The Duellists (1977)

The Duellists je debitantski film Ridlija Skota i predstavlja delo koje se razlikuje od većine filmova koje je Skot snimao kasnije, ali kojim je bez sumnje, ovim nepretencioznim malim remek delom, svetu najavljen kao jedan osebujan i raskošan talenat, koji će za sobom ostaviti nekoliko neprocenjivih bioskopskih klasika (Alien 1, Blade Runner, Thelma & Louise), nekoliko vrhunskih blockbustera (Black Rain, Gladiator, American Gangster), i gomilu tezgaroških instant filmića odrađenih u pečalbi (Kingdom of Heaven, Black Hawk Down, Robin Hood). 

Film koji je kod nas preveden kao "Dvoboj do istrebljenja" poseban je iz više razloga. Kao prvo rađen je po priči Džozefa Konrada (ruku na srce, nisam je čitao) koji je kao pisac mnogim filmadžijama bio posebno inspirativan. Milijus je napisao scenario za Apokalipsu po Konradovom romanu "Srce tame", Andžej Vajda snimio "The Shadow Line", Piter Džekson u "King Kongu" kroz lik mladog mornara sve vreme drži Konradov roman u rukama, Patrice Cherau je 2005. snimio "Gabrielle". Dakle, mnogi su se hvatali Konradove proze prilikom pravljenja filmova, dok su najuspešniji u takvim poduhvatima ispali Milijus/Kopola (Apocalypse Now) i Ridli Skot (The Duellists). Druga stvar koja krasi ovaj film je tradicionalistički rediteljski postupak kojeg su se u to vreme uveliko držali reditelji Novog Holivuda poput Dika Ričardsa, Džona Milijusa i Pitera Bogdanoviča. Treće, u filmu su vrhunske uloge napravili Kejt Karadin i Harvi Kajtel. Naprosto, ne može se oceniti ko je koga nadmašio. Njih dvojica igraju konjičke oficire Napoleonove vojske između kojih je došlo do konflikta, ondnosno do uvrede kojom je povređena čast jednog od protagonista, a koja se u to vreme jedino branila bacanjem rukavice u lice, odnosno izazivanjem na dvoboj. Njihov dvoboj, iako žestok, može ostati bez pobednika jer ih uvek prekida splet nepredviđenih okolnosti. Kad god se susretnu, oni nastavljaju svoju borbu, boreći se u seriji od 6 dvoboja tokom 14 godina, paralelno sa Napoleonovim velikim bitkama u tom periodu, zbog čega postaju doživotni rivali.

Film je 1977.godine u Kanu dobio nagradu za najbolji debitatntski film.

Zorba the Greek

Film „Zorba the Greek“ reditelja Mihalisa Kakogiannisa, u mojoj porodici, od kada je snimljen (1964), pa do današnjih dana, predstavlja kultno delo čija se važnost prenosi sa kolena na koleno. Kao izdanak treće generacije Grka u ksenitiji morao sam da prihvatim tu tradiciju. Nisam se mnogo pitao. Uostalom, kako zanemariti priču moje pokojne nane Ljubice, koja mi je, jedno pedeset puta dok sam bio mali, ispričala kako je davne šezdeset pete-šeste prisustvovala projekciji “Grka Zorbe” u Beogradu na kojoj je bio Entoni Kvin lično. Dugi niz godina na počasnom glumačkom tronu Ljubice Kalijadis nalazio se Stjuart Grendžer, ali je posle “Grka Zorbe”, Stjuca zbačen sa prestola i krunisan je Entoni Kvin. Takve priče su kod mene budile osećaj da u svemu tome ima neke velike životne važnosti, koja nadilazi prostor i vreme u kojem sam rođen, i dokazuje da je realnost na ovom podneblju nekad pripadala bratstvu metropolskog duha zajedno sa ostalim prestonicama belog sveta. Takve priče su od mene napravile filmofila, a Ljubica, koja mi je sve vreme na pameti, u međuvremenu je otišla svome Grku. Možda su negde gore sreli i Aleksisa Zorbasa i Entoni Kvina. Možda su sreli i Nikosa Kazancakisa koji je u svim svojim delima, zapravo tragao za smislom čovekovog postojanja, ali po svim pravoslavno hrišćanskim pravilima je verovatno u paklu. Ko će ga znati. Čudni su putevi gospodnji.

