Hjortsbergov roman „Falling Angel“ prvi put je objavljen davne 1978. godine. Alan Parker je 1987. godine snimio remek-delo „Angel Heart“, u kojem je Hjortsberg učestvovao kao scenarista, pored Parkera. Scenario je u nekim delovima odstupio u odnosu na roman, jer obično tako biva kada se snima film, ali u svojoj biti nije se puno toga promenilo. Zapravo, likovi, atmosfera i suština, ostali su isti. Takozvani slipstrim, odnosno mešavina žanrova, karakterističan je za ovog pisca. Njujorčanin, švedskog porekla po ocu, švajcarskog po majci, svoju reputaciju je izgradio pišući za Playboy, a ulazak u svet filma omogućio mu je pisac Tomas Mekgvejn, koji mu je bio drugar sa fakulteta. Ubrzo se sprijateljio sa Rodžerom Kormanom sa kojim je ostvario zajedničku saradnju na filmu „Thunder and Lightning“. Godinu dana kasnije, usledio je njegov izazak iz anonimnosti objavljivanjem romana „Falling Angel“. Hjortsberg je takođe bio deo neformalne skupine, poznatije kao Montana Gang, zajedno sa pisicma Tomasom Mekgvejnom,Džimom Harisonom, Timom Kahilom, muzičarom Džimijem Bafetom i glumcima Piterom Fondom i Vorenom Outsom.
Pre par godina sam počeo da čitam ovaj roman, ali sam ga brzo ostavio jer mi je kult filma bio previše u glavi. Čak sam negde prokomentarisao da je film ono čemu bi trebalo dati primat u ovom slučaju. Posle ponovnog druženja sa romanom, koji sam ovog puta pročitao u celosti, nisam siguran da li je baš tako. Zapravo kult filma je i dalje bio prisutan tokom čitanja, kao što su i svi likovi u mojoj glavi ostali oni koje je odabrao Parker, ali dogodilo se određeno čitalačko iskustvo koje je zadobilo jednu paralelnu dimenziju samog dela, nastalu spojem literarnog i filmskog. Dopalo mi se to, baš mi se dopalo. Iako se može prihvatiti zamerka mnogih, da je previše upadljivo dao simboliku imenima glavnih likova (Hari Anđelo, Džoni Fejvorit, Luis Sajfer, Epifani), ne može se sporiti da je spoj hard-boild noara i horora ovde sproveden efikasno i moćno.
Knjigu sam kupio za 100 dinara, pre nekoliko godina, našavši je u kutiji u kojoj su bile knjige na rasprodaji zaliha. Danas je nema u redovnoj prodaji, dok se na Kupindo sajtu kao polovna ne može naći ispod dve hiljade dinara. Eto, čudno vam je to sa knjigama, u jednom momentu bude potcenjena, u drugom postane retkost za kojom se traga.
U romanu „Ritam Harlema“ Kolson Vajthed je uspešno uhvatio i dočarao epohu, kao i panoramu poznate njujoške četvrti, odnosno tog čuvenog dela Menhetna, uglavnom crnačkog, kroz jednu uzbudljivu i živopisnu krimi-dramu sa savršeno iznijansiranim likovima. Radnja se odigrava u periodu od 1959. do 1964. godine. Rej Karni je trgovac nameštajem, mahom polovnim, ima svoju radnju u Harlemu, ali s obzirom da potiče iz duge loze harlemskih lopova i da mu nad glavom vise likovi sa kojima je odrastao, ponekad mora malo da skrene s pravog puta i utopi poneki presten ili ogrlicu koju mu donese rođak Fredi. Lik je u svojoj suštini pozitivac, ali je igrom slučaja, pod lošim uticajem okruženja, upao u neprilike „s one strane zakona“. Onda se obično posećuju jevrejske juvelirnice u komšiluku u kojima takođe ima ljudi poput Karnija, koji imaju svoje legalno i nelegalno lice. Šta mi dobijamo? Kao čitaoci ulazimo u priču i pratimo nevolje koje sustižu čoveka koji nije želeo da upadne u sva sranja u koja je upao, ali kad se već sve to nije moglo izbeći, pratimo kako iz svega toga pokušava da se izvuče. Pre svega, ovo je odlična proza, fikcija koja zavređuje pažnju. Sam naslov prvenstveno ukazuje na istoimenu pesmu Boba &Earla „Harlem Shuffle“ koju su planetarno proslavili i Rolingstonsi, a rekao bih još da ceo roman ima ritam te pesme iako se nigde, osim u naslovu, ona i ne pominje. Osim toga što je Vajthed veliki ljubitelj krimi filmova o pljačkama poput „Across 110th Street“, “Dog Day Afternoon”, “Asphalt Jungle”, on je kao svaki dobri pripovedač uspeo autentično da dočara i naličje epohe, tako sto se dotakao večitog i nezaobilaznog problema rasizma, ali svoje delo nijednog trenutka nije pretvorio u politički roman. Fascinantno je kako je oživeo neke zanimljive detalje do kojih je došao istražujući “banalnosti“ poput tadašnje mode (u pitanju je kraj pedesetih i početak šezdesetih) na tržištu audiofila i ljubitelja tehnike, ali isto tako ljubitelja nameštaja, šešira, šoljica za kafu ili modela sefova koje su tada ozbiljni lopovi umeli da otvore sa manjom ili većom mukom. I naravno, sve to kroz priču, sve to kroz zaplet. Svakako, likovi Ritma Harlema nisu ljudi poput Korleonea ili Montane, već su to oni prevaranti koji imaju ljudskosti, ali i smisla za humor. Čitava lepeza vavilonskih protagnoista je tu, od korumpiranih pandura, preko sitnih lopova, zatim onih malo krupnijih, surovo nasilnih gangstera, izgubljenih džankija, prostitutki, do pokvarenih bankara i trgovaca nekretninama. Nije slučajno pokojni Džon Apdajk primetio talenat ovog pisca mnogo ranije i pohvalio ga više puta. Primetila je to i čitalačka publika u svetu.
Kamilo Hose Sela (1916-2002) je rodonačelnik pravca tremendizam, nastalog u španskoj književnosti početkom četrdesetih godina XX veka, odnosno odmah posle građanskog rata. Zapravo, mnogi kritičari i teoretičari književnosti smatraju Selin kratki roman „Porodica Paskvala Duartea“ (1942) prvim tremendo romanom koji je znatno uticao na razvoj savremenog španskog romana. Tremendo (šp.užasan, strašan) u književnom smislu predstavlja deskriptivnu tehniku i tematiku koja se bavi brutalnim aspektom realizma, marginalnim likovima, pesimizmom i psihološkim motivima antijunaka sa kojima nema identifikacije i koji su najčešće uzor za izbegavanje. Ako je verovati Polu Šrederu, veliki Sem Pekinpo je izjavio da je za razumevanje „Divlje horde“ poželjno pročitati ovaj roman.
Roman je, kao što sam nagovestio u vezi sa njegovim uticajem, imao izuzetno modernu konstrukciju za ono vreme, koju su nemilosrdno kasnije rabili brojni postmodernisti. Prvenstveno je predstavljen kao ostavljeni rukopis kakvim nam ga u uvodu predstavlja „Beleška daktilografa“, potom sledi propratno pismo uz izvorni rukopis sastavljeno od Paskvala Duartea iz zatvora u Badahosu, od 15.februara 1937.godine upućeno Hoakinu Barera Lopesu, zatim „Odredba iz oporuke Hoakina Barera Lopesa“ koji tekst sa svom svojom imovinom ostavlja časnim sestrama. Sam tekst se sastoji od XIX kazivanja iz prvog lica samog Paskvala Duartea, sa završnicom „Druge napomene daktilografa“ i dva pisma, zatvorskog kapetana i parohijskog sveštenika.
Paskval Duarte je kao lik jako kompleksan i slojevit. U njemu je posejana klica dobra i klica zla. I jedna i druga se razvijaju istovremeno, međutim klica dobra na tom putu polako odumire, vene i pretvara se u korov. Paskval postaje ubica, patološki slučaj, ravnodušan prema moralnim normama. S druge strane, sve vreme nam sugeriše da je taj njegov put posledica teškog i mučnog života, rođenja u okolnostima u kojima nije imao šansu. Okružen nasiljem od malih nogu, nije imao drugog izbora nego da isto prihvati kao svoju odbranu i svoje opravdanje. Lanci koji su mu nametnuti od strane same porodice, odnosno samim činom njihovog postojanja, i genetike koju nosi, ukazuju negde da je i naslov romana jako bitan za brižljiviju analizu psihološkog sklopa Paskvala Duartea i motivacije, kojom prilikom se ne smeju izostaviti njegovi najbliži i njihovi međusobni odnosi. Jedino što je meni ovde bilo čudno, je način na koji nam se Paskval obraća, kao čovek koji je savršeno pismen i koji nam lepo i smisleno govori, što je teško moglo da bude po socijalnom statusu i “pedigreu“, kao i miljeu iz kojeg je potekao. Takav pristup ovakvim likovima su kasnije ispravili Vilijam Fokner i Dragoslav Mihailović, kao i mnogi drugi koje nisam čitao.
