субота, 31. децембар 2011.

Čestitka za 2012.


Dragi drugari i čitaoci Jorgoslovlja želim vam u Novoj godini
da prestanete puziti pred onima koji manje vrede pod vas,
da nađete devojku ili dečka sa kojima ćete se ljubiti u usta,
da ipak očekujete rode,
da udomite nekog uličnog kera,
da počnete komšijama da se javljate u liftu,
da ne mračite i hejtujete,
da se skinete sa fejsbuka,
da ne zaboravite kevin rođendan,
da ne zaboravite ćaletov rođendan,
da ne zaboravite rođendan brata/sestre/najboljeg prijatelja,
da odete u Grčku na more,
da naučite još jedan strani jezik,
da nikada ne odbacujete sumnju,
da prestanete ljuštiti kikiriki,
da postanete dobrovoljni davalac krvi,
da ne uzimate kredit,
da sačuvate osmeh,
da počnete čitati poeziju,
da ugasite TV,
da idete u bioskop tri puta nedeljno,
da nemate povišeni holesterol i trigliceride,
da prestanete posećivati šoping molove iz zabave,
da ponovo počnete igrati bilijar,
da pijete sa prijateljima u kafanama,
da odete u šumu kao Dopler,
da prestanete pušiti,
da ponovo propušite,
da nikada ne “popušite”,

Srećna Nova godina!

PS: Družimo se i 2012. godine na istom mestu.
POZDRAV

недеља, 25. децембар 2011.

Pančo


Pančo je živeo odmah iza ugla. Tačnije, posle brojnih razgovora koje je njegova žena Radmila nazivala preispitivanja, Pančo se iselio iz kuće u koju je došao na miraz i dobri ljudi iznajmiše mu mali stan u blizini pijace. Imao je jednu sobu, malu kuhinju sa iskošenim zidom i kupatilom. Kiradžijka je bila neka udovica, do koje je došao zahvaljujući blagonaklonosti profesora Elijadesa koji je, kao i brojni meštani, jednostavno voleo Panča. Taj čovek je imao neki dobroćudni osmeh koji je na druge ljude delovao kao bensedin. Nije bio u stanju da pomisli išta ružno i pakosno, niti je bio u stanju da nanese zlo bilo kome. Moja baba je za njega jednom rekla da je golo dobro. Tehnička inteligencija mu je bila u minusu. Nije umeo ništa da uradi, napravi, popravi. Na vozačkom ispitu proglasiše ga nesposobnim. Iz vojske su ga otpustili posle mesec dana. Čudili su se kako je prošao regrutaciju. Jedino po čemu se Pančo izdvajao u odnosu na druge je njegova vanredna dobrota. Ljudi su se u njegovom prisustvu osećali blaženim. Uvek im je prilazio sa osmehom, grlio ih i srdačno im pružao ruku. Čovek bi rekao da je Pančo svetac. Kao takav, rekoše neki ljudi, potpuno je neupotrebljiv. Od takvih savremeno čovečanstvo nema nikakvu vajdu. Trebalo bi ga oterati. Uprkos otporu dobrih ljudi, Panča oteraše zli. Smestiše mu neku krađu, iako su svi oni znali da je za takve stvari nesposoban. Završio je iza rešetaka. Osudili ga na šest meseci zatvora i godinu dana uslovno. Kažu da je plakao svaki dan. Nisu uspeli da ga spasu ni profesor Elijades, ni advokat Tanasković, ni trener lokalnog fudbalskog kluba sa svojim poznanstvima u pravosuđu. Pančo je zauvek nestao iz njihovih života. Posle njegovog odlaska krenula je lagana propast te varoši. Danas je to jedna obična kasaba u kojoj i dalje vladaju zli. Profesor Elijades je otputovao u Grčku, advokat Tanasković se preselio u susedno mesto, a trener lokalnog fudbalskog kluba otišao u penziju i posvetio se unucima i ribolovu.
Pančo je posle izlaska iz zatvora živeo kao skitnica. Išao je od grada do grada ostavljajući svoj osmeh prolaznicima. Volela su ga deca ulice i psi lutalice. U varoš iz koje je proteran, nikada se nije vratio. Često je mislio o svojim prijateljima, ali više nije znao kako da pronađe put do njih. Pomislio je samo kako im želi dobro. Ništa više od toga. Dobro je najvažnije. Samo to. Ništa više.

