недеља, 29. септембар 2013.

TREME (2010 - ) TV serija






Brojni umetnici su svojim delima slali ljubavna pisma gradovima u kojima su živeli ili koje su na neki osoben način voleli. Veliki filmski reditelj Rene Clair je takva “pisma“ slao Parizu, Martin Scorsese i Woody Allen rodnom New Yorku, Fatih Akin čarobnom Istanbulu, Lucinda Williams južnjačkom Lejk Čarlsu i Grinvilu. Koliko je samo vanredno savršenih stranica Miljenko Jergović napisao o Sarajevu, Bogdan Tirnanić o Beogradu, Bohumil Hrabal o Pragu. Kada bih krenuo da nabrajam dalje, ne znam kada i gde bih se zaustavio. Bio bi to pozamašan album sentimentalnih posveta. 


Jedan od tih ljudi je i David Simon, novinar, scenarista i tv producent.  Prema mom skromnom mišljenju, trenutno najznačajnija pojava u svetu američkog televizijskog igranog programa. Poznat je po serijama „Homecide: Life on the Street“, „Generation Kill“ i „The Wire“. Pored toga, kao čovek koji zna gde su skrivene prave američke vrednosti, postaje idejni tvorac jednog serijala, koji za potpisnika ovih redova predstavlja nešto najbolje što je do sada video. U pitanju je TV serija „Treme“ posvećena New Orleansu, jednom od najuzbudljivijih američkih gradova, čija kulturološka složenost nikoga ne može ostaviti ravnodušnim. Priznajem da ne mogu hladne glave sagledati ovaj projekat, jer me je cela ta priča toliko pomerila i poremetila mi percepciju, tako da sam, činim mi se, potpuno izgubio vezu sa realnim svetom. Neki se ljudi navuku na facebook, neki na video igrice, neki na pornografiju, neki na heroin. Ja sam se navukao na „Treme“ i toliko mi je dobro da ne želim da se skidam. Posle odgledane treće sezone, željno iščekujući četvrtu, krenuo sam ponovo iz početka. Ne mogu tek tako da se oprostim od tih likova. Došlo je do familijarizacije, pa imam utisak da su to neki moji ljudi koje poznajem čitav život.


Radnja je smeštena u post-Katrina New Orleans, grad koji krvari. Glavni junaci su živopisni obični ljudi, koji pored svih sranja koja su ih zadesila u životu, i dalje umeju da sanjaju i pronađu valjan razlog da ustanu ujutru i nastave dalje. Njihova južnjačka strast se opire besmislu, a ponovo oživljeni duh noćnih barova sa najboljom muzikom na svetu, kao i restorani sa šarenolikom kuhinjom, vraćaju veru u život. Autori serijala su poručili Vašingtonu i svim Amerikancima da se država ne sme ponašati prema svojim građanima na način na koji se ponela prema ovom gradu, tokom i posle uragana Katrina. Žestoka kritika unutrašnje politike i osvrt na društveni talog i mulj, sistemsku korupciju i kršenje osnovnih ljudskih prava. Da, nećete verovati, toga ima i u Americi. „Posle Katrine sam shvatio da nisam građanin SAD-a“ kaže u jednom trenutku lik po imenu Devis McAlery. Alarmantna rečenica sa oštrom kritikom koja je nedvosmisleno upućena establišmentu najmoćnije države na svetu. Pored toga, autori su pokazali svojim sunarodnicima da je duša Amerike skrivena na ovim prostorima, kao i da je taj spoj afričkih i evropskih doseljeničkih kultura sa kulturom starosedoca Indijanaca, bogatstvo koje se mora čuvati i negovati.  Fantastične glumačke bravure napravili su Steve Zahn kao DJ Davis McAlary najpozitivnija ličnost savremenog čovečanstva, Wendell Pierce kao neodoljivo šarmantni trombonista Antoine Batiste , Kim Dickens kao šef kuhinje, Khandi Alexander kao seksipilna alfa ženka LaDonna, Melissa Leo kao advokatica i borac za pravdu, John Goodman kao melanholični profesor književnosti, Rob Brown kao jazz trubač Delmond Lembreaux, Clarke Peters kao poglavica i čuvar starozavenih vrednosti, David Morse kao pošteni pandur, Lucia Micarelli kao talentovana violinistkinja i zvezda koja se formira na ulicama New Orleansa, John Seda kao oličenje licemerja američkog društva.


