FIL(M)OVANJE 12

PEPE MUHIKA : LEKCIJE IZ CVETNE LEJE – režija: Heidi Specogna (Germany) 2014

Dokumentarni film Pepe Muhika-lekcije iz cvetne leje predstavlja nam jednog od najvoljenijih i najsimpatičnijih političara savremenog sveta. (Donedavni) urugvajski predsednik Hoze “Pepe” Muhika poznat je kao farmer, filozof, u mladosti levičarski gerilac, i bez sumnje (materijalno) najsiromašniji predsednik na svetu. U pitanju je čovek koji je u ideološkom smislu oličenje pravog levičara. Čovek koji je ceo svoj život posvetio borbi protiv siromaštva, nejednakosti i totalitarizma, verujući da svet jednog dana može postati pristojno mesto za život. Levica Pepea Muhike isključuje staljinstički pojam levice, ali isto tako i lažno pentagonsko (neoliberalno) levičarenje. U Urugvaju je to jedna poštena levičarska opcija koja je, bar za sada, karakteristična samo u latinoameričkom delu sveta.

Muhika je kao mladić proveo 14 godina u zatvoru tokom diktature u Urugvaju. On je netipičan lider po svim standardima. Gaji cveće sa ženom, poklanja 90 odsto svoje plate, nema bankarski račun, vozi bubu staru 40 godina i nikada ne nosi kravatu.

Prosto mi je žao što moja zemlja nikada neće imati predsednika kakav je Pepe Muhika. 

 Ocena: (****) 4

***** remek delo

****  odličan

*** ok

** gledljivo

* katastrofa

TANKA LINIJA NADE – režija: Alexandre Papanicolaou, Emilie Yannoukou (Greece/France) 2014

Na ovogodišnjem Beldocsu je prikazan još jedan politički film, veoma aktuelan za dati trenutak. Međutim, u pitanju je znatno slabije ostvarenje u odnosu na film o urugvajskom predsedniku. Film Tanka linija nade Aleksandre Papanikolau i Emilie Janouku prati izbornu kampanju Sirize i kandidata Aleksisa Ciprasa na parlamentarnim izborima održanim 2012. godine u Grčkoj. To su bili izbori kada je Siriza napravila veliki politički skok i najavila mogućnost dolaska na vlast koji se obistinio na prošlogodišnjim izborima. Cela ujdurma koja se trenutno odvija na evropskoj politčkoj sceni verovatno će biti ispričana u nekom sledećem filmu. Prvo moramo videti da li su Cipras i Varufakis dosledni u sprovođenju politike koju zastupaju, odnosno, da li su pravi igrači, diletanti ili trojanski konj krupnog kapitala.

Zbog toga je ovaj film preuranjen. On jeste na neki način koristan, jer se kao gledaoci sa strane možemo površno upoznati sa Aleksisom Ciprasom, ali ono što je još važnije, sa nezadovoljstvom građana siromašnijeg dela Evrope, koji su ni krivi ni dužni, gurnuti u mašinu koju je instalirala velika trojka.

U umetničkom i estetskom smislu ovaj film nema neku vrednost. 

Ocena: (**) 2

 SVI PREDSEDNIKOVI LJUDI – režija: Alan J. Pakula (SAD) 1976

Kako je slučajno ispalo da ovaj serijal fil(m)ovanja bude posvećen političkim filmovima, red je da pored dva dokumentarca zabeležimo nešto i o jednom igranom klasiku i predložimo njegovu reprizu.

Svi predsednikovi ljudi je film Alana J. Pakule iz 1976. godine i zasigurno je jedan od najboljih filmova na temu Votergejt afere. Rađen je prema knjizi novinara “Vašington Posta“, Boba Vudvorda i Karla Bernstajna, koji su u to vreme izveštavali o ovom slučaju. Boba Vudvorda tumači fernomenalni Robert Redford, a Bernstajna još bolji Dastin Hofman. Pored njih dvojice, izdvojio bih i Oskarom nagrađenog glumca Džejsona Robardsa, koji je zasluženo ovenčan nagradom za odigranu ulogu Bena Bredlija, čuvenog urednika “Vašington posta“, kao i Hala Holbruka u ulozi doušnika (Deep Throat).