субота, 24. децембар 2011.

The Kills - Blood Pressures (2011) - Ploča koja nema B stranu


Sinoć sam zapravo shvatio da je ovogodišnja ploča "Blood Pressures" blues-punk dvojca The Kills nešto što mi se najviše dopalo od ovogodišnje produkcije. Doduše, nisam pošteno preslušao dosta toga, ali ono što sam slušao, zaista sam slušao. Pored oproštajnog albuma REM-a "Collapse into Now" i Waitsovog "Bad As Me", "Blood Pressures" se najviše vrteo na "gramofonu" Jorgoslovlja.

Za one koji se nisu upoznali sa muzikom ovog sastava, u pitanju je londonski indie garage dvojac koji čine Alison Mosshart, Amerikanka sa Floride, i britanski alt gitarista Jamie Hince, od skoro poznat i kao suprug manekenke Kate Moss. Snimili su četiri albuma, Keep on Your Mean Side (2003), No Wow (2005), Midnight Boom (2008) i Blood Pressures (2011).


Iako po mišljenju kritike "No Wow" važi za njihovo remek delo, meni je njihova poslednja ploča apsolutno najkompletnija i najzrelija. To što je komercijalnija,odnosno popičnija od prethodnih, mislim da nije mana albuma. The Kills su uspeli da zadrže onaj esencijalni kvalitet koji je inspirisan njihovim uzorima. Od Captain Beefhearta i Velvet Underground, preko The Fall i Pj.Harvey do White Stripes i alternativnih elektro umetnika.


Album broji 11 pesama od kojih su sve do jedne apsolutno sjajne. Odavno nisam čuo album koji nema B stranu. Svaka od pesama bi mogla da bude hit. Takva izvrsnost danas je retkost. Njihova muzika i dalje odiše seksualnim nabojem i energijom koja raspaljuje uspavane strasti. Alison Mosshart je fantastičan vokal i osoba izrazito artificijelnog senzibiliteta. Nema sumnje da je već posle prvog albuma postala značajna persona pop kulture. Osim toga, pamtiće je potomstvo i kao sučesnika Jacka Whitea u supergrupi The Dead Weather.

Bilo kako bilo, ploča "Blood Pressures" je topla preporuka svim ljudima kojima rokenrol znači nešto više osim muzike. 

Obavezno pogledajte ovaj kratki film o  tome kako je snimljen poslednji abum.


уторак, 20. децембар 2011.

Melanholija - Lars Fon Trir (2011)


„Melanholija“ je definitivno film godine. Kao prvo, obeležio je ovogodišnji festival u Kanu kontraverznom izjavom reditelja, dok je u Berlinu proglašen najboljim evropskim filmom. Lars Fon Trir, verovatno nije ni sanjao davne 1984. godine, kada se u Kanu pojavio na premijeri svog filma „Elementi zločina“ u sakou Karla Teodora Drajera, da će 27 godina kasnije u tom istom Kanu postati Persona Non Grata. Glave mu je došla izjava : „Razumem Hitlera. On nije dobar momak, ali malo se saosećam sa njim.“ Dažba mu je bilo što je posle toga rekao da nije ni nacista, ni rasista, ni antisemita. Bilo je kasno.


