Obrade po izboru Jorgoslovlja/Cover Songs List

Obrade su uzbudljiv fenomen. Svaki ljubitelj rokenrola ima svoju malu intimnu listu nekih obrada koje su mu se učinile kao približne originalima ili još bolje. Sve te pesme kojima su drugi izvođači udahnuli novi život imaju posebno mesto u muzičkom univerzumu. Ja sam za ovu priliku izabrao tridesetak i kusur pesama koje su mi usled prisećanja padale na pamet i za koje sam emotivno vezan iz mnogih znanih i neznanih razloga. Slušanje muzike je najlepša stvar u ovom usranom svetu i to je dobar način da pobegnete u svoju unutrašnju baštu. To malo ostrvo na kojem možete osetiti sopstvenu celovitost. Nadam se da ćete na ovoj listi naći neke obrade koje će vam ulepšati život makar na nekoliko minuta, podsetiti vas na neku devojku ili momka kojeg ste nekada voleli, prijatelje koji su otišli nekim drugim putem, i trenutke koji su u vašoj uobrazilji postali deo večnosti. 

Veštičarke i bičarke – režija: Aleks de la Iglesija (2013)

Savremeni španski film nam je devedesetih godina, kada smo bili pod sankcijama, omogućio najbolji pogled sa prozora kroz koji smo mogli videti Evropu i sve ono zanimljivo što se tada dešavalo u njoj. Dobro, možda malo preterujem jer smo imali i video klubove sa uvek svežim piratskim kasetama holivudskih hitova i evropskih art-filmova, ali Španci su se davali u bioskopima i to je bilo ono što nam je ostavljalo nadu i davalo utisak da nas nisu baš svi odbacili i zaboravili. Tako smo otkrili Pedra Almodovara, Bigasa Lunu, Fernanda Truebu, Raj Lorigu, kao i druge španske autore od kojih su danas mnogi postali klasici. Aleks de la Iglesija je od početka svoje karijere, pa do svog najnovijeg filma, bio i ostao “l'enfant terrible” savremenog španskog filma. Moj prvi susret sa ovim autorom desio se preko filma Sudnji dan koji je iznedrio jednu vrstu brutalno dobrog i inteligentnog humora kakav do tada nije viđen u evropskom žanrovskom filmu. Kasnije sam se potrudio da pogledam i druge filmove koje snimio, ali priznajem da još uvek nisam odgledao sve.

Njegov najnoviji film Veštičarke i bičarke kojim je otvoren ovogodišnji Festival španskog filma u DKC-u je još jedno delo koje ima prepoznatljiv de la Iglesijin rukopis. Hoze (Hugo Silva) i Antonio (Mario Kasas) su žrtve velike ekonomske krize. Obojica su ostali bez posla. Jedan je razveden i plaća alimentaciju, drugi je indisponiran jer mu je devojka uspešna advokatica koja svakog dana očekuje da je po povratku kući sačeka ručak na stolu. Posle komične pljačke, u kojem su učestvovala još dva patuljka i Hozeovo maloletno dete, kreće jurnjava bez prestanka. Bežeći od policije, zajedno sa kidnapovanim taksistom i njegovim klijentom, zaglavljuju u mračnoj šumi Navare u gradu Zugaramurdi, u kojem živi  pleme žena-veštica (Karmen Maura, Karolina Beng, Santjago Segura) koje se hrani muškim mesom. 
U Sudnjem danu Iglesija koristi horor kao obrazac za metafizičko preispitivanje religije, dok je u Vešticama i bičarkama crna horor-komedija obrazac za preispitivanje muško ženskih odnosa, radikalnog feminizma i zatupastog falocentrizma. U svakom slučaju sve je to neverovatno bizarno, duhovito, politički nekorektno i nadasve zabavno. Dobar razlog za odlazak u bioskop.

Aleks de la Iglesija je autor koji nam može poslužiti kao primer, na osnovu kojeg se može videti konstruktivan uticaj holivudskog na evropsko, i da jedno, nužno ne isključuje drugo. Prepoznaćete uticaj i povratnu reakciju kojom želi da komunicira sa Dejvidom Linčom, Kventinom Tarantinom i  Piterom Džeksonom. Kakav je ishod te komunikacije, proverićete sami.

Short Term 12 - režija: Destin Daniel Kreton (2013)

Nije lako napraviti dobar film o neprilagođenim tinejdžerima. Probali su mnogi, ali samo je nekoliko njih uspelo u tome. Poslednji film koji se na uspešan način pozabavio ovom temom je film Short Term 12 reditelja Destina Daniel Kretona. Moram priznati da je ovo prvi njegov film koji sam pogledao, mada IMDB biografija kaže da ima još jedan dugometražni film koji se zove I Am Not a Hipster. Što se tiče ovog filma, nimalo me nije čudilo što je pokupio brojne nagrade na festivalima širom sveta, jer je u pitanju jedna od onih priča, karakterističnih za takozvani nezavisni američki film, koje su istovremeno nežne i brutalne, i koje odlikuje izvesna doza društveno-političke angažovanosti. Naravno, često se na takvom terenu može skliznuti u kičersko festivalski hipertreš, koji izaziva ejakulaciju većinskog dela akademske elite, ali za ovaj film ne bih mogao da kažem da je takav, ili bar skroz takav. Iako je hodao tankom linijom, Kreton je uspeo da napravi delo koje sadrži poštenu emociju i ispravan stav, čak i kada govori karakterističnim Sundance jezikom. 