Kamilo Hose Sela je dobitnik Nobelove nagrade za književnost (1989.godine) kao i brojnih književnih nagrada Španije. Kao intelektualac pripadao je konzervativnom bloku, sa nečasnim epizodama iz frankističkog perioda, kada je bio cenzor i ispao hulja prema mnogim neistomišljenicima, što mu protivnici fašizma nikada nisu zaboravili. Međutim i sam je na kraju u režimu kojem je služio bio žrtva cenzorske politike, kada je katolička crkva tražila zabranu „Porodice Paskvala Duartea“ pa je prvenstveno objavljen u Argentini. Svakako, kao pisac je bio čista suprotnost u odnosu na to kakav je bio kao čovek. U postfrankističkom periodu je nastavio svoju konzervativno-desnu političku delatnost doguravši i do senatora. Njegova biografija je jedno, njegovo delo nešto drugo. Sela se ovim sjajnim romanom uzdigao do umetničke istine i nije ostao na opasnoj granici fotografskog naturalizma i pričama nalik onim iz crne hronike tabloidnog novinarstva. Treba naglasiti, da je u svom tom mraku ljudske egzistencije, ovo delo ipak humanističko i to je ono što nikako ne bi trebalo smetnuti sa uma.
Kada se pomenu Japan i japanska kultura XX veka, prvo nam na pamet padnu imena Akire Kurosave i Jukia Mišime. Njih dvojica su sigurno najuticajniji i najpoznatiji na Zapadu, a kao autentični modernisti koji su spajali te dve kulture, upisali su se u duh jednog vremena, kada su se u celom svetu dešavale neverovatne stvari u umetnosti. Stvaralaštvo je tada mirisalo na hrabrost, rušili su se tabui, sjaj nije bio lažan, bunt nije bio poza, sloboda je bila ideal kojem su svi misleći ljudi težili. Vrednosni kriterijumi u samoj percepciji dela su takođe bili na visokom nivou. Jukio Mišima (1925-1970) spada u najznačajnije japanske pisce koji su stvarali posle Drugog svetskog rata. Svojim kontroverznim životom je ostavio dubok trag, kako u kulturi Istoka, tako i u kulturi Zapada. Nema tog stvaraoca koji se nije dotakao Mišime makar jednom u životu. Svojim odlaskom, odnosno činom sepukua ili harakirija, kako ga već zovu, uspeo je da napravi još jedno remek-delo kojim je posvedočio svoju misiju samuraja-umetnika.
Njegov roman Zlatni paviljon (1956) inspirisan je istinitim događajem koji se desio 1950.godine kada je mladi monah u Kjotu zapalio Zlatni paviljon, zen-budistički hram iz četrnaestog veka. Taj događaj je izazvao veliku pažnju u japanskoj javnosti, kao i zgražavanje što mladi monah Hajaši Šoken, tokom suđenja nije pokazao ni trunku kajanja zbog svog piromanskog čina. To je bilo dovoljno da Mišima maštovito rekonstruiše taj događaj na umetnički način, nadenuvši ime Mizoguči glavnom liku, emotivno ranjenom usled kompleksa niže vrednosti, zbog govorne mane i ružnjikavog izgleda, sa duševnim sklopom pogodnim za razvoj ozbiljne patologije. Zato je taj slučaj Mišima uzeo kao kostur, a u samoj priči više bacio svetlo na psihološko stanje glavnog junaka, njegovu opsesivnu prirodu, traganje za korenom zla, nemogućnost objašnjenja i nošenja sa lepotom, potrebom da se ista prilikom spoznaje odmah oskrnavi. Mizogučijevo prijateljstvo sa Kašivagijem, obogaljenim učenikom mefistofelovske pameti i karaktera, još vise rasplinjuje tu patologiju. Prijateljstvo sa Curukavom, oličenjem dobrote, za njega je predstavljalo vezu sa svetlom stranom života. Likovi su vešto nijansirani tako da ne možete ni na jednog da gledate crno-belo, ali svakako se prepoznaje taj demonski put koji će Mizogučija preko tamne strane odvesti do ponora. Ovde su se sreli Kami i Dostojevski, ali je Mišima možda vrsniji stilista, jer pripada kulturi, koja pored surovosti življenja i discipline, ima osećaj za nijanse i sofisticiranu “tanku liniju”.
Nije čudno što je američki reditelj Pol Šreder poželeo i uspeo 1985. godine da snimi film o Mišimi (Mishima: A Life in Four Chapters) koji ima veze sa Zlatnim paviljonom, ali tokom čitanja ovog romana mogu se prepoznati brojne dileme koje je Šreder imao kao mladi kalvinista, koji se čitav život razračunavao sa svojim traumama iz tog perioda života. Često radikalno i surovo. Verovatno ga je kod Mišime inspirisalo i nešto drugo, iz njegovog ličnog života, ali scene Mizogučijevih poseta bordelima su slično opisane u nekim drugim Šrederovim filmovima. Mizoguči je na neki način veoma sličan liku Trevisa iz Taksiste, a pojedine slike sam možda video i u filmu Hardcore, ali to bi mogla da bude jedna posebna priča. Svakako, Zlatni paviljon spada u književna remek-dela XX veka, a takvim delima je potrebno vraćati se iznova kako ne bi zaboravili šta je to prava proza.
Najbolje knjige, najčešće su one o kojima posle pročitanog ne umeš da daš nekome odgovor na ono banalno pitanje - o čemu se tu radi? – jer nema zapleta u pravom smislu, nema neke razigrane fabule, ali sve vreme ti je zanimljivo i postavljaš sebi brojna pitanja koja se čitanjem nameću. Ovo je sofisticirana proza, pametna, tužna i smešna, svakako strašna. Kada kažem strašna ne mislim na pisanje Gospodinova, već na temu koju obrađuje. Ovo je roman o vremenu, zapravo o monstruoznosti vremena i nama koji ne umemo sa time da se nosimo. O nama koji smo u jednom sistemu bili izloženi obećanju „svetle budućnosti“, a onda, kada se ta svetla budućnost nije dogodila, pristali na to da nam populisti prodaju „veliku prošlost“. U stvari, najkraće rečeno, ovo je roman o gubitku pamćenja, ličnog i kolektivnog.
Narator nam pripoveda priču o „klinici za prošlost“ koja nudi izlečenje od Alchajmerove bolesti. Glavni junak, uslovno rečeno, je tajanstveni Gaustin, doktor bečke/ciriške gerijatrijske klinike, koji je svojim ekscentričnim i imaginativnim metodama, počeo da leči pacijente oživljavajući pojedine decenije iz njihovog života, iz perioda kada su se osećali srećnim i sigurnijim, vraćajući ih na taj način u prošlost. „Ući u trag Gaustinu“, kako veli narator, „koji se prebacuje iz decenije u deceniju kao što mi na aerodromima menjamo letove, prilika je koja se pruža jednom u sto godina.“ Klinika se širi po drugim zemljama Evrope, koncept počinje da se sviđa i porodicama obolelih koji provode sve više vremena u prošlosti sa svojim dementnim supružnicima, očevima ili majkama. Onda su se tu upleli političari i „prošlost je krenula poput reke koja izlazi iz korita i plavi sve uokolo“...Došli smo do tačke u kojoj je evidentan deficit budućnosti.
Ono što je nama kao čitaocima blisko, to je iskustvo života u socijalizmu. Trauma prelaska iz nečega ili ničega u ništa. Bilo je komotnije u svetu nesvrstanih za razliku od bugarskog miljea, ali mešavina nostalgije sa traumama budi šizofreniju. Iz ove perspektive i ovog današnjeg ćorsokaka sve to zaista izgleda kao davno prošlo vreme. Pritom, reference koje se diskretno i smisleno provlače, upućuju nas jednim delom na popkulturni milje, drugim delom na veliku književnost (Tomas Man, Borhes). Iako se kao pisac, Gospodinov dobrim delom napajao na izvoru postmoderne, nema tu intelektualnu suvoparnost, čitko je ali nije površno i „lagano“. Prevod Jasmine Jovanović je odličan, a Geopoetika kao izdavač uvek o svemu tome vodi računa.
Georgi Gospodinov (rođen 1968. godine u Sofiji) ovim je romanom doživeo veliki uspeh u Bugarskoj 2020.godine kada je objavljen, a 2023. godine nagrađen je Bukerovom nagradom.
Posle čitanja prvog dela romana „Vernon Trodon“ zaključio sam da mi je Viržini Depent bolja od Uelbeka. Zapravo ona je oštra kao Uelbek, samo je utisak još življi, kao da joj je pero dodatno priključeno na distorziranu gitaru, pa iz njene proze pršti čistokrvni književni pank. Ona ne samo da ubada prst u oko i detektuje neuralgične tačke francuskog društva, ona u njima gasi pikavac čiji će žar naterati čitaoca da „vrisne“, odnosno da uključi mozak. Pritom, nije bitno da li se odnose na levicu ili desnicu, devijacija je devijacija, nema gledanja kroz prste.