                                                                  Nikos Kazancakis

“Zorba the Greek” je snimljen po romanu Nikosa Kazancakisa najvećeg grčkog pisca i intelektualca dvadesetog veka. (Originalni roman “Doživljaji Aleksisa Zorbasa” može se naći kod nas u izdanju kuće “Reč I Misao”) Nikos Kazancakis je pored Zorbasa napisao i kotraverzni roman “Poslednje (Hristovo ) iskušenje” po kojem je Martin Skorseze snimio film, zbog čega nije bio omiljen među crkvenim velikodostojnicima Grčke, ali taj njegov životni pogled na svet nije uspeo da ga diskvalifikuje među grčkim intelektualnim svetom, a posebno među mladim ljudima koji ga i danas smatraju čovekom slobodarskog duha i intelektualnim gorostasom. Povodom velikog uspeha romana “Doživljaji Aleksisa Zorbasa” Kazancakis je rekao: “Od ljudi živih I mrtvih, malo je onih koji su mi pomogli u mojoj borbi. Kada bih hteo da razlučim koje su to ličnosti što su ostavile najdublje tragove u mojoj duši, uverio bih se da su zapravo bile tri-četiri: Homer, Niče, Bergson i Aleksis Zorbas. Zorbas me je naučio da volim život i da se ne bojim smrti. Kada bih danas mogao izabrati duhovnog vođu – sigurno bih izabrao Zorbasa.”

Posle dugotrajnih Kazancakisovih lutanja po Evropi, Aziji, Africi, dalekom istoku, Kini, Japanu, Orijentu i po povratku u Grčku, u luci Pirej Kazancakis upoznaje Zorbasa i tu zapravo kreće priča koja je pretočena i u film. Alan Bejts (Basil), zapadnjak grčkog porekla, koji je dobio rudnik u nasledstvo, je zapravo Kazancakisov alter- ego. Njih dvojica, Zorbas i Basil, odlaze na Krit sa namerom da ožive nasleđeni rudnik. U takvom pokušaju dolazi do brojnih problema koji su prouzrokovani sudarom dva različita mentaliteta, patrijarhalnošću meštana, i jednostavno čudnim spletom okolnosti koji nosi sam život. Basil se zaljubljuje u prelepu udovicu koju igra prelepa Irena Papas. Patrijarhalna zatucanost Krićana (koja se može meriti sa zatucanošću Crnogoraca iz filmova Živka Nikolića) neće oprostiti novu ljubav lepe udove. Još jedna žrtva je morala biti prineta balkanskoj amorfnoj civilizaciji. Što bi rekao pokojni Žika Pavlović : “Balkan ne zna za stvaranje. Samo razaranje i smrt”. Kroz prašumu životnog besmisla, na najlepšem parčetu sveta, kakva su Grčka ostrva, Aleksis Zorbas vodi zbunjenog pripadnika civilizacije kristala, i uči ga da život prihvati onakvim kakav jeste i kada mu je najteže da mu se, uprkos svemu, smeje u lice i zaigra sirtaki. Možda je najbolji opis same knjige, a koji se može upodobiti i završnici filma, dala Nada Marinković u svom pogovoru romana gde kaže: “U povesti o Zorbasu ima podsmeha I jeda, zanosnih I elegičnih raspoloženja, protesta pred nepravdom i besmislom, ali, iznad svega, kao osnovno raspoloženje, ostaje da traje I gospodari pagansko osećanje života, dionizijski zanos pred njegovim lepotama koje ništa, pa ni smrt, nije u stanju da opovrgne."

