недеља, 25. март 2012.

Produženi koncertni vikend

1.TINARIWEN


Sve je krenulo u četvrtak (22.03.2012) kad su nomadsko berberski bluzeri "Tinariwen" iz plemena Tuarega, održali veličanstven koncert u Domu omladine Beograd. Da, to su oni Tuarezi koji su štitili Gadafija, a pre par nedelja na severu Malija zauzeli vojnu bazu i nekoliko gradova. Ljudi buntovnog senzibiliteta u čijoj muzici živi nepokorni duh Mulai Ahmeda er Raisulia kojeg je isto tako veličanstveno odigrao Šon Koneri u epskom klasiku Džona Milijusa “The Wind and the Lion”. Kažu da ih još nazivaju Imazigeni što bi u prevodu značilo „slobodni ljudi“. Zanimljivo je što se koncert odigrao baš istog dana kada je u Maliju, nezadovoljna vojska, zbog ustanka njihovog plemena izvršila državni udar. To se nije odrazilo na pustinjski bluz koji su nam te večeri priredili. Meni je bilo malo trulo zbog tog državnog udara, ali sam posle shvatio da oni na stvarnost gledaju drugačije od čoveka koji pripada zapadnom svetu. Kod njih nema patetisanja i žalopojki kroz političke poruke. Istorija ih je naučila da se nose i sa najvećim nedaćama. Pravi ratnici. Sada su negde daleko od kuće i svoju svirku ne dovode u pitanje. Umeto mačete nose električne gitare i timpane. Srce im je i dalje među Raisulijevim ratnicima i jebe im se što niko od beogradskih hipstera (kojih je te večeri bilo kol’ko hoćeš) ne sluti šta im se u dušama zbiva. Nisam znao ni ja, ali mogao sam da nagađam. Koncert je bio odličan, ali to je tek početak.


2.The Godfathers

U subotu , dva dana kasnije, na istom mestu nastupili su legendarni “Godfathers”, bend koji mi je svojevremeno otkrio kako se pravi kosmički hit sa divljim bubanjarskim uvodom i gitarskim rifom koji zvuči oštro i buntovno poput britve kojom je pukovnik Kurc brijao glavu u Apokalipsi. Autentična londonska punk rock atrakcija iz najboljeg perioda osamdesetih. Pabska atmosfera i hektolitri piva. Zvučno su se malo ofucali, ali nisu bili loši. Najviše su se evocirale uspomene na kultni album iz 1989. “More Songs About Love & Hate” koji mi je u sećanju ostao kao album sa najfascinantnijim omotom, koji se u to vreme nalazio među pločama lokalnih gradskih faca kojima je rokenrol bio neka vrsta religije.


3.The Buzzcocks

Odmah posle Godfathersa, sa prvog sprata spuštam se u podrum, ne bih li uspeo da vidim i čujem britanske punk legende The Buzzcocks. Ulazak u salu je napet. Velika gužva. Ljudi su željni dobre svirke. Nekako uspevam, uz pomoć prijatelja, da upadnem na balkon velike sale. Na stejdžu potpuni spektakl. Buzzcocks energično odvaljuje. U publici opšta šutka. Pada mi na pamet priča “Piter Šeli” Patrika Marbera iz zbirke “Razgovori sa anđelom” koju je pre petnaestak godina priredio Nik Hornbi. To je nostalgična i sentimentalna priča o klincu pankeru iz predgrađa i njegovoj devojci - pankerki koji 1978.godine uz preslušavanje singla Buzzcocksa imaju prvi seks u životu. Sećate se vašeg prvog seksa? Obično su takva iskustva trapava i šljampava, ali je ejakulacija eksplozivna. Sinoć su Buzzcocks eksplodirali na beogradskom stejdžu. Reče jednom jedan pametan čovek da rokerima nikada ne treba gledati u krštenicu. Godine nisu važne. Mnoge neverene Tome nisu sinoć došle na svirku misleći da pedesetogodišnjaci ne mogu da izvedu ono što su mogli nekada. E pa drugari, bila vam je loša procena.


субота, 24. март 2012.