Dakle, “Čedo apokalipse” je roman sa trilerskim zapletom, odnosno roman potrage za nestalom tinejdžerkom, obojen noir atmosferom i žestokom kritikom francuskog društva. Lusi je smušena i nesigurna privatna detektivka, zaposlena u detektivskoj agenciji, na poziciji koja se u hijerarhiji nalazi na samom dnu. Bavi se mahom slučajevima problematičnih tinejdžera koje imućni roditelji žele da drže pod kontrolom. Tako je krenuo I slučaj sa Valentin, ćerkom neostvarenog francuskog pisca obuzetog sopstvenom veličinom, unukom dominantno nadrkane babe, skorojević buržujke. Sve je bilo u redu dok devojka jednog dana nije nestala. Istrazi se priključuje i samostalna „detektivka“ Hijena, siva eminencija podzemnog sveta, dobro upoznata sa estradno-političko-mafijaškim strukturama Pariza i načinom njihovog funkcionisanja. Zajebana lezbo cica, inteligentna i opasna, pravedna ali dekadentna, dobar igrač koji ima herca da pokuca na svaka vrata i po potrebi razbije svakog ko joj se nađe na putu. Lusi i Hijena kreću u Barselonu kako bi ušli u trag nestaloj Valentin. Rekao bih da su Lusi i Hijena sve ono što nosi u sebi Viržini Depent. Feministkinja koja nije pristala da bude žrtva, već fajter u onom smislu stare škole o kojem je pisala i pričala Kamil Palja. Ovde sam žanr i nije suštinski bitan, on je samo konstrukcija za čitaoca da mu ne bude dosadno, smisao je malo dublji i krije se u kritičkom osvrtu na klasne razlike, rasizam, seksualnost, netrpeljivost prema imigraciji, terorizam, mistične redove katolicizma i druge probleme koji razjedaju francusko društvo i evropski svet. Poglavlja koja se odnose na Lusi, pripovedana su iz prvog lica, dok se poglavlja između pripovedaju iz trećeg lica i dobijamo pozadinsku priču, sa jasnom radnjom i svim oživljenim likovima poput majke, maćehe, naci pankera, arapske familije, časne sestre i svih drugih sa kojima su Valentin i detektivke dolazile u kontakt. Naravno sve je to dobro napisano i ispričano u ritmu koji nalaže pravilo tvrdo kuvane proze.
U svom drugom romanu Sejranović ukršta dve priče. Jednu koja se dešava u Bosni, u nekom selu, u napuštenoj dedinoj kući, u koju se glavni junak vraća posle tragičnog završetka ljubavne veze sa jednom Norvežankom, dok se druga odigrava u Oslu i tiče se baš te, nazovi ljubavne priče. Pitanje je ko je tu koga voleo i ko je koliko bio u stanju da voli. Sebe da, ili ne, drugog možda, ili ipak...Glavni junak je sjeban lik, ni drugi ne zaostaju, potraga za ljubavlju i potreba za bekstvom iz autodestruktivnog kaveza nešto je za čim čeznu protagonisti ovog romana. U tom životnom lavirintu nije lako naći izlaz ili doći do cilja, tako da glavni junak priče, nestalan i emotivno nesiguran tip, bauljajući u mraku veštačkih zadovoljstava narkotika i pornografije, često udara glavom o zid. U brvnari bosanske nedođije podvlači crtu. Kad utvrdi bilans stanja, igrom slučaja mu se nameće novi krug još jednog puta.
"Ljepši kraj" je solidan roman, mada ima nekih svojih problema. Tu je sve što već znamo od ranije, pripovedanje iz prvog lica, duhom ispovedne proze, inače prepoznatljiv stil Sejranovićevog rukopisa, prilično autobiografski ali obogaćen fikcijom koja u nekim momentima biva lako uočljiva kad se autor zanese i pretera. Dve trećine romana, tematikom i atmosferom, podsećaju na prvenac "Nigdje, niotkuda", jedna trećina podseća na čemer prohujalih ratnih vremena izmeštanjem glavnog lika iz Norveške (Brazila, Indije itd..) u postratnu Bosnu. Teskobna slika sveta i tamo i ovde. Pisac se u nekim delićima fabularne konstrukcije, kod nekih likova, navukao na hridi banalnosti koje, rekao bih, nalaže savremeni trend ex-yu poetike (I ne samo ex-yu), tako da taj deo nije baš ubedljiv u celosti, ali ako to zanemarimo i pripišemo svemu onome što pripisujemo trend manama, ovo je jedan roman koji bi trebalo pročitati. Ne smetaju čak ni bosanski klišei o “ono malo duše” u ambijentu kuduzastog foto tapeta, sa njegovim jednookim rođakom, ratnim invalidom, vehabijama iz napuštenog vlaškog sela i trudnom rođakom Almom koja hoće/mora da zapali u beli svet. Iz potencijalnog gliba sve izvlači humor i Sejranovićevo nemirno i pametno pero, pero melanholika i depresivca koji je čitav život bežao u avanturu poput Hemingveja ili u poroke poput brojnih prethodnika. Mentalitetsko skeniranje jednookog rođe je precizan foto-robot koji nam otkriva jednog od onih likova koji će da te grle, ljube, da ti tepaju “rođo” dok piju sa tobom, a onda će u jednom momentu pijani da prezube poput besnog psa i iz nekog njima poznatog razloga poželeti da te odvale pesnicom u glavu ili da te prikolju, onako rođački, bratski, prijateljski. Balkan bluz, stare podele, neobjašnjivi usudi.
Ipak "Ljepši kraj" se završava hepiendom jer tako je moralo da bude. Kako bi se drugačije zvao roman? Zašto bi svi ti likovi bili uskraćeni za Ljepši kraj ? Nema potrebe, dosta je čemera u životu, pustite nek ide odjavna špica, bez cinizma molim. Javljam se kad pročitam Haklberi Fina. Sejranović je bio talenat, šteta što je umro mlad. Mogao je taj čovek da ispriča još dobrih priča.
Stara afrička izreka glasi: „Reci mi koga voliš, pa ću ti reći ko si.“
Mohamed Mbugar Sar je Senegalac, dakle Afrikanac, a iz samog uvoda ovog romana, odmah nam ukazuje da voli Roberta Bolanja, jer je sam naslov njegovog dela skriven u uvodnom citatu. Ni sam nisam krio svoje oduševljenje, kada sam prošlog leta (konačno) pročitao Bolanjove „Divlje detektive“ koji su od kraja devedesetih klasik među ljubiteljima savremene literature. Ovog leta, i to na samom početku, zahvaljujući preporuci Žikice Simića, pao mi je u ruke „Najskrovitiji spomen ljudi“, roman koji možda ima potencijal da postane klasik. Bar tako mi se čini.
Mohamed Mbugar Sar je rođen u Dakaru 1990. godine. Njegov kreativni i intelektualni život kreće u Francuskoj, u Parizu, gde je započeo studije na Visokoj školi društvenih nauka, koju je posle nekog vremena napustio, kako bi se posvetio isključivo pisanju. Imao je oko trideset godina kada je napisao ovaj roman, a pre toga je objavio tri romana. Za „Najskrovitiji spomen ljudi“ dobio je Gonkurovu nagradu. Dakle, imamo jednog mladog pisca, koji je napisao pozamašno i ambiciozno delo, od skoro pet stotina stranica, čija se radnja odvija na tri kontinenta. Likovi šetaju kroz Pariz, Amsterdam, Dakar, Buenos Aires, a cela priča se vrti oko prokazane i zaboravljene knjige „Lavirint nečovečnog“ afričkog pisca T.Š Elimana koja je navodno objavljena u Parizu 1938.godine. T.Š Elimana kritika uzdiže u nebesa, ali pošto se pročulo da je crnac, ubrzo ga ruše, dok knjigu koja je pisana postupkom koji je bio inovativan u to vreme (vidi pod Grobnica za Borisa Davidoviča) njegov Lavirint, proglašavaju za plagijat posle čega nestaju i pisac i knjiga. Vraćamo se u 2018. godinu kada njegov život pokušava da rekonstruiše i istraži mladi pisac Dijegan Latire Faje (alter ego M.M. Sara) koji je na fakultetu listajući „Kratki pregled crnačke književnosti“ nalateo na njemu nepoznato ime pisca i romana. Posle toga kreće roman potrage kroz koji se provlače brojni likovi do kojih je Dijegana odveo slučaj, ili kako mu je Siga D-Majka Pauk objasnila „sudbina ispisana nevidljivim mastilom“. Pored brojnih fiktivnih likova koji su u službi priče, pojavljuju se u argentinskom delu pisci Ernesto Sabato i Vitold Gombrovič, jer „Najskrovitiji spomen ljudi“ jeste roman o piscima, o književnosti i njenoj snazi, ali nije samo to. Ovo je roman i o identitetu, strašnom kolonijalnom učinku, kao i tragedijama koje je nosio XX vek. Jedna velika posveta fiktivnom dokumentarizmu, borhesovsko- bolanjovskoj maštovitosti prikazanoj kao istina, koja nije nemoguća, a iza koje se najčešće krije suštinska istina.
Imam utisak da je prevodilac Goran Kostrović uživao dok je prevodio ovo delo, jer se tokom čitanja ne oseća nikakva jezička nelagodnost. Nema saplitanja o rečenične konstrukcije, priča teče kao savršena harmonija, vidi se stil. To je jako bitna stavka kod prevođene književnosti jer loš prevod gotovo uvek uništi lepotu jednog književnog dela. Izdavač je ovde imao tu svest i ceo poduhvat je uspešno izveden. Dobili smo kao čitaoci jedan odličan roman, koji bi trebalo da čitaju i ovi naši mladi pisci, kako bi videli gde su i šta su na mapi savremene književnosti. Nisu baš dobacili do nekih visina, ali o tome ćemo nekom drugom prilikom, kad neko od njih dođe na red. Do tada ova književna utopija će naći svoje mesto među čitaocima. Nekima će biti odbojna, neki će je držati pod glavom. Ostaje nada da M.M.Sar nije usamljen na poziciji pametne neokolonijalne književnosti, koja na jedan osoben način, kroz zanimljivo i vešto pripovedanje govori o nekim krucijalnim stvarima. Šta nam više treba od jednog takvog romana?