Posle odgledane „Melanholije“ mogu reći da razumem Larsa Fon Trira. On je dobar i uplašen čovek koji snima teške i depresivne filmove. Njegovi filmovi se ne mogu voleti, ali se mogu (moraju) poštovati jer su intelektualno uzbudljivi. To su kontemplativne tragedije koje nemaju ambiciju da vas uljuljkuju u lažnoj slici sveta. Svet jeste grozan i ljudi su grozni. Grozan je posao koji većina nas mora da radi. Grozne su političke njuške koje gledamo godinama kako lažu i otimaju. To sve zna i depresivni Lars Fon Trir koji svojim filmovima želi da uznemiri gledaoca i podstakne ga na razmišljanje. Mislim da je takav pogled na život uzrokovan nordijskim polarnim danima i dubokom duševnom ranjivosti autora.

Film se sastoji od dva čina. Prvi čin po imenu “Justine” prati Kirsten Dunst na dan njenog venčanja i njen pad u duboku depresiju, dok drugi čin “Claire” prati njenu sestra Charlotte Gainsbourg. Trir se okreće psihološkom stanju dveju sestara i tome kako jedna i druga reaguju na predstojeću apokalipsu. Kirsten Dunst, odlična u ulozi depresivne i melanholične žene koja apokalipsu dočekuje kao vid olakšanja i oslobađanja, dok je Charlotte Gainsbourg još bolja u prikazu panike i straha, i koja se ne može pomiriti sa činjenicom da dolazi kraj. Zvezda je svakim danom sve bliža zemlji. Panika raste, nauka kaže sve je ok. Kakav je ishod. Pogledajte obavezno. Film beleži i veliki povratak Kifera Saterlenda u jednoj zanimljivoj ulozi. Osim njega tu su i nenadjebivi Džon Hart, sjajna Šarlota Rempling , maestralni Stelan Skarsgard i ljubimac Vorhol-Morisi projekata - legendarni Udo Kir.


Lars Fon Trir je autor koji veruje u snagu slike i njen filozofski potencijal. Taj skandinavski pogled na svet može biti pomalo stran našem levantskom senzibilitetu, ali s obzirom da smo kulturološki deo amorfne civilizacije, tanatos nam je mnogo bliži nego čoveku sa zapada. Kako je nasilna asimilacija zapadne hemisphere prema ovdašnjem čoveku izazvala žestoku frustraciju, bojim se da će se većina poistovetiti sa likom Kirsten Dunst i apokalipsu dočekati mirne duše.

недеља, 18. децембар 2011.

Nemirni - Vojislav Kokan Rakonjac (1967)


Film “Nemirni” Kokana Rakonjca za ono vreme je predstavljao apsolutni modernistički šok koji je radi malograđanske socrealističke stvarnosti gurnut na marginu. Kao što rekoh u prethodnom postu, dovoljno je bilo da se autor proglasi za jeretika i anarhistu i da se “zabrani bez zabrane”.


“Nemirni” je još jedan film koji je u načelu bačen na marginu iz razloga estetske nepodobnosti. Ovde nema ni eksplicitnih, a ni nekih posebno skrivenih političkih poruka, kojima su autori crnog talasa bili skloni, ovde imamo jedan životni stav koji je svojom modernošću i subverzijom odskakao od estetskog modela koji je tada bio prihvatljiv i zato je takav stav sam po sebi bio politički neprihvatljiv. “Nemirni” su pobuna u pravom smislu te reči. Prvi rokenrol film sa ovih prostora za koji su muziku radile “Elipse”. 
Jedne noci desio se udes u gradu. Očevici su tvrdili da je iza volana bila žena. Ispostavilo se da je četvoro maloletnika ukralo automobil i krenulo u ludačko zezanje. Tokom vožnje negde na autoputu, jedna devojka izlazi iz vozila dok je troje nastavilo vožnju koja se završila pogubnom saobraćajkom. Policija traga za devojkom koja je napustila vozilo. U filmu igra sjajna glumačka ekipa koju predvode Špela Rozin, Marko Todorović, Mića Orlović, Milena Dravić, Dušica Žegarac, Voja Mirić i Pavle Vujisić.
Posle ovog filma menjam intimnu listu najboljih domaćih filmova i upisujem ga među prvih pet. Ultimativno remek delo!