Ne zaboravljam važne datume


Pre trinaest godina je NATO bombardovao Srbiju. Zapadna civilizacija je pokazala svoje varvarsko lice. Te večeri sam upoznao svoju ženu. "Ljudi vole katastrofe to ih zbližuje" reče veliki pesnik iz Utrehta. No, s obzirom da se četvrto bombardovanje Srbije nikada ne sme zaboraviti, uvek se na današnji dan osvrnem u prošlost. Lepo je to što sam te večeri našao svoju saputnicu, ružno je što su nas bombardovali i što dan danas pokušavaju da opravdaju taj čin. Tu nema opravdanja. Jedan od najboljih tekstova o protagonistima tog čina napisao je u junu te godine, veliki i neprevaziđeni Bogdan Tirnanić u NIN-u i ovde ga prenosim u celosti.

Jun 17 1999

"DECA CVECA" KAO "POSTMODERNI RATNICI"
RAT IZ LJUBAVI

Mnogi se danas pitaju otkuda da se iza agresije na Jugoslaviju nalaze uglavnom bivsi "sesetosmasi", "deca cveca", aktivisti raznih pacifistickih pokreta. To samo dokazuje nepoznavanje sustine "revolucije" iz 1968. godine

U toj je prici jedna karika nedostajala: Crvene brigade.

Pricu je, jos u aprilu, "otvorio" ceski filozof Vaclav Bjelohradski (kazu da je poznat) tvrdnjom da je agresija na Jugoslaviju "rat levice" koji vode bivsi pacifisti, "sesetosmasi", kao kompenzaciju za svoju neostvarenu revoluciju. Po Bjelohradskom, to je izraz "novog utopizma" koji se ogleda u nasilnom nametanju "novog internacionalizma". Otuda je, misli ovaj filozof, moralisticka retorika u ovom ratu (bila?) tako izrazita: bombardovanje mu, gledano iz ugla te retorike, deluje gotovo kao blagougodno "prociscenje" jer se vrsi iz "humanih" pobuda. No, pravi cilj tog moralizma je demonizacija: "Masovna proizvodnja zloduha oduvek je spadala u levicarsku politicku kulturu, u kojoj je koren terorizma."

Lose naduvani japiji

Ako nista drugo, profesor je bar formalno bio u pravu. Vecina danasnjih vlada u zemljama NATO alijanse jeste levicarske provenijencije ili onog sto se pod tim na Zapadu podrazumeva: laburisti u Britaniji, socijaldemokrate i "zeleni" u Nemackoj, "levi centar" u Italiji... Kada se radi o liderima tih zemalja, ili istaknutim pojedincima u NATO stabovima, situacija je jos jasnija: sve "sesetosmas" do "sesetosmasa!" Kazu da je Solana, u mladosti svojoj, predstavljao nocnu moru za NATO. Toni Bler je jednom sigurno bio aktivista pokreta za prava homoseksualaca. Vaclav Havel, pivarski radnik, spada medju najcuvenije disidente. Joska Fiser umalo nije zavrsio u RAF-u (grupa Bader-Majnof); cak mu je sudjeno zbog pokusaja ubistva jednog policajca. Simbol te "bejbi-bum" generacije "naoruzanih utopista" na krovu sveta jeste upravo americki predsednik Vilijam Dzeferson Klinton: nekadasnji hipik, sa izvesnim iskustvom u "duvanju" (nije, kaze, "uvlacio"), vatreni pobornik seksualne revolucije i u svojoj zreloj dobi, koji je izbegao sluzbu u Vijetnamu, on danas vodi jedan "rat iz ljubavi".

Revolucija kao lepa bolest

Za razumevanje ovih "evolucija" od neobicno instruktivnog znacaja moze biti knjiga Danijela Kon Bendita "Svi smo mi tako voleli revoluciju" (Nous l'avons tant aime la revolution, ed. Bernard Barrault, Paris 1986). Dvadeset godina posle sezdesetosmogodisnjih zbivanja "Crveni Deni", vodja "pobune" na pariskoj Sorboni, uputio se na planetarno putovanje kako bi ponovo susreo svoje nekadasnje "saborce". On je, zapocinjuci ovaj poduhvat, imao utisak "da smo uprkos nasoj razlici, nasim protivurecnostima, nasim porazima i nasim greskama, stvorili nove oblike drustvenog zivota i nametnuli drugacije ponasanje u politickim odnosima".

