Negde pred kraj godine, namestilo se da između
dva Singerova romana koja su ponovo objavljena kod Flavia Rigonata (LOM),
pročitam zbirku priča čuburske propovednice i spisateljice Lidije Jelisavčić Ćirić.
Slučajno se dogodilo da mi Singerova učenica dođe baš u tom trenutku (imala je
ona i Magičnog i Puškina za učitelje, ali Singer je takođe bio jedan od njih). Ne
znam da li postoji nešto što se zove ženska proza. Ako se komentariše
pejorativno, obično se u tu fijoku guraju spisateljice ženskih srceparajućih
romančića ili ove šarene knjige što ih pišu voditeljke i modne blogerke. Opet,
sa druge strane postoji i ona napadno-ozbiljna feministička proza sa
intelektualističkim pretenzijama, koja oružjem političke korektnosti vodi krstaški
rat protiv falusa i militantno se bori za svoju posebnost ili nekakvu
pomirljivu gender neutralnost. Nisu mi baš bliske te grupe, ali srećom Ćirićka
ne pripada ni jednoj od pomenutih. Ruku na srce, uvek sam više čitao muške pisce. Nisam seksista, obožavam žene, ali to se jednostavno dogodilo iz razloga što su muški pisci zastupljeniji. Žene polako počinju da osvajaju ovaj teren i navijam za njih. Pitali
su jednom onu rusku spisateljicu Viktoriju Tokarevu šta misli o talasu „ženske
proze“ u Rusiji, a ona je odgovorila: „Ne slažem se da postoji neki talas.
Postoji tek nekoliko književnica koje pišu dobro. Ne bih sada o onima koje pišu
loše.“ Lidija Jelisavčić Ćirić je žena koja dobro piše, a da li joj je proza „ženska“,
time će se baviti kritičari. Možda je najzanimljiviju definiciju dao književni teoretičar
Igor Perišić, koji je smatra „prividnom antifeministkinjom, a zapravo postfeministkinjom“.
Neka to bude nekakav putokaz u svet proze L.J.Ć., ali nikako jedini.
Zbirka Bez „Dragi moji“, sastoji se od
petnaestak priča i jednog uvodnog poetskog prologa, jer je Ćirićka, između
ostalog i pesnik. Prva i najvažnija osobina njenog pisanja jeste, svakako, oblikovanje
priče intimističkim „tračarenjem“ same sebe i sveta koji je okružuje. Stilski, sve
je naizgled jednostavno, ali kada pogledate malo bolje strukturu rečenica,
videćete da je u pitanju izrazito pismena i slojevita proza. Nema šmiranja
digresijama, niti se spisateljica, shodno vladajućim trendovima, postavlja kao
osvešćena svetopopraviteljka koja palamudi o politici, krizama u svetu i
ostalim trtomuđenjima. Ovde je opisan život na jedan osoben i vrcav način, kroz
seksi diskurs i čuburski mikrokosmos koji je metafora sveta u malom. Glavna
junakinja po imenu Kili, pripoveda i propoveda, podjebava i provocira, smeje se
od srca, ali nas u nekim momentima tera i da se začudimo nad neminovnim
tokovima ljudske egzistencije, kao u dirljivoj i životno opipljivoj priči o
starosti i smrti „Mrtvi ne znaju da su živi“. Ćirićkina proza deluju
okrepljujuće i isceljujuće, kako je primetila jedna gospođa na promociji, i
zato je treba čitati.
"Znam da su ljudi poput mene u svojim kakvim-takvim kućicama, ne pate od plazma-televizora sa kojih se neprestano keze vesele porodice okupljene oko velikog trpezarijskog astala i stilskog nameštaja koji niko nije poneo u grob, već se šćućure jedni uz druge u svojim toplim krevetićima i šapuću, da ih ne čuju takvi kao ti!"
"Suštinski, svaka žena, od domaćice do direktorke, pravi je intelektualac kada je stvaran život u pitanju. Žene od malena uče, pre svega, kako da prejebu muškarce, to je osnova ženskog vaspitanja. A muškarci čitaju stripove, igraju tapke i gledaju kako im rastu dlake na kurcu. I tako to biva, najveća gunđala stalno drndaju i žale se na tuđa gunđanja."
"Život se uvek odigrava drugačije i mimo vas. Možda vi toga niste svesni. Ja jesam. Mene život ne zaobilazi. Kod mene se dešava kako drugi neće, pa makar i grešila. A svi znaju da je Kilica poslata na planetu Vračar da bi bila carska grešnica, i da niko tako ne uživa u grehovima koje izabere da učini. Nije to nasledno, nije ni čuburski beleg, nikakva perverzna navika. Jok, taj dar nije sa ovog sveta. Tako mi se bar ispovedio moj monah Ilija."
"Seks je seks, a keš je keš. Menjam suze za smeh. Hajde, živela ti meni, sele."
"Znam da su ljudi poput mene u svojim kakvim-takvim kućicama, ne pate od plazma-televizora sa kojih se neprestano keze vesele porodice okupljene oko velikog trpezarijskog astala i stilskog nameštaja koji niko nije poneo u grob, već se šćućure jedni uz druge u svojim toplim krevetićima i šapuću, da ih ne čuju takvi kao ti!"
"Suštinski, svaka žena, od domaćice do direktorke, pravi je intelektualac kada je stvaran život u pitanju. Žene od malena uče, pre svega, kako da prejebu muškarce, to je osnova ženskog vaspitanja. A muškarci čitaju stripove, igraju tapke i gledaju kako im rastu dlake na kurcu. I tako to biva, najveća gunđala stalno drndaju i žale se na tuđa gunđanja."
"Život se uvek odigrava drugačije i mimo vas. Možda vi toga niste svesni. Ja jesam. Mene život ne zaobilazi. Kod mene se dešava kako drugi neće, pa makar i grešila. A svi znaju da je Kilica poslata na planetu Vračar da bi bila carska grešnica, i da niko tako ne uživa u grehovima koje izabere da učini. Nije to nasledno, nije ni čuburski beleg, nikakva perverzna navika. Jok, taj dar nije sa ovog sveta. Tako mi se bar ispovedio moj monah Ilija."
"Seks je seks, a keš je keš. Menjam suze za smeh. Hajde, živela ti meni, sele."