Gledaj
dugo i netremice – Čarls Simić (Arhipelag)
Ko se jednom susreo sa pisanom reči Čarlsa
Simića, bilo kao pesnika, bilo kao esejiste, morao je (p)ostati zaljubljenik u
delo ovog zanimljivog čoveka koji je 1938. godine rođen u Beogradu, a koji se
kao pesnik i intelektualac ostvario u Americi. Predavao je književnost na
Univerzitetu Nju Hempšir, a danas je stalni kritičar New York Review of books. Dobitnik
je Pulicerove nagrade, Nagrade „Edgar Alan Po“, Nagrade Američke akademije,
Međunarodne Grifinove nagrade za poeziju, Nagrade „Valas Stivens“, Nagrade
Poeta Laureatus Kongresne biblioteke u Vašingtonu, Nagrade „Vilček“ za umetnost
i humanistiku itd...Na engleski je preveo knjige Vaska Pope, Ivana V. Lalića,
Ljubomira Simovića, Branka Miljkovića, Novice Tadića, Radmile Lazić, Milorada
Pavića, kao i tri antologije moderne
srpske poezije.
Zbirka tekstova „Gledaj dugo i netremice“
predstavlja Simićeve kolumnističko-esejističke poglede na svet koji ga
okružuje, sećanja na detinjstvo, polemisanje sa savremenicima, odraz političkih
refleksa jednog demokratski isklesanog tipa izniklog na talasima liberalnih šezdesetih,
pogled na položaj pesnika u savremenom svetu, kao i sećanja na bioskopsku
prošlost jednog vremena koje je zauvek prohujalo. Neke od ovih tekstova možete
pročitati na sajtu Peščanik, pa ako vam se učini zanimljivim, vi onda pravac u
knjižaru. Meni je ovo jedna od dražih knjiga koje sam pročitao u protekloj
godini.
Ivica trotoara – Bogdan Tirnanić (NIN)
Nedeljnik NIN je pre nekoliko meseci obradovao sve
poštovaoce lika i dela Bogdana Tirnanića Tirketa, tako što nam je na poklon
darivao knjižicu u kojoj je sakupljeno, složeno i objavljeno 14 Tirketovih
kolumni iz NIN-a, napisanih u periodu od 2003-2008.godine. Iako sam sve to već
jednom pročitao u doba kada je bilo objavljivano, ništa mi nije smetalo da
ponovim. Na mojoj polici Tirketove knjige – Beograd za početnike, Beograd za
ponavljače, Crvene veštice i Bosanski bluz stoje na počasnom mestu, odmah kraj
Selindžera i Ficdžeralda. Sa „Ivicom trotoara“ još jednom ćete se uveriti da je
Bogdan Tirnanić jedan od najvećih srpskih pisaca, koji nikada nije napisao ni
roman, niti zbirku fiktivnih priča, ali čiji eseji i kolumne imaju u sebi više
književnosti nego brojne stranice koje su ispisali eteblirani savremeni pisci
domaće književne kaljuge. Šteta što danas nema više takvih pera. Videh da
postoji nagrada Bogdan Tirnanić koju dodeljuju novinarima. S obzirom da sam
negde pročitao da je ove godine dobio Miroslav Lazanski, diletant i jedna od
najiritantnijih pojava u tzv. novinarstvu, mogu samo da konstatujem da u ovoj
zemlji više ništa nema veze sa zdravom pameću.
Pad Kolumbije – Saša Ilić (Fabrika knjiga)
Pad Kolumbije je knjiga koja se može čitati kao
politički triler i kao studija jednog društva čije je naglo propadanje krenulo
krajem osamdesetih i koje do danas nije izašlo iz vrtloga rasula i haosa. Sve
počinje i sve se vrti oko životnog puta Vladimira Berata i njegove ćerke Irene,
koja se 2003. godine vraća iz Amerike u Srbiju, u kojoj će otkriti neke bitne
stvari o prošlosti svog oca. Vladimir Berat je naizgled bio običan čovek, koji
je krajem osamdesetih, u doba „Odjeka i reagovanja“, radio u listu „Politika“
kao lektor, a koji se preko udbaške državne politike, stavio u službu jedne
prljave kampanje koja je krenula od onog čuvenog mitinga na Ušću 1988. godine,
a koja se završila ubistvom premijera Đinđića. Pad šatla Kolumbija koji se
desio u februaru 2003. je samo metafora za jedan sveopšti pad kojem se predalo
naše društvo, a čije su posledice nesagledive.