Ovu grandioznu melodramu/dramu, kao što rekosmo, stvorili su David Simon i Eric Overmyer. Epizode je, onako kako se praktikuje na ovakvim projektima, režiralo nekoliko reditelja, i to svako od njih po nekoliko epizoda. Od poznatijih tu su Antony Hemingway, Brad Anderson i Tim Robbins, dok su scenario pored Simona i Overmyera, za mnoge epizode napisali George Pelecanos (pisac nekoliko sjajnih romana – jedan je preveden kod nas „Prestonica nasilja“) i Anthony Bourdain (kuvar i veliki šmeker). Ono što je najvažnije i možda najupečatljivije je sjajna muzika koja prati priču i zauzima jedno od najbitnijih mesta u seriji. Ima tu svega što krasi taj kraj, od južnjačkog soula, preko zydeco cajun bluesa, country amerikane, gospela, swing jazza, bi-bapa, do tradicionalnog R&B-a. Pored country rock desperadosa Stiva Erla, koji tumači lik lokalnog uličnog muzičara Harlija, u seriji se himslef pojavljuju Dr John, Elvis Costello, Lucinda Williams, John Hiatt, Sonny Landreth, Kermit Ruffins, The Neville Brothers, Fats Domino, Irma Thomas, Allen Toussaint i mnogi drugi. Dakle, jedan savršeni soundtrack koji će vas toliko naložiti, da ćete pomisliti da nije tako nemoguće da jednog dana i sami odete na taj famozni Mardi Gras festival. To je nešto za šta vredi živeti i maštati. Nikad se ne zna, možda i moja neznatnost nekada tamo zaigra na „Tipitinu“ Profesora Longhaira ili sa jačom dozom burbona u krvi zapeva onu staru iz delte Misisipija – Iko Iko, Jockomo feena nay.....

недеља, 22. септембар 2013.

Lovci na glave (2011)




Film „Headhunters“ Mortena Tilduma snimljen je prema romanu trenutno najpopularnijeg  pisca krimi žanra, Ju Nesbea. Nekoliko romana ovog norveškog pisca je prevedeno i objavljeno kod nas, a jedan od njih su i “Lovci na glave” koji je pride ovekovečen više nego uspešnom ekranizacijom. Moja čitalačka iskustva sa piscima krimića završila su se sa Čendlerom i Hemetom, dok od savremenih volim Džorža Pelekanosa i Giljerma Arijagu. Pompezno najavljivani Džonatan Letem je ispao veliko razočaranje, ali o tome ćemo neki drugi put. Elem, hoću reći da nisam čitao Nesbea, i ne verujem da ću pokušavati, ali verujem lepšoj polovini Jorgoslovlja, kao pravom ljubitelju ovog žanra, da je u pitanju pisac koji zanatski ume da sklopi priču i napravi dobar zaplet. U to sam se uverio prilikom gledanja ovog filma. Doduše, posle kriminalističke tv serije “The Bridge” i sjajnog filma "The Girl With the Dragon Tattoo" sve što dolazi iz ovih krajeva nije uspelo, u mojim očima, da nadmaši veličanstvenost pomenutih dela. 


Glavni lik filma je Rodžer Braun (Aksel Hennie), agent za zapošljavanje, “headhunter”. Opterećen kompleksima i frustracijama, Braun živi izvan svojih mogućnosti, kako bi ispunio očekivanja svoje zgodne plavuše, supruge Dajane (Synnøve Macody Lund). Da bi nadomestio tih deset-petnaest centimetara i podmirio troškove svog životnog stila, Braun se bavi krađom umetničkih dela, i to radi inteligentno poput Arsena Lupena. Na otvaranju galerije, njegova ga žena upoznaje s Klasom Greveom (Nikolaj Coster-Waldau) koji nije samo idealna osoba za posao za koji Rodžer upravo regrutuje kandidata već je takođe i vlasnik Rubensovog remek dela, jedne od najtraženijih slika na tržištu umetnosti . Rodžer u tom susretu vidi priliku za akciju koja će ga izvući iz gliba na duže vreme, ali vrlo brzo uleće u nevolje koje mu život pretvaraju u pakao.