Neki od vidjenijih svetskih "sesetosmasa" podelili su Denijevo misljenje; drugi o tome nisu uopste ni razmisljali. Jer su se, osamdesetih godina, bivsi "revolucionari" iz 1968. godine vec podelili na dve ekstremno udaljene skupine. Jedna je bila potpuno drop-out, razocarana; drugu je prozimao "novi optimizam" dugog marsa kroz institucije. Ebi Hofman je ziveo na poslednjoj margini, tesko prehranjujuci svoju "komunu". Valerio Moruci i Adrijana Feranda, clanovi Crvenih brigada, bili su u zatvoru. Hans Joakim Klajn (uhvacen tek pre dve godine), pripadnik grupe Bader-Majnhof, kasnije Karlosov "vojnik", jedan od atentatora (otmicara) na ministre OPEK-a u Becu, kada su poginule tri osobe, ziveo je u dubokoj ilegali, krijuci se u "jednom malom gradu jedne male zemlje": "Hteo bih da me zaborave" - rekao je. On je osecanje te grupe "koja je prokockala svoj zivot" najbolje izrazio tvrdnjom da se "revolucionarno nasilje degenerisalo u sustini i postalo krvava trgovina". Sta ti danas znaci rec revolucija? - pitao je Deni Adrijanu Faranda. "Nista vise. Besmislena je" - rekla je ona.

U jednom prikazu Kon Benditove knjige, koji se svojevremeno pojavio u zagrebackom casopisu "Pitanja", kaze se da je, pocetkom osamdesetih, tzv. urbana gerila definitivno sisla sa politicke scene jer je, kao socijalni fenomen, pojela samu sebe, denuncirajuci sopstveni rigidni marksizam-lenjinizam maoisticke provenijencije, "koji je u svojoj praksi totalitaristicki". To je, na izvestan nacin, opravdavalo strategiju one druge grupe bivsih "sesetosmasa", koja je, objavivsi svoj dugi mars kroz institucije (1969), odustala od tvrdokornog anarhizma i prihvatila "pravila (politicke) igre": "Revolucionarni idealizam iz sezdesetih godina ustuknuo je pred politickim realizmom." Medju Denijevim sagovornicima iz te druge grupe nasli su se, medju ostalima, tada vec sasvim poludeli Dzeri Rubin, Adam Mihnjik i, razume se, Joska Fiser.

Sadasnji nemacki ministar inostranih dela bio je svojevremeno fanaticni poklonik Boba Dilena i Mika Dzegera. To mu je i sve sto ima od "obrazovanja". Jedno vreme radio je kao prost radnik u Opelu, sa namerom da (glede revolucije) deluje "iznutra". Godine 1976, posle nereda koji su izbili na demonstracijama povodom smrti Ulrike Majnhof, biva uhapsen pod optuzbom da je tesko ranio jednog policajca. Oslobodjen je. Odmah je odrzao svoj cuveni govor u kome je preobracenicki zamolio pripadnike urbane gerile da se okanu nasilja. Na pitanje da li bi se zalozio za Klajnovu amnestiju, Joska je odgovorio: "Sve dok terorizam ne izgubi svoju mitsku dimenziju u kolektivnoj svesti, ne mislim da je amnestija ikako moguca." Treba izgraditi "novu svest": "Danas pokusavam da svojim govorima u parlamentu zatresem jedno uze koje odzvanja u svim zemljama, koje ce pokrenuti energije, koje ce dati ljudima volju da se pokrenu." Je li to ovo? "Nemam nameru da postanem ministar" - rekao je Joska. Ta "skromnost" nije zavarala Denija: "Joska Fiser ilustruje istoriju ljudi moje generacije koji nisu hteli da rasciste sa sistemom, kako se za njih cesto misli."

Sloboda i totalitarizam

Posebna prica u svemu ovome bio je Adam Mihnjik, medju nama danas poznat kao bivsi prijatelj Dragoslava Mihajlovica. Intervju sa njim se pojavio tek u drugom izdanju Kon Benditove knjige. Zato jer je, prvo, Adam bio u zatvoru. Onda poljske vlasti nisu zelele da Deniju izdaju vizu. Najzad je Mihnjik postao clan vlade. Odrastao u ortodoksnom komunistickom porodicnom okruzenju, Adam je dugo bio "novi marksista", zalazuci se iz petnih zila za vise socijalizma po glavi stanovnika: "Mi smo predlagali jos bolji komunizam: bili smo zaista zreli za bolnicu!"