Većina vas je već gledala ovaj film, ali nije zgoreg podsetiti se vremena kada su se u Holivudu pravili dobri, pametni i edukativni filmovi. Pogotovu što se ovde može otkriti šta je to zapravo pravo istraživačko novinarstvo i kakva su (bila) pravila igre sedamdesetih u najmoćnijoj modernoj imperiji. Sama filmska priča sadržajno je obojena elementima špijunskog trilera, ali joj nedostaje dramatičnost, određena doza dinamike, akcije i atmosfere koju imaju slični filmovi iz tog vremena, poput Francuske veze Džona Frankenhajmera ili Tri dana kondora Sidnija Polaka. U svakom slučaju, ako zanemarimo taj aspekt, vredan je kao istorijsko svedočanstvo jedne velike afere posle koje se Ričard Nikson povukao sa položaja predsednika.

 Ocena: (****) 4

FIL(M)OVANJE 11

DILLINGER – režija: John Milius (SAD) 1973

Danas je nesporno da se Milijusov prepoznatljiv rukopis iz 1973. godine sa debelim razlogom našao među remek-delima autentičnih gangsterskih filmova. Priča koja je fokusirana na sukob dve harizmatične ličnosti, Džona Dilindžera (Voren Outs), državnog neprijatelja broj 1 i Melvina Purvisa (Ben Džonson) FBI agenta. Ono što ovaj film uzdiže na pijedestal najvećih američkih kriminalističkih filmova je, pre svega, njegova vernost tradicionalnom žanrovskom kodeksu holivudskih krimića. Njegova ukorenjenost u poetike Velmana, Volša, Fulera i Oldriča, kao i ikonografija karakteristična za američke “tvrde” filmove iz sedamdesetih. Činjenica da su glumci preuzeti od Sema Pekinpoa, ukazuje da je Milijus pravoverni sledbenik vizuelne estetike zbog koje pravi filmofili vole američki žanrovski film. Voren Outs je napravio jednu od najboljih uloga u svojoj karijeri, Ben Džonson takođe. Pored njih dvojice u filmu još igraju Hari Din Stenton, Džefri Lujs, Mišel Filips, Ričard Drajfus. 

Ocena: (*****) 5

***** remek delo

****  odličan

*** ok

** gledljivo

* katastrofa

 STATE OF GRACE – režija: Phil Joanou (SAD) 1990

Gangsterska krimi-drama iz vremena kada nam je Holivud nedvosmisleno najavljivao da će se ovakvi filmovi sve manje snimati. Vremena su se menjala, to je bio problem, a Njujork u kojem se odigrava radnja ovog filma, sve manje je ličio na grad o kojem je pevao Lu Rid. Početak te promene je nagovešten i u filmu „State of Grace“ Phila Joanoua. Krupni kapital je početkom devedesetih razorio duh komšiluka istočno, zapadno, severno i južno od Tajm Skvera. Izvršena je japi-kolonizacija svih onih četvrti koje su naseljavali živopisni likovi kakve smo mogli da vidimo u američkim filmovima do kraja osamdesetih. Menjanjem sveta, menjao se i Njujork. Danas su to neke druge priče.

