понедељак, 27. јануар 2014.

Gonzo: The Life and Work of Dr. Hunter S. Thompson (2008)




Dokumentarni film Alexa Gibneya, priča je o životu i delu čoveka, koji uz Vilijema Barouza i Džeka Keruaka predstavlja najznačajniju ikonu liberalne Amerike i ludih šezdesetih. U pitanju je jedan od onih dokumentaraca, koji na pravi način dočarava najbitniju epohu pop kulture. Kroz slojevitost ličnosti kakva je bio Hanter S. Tompson, šezdesete se ujedno mistifikuju i demistifikuju. Remek–delo koje se po snazi može odmeriti sa Skorsezeovim „No Direction Home“ o Bobu Dylanu.


Hanter S. Tompson, američki novinar i pisac, otac Gonzo novinarstva, politički aktivista i ljubitelj poroka, bio je zapravo Ernest Hemingvej na LSD-u i svim drugim opijatima do kojih se moglo doći šezdesetih. Čovek sa izraženom sklonošću ka avanturama, novinarskom eksperimentisanju, i završnom činu svog života, neopisivo ukazuje da između njega i Hemingveja postoji određena nit koja ih neraskidivo povezuje. Iako pripadaju različitim epohama i poetikama, deo su iste kulture, i to one divlje američke kulture u koju je većina nas i danas sa čuđenjem i divljenjem zagledana. Njegov odnos prema Skotu Ficdžeraldu i tretiranju klasik romana „Veliki Getsbi“ je poslastica za svakog književnog mitomana.


Hanter S. Tompson, siromašni klinac iz Luivila, Kentaki, sa petnaest godina počinje da upada u nevolje sukobljavajući se sa zakonom i sistemom. Zaglavljuje čak i popravni dom. Međutim, dva sata je bilo veoma malo, da bi se ceo Tompsonov život spakovao u jedan film, pa je njegovo odrastanje autor izostavio. Priča zapravo kreće od njegovog infiltiranja i jednogodišnjeg učestvovanja u redovima bande motorciklista Hells Angels, o kojima je napisao knjigu i demistifikovao skupinu prema kojoj je veliki broj hipika, umetnika bitnika i levičarskih filozofa gajio izvesne simpatije zbog odmetničkog oreola. Na kraju se ispostavilo da je u pitanju grupa sastavljena od ološa i siledžija koji su pored pljačkanja i razbojništva, podržavali i rat u Vijetnamu. Hanter S. Tompson je posle objavljene knjige dobio teške batine, ali je postao legenda. Pisao je u tadašnjem underground časopisu Rolling Stone, koji je bio daleko od onoga što predstavlja danas, dodelio je sebi titulu Doktora Žurnalistike i postao utemeljitelj stila nazvanog „Gonzo novinarstvo“. Sam termin „Gonzo“ označava nešto divlje i čudno, a skovao ga je Tompsonov ortak Bill Cardoso. Film obiluje arhivskim snimcima sa brojnim protagonistima tog vremena, dok je kao narator izabran Džoni Dep, koji je u filmu „Paranoja u Las Vegasu“ tumačio Raula Djuka, koji je zapravo alter ego Hantera S. Tompsona. Meni su takođe bile veoma zanimljive Hanterove političke epizode, i to kao predvodnika pokreta „Freak Power“ kada se 1969. godine kandidovao za lokalnog šerifa u Aspenu (Kolorado), kao i njegovo kasnije učešće u kampanji demokrate Džordža MekGoverna kojeg je izuzetno cenio. Saundtrek, kojim je obojena atmosfera filma, takođe je odličan. Od Boba Dylana , Janis Joplin, The Creedence i Jefferson Airplane, pa do Warena Zevona. 


“Gonzo: The Life and Work of Dr. Hunter S. Thompson” je film koji govori o čoveku koji je u životu tragao za smislom američkog sna i u tom traganju hrabro prelazio granicu, jer se gadio licemerja jednog sveta koji je sve svoje vrednosti spakovao u šarenilo Las Vegasa. Šteta što danas Amerika nema takvih glasova, kakav je bio glas Hantera S. Tompsona. 


четвртак, 23. јануар 2014.