U vreme kada ga je Kon Bendit intervjuisao, on je vec "mislio demokratiju". Ali se, istovremeno, izmirio sa crkvom: mea culpa, mea maxima culpa. Sa danasnje (i nase) tacke gledista najzanimljivije je ono mesto u intervjuu na kome Mihnjik kaze da se oseca krivim zbog svog ("sesetosmaskog") stava o Vijetnamu: "Mi smo stavljali u istu ravan americku intervenciju u Vijetnamu i sovjetsku intervenciju u Madjarskoj. No, ta dva dogadjaja se ne mogu uporedjivati: u Vijetnamu se radilo o ratu protiv totalitarizma; u Madjarskoj o ratu protiv slobode."

Vec se ovde zapaza faktor "motiva", koji je, ovog proleca, eskalirao u NATO invaziju protiv Jugoslavije: ako se radi o demokratiji, ljudskim pravima ili, prosto, "politickoj korektnosti", onda je intervencija (bombama) dozvoljena, cak vrlo pozeljna. Mada danas podrzava NATO, Kon Bendit je tada, u razgovoru sa Mihnjikom (jun 87), primetio da tu postoji i vijetnamska tacka gledista: iz njihove vizure, to je bio rat za nacionalno oslobodjenje. "Oni nisu bili za komuniste, oni su bili protiv Amerikanaca." Mihnjik: "Postedi me govorancija!" Druga tacka gledista ne moze postojati: ko nece ljudska prava, dobice bombe. "Novi svetski poredak", bio je, dakle, projekat preobrazenih "sesetosmasa". Bus i Gorbacov bili su u tom poslu samo sluzincad.

Taj preobrazaj bio je posebno vidljiv na primeru Dzerija Rubina, osnivaca jipi-pokreta, autora anarhistickog prirucnika za zivot "Ucini to!" (Doo it), koji je sezdesetih godina hodao svetom ofarban kao uskrsnje jaje. Jednom je kandidovao svinju (domaca zivotinja) za predsednika. Bio je hapsen 36 puta. Sudili su mu kao jednom od "konspirativne osmorice" zbog toboznjeg atentata na buduceg predsednickog kandidata (1967), zajedno sa Ebijem Hofmanom i Tomom Hejdenom, koji ce se kasnije ozeniti Dzejn Fondom. Onda se, u sedamdesetim, okupao, obrijao bradu i nakon toga nikada nije izasao iz kuce pre nego sto proveri da li mu je u dzepu kartica Ameriken ekspresa. Kada se, marta 1985. godine, na jednoj univerzitetskoj tribini u Filadelfiji, susreo sa svojim nekadasnjim saborcem Ebijem Hofmanom, rekao je: "Ebi vam prica o sezdesetim i zeli da poruke tog vremena budu korisne u osamdesetim. Ja vam govorim o kraju veka i XXI stolecu koje nameravamo stvoriti."

Zvuci li vam to poznato? Dzeri je bio misljenja da se ne moze ziveti primenjujuci, iz decenije u deceniju, stalno jedne te iste recepte. "Ti recepti nisu vise prihvatljivi za nase doba, sasvim jednostavno zato sto su ljudi koji su osporavali sistem tokom sezdesetih, danas oni koji upravljaju ovom zemljom. S obzirom da smo nova vecina u ovoj zemlji, zbog cega bismo se morali buniti? Zasto da izlazimo na ulice kada mozemo izabrati predsednika koji deli nase ideje?!"

Receno - ucinjeno. Jer su se ideje ovog "novog (svetskog) poretka" veoma dopale jednom saksofonisti, takodje bivsem "sesetosmasu", obaska imitatoru lika i dela pok. Dzona F. Kenedija.

Trijumf "cinicnog uma"

To stanoviste danas najbolje izrazava "kolateralni muskarac" Toni Bler kada kaze da vladajuca levica nece propustiti sansu da stvori jedan novi svet, pa makar i sa bombama - sa njima, zapravo, najbrze i najsigurnije. Kako je Igor Mandic to vec dokazao, analizirajuci jedan clanak Bernara Anrija Levija, ovo je transformacija nekadasnjih dvadesetogodisnjaka koja, u njihovoj zreloj dobi, dovrsava kao trijumf "cinicnoga uma". Jer, kaze Bernar-Anri Levi, "Amerikanci i Evropljani ce zajedno izbrisati sram losih vodja koje postoje od kraja hladnog rata. Novi lideri - Bil Klinton, Toni Bler, generalni sekretar NATO-a Havijer Solana, nemacki ministar inostranih poslova Joska Fiser i njegov francuski kolega Iber Vedrin - svi su iz 'generacije 68'. Suprotno ljudima iz proslosti, oni su voljni upotrebiti zapadnu vojnu snagu u humanitarne svrhe... Koristeci NATO-ove armije, stvorene tokom hladnog rata, sezdesetosmasi su sada u prilici da stvore novi svet, o kome su nekad sanjali na ulicama Pariza, Berlina i Berklija" (NIN br. 2524).