Pre istine - Vojislav Kokan Rakonjac (1968)


Prošle godine sam objavio ovaj filmski prikaz na istom ovom mestu ali je nekom greškom na blogu izbrisan. Iz navedenog razloga ga ponovo postavljam jer je u pitanju delo autora koji je u to vreme snimao bolje filmove od bilo kojeg reditelja istočnog bloka.


Patetične prozivke nekih intelektualaca iz našeg sokaka o tome kako nikada nismo bili Evropa i svet (šta god to značilo?!) uspešno demantuju određene ličnosti koje su stvarale svoju umetnost na ovim prostorima, a među koje sigurno spada i Vojislav Kokan Rakonjac. Odnosno, čak i ona deca komunističkih generala i poslenika koja idealizuju Titovo doba, ne mogu argumentovano da poreknu činjenicu da su svi pravi umetnici iz tog perioda imali negativan odnos prema sistemu u kojem su živeli i stvarali. Subverzivnost njihovog dela je predstavljala otpor sveopštoj gluposti ideologizacije. To se može pročitati iz većine filmova crnog talasa, tako da su nametnute priče o starim dobrim vremenima, nesumnjivo podložne kritičkom preispitivanju.
Zahvaljujući blagonaklonosti koju (na moju čast) uživam kod ozbiljnih blogerskih vedeta “Nasdvoje”, uspeo sam da dođem do nekoliko značajnijih filmova Kokana Rakonjca. Jedan od njih je film “Pre istine” iz 1968. godine. Nastajao je dakle u vreme lipanjskih gibanja, a pričao je priču sa ideološkim otklonom prema trenutnom modno-političkom bumu. Kokanovi junaci nisu deo mase. Oni su tragične individue koje je sudbina spojila dvadesetak godina ranije. Individue koje su pripadale nekoj drugoj revoluciji, koja na ovim prostorima još uvek nije završena i čije se reperkusije osećaju do današnjih dana.
Strahinja (Ljuba Tadić) i Mladen (Branko Pleša) u ovoj priči predstavljaju ljude sistema, koji u toku svojih sudbinski povezanih ličnih drama shvataju da su zapravo marginalci (uz sve počasti koje uživaju u društvu/ili koje su uživali) koje je sistem sažvakao i ispljunuo u jednu depresivnu beogradsku noć šezdesetih. Mladen je bivši partizan koji je pre dvadesetak godina vodio na streljanje Strahinju, koji je pripadao reakcionarnom-monarhističkom pokretu. Tom prilikom Mladen je “namerno” promašio i ostavio svog ideološkog neprijatelja na njivi. Do njihovog ponovnog susreta dolazi dvadeset tri godina kasnije u džeziranom- rokenrolerskom podrumu hotela Majestic. Mladen je zbog neke greške u službi odbačen od svojih dojučerašnjih saboraca, dok je Strahinja uspešan beogradski advokat koji Mladenu nudi pomoć. Tu kreće odmotavanje klupka I razvija se jedna dobra priča koja služi na čast srpskom filmu.
Što se tiče same estetike, ovaj film ni po čemu ne zaostaje za filmovima Džona Kasavetesa ili Žan Lik Godara. Naprotiv, on stoji rame uz rame sa svojim francuskim i američkim vršnjacima. Nije čudno to što je opus Kokana Rakonjca u ovoj zemlji skrajnut. Recimo, film “Pre istine” je za ono vreme bio previše provokativan I subverzivan. Dešava se u zaleđu šezdeset osme, glavni likovi su ex partizan i ex četnik, pleše se uz dekadentne američke zvuke džeza i rokenrola, pojavljuju se dve kurve (zar je moguće da u zemljama samoupravnog socijalizma ima kurvi) i u filmu je naznačen jedan noćni felacio u haustoru na Terazijama. To je bilo dovoljno da se takav autor proglasi za jeretika i anarhistu I da se isti film “zabrani bez zabrane”. Za takve metode je domaća UDBA bila ekspert. Izmislila je jedan model izopštavanja koji je bio dosta blaži od metoda koje su koristile službe SSSR-a I druge istočno evropske zemlje, a kojim je svrha ipak bila ostvarena. No da ne dužim sada se mračnom stranom kultur tregerskog dželatizma iz doba komunizma, već da poentiram za kraj konstatacijom da na nama ostaje da iznova otkrivamo filmove autora poput Kokana Rakonjca i da o istim, u najboljem svetlu, pričamo svima. To su ljudi koji su nas zadužili i red je da ih vratimo u istoriju srpske kinematografije i vrednujemo ih na pravi način.

