Slavko

Pre dvadesetak dana, negde sam pročitao da je Slavko Štimac na konkursu FCS-a dobio novčanu podršku za neki novi film. Ne znam o čemu se radi, ali beše mi baš drago. Mislim da je Štimac, kao filmski glumac, zabeležio jedan veličanstven opus u kojem postoje bar dva-tri naslova koja svaki čovek rođen u Ex-Yu u periodu od 1965. do 1978. nosi negde duboko u srcu. Slavko Štimac je bio čudo od deteta. Ono što je Džudi Garland bila u Holivudu, to je Slavko bio u Jugoslaviji. Rođen je u Lici – Konjsko Brdo, 15.oktobra 1960. godine. Obrad Gluščević, reditelj i Jovan Rančić, glumac i reditelj, 1972. godine otkrili su jedno talentovano seosko dete koje prolazi audiciju i dobija glavnu ulogu u filmu “Vuk samotnjak”. Bio je to jedan od onih filmova koji su bili na obaveznom repertoaru zimskog bioskopa RTB-a. Gledao sam ga iz godine u godinu, od prvog do četvrtog razreda (1983-1986), i nikada mi nije bio dosadan. Slavko je tada već bio faca. Za sobom je imao nekoliko sjajnih uloga (Salaš u malom ritu, Vlak u snijegu, Specijalno vaspitanje, Ko to tamo peva, Sjećaš li se Doli Bel, Varljivo leto 68.). Postao je sastavni deo našeg odrastanja uz domaće filmove. Pored ovih sjajnih filmova i serija, Slavko Štimac je jedini naš glumac koji je igrao kod Sema Pekinpoa. Film “Gvozdeni krst” je jedan od boljih filmova o Drugom svetskom ratu. Plavokosi Slavko sa usnom harmonikom i Džejms Koburn u istom kadru. To mi je tada bilo skroz neverovatno, a moram priznati da je i danas tako. Slavko je u mojim očima tada postao besmrtan. Sada je čovek od 53 godine i poslednji put sam ga gledao u “Turneji” Gorana Markovića. Da, večiti dečak je postao čovek. Ne dopada nam se to zato što nas podseća da vreme prolazi i da smo i mi postali ljudi. Drago mi je što je dobio priliku da snimi novi film. Nije bitno kakav će biti. Slavko je zaslužio mnogo više od jednog kredita.

O nauci i drugim demonima

Srbija je već duže vreme na putu samouništenja. Kad god otvorim novine, upalim TV, izađem na ulicu, zažalim što nisam pobegao glavom bez obzira dok sam bio malo mlađi, i kada je većina mojih pametnih prijatelja zauvek zapalila. Sada je, čini mi se, kasno. Slušam svoje ovdašnje poznanike i prijatelje kako se ponovo prepiru oko izanđalih priča o patriotama i izdajicama, autošovinistima i nacionalistima, Kosovu, EU, Americi i drugim nemanima koje muče zabrinute dušebrižnike. Smučilo mi se, brate, sve to. Naravno, ne mislim da sam ja sad nešto iznad ostalih i kako su oko mene sve same budale i seljaci, a ja fin kao Francuz, vredan kao Nemac i vaspitan kao Šveđanin. Jok more! Samo ne volim kada me prave budalom i teraju me da gledam kako otimaju parče hleba ljudima koji to ne zaslužuju. Onda sam u stanju da popizdim. Sve svetinje padaju u vodu.

Ovih dana se, sa velikim razlogom, digla frka oko stanja u kulturi. Umetnici su održali jedan neuspešan protest koji nije bio najsrećnije artikulisan. Kako ih podržavam iz petnih žila, i uvek ću ih podržavati, nadam se da je to bio samo početak. Protest prvenac, a kako ono kažu, prvi se kerovi u vodu bacaju. Drugi će biti artikulisaniji. Ispali su ljudi iz forme. Odavno se nije protestovalo. Koncept patriotske kulture (šta god to značilo?), koji su na samom početku mandata nove vlasti najavili Radoslav Lale Pavlović i Bratislav Petković, bio je dobar okidač da se probude neki uspavani duhovi. Moram priznati da su Laletove izjave vezane za predstavu “Konstantin” odzvanjale desničarskim ehom Nemačke tridesetih godina. Uopšte se ne zajebavam, kada sam to čuo, usro sam se živ. Sada je pitanje šta će gospoda umetnici dalje da rade. Hoće li malo radikalnije u celu priču ili će i dalje plišano kao njihov kolega ex-ministar Leka, takođe jedan od saučesnika u održavanju entropije u srpskoj kulturi. To je pitanje na koje ćemo uskoro dobiti odgovor. Kada su ovakve vrednosti u pitanju, pobornik sam Bader-Majnhof oblika borbe. Dakle, kulturni terorizam.