Džordž Kebler je u jednoj svojoj knjizi zaključio da se umetnici dele na preteče, svestrane, opsesivne, evanđeliste, meditativce i buntovnike, ali samo što je izvršio podelu, trezvenost ga je naterala da zaključi da se čisti tipovi veoma retko događaju i da su najbrojniji mešanci navedenih oblika. Kada bi uzeli u obzir ovu podelu, Daniel Kovač bi mogao da uleti u grupu svestranih, meditativnih, buntovnih, možda i opsesivnih. Svakako, svestranost je najočiglednija jer Daniel je gitarista i jedan od vokala grupe Jarboli, jednog od najboljih rokenrol bendova koje imamo, bar što se mene tiče, a zatim spiritus movens Jesenjeg orkestra. S druge strane on je pisac i vizuelni umetnik. Trenutno je u Čumić Chilltonu otvorena izložba grafika pod nazivom Pesme u slici, koja predstavlja izbor Danielovih izvedenih grafika. Daniel je, pored svega navedenog, otac jedne tinejdžerke, inženjer elektrotehnike i jedan od najvećih dilanofila među ovdašnjim tamburašima.
Knjiga "Radio dani" je zapravo zbirka priloga osmišljenih za "Lepi ritam srca" koji je predstavljao jedan poseban radijski kosmos tokom devedesetih na Radiju B92, a koji je dobrano zašao i u XXI vek, sve negde do 2009. godine. Na samom početku Kovač pominje neke sjajne ljude koji su bili deo te priče, a koji su svojim duhom obeležili jedan period beogradskog supkulturnog života. Devedesete u otporu prema Miloševićevom ludilu su zaista bile nešto posebno. Ko nije bio prisutan, to ne može da razume. Ova knjiga se može čitati, kako autor ukazuje, kao arhivski dokument o životu u Beogradu ili kao vredan prilog za proučavanje istorijata radija. Mada, ja bih pre rekao, istorijatata koji je onomad započeo Duško Radović, a kasnije su naslednici sa svešću za daljim građenjem prave tradicije nastavili da stvaraju te dobre priče koje će ostati nekim novim generacijama. Svedok sam mnogih emisija, jer je to bio period kada sam intenzivno slušao radio, tako da sam se prisetio brojnih detalja koje sam mogao ponovo da pročitam u ovoj knjizi. Jedna nepretenciozna i zanimljiva knjižica koju bi trebalo imati na svojoj polici.
Čuo se neki negativni žamor. Ne znam šta su ljudi očekivali, meni je ovo još jedan Pedro. Kod njega je situacija sa filmovima ista kao kod Boba Dilana sa pesmama. Njihove kreacije su ili dobre ili odlične ili su remek-dela. Ne može drugačije.
Ubiću te za siću - Volter Hil (SAD) 2022
Volter Hil je godinu dana stariji od mog ćaleta. Napunio je 81.godinu. Snimio je film u tim godinama. Kao Klint Istvud, kao Puriša Đorđević. Još jedan vestern. Moj ćale, čak kada bi umeo, ne bi imao snage za takvu akciju. Hil je definitivno pio bolja žestoka pića. Ne znam zašto kritika "šilji stojka" na veteranima jer sam Hil je rekao da je snimio jednu malu i jednostavnu priču koja pokušava da valorizuje elemente tradicionalnih vesterna: primitivno plemstvo, iskušenja u borbi koja definišu čast, nostalgiju za prošlošću i staru čvrstu religiju hrabrosti. Na samom kraju stoji i posveta Badu Betikeru, jednom od najvećih holivudskih režisera klasičnih vestern filmova.
Tetris - Džon S. Berd (SAD) 2023
Čovek često iz nekog mazohističkog poriva troši vreme i život gledajuću tupave filmove. Film o ljudima koji su izmislili video igricu Tetris i "tukli" se za autorska prava baziran je na istinitoj priči. Ipak, sve izgleda kao parodija istinite priče. Ono što je jako čudno, iako sam veoma brzo shvatio da je film glup, dinamika i ritam su me ipak naterali da ostanem do kraja. Ne znam kako da opišem transfer neprijatnosti, koji sam osetio dok su se odvijali delovi čija je radnja smeštena u SSSR-u i tu holivudsku hladnoratovsku estetiku iz osamdesetih, zacementiranu i 2023. kada je obnovljen rat. Nisam siguran da je ironija, pre bih rekao da su bili ozbiljni. Krindžara za medalju. Pogotovo momenti na ruskoj žurci dok se sluša Europe "The Final Countdown". Žrtvovao sam se za vas, ne morate da pokušavate. Jedino ako nemate pametnijeg posla. Ipak, nemojte ni tada. Bolje odigrajte jedan Tetris.
Pearl - Ti Vest (SAD) 2022
Mia Got je meni novo lice. Prvi put sam je video u filmu mlađeg Kronenberga “Beskrajni bazen”, a potom u filmu “Pearl” Ti Vesta. Oba filma su na neki način hibridni horori koji imaju odlike i nekih drugih žanrova. “Pear” je zapravo prikvel Vestovog prethodnog film “X”, koji nisam gledao. Svakako, sudeći po reakcijama publike i kritike, “X” nije prošao uspešno kao ovaj. Čak ga je Martin Skorseze javno pohvalio, rekavši da ga je film oduševio, uplašio i uznemirio u isto vreme, čime je mnogima skrenuo pažnju na ovo delo i pomogao mlađem kolegi. Priča o mladoj ženi po imenu Pearl, koja živi na farmi, sa teško bolesnim ocem, invalidom, koji egzistira kao biljka, i majkom, hladnom Nemicom, koja je kinji i kažnjava kad god joj se ukaže prilika, nije ništa što već ranije nismo videli. Iako mladolika, na samom početku deluje baš kao neka šiparica koja mašta o odlasku sa farme, sa željom da postane plesačica i velika zvezda, a onda se ispostavlja da je Pearl udata i da joj je muž negde na frontu u Evropi. Ispostavlja se još štošta. Godina je 1917./18., dakle klanica Prvog svetskog rata je prisutna u pozadini. Pearl je željna pažnje i ljubavi što će u jednom momentu da ode u pravcu nadomešćivanja iste sekirom i vilama, u starom dobrom slešer maniru. Film ima taj neki, starinski okvir horora, mutiran psihološkom dramom i obrisima sirkovske melodrame, zbog čega su neki kritičari Vesta prozvali Daglas SirkOPATA. Za razliku od Skorezea, mene film nije baš oduševio, niti me je preterano uplašio i uznemirio, ali moram priznati da mi se dopao i da sam ga odgledao sa zadovoljstvom. Mislim da ću potražiti i taj prethodni Vestov film, kao i novi koji najavljuju i koji će zaokružiti trilogiju.
Hustle - Džeremaja Zagar (SAD) 2022
Sportski filmovi su privlačan bioskopski fenomen, bilo da su o fudbalu (evropskom ili američkom), bilijaru, boksu, borilačkim sportovima ili o biciklizmu, plivanju, bejzbolu, košarci. Ima neki tajni sastojak u tom filmskom receptu, koji kod gledaoca budi ono sportsko navijačko raspoloženje i dobro poznatu strast. Adam Sendler je inače veliki fan košarke, a ovde je je sa Lebronom Džejmsom uleteo u producentski aranžman koji je iznedrio jedan solidan film za ljubitelje NBA lige. Režija je poverena Džeremaji Zagaru, dok su scenario pisali Vil Feters i Tejlor Matern (Zvezda je rođena).
Sa svim klišejima i manama, film dobro funkcioniše, a Adam Sendler je izvanredan. On je kod mene, tek od pre par godina, počeo da se kotira kao ozbiljan glumac. Iz nekog razloga sam ga dugo potcenjivao, ali uspeo je da razbije tu moju, zacementiranu predrasudu, posle nekoliko sjajnih uloga. Kupio me je. Čak sam revidirao stavove po pitanju nekih njegovih ranijih uloga. Huančo Hernangomez, košarkaš u ulozi košarkaša, pomalo je krut kao naturščik, ali uspeva da iznese svoju ulogu uspešno. Malu epizodnu ulogu je odigrao Robert Duval, a pored njega tu su još Queen Latifa, Ben Foster ali i brojne NBA zvezde u kameo ulogama poput Bobija Marjanovića, Entonija Edvardsa, Dirka Novickog. Ovo jeste košarkaški Roki, na neki način, kako su mnogi primetili. Čak je provučeno par referenci na taj klasik. S druge strane, solidan je i zabavan. Da su ga još malo doradili, čak i u tom vidljivom kalupu, mogao je da bude u rangu "Moneyball" Beneta Milera.
Autori su u samom uvodu ovu knjigu definisali kao „razgovor koji jedan čovek vodi sa sopstvenom biografijom“. Koncipirana je tako što prvo Kristin Makena piše jedno poglavlje nastalo novinarskim istraživanjem, kao i razgovorima sa Linčovom porodicom, prijateljima i saradnicima, a potom Linč daje svoje viđenje tog perioda u svom životu, kao i svih događaja koji su pomenuti u Makeninom poglavlju. Zanimljiv koncept koji je iznedrio jednu zanimjivu (auto)biografiju, sastavljenu uz malu pomoć njegovih prijatelja.
