петак, 26. јун 2015.

FIL(M)OVANJE 14



RUN ALL NIGHT – režija: Jaume Collet-Sera (SAD) 2015



S obzirom da Mel Gibson i Brus Vilis slabije igraju u akcionim filmovima poslednjih godina, jedini koji je ostao kao nada za spas žanra je Lajam Nison. U ovom uzbudljivom akcionom trileru u režiji španskog gastarbajtera u Holivudu, Lajam Nison igra Džimija Konlona, plaćenog ubicu u penziji, koji igrom sudbine upada u vrtlog sopstvene prošlosti. Hrišćani veruju da će deci trnuti zubi, ukoliko roditelji budu jeli kiselo grožđe. Džimi Konlon je sa svojim pajtosom Šonom Megvajerom (Ed Haris) u mladosti pojeo mnogo kiselog grožđa, i na onaj svet ispratio popriličan broj ljudi koji su se zamerili glavnom gazdi Šonu. U tom groznom i surovom svetu kriminala, Džimi je postao poznat po nadimku The Gravedigger.  Usledilo je povlačenje, griža savesti, alkoholizam. Njegov sin Majkl (Džoel Kineman) upada u nevolju koju je izazvao Šonov sin Deni (Bojd Holbruk). Džimi je svestan činjenice da je došao pravi trenutak za iskupljenje. Njegov povratak u igru sa radošču je dočekao i detektiv Harding (Vinsent D`Onofrio) koji je godinama pokušavao da dokaže Konlonovu krivicu iz prošlosti. Kreće paklena jurnjava sa mirisom baruta, prostrelnim ranama, slomljenim pisoarima, i epizodnom ulogom matorog Nika Noltija. Run All Night nas uvereva da je u Holivudu još uvek moguće snimiti pristojan akcioni film.

Ocena: (****) 4
***** remek delo
****  odličan
*** ok
** gledljivo
* katastrofa


NAJMANJE OSTRVO (La Isla Minima) – režija: Alberto Rodrigez (ŠPA) 2014



Najmanje ostrvo (La Isla Minima) režisera Alberta Rodrigeza je detektivski krimi-noir na evropski način. Ukoliko ste voleli prvu sezonu američke serije Pravi detektiv (True Detective) ili korejski film Sećanja na ubistvo (Memories of murder) onda će vam se sigurno i ovaj film, manje ili više, dopasti.
Radnja se dešava 1980.godine u malom mestu na jugu Španije, u pokrajini Andaluzija. Ožiljci Frankove vladavine još uvek su vidljivi. Glavni likovi su dvojica detektiva, Huan (Havier Gutierez) i Pedro (Raul Arevalo), koje šalju iz Madrida kako bi sproveli istragu zbog slučaja nestanka i brutalnog ubistva dve lokalne devojke. Pored klasičnog zapleta u potrazi za ubicom i filmskom radnjom koja se odvija u očaravajućem ritmu, autor je posebnu pažnju usmerio ka glavnim likovima priče. U njihovim karakterima i njihovom odnosu, naznačena je podeljenost španskog društva, koja je svojstvena svakom društvu tek izašlom iz diktature. Jedan detektiv je voleo Franka i služio mu, dok je drugi bio pripadnik struje koja je rušila diktatora. Međutim, manihejski pogled na problematiku suviše je jednostavan da bi se stvari realno sagledale. Ništa nije crno-belo. U potrazi za ubicom i otkrivanju zločina, protagonisti se bore i sa demonima sopstvene prošlosti, kako bi sami sebe shvatili i međusobno se razumeli. Dobar film, zaista dobar.

Ocena: (****) 4


GREŠNA ZAJEDNICA (La Comunidad) – režija: Aleks De La Iglesija (ŠPA) 2000



Španski autor Aleks De La Iglesija režiser je čije filmove možete ili ne možete da svarite. Spadam u grupu filmofila koja obožava veći deo njegovog opusa. La Comunidad ili Grešna zajednica jedan je od onih filmova koji su mi promakli u periodu kada su bili aktuelni, ali sam ga sa velikom radošću dočekao petnaest godina kasnije. Metažanrovska crna komedija sa elementima krimi-horora, koja žestokom satiričnom podlogom napada ljudsku pohlepu kao dominantu savremenog sveta. Osim toga, kroz kadrove je primetna i filmofilska erudicija samog autora, koja je diskretnija od Tarantinove, ali ukazuje na činjenicu da nema “pismenosti“ bez tradicije, bez obzira da li je tretiramo postmodernistički ili kao arhetipski obrazac. Ovde prvenstveno mislim na hičkokovske scene sa krova zgrade Banco de Bilbao.
Karmen Maura igra Huliju, agenticu za nekretnine iz Madrida, kojoj je palo na pamet da tajno iskoristi jedan od stanova koje prodaje, kako bi razbila bračnu monotoniju. Nije želela ništa više osim romantične večere i seksa sa mužem. Stvari počinju da se komplikuju kada otkrije da se u stanu iznad njihovog nalazi leš starca koji je dobio na sportskoj prognozi. Kako se novac našao u Hulijinim rukama, svi stanari zgrade urotili su se protiv nje. Hulija nije ni sanjala da je upala u neočekivani razvoj zavere, koju je dugo planirala grešna zajednica iz madridske zgrade. Otkačen humor, bizarni likovi, ekscentrična priča, genijalni autorski pečat. Aleks De La Iglesija bez sumnje je jedan od najznačajnijih autora modernog filma.

 Ocena: (****) 4




петак, 12. јун 2015.