Ono što bi se moglo zameriti ovom filmu je nedostatak ubedljivosti kod likova. Čini se da je suviše kratak tajming za stvaranje bilo kakve ozbiljnije empatije. Rodžer je odvratan lik koji se odvijanjem radnje menja, ali ta promena nije skroz jasna da bi bila dovoljna za identifikaciju. Lik Klasa Grevea je precizan, ali površan. Nekako su, dramaturški gledano, njegovi potezi ishitreni, a motivi nerazrađeni, što je po mom mišljenju jedna od većih praznina vezanih za ovaj lik. U svakom slučaju, “Headhunters” je jedan od onih filmova koji će vam držati pažnju i koji će vas dobro zabaviti. Neka vrsta stilskog i poetskog kompromisa između evropskog i američkog poimanja popularnog filma. Jednostavno, a vizuelno efektno. Prosto rečeno, nije loš film i svakako ga ne treba zaobići.

недеља, 1. септембар 2013.

MOST - TV Serija (2011)




Evo još jedne odlične TV serije koja će pričiniti veliki plezir svim ljubiteljima detektivsko-kriminalističke tematike, a pogotovu ljubiteljima skandinavske filmske trilogije Millennium kojom su osvojili svet, kao i serije „Ubistvo“ koja se nedavno davala na našoj televiziji. Dansko-švedska serija „Most“ autora Hansa Rosenfeldta, u režiji Henrika Georgssona, Charlotte Sieling i Lise Siwe, bez sumnje ulazi na listu najboljih evropskih TV radova van engleskog govornog područja. Trenutno se može odgledati prva sezona od deset epizoda, ali na našu veliku radost, prema informacijama sa IMDB sajta, stiže nam i druga sezona uskoro. Skandinavci su ovim delom uspeli čak da osvoje ostrvsku BBC publiku, koja je po pitanju ovog žanra odlično potkovana i poprilično probirljiva, jer u sopstvenom nacionalnom TV trezoru ima bogatu arhivu krimi serija. Ne prati ih bez razloga glas, svih ovih godina, da to niko ne ume da napravi bolje od njih. Pa eto, kako kažu starci, ničija sveća nije gorela do zore. Počeo je svojim produkcijama i ostatak sveta da parira Anglosaksoncima.


 Jedne noći, na mostu koji spaja Malme i Kopenhagen, pronađen je leš. Kako je telo jednim delom na teritoriji Danske, a drugim na teritoriji Švedske, te kako je čudan splet okolnosti iskonstruisan od strane genijalnog zločinačkog uma, nadležnost u rešavanju slučaja preuzimaju obe države. Sa švedske strane je detektivka Saga (Sofia Helin), sa druge strane inspektor Martin (Kim Bodnia). Ovaj par, sastavljen od individua koje su po svojim karakterima i metodologiji rada potpuno različite, ipak uspeva da nađe zajednički jezik i reši jedan kompleksan slučaj. U jednom momentu je otvorena Pandorina kutija i duhovi prošlosti su zakucali na vrata. Priča je zanimljiva, dinamična, ima dobrih obrta, dok su glumačke bravure Kima Bodnie (Pusher, U Kini jedu pse), Sofie Helin, Daga Malberga, Magnusa Kreppera, Puk Scharbau uverljive i snažne. Atmosfera skandinavske depresije je dominantna, dok slika naličja foknerovski predstavlja ružnu stranu ovog podneblja. Rupe u scenariju su zanemarljive i mahom se mogu sresti u prvoj polovini serije, a vezane su za pojedine epizodne likove. Kako se radnja zahuktava, iste ćete zaboraviti, a u poslednjih nekoliko epizoda sačekaće vas vrhunsko uzbuđenje i sve će biti perfektno zaokruženo. Dakle, zadovoljstvo će biti potpuno. Ionako stiže jesen, život bez smisla, rekao bi Crnjanski. Zašto ga ne učiniti smislenijim serijom „The Bridge“, jer drugi smisao, dok čamite u zemlji Srbiji, teško je naći. U suprotnom čekaće vas priče o rekonstruisanim ministarstvima, stezanju kaiševa, velikim pobedama, Zvezdi i Partizanu,  itd itd itd...
 