Teško je danas naći čoveka, koji čak i površno prati popularnu kulturu, a da nije čuo za Dejvida Linča. Linč je opšte mesto, „linčovski“ je postao pridev, Tvin Piks metafora za sve čudne i morbidne događaje koji se dešavaju u malim varošima širom sveta. Koliko ima fanova, sigurno toliko ima i protivnika, odnosno koliko ima onih koji ga smatraju genijem, toliko i onih koji ne mogu da svare njegove filmove. Možda bi se taj odnos prema Linču najbolje razumeo upoređivanjem sa grupom Pink Floyd, kojoj su mnogi zamerali pretencioznost, i koja je takođe imala i još uvek ima, mnogo fanova i mnogo protivnika. Početkom ove godine, pogledao sam najnoviji Spilbergov film „The Fabelmans“ u kojem se Dejvid Linč, ni manje ni više, pojavljuje u ulozi Džona Forda. Na samom kraju ima jedna scena u kojoj glavnom junaku, Spilbergovom alter egu, Ford objašnjava značaj horizonta za lepotu kadra i potom mu govori “now get the fuck out of here”. To je jedan od lepših filmskih momenata u poslednje vreme. Nisam znao da su njih dvojica prijatelji, ali uvek mi je bilo jasno da su kao stvaraoci potpuni antipodi. To me je odmah podsetilo na jednu „scenu“ iz ove knjige, kada je Linč rekao Spilbergu kako je imao sreće što milioni ljudi vole ono što on voli, dok su kod njega u pitanju samo hiljade. Brojke koje su podrazumevale zaradu na blagajnama, uvek su bile bitne za dalju budućnost režisera u američkom filmu. Linč se nije obogatio kao Spilberg, ali je opstao, s obzirom da nije puno pravio kompromise. Prema sopstvenom svedočenju, najveći kompromis je bila „Dina“, koju je radio sa producentom Dinom De Laurentisom, ali to je ujedno bio i njegov najveći kreativni i finansijski debakl.
Ono što mi je ostavilo najveći utisak prilikom čitanja ove knjige, prvenstveno je onaj deo koji se odnosi na portret umetnika u mladosti. Detinjstvo u Bojsiju, period sazrevanja, odlazak na studije, putovanje po Evropi. To je onaj prvi period, formativni, pre nego što je postao režiser. Zapravo Linč je od samog početka bio umetnik koji je umeo manuelno da kreira ono što je zamislio. Želeo je da bude slikar i to ga je najviše zanimalo. Bioskop i filmovi su bilu u trećem planu. Umeo je da pravi stvari od drveta, tako da je sam pravio nameštaj i renovirao prostorije u svojim kućama. Kasnije je došao do ideje o pravljenju filmova i onda je otvorio poglavlje u kojem se u potpunosti ostvario. Jako je zanimljiva njegova profesionalna karijera i saznanje koliko su njegovi saradnici voleli da rade s njim. Nije bilo čoveka koji je imao lošu reč za Linča. On je prema glumcima i filmskoj ekipi bio izuzetno pažljiv, voleo je da pravi dobru atmosferu na snimanjima. Od Džeka Nensa, Džona Harta, Denisa Hopera, preko Lore Dern, Nikolasa Kejdža, Naomi Vots, Bila Pulmena, Sisi Spejsik, do Harija Din Stentona, Kajla Meklahlana i drugih, mogle su se čuti samo tople reči pune ljubavi. Sa Linčove strane isto tako. Zatim, otkriće da mu je ulazak u ozbiljniju produkciju i prvi veliki film omogućio Mel Bruks kao producent remek-dela „Čovek slon“. Uspeo je čak da istrpi nadobudnog Entonija Hopkinsa, čija je nadrkanost u to vreme bila pojačana prekomernim konzumiranjem alkohola. Kažu da mu se mnogo godina kasnije Hopkins izvinio. Pored svega navedenog, nisam imao pojma da je zapravo bio i veliki zavodnik, odnosno žene su padale na njegovu harizmatičnost i magnetizam. Četiri puta se ženio, ima četvoro dece, vanbračnu vezu sa Izabelom Roselini i ko zna koliko još sitnih romansi. Sjajno su opisani njegovi susreti sa Felinijem, Brandom, Polom Makartnijem i Ringo Starom, Rojom Orbisonom, saradnja sa Anđelo Badalamentijem, zaljubljenost u pesmu Song to the Siren u izvođenju This Mortal Coin, spašavanje transcendentalnom meditacijom i još mnogo toga što donekle opisuje ovog umetnika.
“Soba za snove” mu na neki način dođe, kao svedočanstvo za savremenike i potomke, jedna od onih knjiga koje će biti obavezna lektira u pokušajima razotkrivanja autorskog sveta Dejvida Linča, odnosno svega onoga što se krije u njegovoj glavi. Pitanje je kolliko će svako od tih radoznalih istraživača biti zadovoljan saznanjima izvučenim iz priložene knjige. Linč je i dalje zadržao onu misteriju samo za sebe. Gledao sam jednom, u nekoj televizijskoj emisiji, filozofa Žana Bodrijara koji je na pitanje o tome koliko je zadovoljan filmom “Matriks” (tada) brace Vačovski i sprovođenjem ideje simulacija i simulakruma, rekao da su sa “Matriksom” sve promašli ali zato je “Mulholland Drive” Dejvida Linča pogodio tu suštinu jer je to film sa tajnom. Takav je i Linč, rekao bih. Dao je čitaocima mnogo toga, ali ono što je najbitnije sačuvao je za sebe. Ne znam zašto bi mu to bilo ko zamerao. U toj tajni je skrivena lepota njegovih filmova. Spolja jeste ona bela ograda s početka “Plavog somota”, a iza se krije mnogo toga, zanimljivog I strašnog. Nek ostane tako. Mel Bruks je posle rada sa Linčom zaključio : “Dejvid zaista jeste pomalo genijalan, tu nema dvojbe. On razume ljudsku psihu i emocije i ljudsko srce. Takođe, on je sasvim sjeban, naravno, pa tako sopstvene emocije I seksualne bure projektuje na svoj rad i napada nas osećanjima kojima je on podlegao. I to radi briljantno u svakom filmu koji pravi. Volim tog momka i zahvalan sam mu na pravljenju možda najboljeg filma koji je Bruksfilms ikada producirao.”
Od Lava Nikolajeviča Tolstoja, jer nema drugog početka. Njegovu pripovetku „Smrt Ivana Iljiča“ pročitao je veliki Akira Kurosava. Inspirisan i ganut tom pričom, 1952. godine snima film „Ikiru“. To je danas filmski klasik. Posle sedamdeset godina, nobelovac Kazuo Išiguro je rešio da oda počast ovim velikim umetnicima, i napisao je scenario inspirisan Kurosavinim filmom, a radnju filma je smestio u posleratni London. Dakle, Išiguro je Japanac koji je rođen u Nagasakiju, kao dete se preselio u Englesku, a posle školovanja i umetničkog etabliranja, u kulturološkom smislu, postao je autentični Englez. Ko god je čitao ili gledao film „Ostaci dana“ Dzejmsa Ajvorija, teško može da poveruje da je to napisao Japanac. Ipak, od korena se ne može pobeći, pa je verovatno ovde kao pisac posegao za korenom velike ruske književnosti, kao filmski scenarista za sopstvenim poreklom i divljenjem delu velikog filmskog genija, i na kraju sve to uobličio u delo britanske kulture koja ga je asimilovala i kojoj po svemu suštinski pripada. Ipak da ne dajemo preveliki značaj filmskom scenariju, koji može da bude i genijalan ali da ostane samo mrtvo slovo na papiru, ako ga ne izvede dobra rediteljska ruka, u simbiozi sa svim drugim učesnicima u stvaranju jednog filmskog dela.
Početak filma otvara efektna retro špica koja dočarava epohu ranih pedesetih sa svim tim londonskim ulicama prepunim ljudi sa dobro poznatim „bowler“ šeširima, lepo obučenim damama i ostalim svetom. Autentični crveni autobusi, taksi vozila, Big Ben, Pikadili, sve je tu. Upoznajemo se sa glavnim likom mister Vilijamsom kojeg igra sjajni Bil Naj. Ukratko, on je čovek koji je čitav život živeo sa „motkom u dupetu“ kao i mnogi Englezi tog vremena, koji su pripadali srednjoj klasi. Vilijams je šef nekog odeljenja u gradskoj upravi, koji ima svoj tim od petoro zaposlenih. Komunkacija između njih je izuzetno hladna i distancirana, jer tako se mora prema pravilima društvenog statusa, ali tu uštogljenost narušavaju novajlija Vejkeling (Aleks Šarp) i vesela Margaret ( Ejmi Lu Vud). Kada Vilijams otkrije da je teško bolestan, shvata da je čitav život protraćio življenjem po pravilima i podizanjem ručne kad god bi emocije krenule da se kotrljaju niz dušu. Tada je rešio da okrene drugi list, pa makar i za preostalih šest meseci života.