 Protagonisti ove dirljive realistične drame su štićenici ustanove za nezbrinutu i neprilagođenu decu (Short Term), koji na svojim dušama nose nezarasle rane koje su im naneli roditelji, staraoci i okruženje u kojem su živeli pre nego su dospeli u sigurnu kuću za tinejdžere. To nije popravni dom, niti je u pitanju ustanova zatvorskog tipa sa surovim vaspitačima, već jedna obična zgradica u kojoj kao vaspitači, odnosno supervizori, rade mladi volonteri koji su takođe imali slična iskustva prilikom odrastanja i čiji je glavni zadatak da štićenicima obezbede sigurnu okolinu, kao i da im pruže razumevanje i podršku. Grejs (Brie Larson), Mejson (Džon Galager Junior,), Džesika (Stefani Beatric)  i Nejt (Rami Malek) su supervizori koji brinu o Markusu, crnom dečaku koji svoje rane leči pisanjem hip hop poezije, Semiju, autističnom dečaku koji povremeno ima napade superherojskih dimenzija, Luisu, malom zajebantu chikanos porekla, prepametnoj Džejden čiji dolazak u dom pokreće dramu koja će supervizorki Grejs probuditi stare rane i pomoći joj da se suoči sa demonima iz sopstvene prošlosti. 

 

Short Term 12 je film koji pripada "alternativnom mejnstrimu", a takav oksimoron je već neko vreme odomaćen u anglosaksonskoj kulturi. Pravi indie filmovi se danas snimaju u manjim kinematografijima, ali to je neka druga priča. Short Term 12 je dobar film i trebalo bi ga odgledati, a ono što mi se trenutno samo od sebe nameće, rekao bih da je to i jedan od filmova koji bi prema dramskoj atmosferi i rediteljskom postupku na našim prostorima bio pripisan Srdanu Goluboviću.Videćete da sam u pravu.

Džuboks za kišnu nedelju

Jedna ad hoc lista skopljena za 60 sekundi u skladu sa vremenom i raspoloženjem.

Aleja Viktora Bubnja – Teofil Pančić (Čarobna knjiga) 2014

Slagali se vi sa njim ili ne, nepobitna je činjenica da je Teofil Pančić jedan od najplodnijih, najzanimljivijih i najčitanijih kolumnista, kritičara i publicista koji pišu na ovom našem jeziku, koji se razume i čita na skoro celom prostoru bivše Jugoslavije. Svojom intelektualnom širinom, koja uključuje vrsno poznavanje i analiziranje književnosti, politike, muzike, društveno-kulturoloških fenomena, i nešto manje vrsno poznavanje filma i pozorišta, Pančić je za sobom ostavio nekoliko knjiga u kojima su sakupljene njegove brojne kolumne, koje zasigurno predstavljaju zanimljivo svedočanstvo jednog vremena.

Aleja Viktora Bubnja je mozaik sastavljen od autobiografskih kockica jednog deteta, mladića, čoveka koji je dobar deo svog nomadskog života proveo u brojnim gradovima i varošima Jugoslavije, na šta je bio osuđen kao dete vojnog lica. Svojim ležernim spisateljskim stilom, naučenim od majstora prethodnika - Bogdana Tirnanića i Igora Mandića, Teofil Pančić zanimljivo piše o ličnim epizodama svrstanim u nekoliko poglavlja. Svaka “kockica“ je obojena putopisnom živošću, odmerenim esejističkim osvrtom, i iskrenim emocijama. U pogovoru knjige, naslovljenom „Teofil i okolina“, pisac Dragan Velikić je precizno definisao ono što se može naći u skoro svim Pančićevim pisanijima. Velikić veli : „Teofil je svedok sa terena, sasvim različit od salonskih “boraca“ iz beogradskog kruga dvojke. On ima emociju, ali nikada nije ostrašćen. Talog njegovog iskustva stvarao se u različitim geografijama, kao i njegov jezik, i zato on tako precizno detektuje zablude i stereotipe, svejedno da li nastaju na vizantijskim ili miteleuropskim adresama.“ 

Novinske pisce akademski svet teško priznaje za književnike, što je apsolutna besmilica, pogotovo što se često dešava (svi smo svedoci) da u njihovim kolumnama ima više književnosti nego u brojnim romanima i zbirkama priča koje se poslednjih godina izdaju u Srbiji. Verovatno je Teofil Pančić čovek koji nema ambiciju da napiše roman, ali u njegovim kolumnama - pričama kao što su “Pronađena adresa“ , “Ključ“, “Zlokobni lutalica“, “Kolportaža“, u svakoj ispisanoj rečenici osećate Teofila kao pisca. On nije obični slovoslagač, koji enciklopedijski nabraja činjenice, kako bi nam nešto objasnio, već jedan strastveni ljubitelj umetnosti i polemičar društveno-političke zbilje koja nam je svima ogadila život na ovim prostorima. Podjednako je zanimljivo kada nam priča o vojvođanskim tetkama sa ladnim trajnama, Zvonku Bogdanu, o epizodi iz detinjstva u pirotskom soliteru, kao i o zagrebačkoj nju vejv mladosti ili riječkoj pank rok sceni. Jednostavno rečeno, čovek ume da piše i tu dalje nema nikakvih problema, jer Danilo Kiš je jednom prilikom demistifikovao celu stvar rekavši da je osnovni problem svakog pisanja samo to pisanje; ništa drugo i ništa manje. Zato je Aleja Viktora Bubnja, ili bilo koja druga Pančićeva knjiga, nešto što bi trebalo da imate na policama vaše kućne biblioteke.