FIL(M)OVANJE 13



OTMICA MIŠELA UELBEKA – režija: Gijom Niklo (FRA/BELG) 2014



Bizarno, duhovito i ludački skrojeno, baš poput razbarušenog frika neprijatne spoljašnjosti, ali vrcavog intelekta i briljantnog duha. Jedan od najboljih pisaca savremene književnosti, koji je posle Šarli Ebdo tragedije, postao planetarna književna zvezda. Počeli su da ga hvale i kude, kako kusi tako i repati. Bojim se samo da ga toliki publicitet ne ubije kao pisca. Još je Bukovski onomad primetio, da je sve dobro dok ne počnu da te hvale. Onda umireš, mrtav si. To se dogodilo Hemingveju. Morao je sebi prosvirati glavu. 
Otmica Mišela Uelbeka je dokumentarno-igrani film koji se temelji na incidentu iz 2011.godine kada je pisac nestao na nekoliko dana, a zatim se pojavio i tvrdio da je bio žrtva otmice. Da li se to zaista dogodilo ili je u pitanju marketing-performans, gotovo da nije ni bitno, jer nam je Mišel Uelbek celu tu njegovu priču, zajedno sa piscem, glumcem i filmskim autorom Gijomom Nikloom upakovao u jedan neviđeno zanimljiv film. Uelbek kao lik iz filmova Vudija Alena trtlja, dosađuje se, razglaba sa otmičarima o rasizmu, imigrantima, raspadu EU, seksu, cigaretama, vinu... Postepeno, po pravilima stokholmskog sindroma, postaje prijatelj sa trojicom braće koja su ga otela, zatim sa njihovim roditeljima, a u međuvremenu se zaljubljuje i u mladu lokalnu kurvu.
  
Ocena: (****) 4
***** remek delo
****  odličan
*** ok
** gledljivo
* katastrofa


END OF THE CENTURY: THE STORY OF THE RAMONES – režija: Jim Fields & Michael Gramaglia (SAD) 2003



End of the century je priča o najvećem pank-rok bendu na svetu. Naslovljen je po njihovom albumu iz 1980. godine koji je producirao čuveni Fil Spektor. Film je snimljen posle smrti Džoi Ramona, kada je mogla da se podvuče crta i uz učešće, tada još živih članova, sagleda jedna grandiozna supkulturna priča, koja je u to vreme spasila rokenrol i vratila ga na ulicu i srednjoškolska dvorišta, odnosno tamo gde mu je prirodno stanište. Posle propasti hipi revolucije rokenrol je počeo da se gubi u post-psihodeličnim opsesijama ranih sedamdesetih, pesmama sa predugim gitarskim solažama koje su trajale čitavu večnost, simfo-roku, disko-soulu i ostalim mutacijama izazavnim posle LSD chill-outa i uplivom intelektualiziranja u celu priču. Kao reakcija na taj vid pogubljenosti javljaju se bendovi koji su svoj buntovnički stav prema svetu želeli ponovo da spakuju u trominutne pesme odsvirane u tri distorzirana rifa. Garažni manir u novom ruhu. Pojavili su se The Stooges, New York Dolls, MC5 i otvorili vrata bendovima koji su rokenrolu dali novo lice. Jedan od prvih takvih bendova bili su The Ramones iz Queensa. Ovo je film o njima i u njemu ćete videti sve što vam je potrebno da znate o ovom bendu. Od socijalnog bekgraunda i psihološkog profila Džonija, Džoija, DiDi-ja, Tomija, kao i kasnije pridruženih članova, preko mitskih nastupa u klubu CBGB, međusobnih svađa koje su ih pratile tokom čitave karijere, do njihovog uticaja na rađanje britanskog pank talasa i kompletnu alternativnu scenu koja i danas egzistira.

Ocena: (****) 4


VETAR I LAV – režija: John Millius (SAD) 1975



Minimum jednom mesečno moram da odgledam neki stariji holivudski film, kako ne bih zaboravio šta je to pravi film. Ovog puta sam slobodno vreme (ponovo) posvetio jedom od mojih omiljenih reditelja. Film Vetar i lav Džona Milijusa je avanturistička melodrama koja u sebi sadrži sve ono što bi trebalo da ima dobar film. Dobro napisane likove, jaku glumačku podelu, uzbudljivu priču, akciju, melodramski patos i ikonografiju tradicionalnog holivudskog filma. Jedan od onih filmova koje su mnogi od vas sa radošću čekali i gledali osamdesetih godina, nedeljom u pet popodne. Ukoliko ste malo mlađa publika koja se ozbiljnije zanima za film, onda je ovo nešto što morate da pogledate, ako ni zbog čega drugog, ono zbog Džona Milijusa koji je nezaobilazan za razumevanje novoholivudskog revizionizma.
Radnja je smeštena u Maroko početkom XX veka. Šeik Raisuli (Šon Koneri) je vođa odmetnutog berberskog plemena, koji otima Amerikanku Eden Perdikaris (Kendis Bergen) i njeno dvoje dece, čime je želeo pokazati drugim marokanskim plemenima kako je marokanski sultan zapravo sluga zapadnih gospodara, i pridobiti ih u pohodu na Evropljane. Američki predsednik Teodor Ruzvelt (Brajan Kejt) kao principijelan i odvažan državnik odlučuje da pošalje vojsku kako bi oslobodio otete američke građane. Vremenom i Raisuli i Ruzvelt počinju da shvataju da su sličnog kova i da je udario junak na junaka, ali i oteta Eden Perdikaris počinje da shvata da je Raisuli zapravo opasan dasa. Jedna od onih priča koja slavi viteštvo, hrabrost, principijelnost i sve ono čega danas gotovo nema.

Ocena: (*****) 5