SPRINGSTIN I JA - režija: Baillie Walsh (2013)






Kao nepopravljivi mitoman i vehementni obožavalac lika i dela Brusa Springstina odgledao sam film i odmah iskopao svoj izlizani CD „Nebraska“. Zaustavio sam se na pesmi „Highway Patrolman" i setio se komentara jednog svog prijatelja, koji mi je posle nekoliko čašica bruske rakije oduševljeno rekao : “Ima li išta bolje od ovog?!” Nisam bio siguran da li misli na pesmu ili rakiju, jer znao sam da nije jedan od onih koji se posebno lože na muziku. Ispalo je da mu se jako dopala pesma. Nije je čuo ranije, ali osvojila ga je na prvu loptu snagom koja budi jaku emociju i tekstom koji priziva likove i ambijent iz Ćiminovog  filma “Lovac na jelene”. Bila je to samo jedna od mnogih scena, koju bih mogao da udenem kao sopstvenu ciglu, u ovaj šarmantni dokumentarac koji je sastavljen od kolaža video snimaka Springstinovih fanova iz celog sveta, koji govore o tome koliko im znače on i njegova muzika. Od devojke koje je izgubila nevinost slušajući “Thunder Road“, preko tipa iz Filadelfije koji je se maskirao u Elvisa i kojeg je Boss izveo na scenu da zajedno otpevaju “All Shook Up”, zatim devojke koja vozi kamion američkim drumovima i objašnjava kakav je osećaj kada slušate Springstina dok pičite noću kroz Arizonu. Meni se najviše dopala priča tipa koji je rekao (parafraziram) da u toku slušanja Springstinovih ploča on vidi ljude kako listaju prašnjave albume sa porodičnim slikama, i u tom trenutku on može da oseti njihove živote, da oseti isto što i oni osećaju, kako miris kafe, tako i njihovu tugu. Sve u svemu jedna dirljiva predstava za sve one koji vole Bossa i za one koji bi možda mogli da ga zavole. U celu priču umontirani su i Springstinovi nastupi, od početka karijere, pa do danas. Videćete na koncertnim snimicima prvu damu Peti Skialfu, Litl Stivena Van Zanta, Klarensa Klemonsa, Nilsa Lofgrena kao i ostalu ekipu iz sjajnog E-Street Banda. Pridružujem se ostalim fanovima i ovim kratkim prikazom želim reći još jednom - Hvala ti Brus!!! Veliko poštovanje!!!



субота, 11. јануар 2014.

Najzanimljiviji filmovi odgledani 2013. po izboru Jorgoslovlja


S obzirom da su se stišale strasti, i neminovno je nastupio postpraznični chill out, vreme je da se vratimo svakodnevnoj monotoniji koja se može razbiti dobrim filmovima. Protekle godine nisam gledao mnogo novih filmova, ali su vremenom naleteli poneki koji su ostavljali odličan ili dobar utisak. Odgledao sam i dosta gluposti, ali njih nećemo pominjati. Na ovoj listi se nalaze samo filmovi koji zaslužuju vaše vreme. Poređani su po snazi utiska i predstavljaju lični izbor.









5.Jagten (The Hunt) - Thomas Vinterberg (2012)





6.About Time - Richard Curtis (2013)





 7.Rust and Bone - Jacques Audiard (2012)


8.Beyond Outrage - Takeshi Kitano (2012)



9.Cloud Atlas - Tom Tykwer, Andy Wachowsky, Lana Wachowsky (2012)



10. The Best Offer - Giuseppe Tornatore (2013)


11.Django Unchained -  Quentin Tarantino (2012)


12.Not Fade Away - David Chase (2012)





13.This is The End - Evan Goldberg, Seth Rogen (2013)




14. Ted - Seth MacFarlane (2012)





15. Promised Land - Gus Van Sant (2012)


понедељак, 6. јануар 2014.

Ain't Them Bodies Saints – režija: David Lowery (2013)





David Lowery je novo ime američkog filma. Iako je rediteljsku karijeru započeo početkom novog milenijuma, snimajući mahom filmove kratkog metra, “Ain't Them Bodies Saints” je njegov drugi celovečernji film koji je snimljen sa relativno ozbiljnijim budžetom, i u kojem su zaigrali glumci sa kojima bi mnogi reditelji poželeli da naprave film. U pitanju je ostvarenje koje spada među bolje filmove iz prošlogodišnje produkcije. 