Elem, ceo ovaj post sam zapravo započeo, jer je bolja polovina i inspiracija Jorgoslovlja, naučni radnik. Problematika nauke u Srbiji, ni malo ne zaostaje za problematikom umetnosti i kulture. S obzirom da poznajem mnogo ljudi iz tog sveta, držim da su nešto što ova zemlja ne sme tek tako zanemariti. Nauka se u Srbiji sistemski uništava dve i po decenije. Sada se došlo do tačke ključanja. Naučnicima kasne plate, skresan je budžet za istraživanja, nemaju osnovna sredstva za rad, uskraćeni su im odlasci na kongrese, doktorske studije, štampanje knjiga i radova, nije izvršena kategorizacija. Kažu da je do pre par godina Thomson-Reuters Science Watch beležio Srbiju kao zvezdu u usponu po broju objavljenih naučnih radova u međunarodnim časopisima. Naši naučnici su uspeli da se nametnu i predstave akademski potencijal Srbije, ali vremenom, zbog ovakvog stanja koje je ovih dana kulminiralo, sve je ponovo krenulo nizbrdo. Pisali su pisma Ivici Dačiču, Žarku Obradoviću, Krkobabiću i ne znam već kojem Svetom Petru iz Nemanjine, ali nisu dobili nikakav odgovor. Niko nije našao za shodno da im se obrati. Zaboravljaju da je bahatost skupo koštala svakoga ko je bio na vlasti (doduše samo na izborima, jer močuge nisu dovoljno radile). U to ime naučnici su rešili da 2. jula izađu na ulice Beograda. Prošetaće do Vlade Republike Srbije i Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja. Ja ih svakako podržavam, ali isto tako očekujem da će biti jasniji nego umetnici. Bio bih najsrećniji, kada bi se zajedničkim snagama udružili na duže staze, da ne ispadne da se njima društvo bavi samo u letnjem periodu, kada su mediji, kako reče Svetislav Basara, naklonjeni pričama o dvoglavim ovcama, proplakalim ikonama, drekavcima i kulturi. 

Jukebox za vruć vikend

Postoji jedna pesma Jarbola u kojoj nam ti fini visoki momci poručuju: "Hajde ljudi da trošimo snagu na ples." Volim takve poruke. U današnja vremena, kada je svet potpuno poludeo za materijalizmom, kada je idealizam utopijskih nadahnuća prokazan i oteran na marginu, ništa nam drugo ne preostaje, nego da se suprotstavljamo takvom stanju stvari šireći poruke i pozivajući ljude na "ludost" . Ili bi možda mogli da odemo korak dalje i da se pozovemo na velikog Emila Siorana. U jednom svom eseju Sioran je zapisao sledeće: "Mnogo bih želeo da jednog dana svi zaposleni, ili ljudi sa raznim obavezama, u braku ili ne, mladi ili stari, žene ili muškarci, ozbiljni ili površni, tužni ili veseli, napuste svoje stanove i kancelarije i, zanemarujući sve obaveze i dužnosti, izađu na ulice i odbiju da išta rade. Sav taj zaluđeni svet, koji radi bez ikakvog smisla, ili gaji iluzije da ličnim radom doprinosi napretku čovečanstva i budućih generacija, pod impulsom najstravičnije varke, trpeće u odlučnom trenutku, osvetu mediokritetskog, ništavnog i jalovog života, za proćerdani život bez izuzetnosti preobražaja..."

Stari dobri Sioran, surovo istinit. Čitam i kucam u kratkim gaćama. Napolju je 32 stepena Celzijusa. Polako se pripremam za vruć vikend i hrabrim se rečima i muzikom za sledeću nedelju. Hajde ljudi...

James Gandolfini (Septembar 18, 1961 – Jun 19, 2013) R.I.P

Veliki šmeker, ljudina, sin Nju Džersija, jedan od omiljenih glumaca Jorgoslovlja, iznenada je umro. Baš me je sjebala ta vest jutros. Nisam očekivao. Bio mi je neviđeno gotivan, onako medvedast i šarmanatan, podsećao me na neke likove iz ulice koje poznajem čitav život. Obaška što Sopranosi predstavljaju kult u mom gnezdu i što smo hedonistički uživali u svakoj epizodi. Odlazak Gandolfinija je veliki gubitak za američki film. Bio je glumac koji je mogao da ostavi za sobom još gomilu odličnih uloga. Kada sam pročitao reakcije njegovih kolega i prijatelja nisam ni malo bio iznenađen. Tuga od Holivuda do Džersija, pa i do Beograda. Šteta, baš šteta.