Odjavljujem se završnom scenom uz muziku Mikisa Teodorakisa. Kalinihta prijatelji!

 

"The Lovely Bones" Peter Jackson (2009)

Jednog dana, kroz tri-četiri decenije, kada se teoretičari filma budu bavili poslednjom dekadom XX veka i prvom dekadom XXI veka, sasvim sigurno će najvećim perfekcionistima i najmaštovitijim filmskim genijima tog perioda označiti Tima Burtona i Petera Jacksona. Obojica ispadaju iz kalupa koji nameće industrija, ali se s druge strane veoma dobro snalaze u borbi sa producentima i kamčenjem para za nove filmove. Ruku na srce, mnogo veći kredit ima komercijalniji Jackson, zahvaljujući trilogiji "The Lord Of The Rings", za razliku od kreativnog frika Burtona, ali kada pogledate ranije radove Petera Jacksona (Bad Taste, Meet the Feebles, Heavenly Creatures, Forgotten Silver) shvatite da je u pitanju jedan od najznačajnijih filmskih autora našeg vremena, čija frikovska posebnost može da se meri sa Burtonovim svetom. Sve to govorim kao neko ko nije pasionirani fan "The Lord Of The Rings", već samo jedan od onih običnih smrtnika kojima se dopao film. Takođe, nikada nisam filmove Pitera Jacksona koje je snimio posle toga, upoređivao sa popularnom trilogijom. Možda mi se zbog toga dopao "King Kong" prema kojem kritika nije bila blagonaklona, i možda sam zbog toga bio oduševljen triler/misterijom "The Lovely Bones" čija vizuelnost i ekspresija imponuju svakom filmofilu koji uživa u mračnim bioskopskim dvoranama, ili ušuškanom kućnom kutku u kojem gleda najbolje i najgore filmove na svetu. Smatram da su kritičari previše oštri prema Jacksonu, nekad sa razlogom ali najčešće bez razloga. Kladim se, da je neki anonimus snimio "The Lovely Bones" verovatno bi ga proglasili genijem i novom nadom kinematografije, ali s obzirom da je ovog puta u pitanju bio Jackson koji je snimio vanserijski "The Lord Of The Rings", kritika je ovaj film proglasila osrednjim, dosadnim i previše "tripoznim". Ništa od toga nije tačno, bar što se mene tiče. "The Lovely Bones" je odličan film , a vreme će pokazati koliko zapravo vredi. Čuveni pisac Džon Fante je iz razloga pokopavanja svojih romana od strane književnih kritičara jednom prilikom rekao da ne piše za savremenike, već za potomstvo. Bio je u pravu. Danas svi znaju ko je Džon Fante, a njegovim kritičarima ne znamo imena. Kometaisti (umetnički pokret iz devedesetih koji je spojio dadaistički i montipajtonovski pogled na svet) su bili u pravu kada su u svom proglasu obznanili: "kino operatere oslovljavamo sa čiko, a kritičare sa govno."

"The Lovely Bones" su snimljene po romanu američke spisateljice Alice Sebold. U pitanju je psihološki triler sa elementima fantazije koji prati naracija ubijene četrnaestogodišnje devojčice (Saoirse Ronan), žrtve manijaka pedofila kojeg tumači fenomenalni Stanley Tucci. Celi film odiše napetošću iako zapravo nema nekih skrivenih činjenica, no reditelj nas sve vreme drži u neizvesnosti sa pitanjem "Šta će se dalje dogoditi?" Glumačke bravure Marka Wahlberga i Rachel Weisz (roditelji ubijene devojčice) i Susan Sarandon (baka ubijene devojlice) su više nego odlične, a posebno bih istakao Marka Wahlberga koji je posle filma Boogie Nights, još jednom pokazao da je glumac koji može puno toga da pokaže. Takozvani "tripozni" momenti, na koje ukazuje razmažena i neinteligentna publika, odnose se na šetanje duše ubijene Suzie Q koja sve vreme navodi svoje bližnje da otkriju ubicu. Ona se zapravo nalazi u međuprostoru između ovog i onog sveta gde joj se povremeno ukazuju druge žrtve koje je ubio isti čovek. Jackson je kao vrsni filmski erudita stvari postavio tako da priču priča mrtva devojčica čime se odužio Billy Wilderu referencom na remek delo "Sunset Blvd" u kojem je narator mrtvi Joe Gillis (William Holden).

