понедељак, 27. фебруар 2023.

Beskrajni bazen – Brendon Kronenberg (Can/Fra/Cro) 2022


Da kažem odmah na početku, ovo je dobar film. Brendon Kronenberg je dostojan sin.

Iako se na ovom Festu može pogledati i film njegovog oca Dejvida, ipak sam rešio da ga ostavim za neku kasniju bioskopsku projekciju, kada bude bio na redovnom repertoaru. Ako ne tako, naći će se već neki alternativni način. Brendonove ranije radove (Antiviral, Possessor) nisam gledao, tako da nisam znao šta mogu da očekujem, ali znajući, kako se često govorilo kod nas, da iver ne pada daleko od klade, mogao sam da se nadam da je dečko, pored genetike koju je nasledio, zanat izučio gledajući u svog oca. Nepravedno je kad takva deca ostanu u senci svojih velikih očeva ili majki, ali ako se izbore sa tim teretom, i nametnu se sopstvenim talentom, obično im se otvori jedan poseban autorski put na kojem mogu da voze sami, pod punim gasom. Ovaj dečko je već na tom putu.


„Beskrajni bazen“ je antropološki horor sa oštrom kritičkom notom usmerenom prema konzumerizmu, turizmu i uopšteno bahatosti čoveka savremene civilizacije. Taman kad mi se učinilo da je to jedna od čestih filmskih tema (rekao bih i književnih) koju su mnogi umetnici, a i oni ostali, počeli da rabe poslednjih godina, i da nema smisla više to raditi tako neinventivno, pojavilo se ovo delo koje je pružilo jedan autentičan pogled na tu problematiku. Snimljen je iste godine kada i njegov „brat blizanac“, film „Trougao tuge“ Rubena Ostlunda, kojem su takođe meta bogataši koji su izgubili kompas i vezu sa realnim svetom. Razlika je u tome što je Ostlund sve to prikazao kroz satiru, sa komičnim elementima i izraženijom klasnom svešću, dok je kod mladog Kronenberga sve prikazano iz ugla za koji bi Koja iz Discipline rekao: „Sviđa mi se da ti ne bude prijatno.“ Dakle, kroz distopijsku hororičnu triler dramu, koja kod gledaoca izaziva nepetost i mučninu, i koja je u samoj biti obojena antropološkim pesimizom. Rekcija gledaoca je kako misaona, tako i fizička, uostalom vrlo kronenbergovski.

Izmišljena zemlja trećeg sveta, all inclusive rizort ograđen bodljikavom žicom, netalentovani pisac jednog jedinog romana sa problemom spisateljske blokade i njegova supruga, upadaju u košmar po upoznavanju još jednog bračnog para koji im predlaže avanturu izlaska iz rizorta i zezanje na nekim divljim plažama i drugim prirodnim blagodetima ostrva. Tom prilikom dešava se nešto što nije trebalo da se desi i kreće ludilo. Ubrzo se ispostavlja da su „civilizovani“ zapravo veći varvari od „necivilizovanih“, a da je sklonost ka čoporu, svojstvena kako čoveku iz amorfnih civilizacija, tako i čoveku iz kristalnih civilizacija. Biće tu krvi i sperme, kloniranja, smrti i njenih repriza, desadovskog seksa, satanskog galopa i jeze koja nikoga neće ostaviti ravnodušnim.



недеља, 26. фебруар 2023.

Voleti Patrišu Hajsmit – režija: Eva Vitija (Švajcarska/Nemačka) 2022


Postoji određeni broj (dokumentarnih) filmova koji su savršeni i koji imaju smisla. Veći je broj onih koji nemaju smisla. To vam je kao sa ljudima. Malo je onih koji su pametni, još je manje onih koji su dobri. Većina je osuđena na mediokritetske egzistencije, glupost i zlobu koja održava ovaj umorni svet. Film Eve Vitije spada u ovu drugu grupu. Još jedan besmisleni film na koji je uzalud potrošena filmska traka. Okej, nije ni prvi ni poslednji. Biće ih i na nekim narednim FEST projekcijama.

Šta je ovde problem?