U priču o Bobu Muldonu i Rut Gatri, njihovoj ljubavi, odmetništvu, patnji i tragediji, autor je spakovao svu svoju filmsku i dramsku erudiciju i ispričao na jedan stari-novi način još jednu priču o ukletim ljubavnicima divlje Amerike. Iako se u početku čini da je pred nama još jedan omaž Penovom klasiku “Boni i Klajd”, vremenom se cela priča i filmska atmosfera okreću Malikovom remek-delu “Badlands”. Kejsi Aflek kao Martin Šin, Runi Mara kao Sisi Spejsik, ali ipak sve drugačije. Ima u svemu tome i šekspirovske poetike, kao i poetike koju su opevali heroji američke kantri muzike u mnogim pesmama. Sve što ćete videti, dogodilo se u Teksasu. Pored opasno dobre Runi Mare, odličnog Kejsi Afleka i predobrog Bena Fostera, u filmu se posle mnogo godina pojavljuje fenomenalni Kit Karadin, koji za potpisnika ovih redova predstavlja učesnika u ispisivanju jedne od najlepših stranica američkog filma. Pored toga, odlična kamera i fotografija na najbolji mogući način prikazuju koliko se tvorci, ovog malog ali solidnog dela, dive filmskom rukopisu Terensa Malika i Nestora Almendrosa. David Lowery je na vreme shvatio da je najpametnije učiti od starih i proverenih majstora i da trendovi nisu toliko bitni kada je u pitanju filmska umetnost. Bitno je umeti ispričati priču, sve ostalo je zabava za kritičare.


“Ain't Them Bodies Saints” nije i neće biti svačija šolja čaja, ali za potpisnika ovog prikaza je neoboriv. Uživajte!


четвртак, 2. јануар 2014.

Nešto o nekim knjigama ( II deo)






Gledaj dugo i netremice – Čarls Simić (Arhipelag)

Ko se jednom susreo sa pisanom reči Čarlsa Simića, bilo kao pesnika, bilo kao esejiste, morao je (p)ostati zaljubljenik u delo ovog zanimljivog čoveka koji je 1938. godine rođen u Beogradu, a koji se kao pesnik i intelektualac ostvario u Americi. Predavao je književnost na Univerzitetu Nju Hempšir, a danas je stalni kritičar New York Review of books. Dobitnik je Pulicerove nagrade, Nagrade „Edgar Alan Po“, Nagrade Američke akademije, Međunarodne Grifinove nagrade za poeziju, Nagrade „Valas Stivens“, Nagrade Poeta Laureatus Kongresne biblioteke u Vašingtonu, Nagrade „Vilček“ za umetnost i humanistiku itd...Na engleski je preveo knjige Vaska Pope, Ivana V. Lalića, Ljubomira Simovića, Branka Miljkovića, Novice Tadića, Radmile Lazić, Milorada Pavića,  kao i tri antologije moderne srpske poezije. 
Zbirka tekstova „Gledaj dugo i netremice“ predstavlja Simićeve kolumnističko-esejističke poglede na svet koji ga okružuje, sećanja na detinjstvo, polemisanje sa savremenicima, odraz političkih refleksa jednog demokratski isklesanog tipa izniklog na talasima liberalnih šezdesetih, pogled na položaj pesnika u savremenom svetu, kao i sećanja na bioskopsku prošlost jednog vremena koje je zauvek prohujalo. Neke od ovih tekstova možete pročitati na sajtu Peščanik, pa ako vam se učini zanimljivim, vi onda pravac u knjižaru. Meni je ovo jedna od dražih knjiga koje sam pročitao u protekloj godini.


 Ivica trotoara – Bogdan Tirnanić (NIN)


Nedeljnik NIN je pre nekoliko meseci obradovao sve poštovaoce lika i dela Bogdana Tirnanića Tirketa, tako što nam je na poklon darivao knjižicu u kojoj je sakupljeno, složeno i objavljeno 14 Tirketovih kolumni iz NIN-a, napisanih u periodu od 2003-2008.godine. Iako sam sve to već jednom pročitao u doba kada je bilo objavljivano, ništa mi nije smetalo da ponovim. Na mojoj polici Tirketove knjige – Beograd za početnike, Beograd za ponavljače, Crvene veštice i Bosanski bluz stoje na počasnom mestu, odmah kraj Selindžera i Ficdžeralda. Sa „Ivicom trotoara“ još jednom ćete se uveriti da je Bogdan Tirnanić jedan od najvećih srpskih pisaca, koji nikada nije napisao ni roman, niti zbirku fiktivnih priča, ali čiji eseji i kolumne imaju u sebi više književnosti nego brojne stranice koje su ispisali eteblirani savremeni pisci domaće književne kaljuge. Šteta što danas nema više takvih pera. Videh da postoji nagrada Bogdan Tirnanić koju dodeljuju novinarima. S obzirom da sam negde pročitao da je ove godine dobio Miroslav Lazanski, diletant i jedna od najiritantnijih pojava u tzv. novinarstvu, mogu samo da konstatujem da u ovoj zemlji više ništa nema veze sa zdravom pameću. 