Šon Pen igra tipa po imenu Teri Nunan, koji se posle pucnjave u nekakvoj sumnjivoj razmeni kokaina i keša, posle desetak godina vraća u rodnu četvrt Njujorka, naseljenu zejebanim Ircima i Žabarima. U jednom zadimljenom keltskom pabu, u kojem se slušaju The Pogues, sreće svog starog prijatelja Džekija kojeg tumači ultra-talentovani Geri Oldman. Džeki je alkos-krimos koji za razliku od svog brata Frenkija ima razvijeniji duševno-moralni sklop. Tačnije, Džeki karakterno nije pizda. On jeste psihotični ludak, ali ima srce za razliku od Frenkija, kojeg je sjajno odigrao Ed Haris. Geri Oldman je lik Džekija uspeo da uobliči neverovatno dobro, i ta uloga mu je bila odskočna daska za njegovu dalju karijeru, jer je u devedesetim izgradio još nekoliko antologijskih likova. Džeki i Frenki imaju mlađu sestru Ketlin (Robin Rajt) čija je prva ljubav bio Teri Nunan. Njih dvoje obnavljaju svoju romansu iz školskih dana, a u međuvremenu dolazi do obrta koji će učiniti da ovaj film postane zanimljiviji i uzbudljiviji. U pitanju je jedno od onih dela na čijim temeljima su kasnije, neki drugi autori, gradili neke druge priče, koje dele sličnu atmosferu i slično geografsko područje (npr. Mistic River Klinta Istvuda).

Ocena: (****) 4

NIČIJE DETE – režija: Vuk Ršumović (SRB) 2014

Hvaljeni i nagrađivani film-prvenac Vuka Ršumovića može se još uvek pogledati u beogradskim bioskopima. U pitanju je drama, rađena po istinitoj priči, o dečaku kojeg su pronašli lovci u nekoj bosanskoj šumi, negde polovinom osamdesetih. Dečak je odrastao sa vukovima i bio je potpuno divalj. Nije umeo da priča, nije umeo da hoda, kretao se četvoronoške i ponašao kao životinja.

Dečaka-vuka, privremeno smeštaju u lokalni socijalni centar gde ga upisuju u matične knjige, daju mu ime Haris, a potom ga šalju u specijalizovanu ustanovu u Beograd u kojoj bi trebalo da ga socijalizuju i uključe u civilizaciju.

Ničije dete jeste jedan od boljih domaćih filmova snimljenih u poslednjih par decenija. Nisam ljubitelj filmske estetike iz koje progovara atmosfera domaćih filmova iz osamdesetih, a koji se bave temom maloletničke delinkvencije i tugaljivim socijalnim osvrtima na zapuštenu decu. Ume to da bude patetično štivo šlihtarskog impulsa. Ovde toga nema, jer je autor znao šta hoće, i uspeo je da dočara duh vremena u kojem se odvijala drama o odrastanju ovog dečaka. Sa druge strane, u dramaturškom smislu, sve je urađeno sa merom i izbegnuta je svaka mogućnost skliznuća u površnu patetiku i društveno–politička palamuđenja. Ničije dete je ostvarenje skladnog saglasja i takoreći združene energije Ršumovića pripovedača i Ršumovića psihologa, što ga na neki način čini i svojevrsnim delom. Denis Murić je briljantno odigrao ulogu divljeg deteta kojom se upisao na listu najboljih glumaca među decom naturščicima. Svojom genijalnom ulogom može bez problema parirati devojčici koja je kod Hjustona tumačila lik Eni, ili Džejmiju Belu koji je igrao Bilija Eliota, ili Slavku Štimcu iz bilo koje njegove uloge, koju je onomad odigrao u SFRJ. Pored Murića (Harisa – Pućka) odlične uloge su odigrali i mladi Pavle Čemerikić (Žika) kao i Isidora Janković (Alisa).  Što se tiče starije ekipe glumaca, moram priznati da me nisu fascinirali. Neki su nevidljivi, neki uvek isti. Srećom pa nisu toliko bitni. Glavna zasluga za uspeh ovog dela pripada Denisu Muriću, kao i reditelju Ršumoviću koji je uspeo da od glavnog nosioca priče izvuče ono najbolje.

Ocena: (****) 4