Poslednji tango u Parizu - Bernardo Bertoluči (1972)




Nekoliko puta sam pokušavao da srušim Bertolučija u ličnom filmofilskom Panteonu. Prvi put zbog Poslednjeg kineskog cara, drugi put zbog Malog Bude, treći put zbog nekog filma kojem sam zaboravio ime (što puno govori o tome koliko mi je bio zanimljiv). Međutim, njegova faza iz sedamdesetih je toliko dobra, da sam mu kao pravoverni filmofil morao oprostiti svu pretencioznost ispoljenu u kasnijim delima. To nije bilo tako teško jer sam već tada počinjao da shvatam da on ipak pripada onoj sorti harizmatičnih autora koja polako izumire, a moram priznati da su mi se dopali i njegovi kasniji filmovi Ukradena lepota i Sanjari. Dinko Tucaković je u jednom tekstu o Bertolučiju napisao sledeće: „Rođen u Parmi u obzorje do tada najvećeg rata u istoriji, sin velikog pesnika Atilija, odgojen u tradiciji kulinarstva provincije Reggio Emilia, gde dominiraju kobasice u odnosu na pastu, Bernardo Bertoluči, bio je predodređen da napravi nešto veliko na najvećoj pozornici filma.“ Što se mene tiče, Novecento i La Luna su dva najveća, najbolja i najozbiljnija filma ovog autora. Posle toga možete ređati kako vam drago. Hoćete li Tango ili Konformistu, izaberite sami. Ja bih pod redni broj tri ipak uvrstio Tango.

Imajući u vidu društvenu klimu u svetu posle propasti šezdesetosme, a posebno levičarski bekgraund i anarhističku prirodu autora, nije iznenađujuće da je svojim filmom Poslednji tango u Parizu (1972) Bertoluči šokirao publiku. Puritanci još uvek nisu bili spremni za ovakav eksces, a pogotovu što je cela priča zbog Marlona Branda ukazivala da film neće ostati samo na terenu filmofilske art elite, poput Pazolinijevih šokantnih ostvarenja, već će ga gledati malo šira publika. Bertoluči se držao proleterskog recepta o filmu kao internacionalnoj umetnosti namenjenoj kraljeviću i prosjaku. Naravno da iz današnje perspektive, generacijama koje su odrastale samo na Holivudu iz 21.veka, internetu i video igrama, ovakvo ostvarenje izgleda kao školski primer autorskog umetničkog filma, ali onomad nije bilo tako. Tango je ipak bio bioskopski film, iako se, kažu, zbog cenzure davao u kasnijim terminima.  Njegova subverzivnost je više ubadala prst u oko građanskoj malograđanštini, nego katoličkoj crkvi, i prvenstveno je ostavljala zbunjenom većinu koja je površinskim analizama sve svodila na puku seksualnost i rušenje tog pretposlednjeg tabua (ako prihvatimo tezu da je incest bio poslednji). Pitanje je da li su oni dugokosi momci, koji su se samo nekoliko godina ranije valjali u blatu Vudstoka i visili sa transparentima ispred Sorbone, Kembridža, Harvarda, Jejla i Kapetan-Mišinog zdanja, prepoznali Bertolučijev nastavak pobune. Pitanje je da li su prepoznali nekonformizam na kojem je autor insistirao. Mnogi od njih su postali lihvari revolucije. Sistem ih je kupio. Preko Brandovog nihilističkog pogleda na svet i njegovog preobražaja, autor je lupio šamar svima koji su se prodali. Filozofskim stavom je udario u neke od osnovnih stubova civilizacije – porodicu, religiju i svet kao takav. U sveopštem besmislu, jedina slobodna teritorija za Branda i Šnajderovu je iznajmljena gajba u kojoj ne postoje imena, ne postoje prošlost i budućnost. Postoji samo “sada”, postoje samo njihova tela i ta tela moraju biti spojena kroz paklenu animalnu strast. “Sada” se dešava samo u stanu, dok su prošlost, budućnost i imena napolju. Tu je Tango kao simbol strasti koja sa sobom nosi eros i tanatos i nagoveštava nam ishod drame čiji su protagonisti Pol (Marlon Brando) i Džini (Marija Šnajder). Definitivno jedan od onih filmova koje morate odgledati ponovo, jer uvek postoji mogućnost da u takvim filmovima otkrijete njihovu novu dimenziju koja vam je promakla prilikom prvog gledanja.