субота, 17. децембар 2011.

Tom Waits / Bad As Me (2011)


Tom Waits kod mene od samog početka uživa status božanstva. Mislim da na svetu ne postoji umetnik prema kojem osećam veće divljenje. Zato je izlazak njegovog novog albuma “Bad As Me” u gnezdu Jorgoslovlja proslavljen kao praznični dan. Pio se burbon i pušio kvalitetan duvan, dok su niz zvučnike klizile hrapave pesme poslednjeg bitnika i pravovernog baštinika američke muzike. Moram priznati da je prvo preslušavanje ovog albuma za mene bilo spektakularno duševno iskustvo. Pogotovu što mi se poslednjih godina smučila jednoličnost i impotentnost indie ponude, tako da mi je stari majstor legao kao kec na desetku. Waits je u svoju bogatu diskografiju upisao još jedan odličan album, koji po kvalitetu pesama podseća na najbolje komade ovog autora. Ploča je realizovana u koautorstvu sa suprugom Kathleen Brennan, i uz sjajnu muzičku ekipu − u kojoj su, osim Marca Ribota i Waitsovog sina bubnjara Caseyja, i genijalni svirač usne harmonike Charles Musselwhite, saksofonista Clint Maedgen, a kao gosti Flea, Keith Richards i Augie Mayers.


Ploča broji 13 pesama koje se žanrovski kreću od rhythm and bluesa i gospela, preko rockabillya i country-folka, do alternativnog jazza. Dakle, muzika Toma Waitsa je duboko ukorenjena i na tim tradicionalnim temeljima autor gradi jedno raznovrsno, bogato i nadasve inspirativno remek delo koje se po kvalitetu može svrstati uz “Heartattack and Vine” i “Rain Dogs”.



“Bad As Me” je ploča kojom jedan vrhunski umetnik promuklo proslavlja svoje trajanje, koje je već ovenčano mitološkim oreolom, ali nas podseća na činjenicu da autor još uvek ima i želi mnogo toga da kaže. Waitsova pozicija je slična poziciji Clinta Eastwooda. I jedan i drugi su postali legende odavno, ali još uvek nam pričaju priče koje su veće od života.

петак, 16. децембар 2011.

GRAD POBEDNIK


Svaki grad, koji liči na grad, noću je najlepši grad na svetu. Beograd ne liči na grad, Beograd jeste grad. Pravi grad. Velegrad. Rušili su ga nekoliko puta i nisu ga srušili. Ruže ga i dan danas, nikako da ga naruže. Pljuju ga primitivci, pljuju ga intelektualci. Pljuju ga susedi, pljuju ga uvređene mlade i nikako da ga napljuju. Ne da se kao tvrdoglava mazga. Drži se na nogama. Udaraju ga spolja. Udaraju ga iznutra. Grad heroj! Stoji ponosno kao Meštrovićev pobednik.
Volim beogradske ulice noću. Kad pružim korak od kafane Kalenić, u kojoj se često lečim, pa pođem preko Njegoševe ulice i spustim se do Manježa, osetim prisustvo svih dobrih duhova koji su danas mitologija ovog grada. Taj trenutak večnosti je možda deo moje uobrazilje, ali ga prihvatam kao istinu koja se ne preispituje. Ovaj grad su stvorili veliki ljudi. Duh ovog grada su živeli veliki ljudi. Grad ne čine građevine, grad čine ljudi. Ovde se i dalje rađaju i kriju sjajni ljudi i svet će ponovo začuti njihov glas.