Tako se, eto, na kraju jedne "evolucije", dolazi do pojave koja je zbilja jedinstvena u istoriji, do apsolutnog prozimanja levice i desnice, do zbiljske crveno-crne koalicije. Jednom porazena ekstremna levica, nakon dugog marsa kroz institucije, svoj utopizam definitivno namece svetu posredstvom eminentno desnicarskog rekvizitarija, dok se desnica, uvek porazena zarad svojih "sredstava", sada hrani levicarskim manihejstvom, njegovim entuzijazmom ("vrucicom") koji ne preza od bilo kakve prepreke i koji je prakticno neosetljiv na razlike ("nijanse"), pravdajuci to svojim "idealizmom".

Sada se, prema tome, ispostavlja da svojevremeni "pad u gradjansko" (sto je, bdz the njadz, tema hipi-opere Tomi) jednog dela bivsih "sesetosmasa" nije bio nimalo slucajan, a jos je manje bio rezultat "slabosti". Nisu oni pristali na japi - konformizam jer su se manuli "corava (revolucionarnog) posla", nego su postali elita konformizma da bi, utopljeni u "novu vecinu", sebi jednom obezbedili mehanizam (NATO armije) koji ce ih konacno dovesti do praga njihovih "istorijskih" ciljeva, do sanse da "preprave" svet. Gradjanska demokratija se, tako, pod "sesetosmaskom" kontrolom, pretvorila u sredstvo totalitarizma: najveci "jastreb" - Toni Bler - je upravo onaj koji iza sebe ima apsolutnu podrsku birackog tela.

Traktat o posluzi

No, da se - konacno - vratimo na pocetak: otkuda Crvene brigade u ovoj prici? One su politicki - i drugacije - bile mrtve vec dvadeset godina. Ali su se vratile. Sama njihova pojava posle toliko duge hibernacije jeste iznenadjenje koje je tesko racionalno obrazloziti: "istorijske vodje" ove znamenite teroristicke formacije su ili jos u zatvoru ili su (poput Renata Kurca) "preobracene"; kontinuitet "revolucionarne borbe" kao emanacije nasilja davno je prekinut i sve je otislo na djubriste istorije, gde mu je i bilo mesto.

Medjutim, iznenada, kada se tome niko nije nadao, agresija na Jugoslaviju vratila je Crvene brigade "u igru", i one su se, ubivsi usput jednog drzavnog cinovnika, oglasile "antinatovskim" saopstenjem o akciji zapadne alijanse. Rat u organizaciji "sesetosmasa" udahnuo je teroristima frankenstajnovski "dah zivota", te su oni opet ovde, u Evropi, kao politicki "zombiji" u svetskoj noci "zive smrti". Nekada ekstremno krilo evropskog (i svetskog) levicarenja, izraz "bolesti nasmrt" same te levice, proizisao iz kraha sezdesetosmaskog utopizma, terorizam sada vaskrsava i kao (opet) konacni produkt i kao (nova) "opozicija" one levice koja momentalno vlada zapadnim gradjanskim drustvima. Jer je ta levica, koja vlada zapadnim drustvima, agresijom na Jugoslaviju pronasla svoj istorijski "razlog postojanja", ali je, istovremeno, Crvenim brigadama pruzila ono sto im je, u doba "trulog konzervativizma" De Gola i Alda Mora nedostajalo - legitimitet. Legitimitet nasilja ili nasilja kao legitimnog. U tom smislu da "plemenitost" cilja opravdava sva sredstva. Teror ne samo da je dozvoljen; on je pozeljan. Tamo gde u savremenom svetu nema terora, sve je sumnjivo. Revolucionarno nasilje koje se degenerisalo u sustini, postalo je, kao krvava trgovina, degenerisana sustina sveta, sto - bez obzira koliko to apsurdno zvucalo - obnavlja njegovu mitsku dimenziju u kolektivnoj svesti nekih novih terorista.