Da bi jedan dokumentarni film, kojim se prezentuje određena ličnost, zaista bio smisleno delo, potrebno je da bude celovit. Celovitost podrazumeva suštinsku sveobuhvatnost života i senzibilnosti određenog čoveka, njegovu slojevitost, bilo da je to umetnik, sportista, političar i slično. Dakle, potrebno je prikazati ga iz različitih uglova, s tim što glavni reflektor mora biti uperen na ono zbog čega ga smatramo velikim, a prilikom interpretiranja obavezno izbeći štetne mistifikacije. Patriša Hajsmit je velika spisateljica koja je za sobom ostavila autentično delo u književnosti XX veka. 

Film Eve Vitije bavi se samo jednim segmentom njenog identiteta, seksualnog, koji nije bio zanemarljiv u izgradnji njenog autorskog sveta, ali koji predstavlja samo jedan deo njene ličnosti. Dakle, nije sporno baviti se seksualnošću određenog umetnika i njegovom manjinskom pozicijom u tom smislu, to se razmatra usput, fokus bi trebalo da bude na delu i stvaralaštvu. Ovde se odmah na samom početku podvlači da je Patriša bila gej i to bi trebalo da nam ukaže da je to suština, a sve ostalo je jako površno obrađeno, pogotovo njen porodični bekgraund, frustracije života sa majkom i očuhom, kao i ono što kod portreta umetnika u mladosti nagoveštava u šta će se sve pretvoriti. Nismo saznali zašto je mrzela očuha, zašto je prema majci imala ambivalentan odnos između ljubavi i prezira. Nigde nam nije prikazana priča o njenom školovanju na Bernard koledžu na kojem je završila englesku, latinsku i grčku književnost. Ono što bi trebalo da bude najvažnije, ovde je izostalo. Toliko arhivskog materijala, razgovora, a da se nijednog trenutka nisu dotakli toga šta Patriša Hajsmit voli da čita, gleda, sluša. Kakve je filozofske poglede imala na život, s obzirom da je volela Foknera, Kamija, Sartra? Ko su joj bili uzori u krimi žanru? Hičkok je spomenut uzgred zbog filma „Stranci u vozu“, dotakli su se jedino Riplija i to bez pomena prve filmske verzije. Na prvom romanu, po kojem je Hič snimio film, pomogao joj je Truman Kapoti. To nigde nije spomenuto. Sve se svodi na jalove razgovore sa njenim devojkama i arhivske intervjue iz kojih je odstranjeno meso, a ostavljene same kosti. Razgovori sa njenim rođakama iz Teksasa su tek besmisleni. Dve beslovesne malograđanke koje ne znaju ni zašto se nalaze ispred kamere, a još manje znaju šta, o kome ili čemu pričaju. A ne pričaju ništa smisleno, baš kao što ni rediteljka ovog slabašnog ostvarenja nije rekla ništa. Zamislite film o Nikoli Tesli koji bi se bavio samo njegovim nacionalnim i religijskim identitetom, a sve ono što ga čini Nikolom Teslom, bude pomenuto u par rečenica. Ili najgora opcija, film o Fasbinderu ili Almodovaru, koji bi govorio samo o njihovoj seksualnosti, a ne o njihovom umetničkom delu. To bi odmah zasmrdelo na još jedan prilog agendi koja više ima veze sa propagandom nego sa umetnošću. Iznad svega, to bi bilo dosadno, užasno dosadno i prazno. Takav je i ovaj film. Iako traje nekih osamdeset tri minuta, imao sam utisak da sam u bioskopskoj sali sedeo duže od dva sata. Patriša Hajsmit zaslužuje mnogo bolji film.  Ovo ne vredi ni pet para.



субота, 25. фебруар 2023.

Psi i ostali - Biljana Jovanović (LOM)


Pisanje je najčešće obelodanjivanje intime. Može biti posredno i neposredno, a ukoliko je beskompromisno, bolno je i teško, kao i sam život. Roman Biljane Jovanović „Psi i ostali“ je pošten roman, opor i beskompromisan, posredno autobiografski, što mi je postalo jasno tek kada sam se po završenom čitanju upoznao sa biografijom prerano preminule spisateljice. Objavljen prvi put 1980. godine, dve godine posle njenog prvog romana „Pada Avala“ kojim je ušla u jugoslovensku književnost kao buntovnica i feministkinja koja se nije libila da stvari naziva pravim imenom. 