Snimanje rimejka nekog dobrog klasika može se posmatrati ili kao hrabar čin ili kao svetogrđe. Listajući filmografiju Olivera Hermanusa, shvatio sam da ništa njegovo nisam gledao ranije i za mene je bio potpuni anonimus do ovog filma. Rediteljski je korektno izveden, jer kao što rekoh na početku, imao je dobar scenario, pa bi bila velika šteta da se sve to upropastilo. Film nije bez mana, ima određenu tromost u prvom delu, emocije su malo suzdržane, kao i sami likovi, ali se tokom drugog dela razigrava i popravlja stvar. Vilijamsov susret u Brajtonu sa piscem bonvivanom kojeg igra Tom Burk mi je najklimaviji deo filma. Rekao bih nedovoljno ubedljiv. Moglo je to mnogo bolje. I Tom Burk je pogrešan izbor, nedovoljno harizmatičan. S druge strane, vizuelno je raskošan, epoha je verno prikazana, muzika je predivna, a glumci su sjajni jer su gotovo svi do jednog izašli iz britanske pozorišne škole, što je poželjno kada su ovakvi filmovi u pitanju. Bil Naj je još jednom pokazao da je izvanredan glumac, njegov lik je lepo izvajan i savršeno je izneo ulogu do kraja, tako da nije čudno to što je dobio velike pohvale od kritike i publike. Što se tiče samog filma kao celine, on ostavlja dobar utisak kao jedan lep i kvalitetan glavnotokovski (britansko-evropski) film, koji će svojim starinskim šmekom ulepšati bioskopski repertoar, ali daleko je od onoga što je mogao/želeo da bude. Moja sugestija je da ga pogledate u bioskopu. Ono što je meni nedostajalo u ovom filmu je možda baš ta magija velike melodrame koja bi čoveka naterala da posegne za papirnom maramicom na kraju filma. Jedna suza nije dovoljna. Kao da su se autori plašili da ne pređu granicu i ne skliznu u patetiku i kič, ali su na nekim mestima zaista bili patetični na onaj loš način. Granica uvek postoji, veliki filmski majstori melodrame poput Dejvida Lina ili Daglasa Sirka umeli su da pronađu tu crtu, ali Išiguro i Hermanus ipak nisu imali hrabrosti da joj se približe još malo, a bilo je prostora.
Da kažem odmah na početku, ovo je dobar film. Brendon Kronenberg je dostojan sin.
Iako se na ovom Festu može pogledati i film njegovog oca Dejvida, ipak sam rešio da ga ostavim za neku kasniju bioskopsku projekciju, kada bude bio na redovnom repertoaru. Ako ne tako, naći će se već neki alternativni način. Brendonove ranije radove (Antiviral, Possessor) nisam gledao, tako da nisam znao šta mogu da očekujem, ali znajući, kako se često govorilo kod nas, da iver ne pada daleko od klade, mogao sam da se nadam da je dečko, pored genetike koju je nasledio, zanat izučio gledajući u svog oca. Nepravedno je kad takva deca ostanu u senci svojih velikih očeva ili majki, ali ako se izbore sa tim teretom, i nametnu se sopstvenim talentom, obično im se otvori jedan poseban autorski put na kojem mogu da voze sami, pod punim gasom. Ovaj dečko je već na tom putu.
„Beskrajni bazen“ je antropološki horor sa oštrom kritičkom notom usmerenom prema konzumerizmu, turizmu i uopšteno bahatosti čoveka savremene civilizacije. Taman kad mi se učinilo da je to jedna od čestih filmskih tema (rekao bih i književnih) koju su mnogi umetnici, a i oni ostali, počeli da rabe poslednjih godina, i da nema smisla više to raditi tako neinventivno, pojavilo se ovo delo koje je pružilo jedan autentičan pogled na tu problematiku. Snimljen je iste godine kada i njegov „brat blizanac“, film „Trougao tuge“ Rubena Ostlunda, kojem su takođe meta bogataši koji su izgubili kompas i vezu sa realnim svetom. Razlika je u tome što je Ostlund sve to prikazao kroz satiru, sa komičnim elementima i izraženijom klasnom svešću, dok je kod mladog Kronenberga sve prikazano iz ugla za koji bi Koja iz Discipline rekao: „Sviđa mi se da ti ne bude prijatno.“ Dakle, kroz distopijsku hororičnu triler dramu, koja kod gledaoca izaziva nepetost i mučninu, i koja je u samoj biti obojena antropološkim pesimizom. Rekcija gledaoca je kako misaona, tako i fizička, uostalom vrlo kronenbergovski.
Izmišljena zemlja trećeg sveta, all inclusive rizort ograđen bodljikavom žicom, netalentovani pisac jednog jedinog romana sa problemom spisateljske blokade i njegova supruga, upadaju u košmar po upoznavanju još jednog bračnog para koji im predlaže avanturu izlaska iz rizorta i zezanje na nekim divljim plažama i drugim prirodnim blagodetima ostrva. Tom prilikom dešava se nešto što nije trebalo da se desi i kreće ludilo. Ubrzo se ispostavlja da su „civilizovani“ zapravo veći varvari od „necivilizovanih“, a da je sklonost ka čoporu, svojstvena kako čoveku iz amorfnih civilizacija, tako i čoveku iz kristalnih civilizacija. Biće tu krvi i sperme, kloniranja, smrti i njenih repriza, desadovskog seksa, satanskog galopa i jeze koja nikoga neće ostaviti ravnodušnim.
Postoji određeni broj (dokumentarnih) filmova koji su savršeni i koji imaju smisla. Veći je broj onih koji nemaju smisla. To vam je kao sa ljudima. Malo je onih koji su pametni, još je manje onih koji su dobri. Većina je osuđena na mediokritetske egzistencije, glupost i zlobu koja održava ovaj umorni svet. Film Eve Vitije spada u ovu drugu grupu. Još jedan besmisleni film na koji je uzalud potrošena filmska traka. Okej, nije ni prvi ni poslednji. Biće ih i na nekim narednim FEST projekcijama.
Šta je ovde problem?
Da bi jedan dokumentarni film, kojim se prezentuje određena ličnost, zaista bio smisleno delo, potrebno je da bude celovit. Celovitost podrazumeva suštinsku sveobuhvatnost života i senzibilnosti određenog čoveka, njegovu slojevitost, bilo da je to umetnik, sportista, političar i slično. Dakle, potrebno je prikazati ga iz različitih uglova, s tim što glavni reflektor mora biti uperen na ono zbog čega ga smatramo velikim, a prilikom interpretiranja obavezno izbeći štetne mistifikacije. Patriša Hajsmit je velika spisateljica koja je za sobom ostavila autentično delo u književnosti XX veka.
Film Eve Vitije bavi se samo jednim segmentom njenog identiteta, seksualnog, koji nije bio zanemarljiv u izgradnji njenog autorskog sveta, ali koji predstavlja samo jedan deo njene ličnosti. Dakle, nije sporno baviti se seksualnošću određenog umetnika i njegovom manjinskom pozicijom u tom smislu, to se razmatra usput, fokus bi trebalo da bude na delu i stvaralaštvu. Ovde se odmah na samom početku podvlači da je Patriša bila gej i to bi trebalo da nam ukaže da je to suština, a sve ostalo je jako površno obrađeno, pogotovo njen porodični bekgraund, frustracije života sa majkom i očuhom, kao i ono što kod portreta umetnika u mladosti nagoveštava u šta će se sve pretvoriti. Nismo saznali zašto je mrzela očuha, zašto je prema majci imala ambivalentan odnos između ljubavi i prezira. Nigde nam nije prikazana priča o njenom školovanju na Bernard koledžu na kojem je završila englesku, latinsku i grčku književnost. Ono što bi trebalo da bude najvažnije, ovde je izostalo. Toliko arhivskog materijala, razgovora, a da se nijednog trenutka nisu dotakli toga šta Patriša Hajsmit voli da čita, gleda, sluša. Kakve je filozofske poglede imala na život, s obzirom da je volela Foknera, Kamija, Sartra? Ko su joj bili uzori u krimi žanru? Hičkok je spomenut uzgred zbog filma „Stranci u vozu“, dotakli su se jedino Riplija i to bez pomena prve filmske verzije. Na prvom romanu, po kojem je Hič snimio film, pomogao joj je Truman Kapoti. To nigde nije spomenuto. Sve se svodi na jalove razgovore sa njenim devojkama i arhivske intervjue iz kojih je odstranjeno meso, a ostavljene same kosti. Razgovori sa njenim rođakama iz Teksasa su tek besmisleni. Dve beslovesne malograđanke koje ne znaju ni zašto se nalaze ispred kamere, a još manje znaju šta, o kome ili čemu pričaju. A ne pričaju ništa smisleno, baš kao što ni rediteljka ovog slabašnog ostvarenja nije rekla ništa. Zamislite film o Nikoli Tesli koji bi se bavio samo njegovim nacionalnim i religijskim identitetom, a sve ono što ga čini Nikolom Teslom, bude pomenuto u par rečenica. Ili najgora opcija, film o Fasbinderu ili Almodovaru, koji bi govorio samo o njihovoj seksualnosti, a ne o njihovom umetničkom delu. To bi odmah zasmrdelo na još jedan prilog agendi koja više ima veze sa propagandom nego sa umetnošću. Iznad svega, to bi bilo dosadno, užasno dosadno i prazno. Takav je i ovaj film. Iako traje nekih osamdeset tri minuta, imao sam utisak da sam u bioskopskoj sali sedeo duže od dva sata. Patriša Hajsmit zaslužuje mnogo bolji film. Ovo ne vredi ni pet para.
