledenu kišu. Na ostrvu Vido su iskrcavani najteži ranjenici i bolesnici i to su uglavnom bili najmlađi koje je povlačenje najviše pogodilo Od 23. januara do 23. marta 1916 umrlo je 4.847 ljudi. Malo ostrvo Vido kod Krfa, koje je bilo organizovano kao bolnica, je pretvoreno u "ostrvo smrti", a more oko njega u "plavu grobnicu". Bez mogućnosti sahrane, oko 5.400 umrlih je spušteno u more. Iz pijeteta i poštovanja prema umrlim srpskim vojnicima, grčki ribari narednih 50 godina nisu izlovljavali ribu u tom području.

Prošlo je od tada mnogo godina. Prvi svetski rat je u Srbiji i njenom obrazovnom sistemu i dalje u senci drugog svetskog rata. Možda je to posledica dugogodišnjeg robovanja državotvornom lešu SFRJ (što bi rekao mudri bloger Mare). Vreme je upoznati klince iz dvorišta sa ovakvim pričama. Biće bolji kad porastu...