субота, 24. септембар 2011.

Barney's Version (2010)


Barnijeva verzija je film reditelja Richarda J. Lewisa, snimljen po romanu kanadskog pisca Mordecai Richlera koji trenutno spada među najzanimljivije jevrejske pisce. U pitanju je još jedna priča koja svojim neodoljivim Jew šarmom podseća na najbolje momente proze Filipa Rota i Sola Beloua, ili nekog sličnog, tako zanimljivog jevrejskog pisca, koji na zavodljiv i inteligentan način ume da pripoveda. Priča je obojena humorom sa kojim ste se susretali u filmovima Woodya Allena i prožeta ironijom koja je proslavila Braću Koen. Glavni lik Barni Panofski je TV producent koji negde pri zalasku karijere podvlači crtu i pokušava da rezimira svoj život. Imao je tri braka, ali samo jednu ženu koju je zaista voleo; optužili su ga za ubistvo najboljeg prijatelja; peglao je svakodnevne nesuglasice sa najbližim okruženjem; vodio producentsku kuću “Potpuno nepotrebna produkcija” koja je proizvodila idiotske serije za široke mase. Svođenje računa sa samim sobom ume da bude veoma bolno, pogotovu kada na vrata zakuca Alchajmer. Barnija tumači Paul Giamatti kojem je posle filmova American Splendor, Sideways i Cold Souls, ovo zasigurno jedna od najboljih uloga. Ubedljivu epizodu je posle dužeg vremenskog perioda, odigrao Dustin Hoffman, koji tumači Barnijevog oca, ženskaroša i pandura u penziji kojem fali nekoliko dasaka u glavi. Lepo je bilo videti ga ponovo kako briljira. Uhvatio sam sebe kako se nostalgično prisećam svih njegovih velikih uloga i kako mu ponovo skidam kapu sa poštovanjem. Dame (Rosamund Pike i Minnie Driver) su takođe odlične, ali ipak nisu mogle da uđu u prvi plan jer je priča podređena muškim likovima. I naravno, radnja je smeštena u magični Montreal, grad hokeja, dimljenog mesa i Leonarda Koena.


Pored svega navedenog, Barnijeva verzija je jedan od onih filmova koji se na skali od jedan do pet, kod mene nagrađuje jakom četvorkom. Jedina zamerka je to što mu fali taj čarobni momenat koji remek delo razdvaja od odličnog filma, a čarobni momenat je, da ne bude zabune, isključivo vezan za subjektivni doživljaj gledaoca. Za mene je ovo odličan film, koji je mogao da bude remek delo, ali nije. Šteta što autor nije uspeo da prenese strast filmske ideje koja ga je vodila prilikom snimanja, na atmosferu u pojedinim delovima filma. Možda bi film izgledao celovitije, a ne kao niz epizoda o Barniju. Kao da se autor pred sam kraj probudio i uspeo da napravi i izazove emocionalni krešendo, koji je, priznajem, u stanju da zakuca svakog ljubitelja pravih starinskih melodrama. 


среда, 21. септембар 2011.

Ni za šta na svetu (jedna Sioranova ljubav) - Fridgard Toma



Mnogima koji su čitali Siorana bilo je teško da ga zamisle kao čoveka koji je bio u stanju da pokaže svoju nežnu stranu. Mislim da je to njihova velika zabluda. Sioran je u većem delu svojih fragmentarnih promišljanja zapravo nežan čovek. Čak i kada govori o samoubistvu, on pokazuje da u sebi krije čoveka koji je lomljiv i koji, prosto rečeno, ima dušu. To je kod njega, početkom 1981. godine, prepoznala mlada nastavnica filozofije iz Kelna, po imenu Fridgard Toma, koja je pročitala njegove aforizme i napisala mu u pismu šta misli o njima. Posle toga je krenula njihova dirljiva prepiska ,koja se pretvorila u jednu nesvakidašnju i neuobičajenu ljubavnu vezu i prijateljstvo koje je trajalo sve do Sioranove smrti. Ljubav starca i mlade devojke; ona koja voli duh starog filozofa i on koji voli njenu vitalnost i lepotu. Sva ta pisma sa nekoliko osvrta na zajedničke susrete Fridgard Toma je spakovala u knjizi sjajnog naslova “Ni za šta na svetu”, a koju je kod nas 2003. godine objavio nedavno preminuli Petru Krdu, urednik izdavačke kuće KOV. Knjiga za sve one koji vole epistolarnu književnost i za one koji vole Emila Siorana.


“Ni za šta na svetu ne bi se odrekla prava da lirski i skitnički uživa u svojoj ekstremnoj jeseni.”
(koleta o osamdesetogodišnjoj Margareti Moreno – kako je Sioran napisao na jednoj servijeti 19.juna 1981.)

недеља, 4. септембар 2011.

IZRAZITO JA - Režija: Jovan Jovanović (1969)


Pre nekoliko dana sam slučajno naleteo na kratki film Joce Jovanovića "Izrazito ja" iz 1969.godine. U pitanju je uvertira za film "Mlad i zdrav kao ruža". Individualistički "novotalasni" osvrt na 1968. Punk pre punka.
Joca Jovanović je definitivno jedinstveni autor sa ovih prostora, koji zbog svog nonkonformističkog stava i antikomunističkog građanskog bekgraunda nije uspeo da nam ponudi nešto više od tih par filmova (Mlad i zdrav kao ruža (1971) i Pejzaži u magli (1984)). Danas predaje režiju u Sloveniji i među našim rediteljima uz Slobodana Šijana važi za najvećeg poznavaoca holivudskog filma. Najbolju definiciju ove kompleksne ličnosti beogradske kaldrme i srpskog filma definisali su Nebojša Pajkić i Saša Radojević u knjizi "Nova filmska Evropa" Clio (1999) a ista glasi:
Nikada do kraja realizovani anarhični duh. Podjednako udaljen od istočnoevropskih šablona i zapadnjačke artificijelnosti, Jovanović je tragao za apsolutnom slobodom u zemlji u kojoj ona nikome nije bila potrebna.