Brojni umetnici su svojim delima slali ljubavna pisma
gradovima u kojima su živeli ili koje su na neki osoben način voleli. Veliki
filmski reditelj Rene Clair je takva “pisma“ slao Parizu, Martin Scorsese i
Woody Allen rodnom New Yorku, Fatih Akin čarobnom Istanbulu, Lucinda Williams
južnjačkom Lejk Čarlsu i Grinvilu. Koliko je samo vanredno savršenih stranica
Miljenko Jergović napisao o Sarajevu, Bogdan Tirnanić o Beogradu, Bohumil
Hrabal o Pragu. Kada bih krenuo da nabrajam dalje, ne znam kada i gde bih se zaustavio.
Bio bi to pozamašan album sentimentalnih posveta.
Jedan od tih ljudi je i David Simon, novinar,
scenarista i tv producent. Prema mom skromnom
mišljenju, trenutno najznačajnija pojava u svetu američkog televizijskog
igranog programa. Poznat je po serijama „Homecide: Life on the Street“,
„Generation Kill“ i „The Wire“. Pored toga, kao čovek koji zna gde su skrivene
prave američke vrednosti, postaje idejni tvorac jednog serijala, koji za
potpisnika ovih redova predstavlja nešto najbolje što je do sada video. U
pitanju je TV serija „Treme“ posvećena New Orleansu, jednom od najuzbudljivijih
američkih gradova, čija kulturološka složenost nikoga ne može ostaviti
ravnodušnim. Priznajem da ne mogu hladne glave sagledati ovaj projekat, jer me
je cela ta priča toliko pomerila i poremetila mi percepciju, tako da sam, činim
mi se, potpuno izgubio vezu sa realnim svetom. Neki se ljudi navuku na
facebook, neki na video igrice, neki na pornografiju, neki na heroin. Ja sam se
navukao na „Treme“ i toliko mi je dobro da ne želim da se skidam. Posle
odgledane treće sezone, željno iščekujući četvrtu, krenuo sam ponovo iz
početka. Ne mogu tek tako da se oprostim od tih likova. Došlo je do
familijarizacije, pa imam utisak da su to neki moji ljudi koje poznajem čitav
život.
Radnja je smeštena u post-Katrina New Orleans, grad
koji krvari. Glavni junaci su živopisni obični ljudi, koji pored svih sranja
koja su ih zadesila u životu, i dalje umeju da sanjaju i pronađu valjan razlog
da ustanu ujutru i nastave dalje. Njihova južnjačka strast se opire besmislu, a
ponovo oživljeni duh noćnih barova sa najboljom muzikom na svetu, kao i
restorani sa šarenolikom kuhinjom, vraćaju veru u život. Autori serijala su
poručili Vašingtonu i svim Amerikancima da se država ne sme ponašati prema
svojim građanima na način na koji se ponela prema ovom gradu, tokom i posle
uragana Katrina. Žestoka kritika unutrašnje politike i osvrt na društveni talog
i mulj, sistemsku korupciju i kršenje osnovnih ljudskih prava. Da, nećete
verovati, toga ima i u Americi. „Posle Katrine sam shvatio da nisam građanin
SAD-a“ kaže u jednom trenutku lik po imenu Devis McAlery. Alarmantna rečenica
sa oštrom kritikom koja je nedvosmisleno upućena establišmentu najmoćnije
države na svetu. Pored toga, autori su pokazali svojim sunarodnicima da je duša
Amerike skrivena na ovim prostorima, kao i da je taj spoj afričkih i evropskih
doseljeničkih kultura sa kulturom starosedoca Indijanaca, bogatstvo koje se mora
čuvati i negovati. Fantastične glumačke
bravure napravili su Steve Zahn kao DJ Davis McAlary najpozitivnija ličnost
savremenog čovečanstva, Wendell Pierce kao neodoljivo šarmantni trombonista
Antoine Batiste , Kim Dickens kao šef kuhinje, Khandi Alexander kao seksipilna
alfa ženka LaDonna, Melissa Leo kao advokatica i borac za pravdu, John Goodman
kao melanholični profesor književnosti, Rob Brown kao jazz trubač Delmond
Lembreaux, Clarke Peters kao poglavica i čuvar starozavenih vrednosti, David
Morse kao pošteni pandur, Lucia Micarelli kao talentovana violinistkinja i
zvezda koja se formira na ulicama New Orleansa, John Seda kao oličenje
licemerja američkog društva.
Ovu grandioznu melodramu/dramu, kao što rekosmo, stvorili
su David Simon i Eric Overmyer. Epizode je, onako kako se praktikuje na ovakvim
projektima, režiralo nekoliko reditelja, i to svako od njih po nekoliko
epizoda. Od poznatijih tu su Antony Hemingway, Brad Anderson i Tim Robbins, dok
su scenario pored Simona i Overmyera, za mnoge epizode napisali George Pelecanos
(pisac nekoliko sjajnih romana – jedan je preveden kod nas „Prestonica
nasilja“) i Anthony Bourdain (kuvar i veliki šmeker). Ono što je najvažnije i
možda najupečatljivije je sjajna muzika koja prati priču i zauzima jedno od
najbitnijih mesta u seriji. Ima tu svega što krasi taj kraj, od južnjačkog
soula, preko zydeco cajun bluesa, country amerikane, gospela, swing jazza, bi-bapa,
do tradicionalnog R&B-a. Pored country rock desperadosa Stiva Erla, koji
tumači lik lokalnog uličnog muzičara Harlija, u seriji se himslef pojavljuju Dr
John, Elvis Costello, Lucinda Williams, John Hiatt, Sonny Landreth, Kermit Ruffins,
The Neville Brothers, Fats Domino, Irma Thomas, Allen Toussaint i mnogi drugi.
Dakle, jedan savršeni soundtrack koji će vas toliko naložiti, da ćete pomisliti
da nije tako nemoguće da jednog dana i sami odete na taj famozni Mardi Gras
festival. To je nešto za šta vredi živeti i maštati. Nikad se ne zna, možda i
moja neznatnost nekada tamo zaigra na „Tipitinu“ Profesora Longhaira ili sa
jačom dozom burbona u krvi zapeva onu staru iz delte Misisipija – Iko Iko,
Jockomo feena nay.....