Ulrike Majnhof je zalud umrla. Bila je ispred "svog vremena".

Bogdan Tirnanic

недеља, 18. март 2012.

This Must Be The Place - Paolo Sorrentino (2011)


Kao jedan od glavnih zicera na ovogodišnjem FEST-u za ljubitelje „alternativnog“ pogleda na svet najavljivan je film Paolo Sorrentina „This Must Be The Place“. Odmah mi je nešto tu bilo sumnjivo, ali sam ipak rešio da kupim karte, jer je prethodni film Sorrentina, „Il Divo“ bio više nego solidan.


Sean Penn igra Cheyenna, gotik zvezdu u penziji, koji se povukao iz sveta muzike pošto su dva brata tinejdžera, inspirisana njegovim pesmama, izvršila samoubistvo. Cheyenn živi u ogromnoj i sterilnoj vili sa svojom suprugom Jane (Frances McDormand) u Irskoj, igra skvoš u praznom bazenu, odrađuje bračne kuninlinguse, pati od debele depresije, druži se sa gotik emo tinejdžerkom koju želi da spanđa sa nespretnim konobarom koji sluša Maraju Keri. Kada su mu javili da mu je otac na samrti, a kojeg nije video trideset godina, i koji kao Jevrejin starog kova, nije bio baš srećan zbog sinovljevog životnog izbora i stila, Chayenn odlazi u New York kako bi se suočio sa svojim frustracijama.


Sve ovo zvuči zanimljivo, ali posle petnaestog minuta počeo sam da osećam da je film fejk. Celoj priči nije pomoglo ni pojavljivanje Davida Byrna, ni sjajna rola supruge Joela Coena, ni odlična fotografija sa roudmuvi pejzažima. Chayen saznaje da je njegov otac bio opsednut nekim nacistom iz logora u kojem je bio za vreme Drugog svetskog rata, a koji pod lažnim imenom živi u nekoj unutrašnjosti na srednjem zapadu Amerike. Chayen sa mlakim i neubedljivim motivom kreće u potragu za nacistom kako bi ga kaznio. Posle toga sledi niz besmislenih metafora i razvodnjavanje priče impotentnom dramaturgijom. Sean Penn je svoj lik kreirao po ugledu na Roberta Smitha (The Cure) i druge slične pop gotik zvezde tog muzičkog žanra. Ne znam samo otkud mu ideja za boju glasa i način na koji sve vreme govori? Izgledao je potpuno idiotski. Reditelj je insistirao na empatiji, na emocionalnom stapanju sa glavnim likom, ali do takve razmene emocija u mom slučaju nije došlo. Sean Penn je u ovoj ulozi previše iritantan da bi došlo do bilo kakve pozitivne reakcije, a kamoli identifikacije.
Sorrentino je ovim filmom pokazao da je jedan od onih autora koji su skloni umetničarenju i koji se kriju iza pop mitologije, jer svojim delom suštinski nemaju šta da kažu. Još jedna od beskrvnih i praznih priča kojih danas ima „na kilo“, a koje novim generacijama prodaju lažni alternativni pogled na svet. Srećom pa starije filmove Bogdanovicha i Hilla, Wendersa i Jarmuscha, više manje, svi imamo u sopstvenoj dvd/divx kolekciji, pa možemo deci iz komšiluka da damo originale kako bi videli u kojim se filmovima pop mitologija koristila sa stilom.

Sorrentino je pao na ispitu.

среда, 14. март 2012.

Jahač na lokomotivi


Devedeset treće godine, Mićun Ristić zvani Rile, po profesiji metalostrugar, dobio je otpremninu, kao tehnološki višak, posle trideset godina rada u jednoj lokalnoj fabrici koja je proizvodila uređaje, delove i druge mašinske elemente. Njegova žena Julijana, bistra domaćica oštrog jezika, koja je inače majstor za bokčalučiće, mafiše i jabuke u šlafroku, na vest o Riletovom otkazu rekla je samo “tako mu je to”.