недеља, 11. децембар 2011.

A Skin Too Few: The Days of Nick Drake (2002)


U istoriji kratkih, kao munjom zahvaćenih i sagorelih pesničkih života, mučeničko mesto zauzima Nick Drake. Pesnik suzdržane snage, senzibilne melanholije i gospodske skromnosti. Neprilagođeni introvert koji je jedino kroz svoje pesme i muziku pokušavao da komunicira sa svetom koji nije umeo da prepozna njegovu genijalnost. Sa svega tri albuma (Five Leaves Left 1969., Bryter Layter 1970., Pink Moon 1972.) ostavio je neizbrisiv trag u folk/pop muzici. S obzirom da mnogi njegovi savremenici nisu prepoznali genijalnost melanholičnog pesnika kojeg je boleo svet, potomstvo mu se odužilo kroz brojne omaže. Kao svog uzora navodili su ga mnogi, od Swansa i Richarda Thompsona, preko Jeffa Buckleya i Sonic Youth, do Morrisseya, Roberta Smitha i grupe Belle&Sebastian.


A Skin Too Few: The Days of Nick Drake (2002) je kratki dokumentarni film reditelja Jeroena Berkvensa koji se takođe kao poklonik Drejkovog dela odužuje pesniku. Prvi deo filma bavi se detinjstvom i njegovim rođenjem u Burmi gde mu je radio otac kao službenik britanske drvne industrije. Drugi deo obeležava dane provedene na Kembridžu gde je studirao englesku književnost, i gde je otkrio Viljema Blejka i francuske simboliste. Potom sledi period posle izlaska prvog i drugog albuma sa osvrtom na strepnje i nemire koji su ga mučili. O odlasku u London i njegovom napuštanju. O depresiji izazvanoj nerazumevanjem okoline i njegovoj samoizolaciji u malom mestu Tamworth-in- Ardenu. Glavni sagovornik u filmu je njegova sestra, glumica Gabrielle Drake, koja sa puno emocija priča o svom mlađem bratu i njihovim zajedničkim trenucima od Nickovog rođenja do overdouza antidepresivima.


Najveći britanski songwriter Nick Drake doista je prošao kratki, asketski put, slušajući i praveći muziku kiše i sonate neizrecivog. Da, bio je pesnik kojeg je boleo svet.

среда, 7. децембар 2011.

Play - Ruben Östlund (2011)


Film “Play” švedskog reditelja Rubena Ostlunda koji je beogradsku premijeru imao na Festivalu autorskog filma, sigurno vas neće ostaviti ravnodušnim. Postoji za to više razloga, ali dva su ključna. Pod jedan, u pitanju je ingeniozno izvedena psihološka studija karaktera među tinejdžerima nasilnicima i njihovim žrtvama. Pod dva, film ruši granice političke korektnosti zbog čega autor filma veoma lako od strane praznoglavih lovaca na Trirovce, može biti optužen za rasizam i novošvedski fašizam.