Glavni lik romana je Lida, rekao bih Biljanin alter-ego, koja se svakog jutra budi u krevetu svog stana u Svetosavskoj ulici, u jednoj disfunkcionalnoj porodici dinarskog porekla, sa babom Jaglikom, Crnogorkom poganog jezika, bratom Danilom koji pati od psihičkih poremećaja, svi pod teretom oca samoubice i odsutne majke koja sa svojim novim tipom živi u Italiji.  Lida je buntovnica, i sama prilično neurotična, koja se usput upušta u istraživanje sopstvene seksualnosti, lezbijsku ljubav sa Milenom, kakva do tada nije viđena u našoj književnosti. Mogu da zamislim koliko je u ono vreme, ovako nešto iritiralo književni establišment, koji je već počeo da pravi platformu tvrdog nacionalizma i tradicionalizma u kulturi, posle kojeg je u sudaru sa kultur-nacionalizmima Hrvatske , Bosne i Slovenije, došlo do čišćenja terena od ideje bilo kakvog zajedništva, spremnog za raspad države, krvavi rat i prava etnička čišćenja. 

Atmosfera romana mi je bila veoma mučna, ta porodična disfunkcionalnost udara pravo u stomak. Imao sam utisak kao da i sam preživljavam svu tu muku, iako sam odrastao u jednoj (relativno) normalnoj porodici. Šta znam? Možda mi je baš zato teško palo. Biljanin stil pripovedanja je autentičan, jak, ona ima svoju rečenicu. Struktura je na momente fragmentarna ali ima kostur romana. Hoću reći, priča ima glavu, telo i rep. Ispričana je iz prvog lica, veoma moderno i pismeno, i ono što mi je glavni utisak nema anahronosti u odnosu na današnju prozu. Čak se primećuje i uticaj koji je možda izvršila na neke savremene srpske spisateljice, koje su je u književno smislu čak i prevazišle. Osim toga o njenom značaju, na neki način, svedoči i nagrada koju su dobili mnogi naši pisci poput Srđana Valjarevića, Milene Marković, Uglješe Šajtinca, Jelene Lengold, Zvonka Karanovića, Slobodana Tišme, Svetislava Basare, Vladislave Vojnović, Ivančice Đerić...



DORSI: Pet opakih godina muzike za ceo život - Grejl Markus (CLIO)

