Džuboks za godišnji - On the Road

Spakovao sam sve što mi je potrebno,

900 km je ispred nas,

užareni asfalt i duh dobrih pesama.

Vidimo se uskoro!

The Killing / TV serija

Nisam jedan od onih koji redovno prate TV serije. Nemam puno slobodnog vremena da bih se upuštao u takve avanture. Voleo bih ja, nije da ne bih, ali trenutno stanje je takvo kakvo jeste. Ne može se iz ove kože. Ipak, ponekad poslušam svoje prijatelje koji redovno prate i skidaju popularne TV serije i ubacim ponešto od takvih stvari u zgusnuti tajming robovanja borbi za golu egzistenciju. Ne mogu tek tako da zaobilazim jednu od najpopularnijih formi globalnog medijskog univerzuma. Dok Holivud žešće krizira zbog diktature političke korektnosti i grubog cenzurisanja, na televiziji se dešavaju prave stvari. Jedna od tih serija, koje su mi pričinile veliko zadovoljstvo, zove se „The Killing“ i to je zapravo rimejk danske serije „Forbrydelsen” koja se trenutno daje na nekoj od naših televizija i za koju sam takođe čuo sve same reči hvale. S obzirom da više volim američki milje kriminalističkih filmova/serija ipak sam se odlučio za rimejk. 

Kako sam upravo završio drugu sezonu, u kojoj je zaokružena priča o ubistvu Rozi Larsen, mogu vam reći da je u pitanju serija koja razvaljuje. Nisam tako uživao još od Sopranosa. Svukli smo dve sezone (26 epizoda po 40 i kusur minuta) za nekoliko dana.  Odlična režija, inteligentan scenario, fantastični glumci (posebno bih izdvojio Brenta Sekstona, Mišel Forbes i Džejmi En Alman), jezivo savršena atmosfera kišovitog Sijetla i tri celine koje se prožimaju i čijim sastavljanjem detektivka Sara Linden (Mirel Enos) i detektiv Stiven Holder (Džoel Kinaman) dolaze do odgovora na pitanje : Ko je ubio Rozi Larsen? Nisu se bez razloga, producenti, ovakvim sloganom pozvali na TV klasik Dejvida Linča. Ove dve priče dele sličnu atmosferu, s tim što ovde nema onih tripoznih i onostranih momenata koji su pratili istragu ubistva Lore Palmer.

The Killing je ujedno krimi drama, porodična tragedija i žestoka kritika političkog sistema. Ukoliko se pakujete za godišnji odmor, spakujte i ovih 8-9 GB na hard i obavezno izdvojite malo vremena za uživanje i u ovakvim stvarima . Biće to jedna od onih serija koje ćete dugo pamtiti.

Džuboks za godišnji (početak)

THE JAMES HUNTER SIX – “Minute By Minute”

Poslednjih par godina su, barem što se tiče onoga što je ostalo od pop/rok muzike, bile u znaku povratka korenima. Mnogi bendovi i kantautori shvatili su da je muzička industrija zapravo najveći krivac za jalovost koja je zavladala pop/rok muzikom, pa i pop kulturom uopšte. Hiperprodukcija, kriza kreativnosti, gomila fabričkih indie bendova koji liče jedni na druge, jedna sveopšta stvaralačka dekadansa od koje medijski špekulanti i vlasnici diskografskih kuća imaju najveću korist. Oni su se specijalizovali da “otkrivaju vrednosti” od čega su napravili biznis. Setite se samo jedne bizarne pojave koja je bila vrlo uočljiva, i još je uočljiva, na primer, u slučaju bendova “Arcade Fire”, “Interpol” i “The National” (ima ih još). U želji da se sve što se proizvede poglasi kulturnom vrednošću, ovi bendovi su odjedanput stavljeni na visok pijedestal, iako svojim delom to nisu zasluživali, što je svaki čovek koji je muzički stasao uz rokenrol znao na samom početku njihove “slave”.

Nasuprot tome, James Hunter, i još mnogo drugih sjajnih bendova, autora i umetnika, stvara svoju umetnost daleko od sveta koji je oblikovan kultom kultur mode. Oni imaju svoju publiku, ali da biste ih pronašli morate malo da kopate. Najvredniji biseri su obično na dnu mora, ali s druge strane, što bi rekao Moma Rajin, ima ih i svuda oko nas ali glasovi koji nam govore gde da ih skupljamo suviše su tihi. 