Pisanje je najčešće obelodanjivanje intime. Može biti posredno i neposredno, a ukoliko je beskompromisno, bolno je i teško, kao i sam život. Roman Biljane Jovanović „Psi i ostali“ je pošten roman, opor i beskompromisan, posredno autobiografski, što mi je postalo jasno tek kada sam se po završenom čitanju upoznao sa biografijom prerano preminule spisateljice. Objavljen prvi put 1980. godine, dve godine posle njenog prvog romana „Pada Avala“ kojim je ušla u jugoslovensku književnost kao buntovnica i feministkinja koja se nije libila da stvari naziva pravim imenom.
Glavni lik romana je Lida, rekao bih Biljanin alter-ego, koja se svakog jutra budi u krevetu svog stana u Svetosavskoj ulici, u jednoj disfunkcionalnoj porodici dinarskog porekla, sa babom Jaglikom, Crnogorkom poganog jezika, bratom Danilom koji pati od psihičkih poremećaja, svi pod teretom oca samoubice i odsutne majke koja sa svojim novim tipom živi u Italiji. Lida je buntovnica, i sama prilično neurotična, koja se usput upušta u istraživanje sopstvene seksualnosti, lezbijsku ljubav sa Milenom, kakva do tada nije viđena u našoj književnosti. Mogu da zamislim koliko je u ono vreme, ovako nešto iritiralo književni establišment, koji je već počeo da pravi platformu tvrdog nacionalizma i tradicionalizma u kulturi, posle kojeg je u sudaru sa kultur-nacionalizmima Hrvatske , Bosne i Slovenije, došlo do čišćenja terena od ideje bilo kakvog zajedništva, spremnog za raspad države, krvavi rat i prava etnička čišćenja.
Atmosfera romana mi je bila veoma mučna, ta porodična disfunkcionalnost udara pravo u stomak. Imao sam utisak kao da i sam preživljavam svu tu muku, iako sam odrastao u jednoj (relativno) normalnoj porodici. Šta znam? Možda mi je baš zato teško palo. Biljanin stil pripovedanja je autentičan, jak, ona ima svoju rečenicu. Struktura je na momente fragmentarna ali ima kostur romana. Hoću reći, priča ima glavu, telo i rep. Ispričana je iz prvog lica, veoma moderno i pismeno, i ono što mi je glavni utisak nema anahronosti u odnosu na današnju prozu. Čak se primećuje i uticaj koji je možda izvršila na neke savremene srpske spisateljice, koje su je u književno smislu čak i prevazišle. Osim toga o njenom značaju, na neki način, svedoči i nagrada koju su dobili mnogi naši pisci poput Srđana Valjarevića, Milene Marković, Uglješe Šajtinca, Jelene Lengold, Zvonka Karanovića, Slobodana Tišme, Svetislava Basare, Vladislave Vojnović, Ivančice Đerić...
Grejl Markus je čovek koji bi mogao da napiše i telefonski imenik, a da isti bude zabavan za čitanje. Rok kritičar i pop esejista koji je napisao neke od najlepših stranica posvećenih rokenrolu i pop kulturi uopšte. Svojim knjigama “Misteriozni voz” i “Tragovi karmina” ostavio je svedočanstva sa dubokim promišljanjima supkulture jednog vremena (danas ozvaničene i unovčene kulture), koja je imala svoje duboke korene u nekom drugom vremenu i pokretima koji su dosegli svoj vrhunac mnogo pre Markusovog rođenja. Osim toga, Grejl Markus piše ležerno i pametno, bez akademske suvoparnosti i usiljenog intelektualizma. Čak i kada pominje Tomasa Pinčona u kontekstu priče o Dorsima, odnosno njegov roman “Skrivena mana” (Inherent Vice), to ne radi pretenciozno, već sa određenim ciljem koji ima smisla i koji produbljuje celu priču, dajući joj poseban značaj. Ipak ni Markus nije odoleo pravilima koja je nametnula muzička industrija, pa je u samoj knjizi, dok je govorio o učestalosti puštanja Dorsa na radio talasima, pomenuo i pesmu “Bad romance” Ledi Gage i “Hey, Soul Sister” grupe Train. Tu se vidi neka njegova čudna potreba za literarnim solažama koje govore i o banalnostima. U produžetku je napisao za te dve pesme: “bili su to veliki hitove te sezone, I divne pesme-bile su duboke svaka na svoj način.” Aman, Markuse, trepni ako su te oteli! “Hey Soul Sister” sam odmah našao na jutubu i shvatio da bih mogao da je stavim na listu najglupljih pesama ikada napravljenih, ali o tome nekom drugom prilikom. Tema su ovde ipak Dorsi.
Moj odnos sa Dorsima je tokom odrastanja imao nekoliko faza. Prvo sam prošao kroz pubertetsku fazu obožavanja, zatim kasniju fazu odbacivanja svega što ima veze sa njima, i konačno treću fazu ponovnog povratka i realnijeg sagledavanja, tačnije preslušavanja tog fenomena u rok muzici, koji mi prija samo kao muzika i nikako drugačije. To jeste muzika koja je preživela, koja i dalje moćno zvuči. S druge strane, sva mitologija koja je kreirana oko Morisona mi je izuzetno odbojna. Sećate se one scene iz filma “Korak do slave” Kameruna Kroua u kojoj čuveni Lester Bengs ( Filip Sejmur Hofman), govori o lepoti muzike, ne samo rokenrola, već muzke koja sama bira tebe kao slušaoca, pa se u jednom momentu lati ploče Dorsa i bacivši je na pod izgovara nešto tipa: “Zajebi ovog lažnog pijanog šamana i pesnika”, a potom je izvukao ploču Igija Popa I uskliknuo s ljubavlju: “Igi Pop…Amin!”. To su te faze kroz koje se i moja malenkost provlačila i zato je pitanje da li bih se uopšte latio ove knjige da je nije napisao Grejl Markus. Siguran sam da ne bih, jer šta bih mogao novo da saznam o Dorsima što već nisam znao. Mada, sada kada biste me pitali nešto, verovatno bi u mojim odgovorima sve bilo svedeno na neka opšta mesta, Morisonove ispade, par albuma, nekoliko kultnih pesama i slično, jer zaborav briše, kako potrebne, tako i nepotrebne informacije. Ovako, u to ime, morao sam častiti sebe novogodišnjom kupovinom ove knjige.
Da ne bude zabune, ovo jeste dobra knjiga. Nije napisana idolopoklonički, što je jako važno, a još važnije je da nije napisana kao knjiga koja je želela da omalovaži i sroza bend. Iako je opšte poznato da su Dorsi 'the band you love to hate' i na neki način su laka meta alternativcima kojima su se bumeri popeli na onu stvar, ali isto tako su zicer za pravljenje kulta, a samim tim i pravljenje para od strane trgovaca nostalgijom I “starim dobrim vremenima”. Dopalo mi se što u knjizi ima puno referenci koje su me odvodile na različite strane, kako muzičke, tako i filmske, književne. Nisam na kraju siguran da li se Markusu dopao Stounov film. Meni nije, smatram ga lošim. Ni on nije oduševljen, ali mu se nešto tu ipak dopalo. Preneo je svedočenja nekih starih hipija koji su opleli Stouna smatrajući da je njegov doživljaj Dorsa pokupljen sa razglasa u Vijetnamu, a ne sa Sanset stripa. “Stoun je bio sirov I glup čim se prijavio za odlazak u Vijetnam”, konstatovala je jedna od tih osoba.
Grejl Markus je svako poglavlje krstio po jednoj od pesama koje je komentarisao. Analizirao ih je zanimljivo i maštovito, dok je nastupe benda poredio sa antičkim dramama. Kada je pisao o pesmi The End, toj moćnoj apokaliptičnoj pesmetini, pitao sam se koliko je ta stvar ostavila na mene dodatni utisak zbog Kopolinog filma “Apokalipsa danas”. Odmah sam je pustio i shvatio da kad god čujem zvuk gitare na početku te pesme I one udaraljke, odmah vidim helikoptere, znojavo lice Martina Šina, Roberta Duvala sa crnim Stetsonom, bačeni napalm, ćelavog Branda, unezverenog Hopera, bika kojem odsecaju glavu. Koliko je rok muzika uticala na film i koliko je taj spoj bojio našu svest, pisaće se i o tome jednog dana. Možda to bude Grejl Markus, možda neko drugi. Knjigu je preveo Zoran Paunović, moj omiljeni prevodilac sa engleskog, ali ne bih da budem zlonameran, možda je greška lektora, a ako nije, neporostivo je što je Kim Gordon iz Sonic Youth citirana kao muško. Možda je Paunović taj post-punk period proveo jureći akademsku karijeru, možda stvarno ne zna. I nije jedini, na istu sam grešku naleteo u jednom tekstu u časopisu Pop Cult. I tu je Kim Gordon bila On. Jugo bumeri su imali ignorantskiji odnos prema novitetima, jer čim je prva mladost iščezla, rešili su da se drže proverenih vrednosti. I eto, osim toga, sve ostalo je na svom mestu. Džim Morison je umro mlad, nije umeo da se nosi ni sa sobom, ni sa svojim talentom. Imao je svega dvadeset sedam godina. Bio je pesnik, ponekad pompezan, ali ipak pesnik. I ono što se ne može poreći, živeo je rokenrolerski do kraja.