U pitanju je istinita priča o klincima imigrantima (crncima/Afrošveđanima) koji su godinama maltretirali i pljačkali na foru druge klince. U filmu je ispričana jedna od tih epizoda kada su u mašinu ubacili dva klinca starosedeoca i jednog malog Azijata. Sama atmosfera koja kreće od njihovog prvog susreta izaziva kod gledaoca nelagodu koja će ga držati do samog kraja filma. Taj osećaj pogotovu pojačava činjenica što je kraj, dok gledate film, apsolutno neizvestan, pa niste sigurni da li će se završiti kao teška ili laka tragedija, ili je uopšte neće biti. Svako od nas je u detinjstvu imao iskustva sa nasiljem starijih nad mlađima, jačih nad slabijima, ali čini mi se da je potrošačko društvo stvorilo novi soj maloletnih monstruma, koji su pored fizičkog, naučili i usavršili tehniku sprovođenja psihološkog maltretiranja. Ovim fenomenom bi kolege iz PsihoBrloga sa Trablmejkera mogle mnogo ozbiljnije da se pozabave, dok ga ja pominjem samo ovlaš u cilju filmskog prikaza. Dakle, lopovi su se koristili razrađenim planom koji se zove “bratski trik” tako da nisu morali sprovoditi direktno fizičko nasilje, ali bilo je i toga. U filmu nema odraslih i čini mi se da se od njih ni u budućnosti ne može očekivati bilo kakva pomoć prilikom suzbijanja ovakvih devijacija. Roditelji starosedeoca su zaokupljeni svojim korporacijskim poslovima, dok su roditelji imigranata zaokupljeni svojim problemima i snalaženjem u novom okruženju. Deca su prepuštena urbanoj džungli u kojoj vladaju pravila preživljavanja i u kojoj nema milosti. Kada je jedan od roditelja pokušao da se umeša, odmah je naišao na nerazumevanje od strane jednog tako idealnog društva kakvo je švedsko društvo. Kritička nota koju je autor eksplicitno postavio, zahteva preispitivanje političke korektnosti i suštinsko rešavanje problema, i to je možda najznačajnije u celoj priči, pogotovu što su poslednjih desetak godina takva preispitivanja proglašena tabu temom. Zato je “Play” značajan film.

недеља, 4. децембар 2011.

Vrag ne spava

Počeo sam čitati tragediju sjajnog glumca Žarka Lauševića. Tek sam na početku i čini mi se da obećava, ali nisam želeo pričati o tome. Htedoh reći da me je priča o Žarku vratila na neke njegove sjajne uloge i na onaj sramni incident kada je u JDP-u od strane nekih budala prekinuta predstava "Sveti Sava". Sve se to dešavalo uoči velikog sunovrata. Žalosno je to što te budale i primitivci i dalje žive u svojoj mržnji i strahu od umetnosti i svega što je različito. Žalosno je i to što se takvi skandali mogu ponovo dogoditi. Problem je samo što je danas malo pravih umetnika. NGO umetnici su fejk baš kao i nacoši. Fejk su jer priželjkuju takve idiote na svojim performansima. To je ono što je žalosno. U pozorište ne idem više tako često. Mnoge koje sam voleo da gledam na daskama su umrli, neki više ne igraju ili su kao Žarko otišli negde daleko. Bez obzira na sve, ne bih voleo da više ikada čujem da je u Beogradu neka predstava prekinuta od strane primitivnog ološa zadojenog glupošću i mržnjom. Ako se takvi negde pojave i pokušaju nešto slično, nemojte sedeti i ćutati. Pitaće vas neko zašto niste reagovali. To je gore i sramnije od šamara.

Poslednje pismo Dubravke M.


