понедељак, 28. март 2011.

The Sunset Limited - Tommy Lee Jones (2011)


“The Sunset Limited” je TV film koji je snimljen prema priči Cormaca McCarthya, a koji je, bez sumnje, trenutno jedan od najvećih živih američkih pisaca (The Road, No Country for Old Men, Blood Meridian). Ako uzmemo u obzir činjenicu da je McCarthy takođe i potpisnik scenarija ovog HBO projekta, onda nemamo valjanih argumenata za zaobilaženje navedenog TV filma. Za to postoji više razloga, i nije u pitanju samo Cormac McCarthy.

“The Sunset Limited” nije običan film. Čak nije ni pravi film (snimljen je isključivo za TV). Kamerna atmosfera ukazuje da bi navedeno delo, bez problema, moglo funkcionisati i kao pozorišna predstava, ali u navedenom slučaju, sve što ima veze sa estetskom stranom ovog remek dela, suštinski nije bitno, jer je njegov glavni adut tema kojom se bavi, kao i glumačka magija dvojice proverenih asova. Glavne uloge tumače Samuel L. Jackson (prostodušni crnac –ex grešnik- koji je otkrio Boga) i Tommy Lee Jones (razočarani intelektualac – ateista koji jedini izlaz vidi u samoubistvu). Radnja filma je smeštena u raspadnutom stanu velegradskog predgrađa u kojem protagonisti razmenjuju dve životne filozofije, a sve to pošto je Samuel sprečio Tommya da okonča svoj život kao Ana Karenjina. Ostatak je pravoverni rokenrol. Duboka filozofska priča koja iznova otvara večitu dilemu o kojoj se malo priča, a više ćuti. Dilemu koju je civilizacija odbacila, ali kojoj se misleći ljudi uvek vraćaju, jer im civilizacijski progres nije dao alternativu. Intelektualac (Tommy Lee Jones) se sve vreme pita, ono što se pitao i Teodor Adorno – (parafraziram) “imaju li umetnost i sve druge civilizacijske vrednosti smisla posle Holokausta?”. Vernik (Samuel L. Jackson) pokušava da mu objasni da sve što se dešava ima neki smisao, samo treba osluškivati.


Njih dvojica su zapravo protagonisti neke izgubljene pesme Johnnya Casha ili Grama Parsonsa, u kojoj je došlo do sudara emocije i intelekta, srca i mozga, duše i uma. O njihovom odnosu i pokušaju da se razumeju ispletena je jedna pametna priča koja postavlja pitanja, i što je jako bitno, ne nudi dogmatske odgovore. Odgovore ćete tražiti sami. Možda ih nađete? Probajte Trablmejkeri!

(Tekst je izvorno obljavljen na Trablmejkeru)



недеља, 20. март 2011.

Never Let Me Go - Mark Romanek (2010)


Temom androida kao preteče kloniranja u književnosti se među prvima, najupečatljivije, pozabavio Filip K. Dik romanom “Sanjaju li androidi električne ovce?” po kojem je Ridli Skot snimio remek delo “Blade Runner”. Pre nekoliko godina Mišel Uelbek je napisao odličan roman “Mogućnost ostrva” koji se, na određeni način, takođe dotiče teme kloniranja. Treći pisac koji je ispričao priču o klonovima i postavio neka pitanja na koja ćemo morati da dobijemo odgovore u bliskoj budućnosti je Kazuo Išigura, Japanac koji je odrastao i školovao se u Engleskoj, a koji je inače jedan od najpopularnijih britanskih pisaca u poslednjih dvadesetak godina.



Po Išigurinom romanu “Never Let Me Go” snimljen je istoimeni film iz prošlogodišnje produkcije, koji u moru glavnotokovskih instant filmova, predstavlja nešto što je malo drugačije i zanimljivije od onoga što se u većini slučajeva nudi. U pitanju je distopijska futuristička drama koja se odigrava u Velikoj Britaniji, koja prema državnom projektu ima nekoliko škola - uzgajališta kloniranih ljudi za potrebe donacije ljudskih organa. Keti, Tomi i Rut su glavni protagonisti ove tužne ljubavne priče koja zapravo ima za cilj da pokrene pitanje zaboravljenog, esencijalnog morala i humanosti, kao i da lupi jednu preventivnu šamarčinu beskrupuloznom delu naučnih elita. Film je režirao Mark Romanek, kojem je ovo prvi igrani film, dok su sjajne uloge odigrali Carey Mulligan, Andrew Garfield i Keira Knightley. Moja malenkost je sa popriličnim oduševljenjem ispratila i malu rolu velike Charlotte Rampling.

Sama priča je u filmskom obličju konvencionalno ispričana, i prati živote glavnih protagonista od detinjstva provedenog u internatu zlokobne atmosfere, do ulaska u svet donera i “održavanja” u tom svetu. Romanekova režija je diskretna i asketska. Nije se trudio da “kiti” tamo gde ne priliči, što jeste za svaku pohvalu, ali je sasvim sigurno da se od njega ne može očekivati neki ozbiljniji autorski pečat u budućnosti. Mislim da je ovo Romanekov maksimum. S toga se nismo mogli nadati da će “Never Let Me Go” biti film koji će pomeriti granice i ostavljati ljude bez daha, ali u svakom slučaju moglo se očekivati da ćemo, ako ništa drugo, makar to veče razmišljati o tematici koju ova priča pokreće. Doli je klonirana 1997. godine i uginula je 2003. godine. Ko zna šta se sve u međuvremenu događalo u tajnim laboratorijama Pentagona? Sve su to deca koju je zavetovao Dr. Mengele. Vreme je da se spremimo za blisku budućnost koju nam je još sedamdesetih predvideo Filip K. Dik.