Grejl Markus je čovek koji bi mogao da napiše i telefonski imenik, a da isti bude zabavan za čitanje. Rok kritičar i pop esejista koji je napisao neke od najlepših stranica posvećenih rokenrolu i pop kulturi uopšte. Svojim knjigama “Misteriozni voz” i “Tragovi karmina” ostavio je svedočanstva sa dubokim promišljanjima supkulture jednog vremena (danas ozvaničene i unovčene kulture), koja je imala svoje duboke korene u nekom drugom vremenu i pokretima koji su dosegli svoj vrhunac mnogo pre Markusovog rođenja. Osim toga, Grejl Markus piše ležerno i pametno, bez akademske suvoparnosti i usiljenog intelektualizma. Čak i kada pominje Tomasa Pinčona u kontekstu priče o Dorsima, odnosno njegov roman “Skrivena mana” (Inherent Vice), to ne radi pretenciozno, već sa određenim ciljem koji ima smisla i koji produbljuje celu priču, dajući joj poseban značaj. Ipak ni Markus nije odoleo pravilima koja je nametnula muzička industrija, pa je u samoj knjizi, dok je govorio o učestalosti puštanja Dorsa na radio talasima, pomenuo i pesmu “Bad romance” Ledi Gage i “Hey, Soul Sister” grupe Train. Tu se vidi neka njegova čudna potreba za literarnim solažama koje govore i o banalnostima. U produžetku je napisao za te dve pesme: “bili su to veliki hitove te sezone, I divne pesme-bile su duboke svaka na svoj način.” Aman, Markuse, trepni ako su te oteli! “Hey Soul Sister” sam odmah našao na jutubu i shvatio da bih mogao da je stavim na listu najglupljih pesama ikada napravljenih, ali o tome nekom drugom prilikom. Tema su ovde ipak Dorsi.
Moj odnos sa Dorsima je tokom odrastanja imao nekoliko faza. Prvo sam prošao kroz pubertetsku fazu obožavanja, zatim kasniju fazu odbacivanja svega što ima veze sa njima, i konačno treću fazu ponovnog povratka i realnijeg sagledavanja, tačnije preslušavanja tog fenomena u rok muzici, koji mi prija samo kao muzika i nikako drugačije. To jeste muzika koja je preživela, koja i dalje moćno zvuči.  S druge strane, sva mitologija koja je kreirana oko Morisona mi je izuzetno odbojna. Sećate se one scene iz filma “Korak do slave” Kameruna Kroua u kojoj čuveni Lester Bengs ( Filip Sejmur Hofman), govori o lepoti muzike, ne samo rokenrola, već muzke koja sama bira tebe kao slušaoca, pa se u jednom momentu lati ploče Dorsa i bacivši je na pod izgovara nešto tipa: “Zajebi ovog lažnog pijanog šamana i pesnika”, a potom je izvukao ploču Igija Popa I uskliknuo s ljubavlju: “Igi Pop…Amin!”.  To su te faze kroz koje se i moja malenkost provlačila i zato je pitanje da li bih se uopšte latio ove knjige da je nije napisao Grejl Markus. Siguran sam da ne bih, jer šta bih mogao novo da saznam o Dorsima što već nisam znao. Mada, sada kada biste me pitali nešto, verovatno bi u mojim odgovorima sve bilo svedeno na neka opšta mesta, Morisonove ispade, par albuma, nekoliko kultnih pesama i slično, jer zaborav briše, kako potrebne, tako i nepotrebne informacije. Ovako, u to ime, morao sam častiti sebe novogodišnjom kupovinom ove knjige.
Da ne bude zabune, ovo jeste dobra knjiga. Nije napisana idolopoklonički, što je jako važno, a još važnije je da nije napisana kao knjiga koja je želela da omalovaži i sroza bend. Iako je opšte poznato da su Dorsi 'the band you love to hate' i na neki način su laka meta alternativcima kojima su se bumeri popeli na onu stvar, ali isto tako su zicer za pravljenje kulta, a samim tim i pravljenje para od strane trgovaca nostalgijom I “starim dobrim vremenima”. Dopalo mi se što u knjizi ima puno referenci koje su me odvodile na različite strane, kako muzičke, tako i filmske, književne. Nisam na kraju siguran da li se Markusu dopao Stounov film. Meni nije, smatram ga lošim. Ni on nije oduševljen, ali mu se nešto tu ipak dopalo. Preneo je svedočenja nekih starih hipija koji su opleli Stouna smatrajući da je njegov doživljaj Dorsa pokupljen sa razglasa u Vijetnamu, a ne sa Sanset stripa. “Stoun je bio sirov I glup čim se prijavio za odlazak u Vijetnam”, konstatovala je jedna od tih osoba. 
Grejl Markus je svako poglavlje krstio po jednoj od pesama koje je komentarisao. Analizirao ih je zanimljivo i maštovito, dok je nastupe benda poredio sa antičkim dramama. Kada je pisao o pesmi The End, toj moćnoj apokaliptičnoj pesmetini, pitao sam se koliko je ta stvar ostavila na mene dodatni utisak zbog Kopolinog filma “Apokalipsa danas”. Odmah sam je pustio i shvatio da kad god čujem zvuk gitare na početku te pesme I one udaraljke, odmah vidim helikoptere, znojavo lice Martina Šina, Roberta Duvala sa crnim Stetsonom, bačeni napalm, ćelavog Branda, unezverenog Hopera, bika kojem odsecaju glavu. Koliko je rok muzika uticala na film i koliko je taj spoj bojio našu svest, pisaće se i o tome jednog dana. Možda to bude Grejl Markus, možda neko drugi. Knjigu je preveo Zoran Paunović, moj omiljeni prevodilac sa engleskog, ali ne bih da budem zlonameran, možda je greška lektora, a ako nije, neporostivo je što je Kim Gordon iz Sonic Youth citirana kao muško. Možda je Paunović taj post-punk period proveo jureći akademsku karijeru, možda stvarno ne zna. I nije jedini, na istu sam grešku naleteo u jednom tekstu u časopisu Pop Cult. I tu je Kim Gordon bila On. Jugo bumeri su imali ignorantskiji odnos prema novitetima, jer čim je prva mladost iščezla, rešili su da se drže proverenih vrednosti. I eto, osim toga, sve ostalo je na svom mestu. Džim Morison je umro mlad, nije umeo da se nosi ni sa sobom, ni sa svojim talentom. Imao je svega dvadeset sedam godina. Bio je pesnik, ponekad pompezan, ali ipak pesnik. I ono što se ne može poreći, živeo je rokenrolerski do kraja.