Devetnaest godina kasnije, Stanislav Ristić zvani Cane, po profesiji metalostrugar, zbog velike ekonomske krize dobija par stotina evra kao otpremninu u fabrici koju su kupili Italijani i ostaje bez posla baš kao njegov otac nekada. Rile mu nije rekao ništa. Sedeo je za stolom, pio rakiju i lagano svlačio poslednju cigaretu iz kutije. Njegova majka Julijana, bistra domaćica oštrog jezika, koja je inače majstor za bokčalučiće, mafiše i jabuke u šlafroku, na vest o Canetovom otkazu rekla je samo “tako mu je to”.

Cane se te večeri napio sa Bracom. Braca je njegov školski drugar koji ume da peca i pravi špurije. Ima i brkove. To ga čini sumnjivim. Oni koji ga bolje upoznaju mogu otkriti da je pored svega i druželjubivi hašišar. Hoće da podeli sa ljudima. Nije škrt. Dobar je to čova. Njegova žena Milica, koja radi na trafici gde se prodaju lozovi i druge igre na sreću, kaže da se udala za Bracu zato što je spadalo i što se nije dopadao njenoj majci. Bracina tašta Lenka je posebna priča, zato ćemo je preskočiti.

-Šta reče?

-Često imam osećaj da sam osuđen na sve ovo. A želeo sam nešto sasvim drugo. Nisam pojurio snove. Tu sam se sjebo. Umro sam.

-Šta si hteo da budeš?

-Nisam mogao da budem kauboj, ali sam mogao da budem jahač na lokomotivi.

-Makar su pruge duge.

-I čekaju me.

-Jašta! Da popušimo po pljugu i da palimo. Moram Milicu da vozim sutra na neki parastos.

-Ja ću niz prugu, a ti kako oćeš.

-Ma jok! Ostajem, nemam kud, a i imam kome da se radujem. Nekom je život majka, nekom maćeha, a neko je siroče. Piši kad stigneš.

Cane je tog jutra spakovao kofer i napustio grad. Ostavio je Julijani i Riletu pedeset evra i jedno lepo sročeno pismo u kojem im se zahvaljuje što su bili dobri roditelji. Julijana je danima krišom plakala, ali nikada pred komšilukom. Đole mi reče da je Julijana, uz kafu, njegovoj kevi Canetov odlazak prokomentarisala u svom stilu sa “tako mu je to”.



недеља, 11. март 2012.

Maska - Piter Bogdanović (1985)


Danas u svetu filma (i drugih umetnosti) postoji jedna, poprilično razvijena grana biznisa, u kojoj se "umetnici" mediokriteti tendenciozno bave manjinama, različitostima i ostalim politički korektnim sranjima. To su obično filmovi pamfleti, snimljeni isključivo za jednokratnu upotrebu u skladu sa aktuelnim društveno političkim zbivanjima. Problem je u tome, što se takvi filmovi besramno nagrađuju na prestižnim festivalima, iako suštinski nemaju nikakvu umetničku vrednost.


Kada je Piter Bogdanović davne 1985.godine snimio "Masku" politička korektnost kao umetnička kategorija nije postojala. Bližio se kraj hladnoratovske epohe, ali to tada još uvek niko nije znao. Međutim, time se isključivo bavila A produkcija. Veliki umetnici i filmmejkeri poput Bogdanoviča prilazili su temi različitosti kao arhetipskoj, a ne društveno aktuelnoj, te su zbog toga takvi filmovi, iz tih vremena, nosili težinu antičkih tragedija. Tu pored ovog mislim i na Linčov "The Elephant Man" iz 1980.godine.