 Sa Jamesom Hunterom sam se prvi put susreo 2007. godine kada sam bio u poseti dragim prijateljima u Britaniji. Na tom veličanstvenom Kembridž Folk Festivalu pored Nancy Griffith, Ruthie Foster, Newtona Faulknera, Rickya Skaggsa i još nekoliko eminentnih imena, svirao je i dasa po imenu James Hunter. Nisam znao ništa o njemu, osim da je bio u pratećem bendu Van Morrisona i da je pevao prateće vokale na mojoj omiljenoj live ploči ikada “A Night in San Francisco”. Na scenu je izašao sa majstorski usviranim soul-rhythm and blues bendom (gornja fotka uslikana tom prilikom) koji je posle trećeg takta podigao publiku na noge. Posle tog koncerta sam nabavio njegove albume i počeo malo više da se družim sa njegovom muzikom. Mada, kada se sve odsvirano i preslušano sabere, sada sam apsolutno siguran da je njegov najnoviji album James Hunter Six "Minute by Minute" nešto najbolje što je do sada napravio. U pitanju je album kojim se Hunter odužuje svojim uzorima Sam Cookeu, Otisu Reddingu, Jackie Wilsonu, Wilsonu Pickettu i drugim soul velikanima.  Ako ste ljubitelj navedenih autora, sigurno ćete uživati slušajući ovaj album, i to na sličan način na koji ste uživali slušajući “Memphis” od Boz Scaggsa, jer i jedan i drugi poznaju tajnu običnih stvari.

Mavis Staples - "One True Vine"

Kada je veliki američki reditelj Daglas Sirk davne 1959. godine snimio svoje remek delo “Imitacija života”, nije ni sanjao da će scena sahrane dadilje Eni Džonson i opela izvedenog magičnim glasom Mahalaje Džekson, u očima mnogih ljudi po prvi put oblikovati vizuelni doživljaj gospela. Tako su mi makar pričali oni stariji, što sede kraj vatre, piju rakiju i motaju duvan. Kako sam spadao u one mlađe, čini mi se da sam se sa gospelom i ja susreo  kroz neke filmove, ali one iz sedamdesetih-osamdesetih. (Daglasa Sirka sam odgledao znatno kasnije i to po preporuci Fasbindera). Mislim da je na prvu loptu usledila zaljubljenost u crnačku muziku i svega što je dolazilo iz delte Misisipija i sa okrutnih polja pamuka. Malo kasnije spoznah i soul, pa preko soula lepotu življenja. Jedan od tih soul sastava, koji su bili obavezni na svakoj ozbiljnijoj kompilaciji, zvali su se “The Staple Singers”. Porodična manufaktura koju je predvodio otac Roubak Pops Stejpls sa svojom decom Pervisom, Mevis, Ivon i Kleotom. U to vreme, početkom sedamdesetih, mali Džef Tvidi (The Wilco) je zajedno sa Alanom Sparhoukom (Low) piškio u pesku pevajući Jenki Dudl Dendi, i niko od njih dvojice nije ni sanjao da će jednog dana imati bilo kakve veze sa dotičnom gospel soul divom. Srećom, bog spaja talentovane ljude pa su se tako pre par godina sreli Džef i Mevis, baš onako kako su se sreli Džek Vajt i Loreta Lin, Den Oerbak i Dr. Džon. To su definitivno bili dirljivi susreti koji su pokrenuli neverovatnu kreativnu energiju što dokazuju ploče koje su nastale spojem ovih umetnika. 

Džef Tvidi je 2010. producirao album Mevis Stejpls “You Are Not Alone”, dok nam ove godine albumom “One True Vine” potvrđuju da su se baš dobro skapirali. U pitanju je album koji broji deset odličnih pesama od kojih nekoliko odličnih covera. Album otvara sjajna stvar “Holy Ghost” obrada grupe Low (meni mnogo bolje od originala), potom sledi osrednja pesma “Every Step” koju je komponovao Džef Tvidi, zatim "Can You Get to That” obrada velikog hita grupe Funkadelic sa njihovog albuma “Maggot Brain”, posle toga sledi savršena pesma koja se zove “Jesus Wept” a koju potpisuje Džef Tvidi, i do samog kraja sve sami biseri, što od gospel tradicionala, što od drugih autora poput Nika Loua, tate Roubaka sa Tvidijevom završnicom “One True Vine” po kojoj je ceo album dobio ime.

U ova današnja vremena kada na ceni više nisu dobri tamburaši, snaše i salaši, ovakvi albumi mu dođu kao nekakav incident. Srećom pa postoje ljudi koji su spremni da brane ovakve vrednosti i čuvaju ih od zaborava. Trudiću se da budem jedan od čuvara, a vi ne zamerite, ako vam je dosadno ubacite drugi disk ili promenite ploču.