Jangovo svedočenje ljubavi, istine i slobode

Pre nego što smo se uputili drumom ka Pešti i Beču, morali smo dobro da se naoružamo. Mare je spakovao dosta muzike. Nekog kantrija, blugrasa, par albuma od Stiva Erla i Rajana Adamsa, poslednji Pixies i još par noviteta. Sve smo to preslušavali, kako bi nam put prošao brže i zanimljivije, ali to je bila samo priprema za glavni obrok veličanstvenog rokenrolerskog doživljaja koji je nas je sačekao u Beču. Dugo čekani i najzad dočekani koncert Nila Janga i njegovog benda Crazy Horse. 

Pošto smo ušli u prestonicu nekadašnjeg austrougarskog carstva, i to baš u vreme kada se obeležava godišnjica velikog rata, sve vreme su mi na umu bile reči mlado bosanaca koji su poručili: „Naše će sjene hodati po Beču, lutati po dvoru, plašiti gospodu.“ Te večeri, svi mi koji smo se našli u Štadhale areni nismo mogli nikoga da uplašimo. U neku ruku bili smo srećni što smo tu gde jesmo, ali u skladu sa aktuelnim događajima, mi smo uplašeni i zabrinuti pevali o ljubavi i samo ljubavi, zajedno sa Nilom Jangom i ekipom starih lisaca, dok su “sjene“ ratnih odjeka iz Ukrajine, Izraela i Palestine polako počinjale prividno da blede pod distorziranim solažama. Probudile su se hipijevske duše. Da li je (i dalje) moguće muzikom promeniti svet?! Možda i nije, ali nikada ne treba odustati. Neka bude i sizifovska rabota, pa kud puklo da puklo. Moraju znati da i dalje postojimo. Nil Jang bi bio dobar ortak sa Principom. Siguran sam! I jedan i drugi su tragali za istim stvarima. Metodologija i vremenski kontekst su drugačiji, ali suština je ista. Ljubav, istina i sloboda!

Nikada nemojte smetnuti sa uma da je Nil Jang napisao stihove "It’s better to burn out than to fade away".

O koncertu je detaljno sve napisao Skočajić.

Ljubavni slučaj ili tragedija službenice P.T.T. - Dušan Makavejev (1967)

Pisati o filmovima Dušana Makavejeva je isto kao hodati po žici. Brzo shvatiš da čovek nije tica i da jedno proizvoljno tumačenje bilo kog njegovog dela može da te učini smešnim u očima samog autora. Naravno, sve to pod uslovom da veruješ da će to što budeš napisao nekako doći i do autora. Uvek sam se pitao kako reaguju stvaraoci kada čitaju elaboracije raznoraznih kritičara, teoretičara i ostalih mudrosera koji u njihovo umetničko delo učitavaju lične projekcije ili neke nepostojeće budalaštine. Verovatno im nije preterano zanimljivo, ali to su pravila igre koja moraju postojati jer tako je, ako ništa drugo, zabavnije. 

Što se tiče Dušana Makavejeva, mogu reći da je on za mene jedan od najvećih filmskih autora i jedan od najpametnijih ljudi koje sam imao prilike da slušam, čitam i pogledam sve ono što je svojim delom imao da kaže i prikaže svetu. Nešto sam razumeo, nešto nisam, ali sam siguran da je mnogo toga što je tu rečeno i viđeno zauvek izmenilo moj pogled na svet. Posle odgledanih Makovih filmova, pogotovo ukoliko ih odgledate kao gimnazijalac ili brucoš, postajete pomalo uobraženi, jer vas sa punim pravom ponese taj osećaj da su vam otvorena vrata za ulazak u jedan svet koji se ne može dopasti baš svakom. Kada sam prvi put pogledao Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT rekao sam sebi- ovo je bio još jedan nesnimljeni film Žan Lik Godara. „Ko ne voli Evu Ras ujeo ga besan pas“ - kaže ona narodna mitološka doskočica. Bila je mlada, lepa i zgodna. Makavejev je kroz njezinu figuru, između ostalog, proslavio i lepotu ženskog tela. Takav pristup je u ono vreme bio poprilično provokativan, kao uostalom i ceo Crni talas. Međutim, možda je najprecizniji zaključak imao Bogdan Tirnanić koji u knjizi Crni talas kaže:“ Počev od drame Novi čovek na cvetnom trgu (pisane u zajednici sa Rašom Popovim), pa sve do filmova Ljubavni slučaj i Nevinost bez zaštite, sva umetnička ostvarenja Dušana Makavejeva bila su okrenuta enigmi koja se krije u vezi ljudske intime i društvene stvarnosti. Ili- drugačije rečeno – ona su se bavila relacijom koja postoji između čovekovog ljubavnog života i njegovog (prinudnog) bitisanja kao objekta otuđenja politike, između prava na sreću svakog pojedinca i težnje ka opštoj društvenoj sreći koja paradira kao crvena boja na lepršavim zastavama svih političkih pokreta, partija, revolucija.“

Ono što se meni posebno dopalo u filmskom jeziku Dušana Makavejeva je njegov osećaj za apsurd. Ljubavni slučaj ne ostavlja osećaj nelagodnosti koji vam je, na primer, poznat posle filmova Žike Pavlovića ili Saše Petrovića. Iako u sebi sadrži pojam tragedija i jedan je od najreprezentativnijih filmova crnog talasa, iako obrađuje ljubavnu priču sa motivom večne borbe Erosa i Tanatosa, iako ćete u njemu videti mrtve pacove i jedan ženski leš, jednog kriminologa, jednog seksologa (Dr. Aleksandar Kostić, otac Vokija Kostića), njegov smisao za apsurd razgaljuje. Izabela (Eva Ras) i Ahmed (Slobodan Aligrudić) su ljubavnici u jednom sistemu i jednom svetu koji je bio toliko apsurdan, da me nimalo ne iznenađuje što danas naše živote trošimo u jednom mnogo surovijem žanru koji se teško može definisati.

Na kraju, kao što rekoh na samom početku, pisati o filmovima Dušana Makavejeva je veoma teško. Napišeš svašta, a o filmu ne kažeš ništa, ili gotovo malo nešto. Eto...