Kada razmišljam o ovim filmovima, činim to sa izvesnom dozom neskrivene nostalgije, jer se sve dešavalo u vreme kada je Šer još uvek bila vrhunska riba, a Sem Eliot dasa za medalju. Takođe bio je to prvi susret sa sjajnim Erikom Stolcom i bajnom devom Laurom Dern. Takođe, nikako ne mogu smetnuti sa uma da se sve dešava 1985.godine kada Piter Bogdanovič ulazi u rat sa producentskom kućom Universal Pictures, zato što su iz filma izbačene dve scene, a pesme Brusa Springstina zamenjene pesmama Boba Sigera. To je bio rat, koji je na duge staze Bogdanovič nažalost izgubio. Možda bi neki zlonamerni psihijatar takvu "bandoglavost" objasnio Frojdovom rasističkom teorijom patogenih teritorija (balkanski gen). U svakom slučaju, ako zanemarimo trivije i Bogdanovičev nervni slom, "Maska" je odličan film koji ostavlja mnogo jak utisak. Priča o mladiću Rokiju (Erik Stolc) koji pati od (ne)izlečive bolesti koja mu je deformisala lice, a čija je duhovnost, prožeta hiperesenzibilnošću, daleko ispred većine koja ga okružuje. Život sa labilnom kevom koja ga obožava, ali koja nije u stanju da podnese njegovu nesreću bez narkotika; druženje sa bajkerima velikog srca i san o bajkerskom obilasku Evrope; ljubav prema slepoj devojci (Laura Dern), kao i Rokijeva lična tragedija, probudiće u svakom gledaocu plemenito osećanje koje će ga posle odjavne špice zaista učiniti boljim čovekom. To je ono što Piter Bogdanovič zna i ume, a što drugi samodopadljivi dekadenti ne znaju i ne umeju. Imajući u vidu sve nesuglasice autora sa ostatkom ekipe, "Maska" je ipak zadobila kultni status koji se mirne duše može svrstati među najznačajnija remek dela generacije autora Novog Holivuda. Makar ga ja tako tretiram, a za druge me nije briga.

понедељак, 5. март 2012.

Le Havre (Avr) - Aki Kaurismaki (2011)


Aki Kaurismaki mi je lično najdraži autor iz skandinavskih krajeva. Finac prefinjenog kosmopolitskog duha, sa osećajem za pravdu i nesebičnu ljubav prema malom čoveku. Upoznao sam njegov opus devedesetih i odmah shvatio da je u pitanju sineasta koji uz Džarmuša i Almodovara snima filmove sa malo para, koji svojom originalnošću i osobenošću odudaraju od glavnotokovske struje. Dopalo mi se to što je radio Kaurismaki, i moram priznati da je pored toga i zvučnost njegovog imena negde uticala da odaberem baš njega kao omiljenog autora, a ne recimo Endrju Birkina ili Tea Angelopulosa, koje sam otkrio negde u isto vreme.


Kaurismakijev novi film „Le Havre“ (Avr) je priča o Marselu Marksu (Andre Wilms), bivšem piscu i boemu pariskih ulica, koji je, odbacivši velegradski splin sa literarnim ambicijama, došao u Avr i počeo da radi kao čistač cipela. Živi skromno sa ženom Arleti (Kati Outinen) koja brine o njemu, dok slobodno vreme i dalje provodi u lokalnoj kafani sa likovima kakvi se mogu sresti samo u Kaurismakijevim filmovima. U međuvremenu Arleti završava u bolnici, dok u njegov život ulazi mali Afrikanac Idris (Blondin Miguel) koji je na udaru imigrantskih službi. Idrisov cilj je prelazak La Manša i odlazak u London kod majke. Marsel je primoran da se suprotstavi sistemu dehumanizovanog zapadnog društva i pomogne malom Idrisu da se dokopa britanskog kopna.


Dakle, u pitanju je dirljiva i nepretenciozna topla ljudska priča napravljena od jednog osvedočenog humaniste kakav je Kaurismaki. Glumac Andre Wilms koji je bio gost ovogodišnjeg FEST-a je u jednom intervjuu citirao Akija Kaurismakija koji je rekao - „Stvarnost je toliko postala beznadežna da ne mogu da pravim film koji će biti crnji od realnosti. Napraviću priču sa dva hepienda – možda to nikada neće postojati u životu, ali nemam izbora, nego da napravim takav film.”

"Avr" je baš takav film. Kaurismaki nam poručuje da su dobrota i solidarnost preko potrebne našem vremenu. Hajde da obnovimo gradivo. Mnogi od nas su to zaboravili.



недеља, 4. март 2012.

Jedan poziv menja sve (30 godina Partibrejkersa)


Ko sinoć nije bio u Hali sportova, propustio je najbolji rokenrol koncert jednog domaćeg benda, koji se ikada dogodio u Beogradu. Takvu energiju nisam osetio ni 1996.godine na njihovoj petnaestogodišnjici.

Moj duboki naklon i veliko poštovanje.

Ko se bude usudio da iseče stari hrast, bolje da odustane. Ukoliko bude pokušao na kvarnjaka, pokazaće svetu da je sitna duša.

Cančugo i Antone, vi ste za mene heroji. I to oni pravi!

Živeli 100 godina!