Saša Ilić je talentovan pisac koji se
dotiče neprijatnih tema iz bliske prošlosti, ali to radi proračunato i ostrašćeno zbog čega mnogi intelektualci nemaju blagonaklon stav prema ovakvom načinu tretiranja
književnosti. Kao neko ko nije stručan za teorijska književna pitanja, mogu
samo da kažem kao običan čitalac da je meni ovo što piše Saša ilić u zanatskom smislu solidno, ali mislim da je previše politički korektno i očigledno je da pisac računa na uspeh u inostranstvu tako što će pljunuti na sve nacionalne i istorijske vrednosti svog naroda. Njegov prethodni roman „Berlinsko okno“ je mnogo bolji, ali tu je problematična ta postavka povlačenja paralele Srbije i Nemačke iz perioda Drugog svetskog rata. To nije pošten prilaz temi i sasvim je sigurno da je to jedna nategnuta konstrukcija.
Sramota – Dž.M. Kuci (Paidea)
Džon Maksvel Kuci, južnoafrički pisac iz
Kejptauna, dobitnik Nobelove nagrade za književnost, pripada plejadi najboljih
savremenih pisaca. Njegov roman „Sramota“ je prvenstveno stilski, a potom i
tematski, savršeno prozno dela. Takvo umeće pripovedanja imponuje probirljivom
čitaocu savremene proze, koji je često sumnjičav prema svemu onome što je
napisano u poslednjih pedeset godina, i koji veruje da su sva velika dela već
napisana u 19. veku i prvoj polovini 20. veka. Dž.M.Kuci će početi da ga
razuverava romanom „Fo“, dok će ga romanom „Sramota“ potpuno ubediti da je i
danas moguće napisati delo koje će sigurno ostati klasik. Sve ostalo što bih
pokušao da dodam u vezi ove knjige pokvariće ugođaj čitanja, tako da vam
ostavljam da sami otkrijete zašto je ovo jedan od najznačajnijih romana
savremene proze.
Bratstvo loze – Džon Fante (LOM)
Zahvaljujući Flaviu Rigonatu i njegovoj
izdavačkoj kući LOM u mogućnosti smo da se upoznamo sa kompletnim opusom jednog
od najvećih američkih pisaca XX veka. Taman kada sam pomislio da posle romana
kakvi su „Put za LA“, „Upitaj prah“, „Čekaj do proleća Bandini“, „Moj pas Glupi“,
Džon Fante više ne može da me iznenadi, meni padne šaka njegova najmoćnija
knjiga. U pitanju je roman „Bratstvo loze“ iz 1978. godine. Krenem da ga čitam jednog
dosadnog i depresivnog nedeljnog popodneva. Skuvao sam sebi kafu i zavalio se u
fotelju. Kada sam počeo da čitam, više nisam mogao da ga ostavim. Ustajao sam
samo kako bih ispraznio bešiku i popio malo vode. Vozio me je bolje od bilo
kojeg opijata. Tu nema intelektualiziranja kao kod Kucija i Ostera. Sve je
ogoljeno, i sve je u emocijama. Jedna od onih priča o očevima i sinovima posle
koje ne možete ostati isti. Remek-delo sa melodramskim patosom. Na kraju knjige
sam se rasplakao kao pička. Za mene definitivno najbolji Fanteov roman. Ostalo
mi je da pročitam još „Puna života“. Voleo bih da me još jednom iznenadi.
„Sada, kad ga nisam više imao, prihvatio bih
bilo koga da mi zameni oca. Prihvatio bih bilo kog čoveka, ili žbun, ili drvo,
ili kamen, ako bi hteo da me uzme za sina. I ja sam bio otac. Nisam hteo tu
ulogu. Hteo sam da se vratim u ono vreme kada sam bio mali, i kada je otac,
snažan i bučan, stajao u kući. Dođavola sa očinstvom. Nikada nisam bio stvoren
za to. Bio sam stvoren da budem sin.“ (Džon Fante)