Počinjao sam nekoliko puta da čitam ovaj roman. Sve vreme mi je delovao privlačno, i instikt mi je govorio: To je tvoja priča, to su tvoji ljudi, ali prvi deo romana mi je u tih nekoliko navrata bio teško prohodan, saplitao sam se o reči, i jednostavno nije išlo. Imao sam u to vreme i probleme s koncentracijom, usled opterećenosti svakodnevnim obavezama, realnim životom i olako sam odustajao. Međutim, instikt je veoma dobra stvar, jer svaki put kad bih u prolazu ugledao knjigu na polici, znao sam da ću joj se vratiti i da nema odustajanja, kao što sam odustajao od mnogih većih knjiga. Ovog leta mi je Tvrđava samoće u prigodnom trenutku ponovo pala u šake i došlo je do konekcije. Iako me Džonatan Letem nije oduševio svojim prethodnim romanom Sva siročad Bruklina, koji je nesrećno preneo i na filmsku traku Edvard Norton, ovaj mi je tematski bio mnogo bliži.
Mesto radnje jeste Bruklin sedamdesetih, mahom crnačka-latino četvrt, dok su glavni likovi dečaci, belac Dilan Ebdus (sin hipika umetnika koji je ime dobio po Bobu Dilanu) i crnac Mingus Rud (sin soul pevača koji je ime verovatno dobio po Čarlsu Mingusu). Taj crno-beli svet s bruklinskih ulica, koje su najautentičnije prikazane u filmovima sedamdesetih, mesto je na kome dolazi do prijateljstva između ova dva dečaka, koja odrastaju sa svojim očevima u bolnom odsustvu majki, jednako zaljubljenih u stripove o superherojima, i na putu postepenog navlačenja i na muziku tog vremena, tako da sam sve vreme u glavi pravio saundtrek s velikim soul, funk, R&B hitovima, koje i sam Letem apostrofira u priči.
Ne znam koji je pisac rekao, da je čovek u detinjstvu imao sve ono za čime posle čitav život traga. Ima tu istine, ali ne može se prihvatiti kao aksiom. Nisu sva detinjstva protekla bezbrižno i u miru. Neki su još kao mali spoznali velike patnje. Međutim, jedna stvar je sigurna; mnoga ulična odrastanja su slična, bilo da su se odigravala po srpskim varošima i beogradskim četvrtima ili u Bruklinu sedamdesetih. Roman Tvrđava samoće je jedan od spomenika generacijama stasalim na popularnoj kulturi XX veka.
Nije teško shvatiti da je Dilan zapravo Letemov alter-ego, i cela priča je ispričana iz Dilanove perspektive. Naime, prvi deo romana je pisan iz trećeg lica i prati njegovo odrastanje od najranijeg detinjstva do odlaska na koledž. U priču ulazi i period koji se odnosi na rađanje njujorške pank-rok scene, a koja je više bila deo belačke supkulture. Autor podvlači i problematiku večitog i neuništivog rasizma, koja je sastavni deo američkog života, zatim puteve droge, kao i stereotipe u koje zacrtano upadaju pojedini pripadnici afroameričke zajednice. Momeni fantazije o superherojskim moćima su ubačeni u priču sa određenim smislom i kao takvu je boje na jedan osoben način. Drugi deo romana je zapravo pop kulturni esej, koji odrasli Dilan Ebdus piše kao rok kritičar o sastavu Mingusovog oca na poleđini reizdanja ploče/CDa. To je zapravo prelaz na treći deo, koji pripoveda odrasli Dilan iz prvog lica. Dilan, koji je jednim delom ostao isti onaj dečak iz bruklinske ulice, a drugim delom odrasli drkadžija koji traži alibi za svoje promene, nešto poput odraslog Dikensovog Pipa, koji živi pod teretom Velikih očekivanja.
Prevodilac Oto Oltvanji je ranije negde rekao ili napisao da su mu se prve sede vlasi na glavi pojavile kada je prevodio ovo delo. Zaista, iz samog prevoda, koji je sjajan u svakom smislu, vidi se da roman, zgusnut i pun slenga, nije bio nimalo lak za prevođenje. Srećom, Oto je zbog same tematike bio pravi čovek za ovu knjigu, kao što je odlično preveo i prethodni Letemov roman.
Kritika zbog same ambicioznosti dela, većim delom nije bila blagonaklona prema Letemu, dok je publika ostala podeljena. Ne znam kakav je prijem doživeo kod naše publike, ali ja se ovim prikazom očigledno upisujem među fanove.
Đorđa Matića sam kao čitalac prvenstveno upoznao čitajući njegove vrsne eseje. Video sam učenika Montenja, Krleže, Igora Mandića. Potom sam ga upoznao kao pesnika, a nedavno kao i romanopisca. Znajući da je liričar, zanimalo me je koliko se u svom proznom prvencu realizovao kao pesnik, a koliko i kako kao romansijer. S obzirom na to da je sam naslov romana omaž Josifu Brodskom, moja pretpostavka je bila da Matić neće ugušiti pesnika u sebi. Otvorio sam knjigu i pročitao prvih nekoliko rečenica: „Krajnji peron na kojem iza razduženog zadnjeg tamonzelenog vagona raste trava iz tračnica, usred grada, to je prvo na što pomislim. Pogled mi bježi pored tih vagona i vidim panoramu: ispružio se grad nisko, raštrkano, nejednakim visinama zgrada i staklenim okruglim sjajnim tornjem usred svega, ponad svega. Lijevo i desno od staklene kule grad se razvija, polegao, prema jugu. Najljepši je kad ga gledam iz te točke.“
To je to, pomislio sam. Matić romansijer je sačuvao Matića pesnika, baš onako kako je jedan veliki srpski pesnik i pisac, rođen krajem XIX veka u Čongradu, takođe liričar, prelaskom u prozni žanr, tamo negde kada je XX vek bio mlad, ostao pesnik u prozi, podarivši srpskoj i južnoslovenskoj književnosti jedan veličanstveni opus, grandiozan po poetskoj dimenziji. Da, mislim na Crnjanskog i nisam prvi koji je Matića doveo u vezu s njim. Obojica su u jednom periodu života delili sudbinu stranca i putnika, emigranta i usamljenika, koja ih je duboko povezala u duhovnom smislu. Posle Crnjanskog nameće se i Kiš, jer oseća se ta nežnost u stilu i lepota rečenice. Osim toga, Matić je kao esejista i ovde solirao kao Majls Dejvis, lične i eurditske uvide, glede brojnih pojava i ličnosti iz sopstvene mitologije. Posebno me je dirnula tragična sudbina i priča o jednom sjajnom glumcu, koji je igrao u čuvenoj TV seriji koju smo kao deca, osamdesetih, redovno pratili. Bio je to takođe jedan Džo (Rapajić) koji je uz drugog Džoa (Štulića) važio za legendu zagrebačke štrafte. Onda dođe rat, dođe mržnja, prebrojavaju se nacionalna krvna zrnca i egzil je jedino rešenje. Unutrašnji ili spoljašnji, oba su teška i bolna i mogu biti spasonosna, ali ne uvek.
Niotkuda s ljubavlju je roman o egzilu, ni prvi ni poslednji u našoj literaturi, biće ih još jer sudbina nam je takva. Autofikcijska proza u kojoj je glavni junak, još jedan zagrebački Džo, koji je početkom raspada Jugoslavije i krvavog rata otišao. Prvo se obreo u Rimu, gde silom prilika upražnjava nonkonformističko preživljavanje, a potom u Amsterdamu. Sve vreme ga prate odrednice „jug-sever” i potraga za Mašom Koen, ženom divnog glasa koja peva neke tužne pesme. Maša je njegova neostvarena ljubav iz mladalačkih dana, večita čežnja, možda i uobrazilja pretvorena u stvarnost. U svojoj srži, ovo je zapravo ljubavni roman, arhitektonski izgrađen kao muzičko delo, kao simfonija, što je i sam autor potvrdio. Pokojni Igor Mandić je u jednoj od svojih poslednjih kritika primetio da su Matićeve asocijacije otmene i distingvirane, i to je ono što sam sve vreme i sam osećao dok sam čitao roman.
Od svih stvari koje su me nekada radovale, mnoge su u međuvremenu usahnule, ali gledanje filmova je ostalo kao velika strast. Možda je filmovanje ludom radovanje ali pristajem na to, budimo i dalje ludi, svi mi iz tog plemenitog bratstva. Uvek se podvlači crta kad prođe godina, a ja nemam listu omiljenih deset iz protekle godine jer sam pogledao svega desetak filmova novije produkcije, ali nisam prestao da gledam filmove. Gledam koliko mi dozvoljavaju vreme i životne obaveze. Mnogo manje nego nekada. Kad se sve sabere i nije tako loš skor. Šezdeset pet filmova i jedna serija. Mnoge sam reprizirao jer sam ih gledao odavno, neke repriziram često, na svake tri-četiri godine, a neke sam pogledao prvi put. Jedini koji mi je od navedenih bio gubljene vremena je "Top Gun: Maverick", a što sam negde i očekivao. Serije slabo pratim, mada se nekada pogleda nešto što mi baš izgleda privlačno. Ove godine je to bila serija "The Offer", takođe filmofilska, jer se bavi pričom oko snimanja filma "Kum" i neviđeno je zabavna. Ostalo su klasici koji su manje više dobri, odlični ili remek-dela.
.jpg)