Eh, dragi i voljeni moj Džoni!? Kako se ne sećaš?! Znaš kako smo osmišljavali zajednički život?! Volela sam te najviše na svetu celom. Bilo je to leta 1989. Poslednja godina nepodnošljive lakoće postojanja, što bi rekao Kundera. Iste smo snove tada sanjali. Seti se Džoni! Obećao si da ćeš zauvek biti tu, ali slagao si me. N. je plod naše ljubavi. Pustio si me da verujem u to. Nemoj da mi sjebeš sada svaki smisao. Ok je ovako. Otišao si za drugom. Neka te. Odhranila sam ga sama. Ne trebaš mi više. Ne ljutim se na tebe. Veruj mi Džoni! Ljutim se na sebe. Ljutim se što sam te volela. Ljutim se što se nisam izborila sa svojim osećanjem praznoglave šiparice. Jebi ga, Džoni. Bila sam mlada. Bilo je to davno. Sećam se kada sam te prvi put ugledala ispred lokalnog bioskopa. Gledali smo tada “Do poslednjeg daha” sa Ričardom Girom i Valerijom Kapriski. Ti si išao u usmereno, a ja sam još uvek bila osnovac. Bio si bitanga širokog srca i lepog osmeha. Bio si frajer Džoni. Verovala sam da ćeš zauvek biti moj. Imao si onu lažnu vijetnamku koju si prisvojio od ujaka šumara. Nosio si kaubojske čizme i kapu nikolsonku koju si prvi profurao u našem malom gradu. Bio si frajer. Svaka devojka iz mog odeljenja je mislila tako. Sve su te želele Džoni. Ti si izabrao mene. To sam cenila. Zapravo, to me je ponelo. Sada mislim da je sve to potpuni promašaj i potpuno krivo vreme za mene. Zavaravam i lažem sebe kako bih udovoljila sopstvenoj sujeti. Znam da je to jedan vid samodobrane, ali ne mogu da se suzdržim. Džoni, pičko jedno! Gde je tu ljubav? Da li je uopšte bilo sa tvoje strane? Volela sam te. Umirala sam za tobom. Bio si moj Bog. Lepi Džoni! Kad god si svirao gitaru, imala sam utisak da sviraš samo meni. Sada se preispitujem Džoni! Da li si me voleo? Da li ti moja priznanja deluju kao priznanja paćenice zaglavljene između stvarnosti i uobrazilje u kojoj si glavni protagonista ti? Džoni, znala sam tada da će jednom doći neko sa namerom da ostane i pitala se da li ću tada prestati da mislim na tebe i uspeti da ga ne upoređujem sa tobom. Znala sam da će retko koji od njih umeti da igra bilijar kao ti i držati cigaretu na usnama kao da je rođen sa njom. Sigurna sam bila da niko neće umeti da tiltuje fliper kada mu dopizde lične frustracije. Bio si buntovnik Džoni. Rokenrol ti je dobro stajao. Nosio si ga kao pravi epikurejac. Bio si broj jedan Džoni.


Prošlo je dvadeset dve godine od onda. N. je već student. Svašta se promenilo. Ja još uvek mislim na tebe. Nikada nisam prestala da te volim. Želela sam da te zaboravim, ali nisam mogla Džoni. Nisam imala snage. Ostavio si mi duboku ranu. Lizala sam je kao ranjena kučka, ali nikada nije zarasla. Udala sam se za drugog čoveka. Trudila se da ga volim. Uspela da ostanem brižna žena i da iskazujem elementarno poštovanje prema njegovoj pažnji i jednosmernoj ljubavi. Rodila sam mu dve ćerke. N. ga je prihvatio kao pravog oca. Zajedno su išli na pecanje, na fudbalske utakmice, na skijanje. Ja sam i dalje mislila na tebe. Kada bih kuvala ručak, zamišljala sam da ga kuvam tebi. Kada bih peglala kušulje, zamišljala sam da ih peglam tebi. Kada bih gledala filmove u kojima se dvoje ljudi vole, uvek bih mislila na tebe i mene. Znala sam da mi je duša grešna. Proklet da si Džoni! Godinama pokušavam da prokljuvim zašto me je Bog osudio na tebe. Ne uspevam da nađem odgovor. Ne znam koji si se kurac navrzo na moju dušu ranjenu. Pusti me, leba ti! Hoću i ja da živim sa mirom. Idi svojim putem i ne navraćaj mi više u misli. Dopizdilo mi je da budem robinja. Hoću i ja malo slobode Džoni. Pusti me da plačem zbog nekog smislenijeg razloga. Ne dam ti više nijednu svoju suzu. Dosta si mi uzeo. Odlazi Džoni! Odlazi!