Pad Kolumbije – Saša Ilić (Fabrika knjiga)

Pad Kolumbije je knjiga koja se može čitati kao politički triler i kao studija jednog društva čije je naglo propadanje krenulo krajem osamdesetih i koje do danas nije izašlo iz vrtloga rasula i haosa. Sve počinje i sve se vrti oko životnog puta Vladimira Berata i njegove ćerke Irene, koja se 2003. godine vraća iz Amerike u Srbiju, u kojoj će otkriti neke bitne stvari o prošlosti svog oca. Vladimir Berat je naizgled bio običan čovek, koji je krajem osamdesetih, u doba „Odjeka i reagovanja“, radio u listu „Politika“ kao lektor, a koji se preko udbaške državne politike, stavio u službu jedne prljave kampanje koja je krenula od onog čuvenog mitinga na Ušću 1988. godine, a koja se završila ubistvom premijera Đinđića. Pad šatla Kolumbija koji se desio u februaru 2003. je samo metafora za jedan sveopšti pad kojem se predalo naše društvo, a čije su posledice nesagledive.
Saša Ilić je talentovan pisac koji se dotiče neprijatnih tema iz bliske prošlosti, ali to radi proračunato i ostrašćeno zbog čega mnogi intelektualci nemaju blagonaklon stav prema ovakvom načinu tretiranja književnosti. Kao neko ko nije stručan za teorijska književna pitanja, mogu samo da kažem kao običan čitalac da je meni ovo što piše Saša ilić u zanatskom smislu solidno, ali mislim da je previše politički korektno i očigledno je da pisac računa na uspeh u inostranstvu tako što će pljunuti na sve nacionalne i istorijske vrednosti svog naroda.  Njegov prethodni roman „Berlinsko okno“ je mnogo bolji, ali tu je problematična ta postavka povlačenja paralele Srbije i Nemačke iz perioda Drugog svetskog rata. To nije pošten prilaz temi i sasvim je sigurno da je to jedna nategnuta konstrukcija.



Sramota – Dž.M. Kuci (Paidea)

Džon Maksvel Kuci, južnoafrički pisac iz Kejptauna, dobitnik Nobelove nagrade za književnost, pripada plejadi najboljih savremenih pisaca. Njegov roman „Sramota“ je prvenstveno stilski, a potom i tematski, savršeno prozno dela. Takvo umeće pripovedanja imponuje probirljivom čitaocu savremene proze, koji je često sumnjičav prema svemu onome što je napisano u poslednjih pedeset godina, i koji veruje da su sva velika dela već napisana u 19. veku i prvoj polovini 20. veka. Dž.M.Kuci će početi da ga razuverava romanom „Fo“, dok će ga romanom „Sramota“ potpuno ubediti da je i danas moguće napisati delo koje će sigurno ostati klasik. Sve ostalo što bih pokušao da dodam u vezi ove knjige pokvariće ugođaj čitanja, tako da vam ostavljam da sami otkrijete zašto je ovo jedan od najznačajnijih romana savremene proze.



Bratstvo loze – Džon Fante (LOM)

Zahvaljujući Flaviu Rigonatu i njegovoj izdavačkoj kući LOM u mogućnosti smo da se upoznamo sa kompletnim opusom jednog od najvećih američkih pisaca XX veka. Taman kada sam pomislio da posle romana kakvi su „Put za LA“, „Upitaj prah“, „Čekaj do proleća Bandini“, „Moj pas Glupi“, Džon Fante više ne može da me iznenadi, meni padne šaka njegova najmoćnija knjiga. U pitanju je roman „Bratstvo loze“ iz 1978. godine. Krenem da ga čitam jednog dosadnog i depresivnog nedeljnog popodneva. Skuvao sam sebi kafu i zavalio se u fotelju. Kada sam počeo da čitam, više nisam mogao da ga ostavim. Ustajao sam samo kako bih ispraznio bešiku i popio malo vode. Vozio me je bolje od bilo kojeg opijata. Tu nema intelektualiziranja kao kod Kucija i Ostera. Sve je ogoljeno, i sve je u emocijama. Jedna od onih priča o očevima i sinovima posle koje ne možete ostati isti. Remek-delo sa melodramskim patosom. Na kraju knjige sam se rasplakao kao pička. Za mene definitivno najbolji Fanteov roman. Ostalo mi je da pročitam još „Puna života“. Voleo bih da me još jednom iznenadi.

„Sada, kad ga nisam više imao, prihvatio bih bilo koga da mi zameni oca. Prihvatio bih bilo kog čoveka, ili žbun, ili drvo, ili kamen, ako bi hteo da me uzme za sina. I ja sam bio otac. Nisam hteo tu ulogu. Hteo sam da se vratim u ono vreme kada sam bio mali, i kada je otac, snažan i bučan, stajao u kući. Dođavola sa očinstvom. Nikada nisam bio stvoren za to. Bio sam stvoren da budem sin.“ (Džon Fante)