субота, 19. март 2011.

Pera, Šaban i ja



Od malena su me plašili pričom da ako ne budem učio, čistiću ulice. Pera i Šaban su jedva čekali ispomoć. U početku sam se plašio toga, a onda, pošto sam naučio azbuku i savladao tablicu množenja, shvatio sam foru sa Šabanom i Perom i prestao da se plašim. Postao sam užasan đak. Imao sam kečeve, bežao sa časova, lenčario i mrzeo sve što ima veze sa školskim sistemom. Najstrašnije je u celoj priči što mislim da bih i danas bio isti takav, kakav sam bio kroz pola osnovne i kroz celu srednju školu. Kada sam upisao fakultet opet sam bio loš. Neko vreme nepodnošljiv sam sebi. Onda sam rešio da se popravim pošto sam čuo Vudija Alena kako izgovara: „Ono što u meni ključa, što me pokreće, jeste zapravo mržnja koju osećam prema realnosti. Jer mrzim realnost. Međutim, to je nažalost, jedino mesto gde možete pojesti dobru šniclu za večeru.“
Onda sam seo i odradio sve što je trebalo za dobijanje tog parčeta papira koje u Srbiji nema neki veliki značaj, ali potrudio sam se samo zbog te šnicle. Onda sam upao u zamku. Morao sam da uđem u svet odraslih. Naši dušebrižnici nas nisu učili da je svet odraslih zapravo jedan gadan svet u kojem vladaju školovane fukare, sitne duše, grabljivci, govnari i vucibatine. Oni dobri ljudi, o kojima smo učili da postoje, ili su njihovi robovi, ili su bolesni od neke neizlečive bolesti, ili su na potpunoj margini. Shvatio sam tada da su još u obdaništu trebali da nam pričaju o Ničeu i Šopenhaueru. Nisu nam bile potrebne bajke, niti je trebalo da nas plaše Perom i Šabanom. Ta dvojica bruskih smećara su bili sveci u odnosu na devedeset posto ljudi koje sam upoznao u poslovnom svetu u kojem zarađujem za onu šniclu. Da li je moguće da naši roditelji nisu imali veze sa mozgom ili je to posledica življenja u drugim vremenima? Da li je moguće da me je kućno vaspitanje milion puta sprečilo da kažem ono što mislim i da oteram u pičku materinu tog nekog Mr Shanklya? Moguće je. Nuspojave izazvane kolizijom kućnog vaspitanja i borbe za egzistenciju su gastritis, neuroza, nesanica, vikend alkoholizam. Prvo te jebu u školi. Posle te jebu na fakultetu. Onda se zaposliš, pa te jebu šefovi. Kako god okreneš, jebena si strana. Milion puta sam zažalio, zato što na raskrsnici na kojoj sam nekada mogao da biram, nisam izabrao onaj drugi put koji bi me skroz odveo u svet muzike i umetnosti. Verovatno danas ne bih mogao da dobijem šniclu za večeru, ali bi mi duša bila čistija i patnja smislenija.


петак, 11. март 2011.

Novo doba

Savremeni svet je nametnuo model idealnog u svemu. Postoje brojni kodovi koje čovek, gledajući reklame ili bilo koju talk show emisiju, lako može prepoznati. Taj ideal je posebno okrenut kultu tela koji najviše forsira potrošački deo zapadne kulture, a koji u svom ataru gaji najveći broj bolesno gojaznih osoba. To je neviđeni paradoks. Pre par dana sam u gradskom prevozu slušao dve devojčice šta sve rade i šta sve ne rade, kako bi postigle idealnu liniju. Neki moji starovremenski kafanski klupoderi takve cice definišu kao ekstremno aseksualne i bledunjave poput Ali MekBil. Ali jebeš ga, to je ideal i ne može se mimo njega. Meni su draže one sa Gojinih slika.


Šta ćemo sa muškim svetom?! Letos videh na plaži da mladići depiliraju grudi i noge. Nekima od njih urasle kedla pa im se pojavile bubljice – čibe na grudima. Izgledaju kao potpuni kreteni. Bio sam najdlakaviji na plaži. Ne dam tepih ljubavi ni za živu glavu. Zamislio sam Roberta Mičama ćosavog. Odmah potom Šona Konerija. Podelio sam te misli sa ženom. Zgrozila se. Posle toga sam joj kupio pivo na šanku pored plaže. Želeo sam da je častim zato što je OK (popila je pola, a ostatak sam ja završio).


Možda je sve to normalno, a ja postajem stari kenjator, koji nema razumevanja za nove tendencije. Ko će ga znati?! Kada malo bolje razmislim, jedno je sigurno, nikada svet neće biti isti kao u doba Trejsi Lords i Andre Knega. Klaker Bože sodadžije davno je zamenjen limenkom koka kole. Sve je to posledica vremena koje neumitno teče i melje naše male živote.