Osim toga, film u kojem možete čuti "Song To The Siren", pesmu koju je napisao Tim Buckley, ali ovoga puta u izvedbi This Mortal Coil, ukazuje da je Jackson pored svega reditelj koji drži do sofisticiarnog muzičkog ukusa i koji ume da odabere pravu numeru za određenu scenu. Nužno je da filmski reditelj ima sposobnost i talenat da oseti muziku, jer je harmonija jednog muzičkog dela i ritam jedne pesme identičan i merljiv sa harmonijom i ritmom koji se provlači kroz jedno filmsko delo, u suprotnom nemuzikalan reditelj nikada ne može postati veliki. 

BOLJI ŽIVOT

Nesporna je činjenica da Siniša Pavić predstavlja najangažovanijeg pisca porodičnih TV sapunica koje su obeležile vremenski period uoči raspada državotvornog leša zvanog Jugoslavija i koje su bile najgledanije u periodu kada je Srbija tonula sve dublje u svoju propast. To što je bio najangažovaniji u pandursko udbaškoj državi kakva je (bila?) Srbija, ne znači da je bio najbolji. Naprotiv, Siniša je bio šraf sistema koji je uspešno, po rimskom receptu hleba i igara, održavao status quo i davao plebsu prividan osećaj da se u kritičkom smislu nešto događa. Uljuljkivao ih je u iluziji da će se sasvim sigurno jednog dana sve završiti i da ćemo svi kao srećni ljudi živeti svoje bolje živote. Stoga nisu slučajno “Bolji život” i “Srećni ljudi” bile najgledanije serije i devedesetih. Na prvi pogled izgledaju kao benigna zabavna sapunica, ali kada se malo zagrebe ispod, dolazimo do saznanja da su u pitanju preteče onoga što danas predstavljaju “Farma” i “Veliki brat”.  

Najtragičnije u celoj priči je što se serija “Bolji život” po šestosedamdeseti put reprizira na javnom servisu. Da li se to radi po želji gledalaca ili po želji glavnog urednika ili po želji bezbednosno informative agencije, možemo samo da nagađamo. Biće da su novi medijski satrapi istrenirani da koriste gebelsovsku metodologiju. Jasno je da je i globalna medijska priča zasnovana na istoj metodologiji, ali je stilski sređenija i naprednija. Slažem se da su CNN i BBC sistemi koji su čovečanstvu doneli više zla, nego dobrog. Tu priču je najplastičnije i najtačnije ispričao i objasnio Sidni Lamet u svom remek delu od filma “Network”.

Nego, vratimo se Boljem životu. Ko su ti ljudi i gde se nalaze danas? Porodica Popadić – otac Giga Moravac, majka Emilija Popadić, sin Aleksandar (Guza) Popadić, ćerka Violeta Viki Popadić I najmlađi sin Slobodan Boba Popadić. Prosto je nemoguće danas sagledati porodicu Popadić, a ostati u okvirima fikcije. Perverzan splet okolnosti vas, hteli to ili ne, navodi da zađete malo u intimne živote samih protagonista. 

Giga Moravac je danas verovatno deka koji igra šah na Kališu, mrzi EU i proklinje Kurčubića koji je posle kratke robije sa proneverenim novcima i potomstvom otišao u Kanadu. Druga varijanta je da se vratio u rodni kruševački kraj gde se bavi povrtarstvom, razveo se od Emilije, mrzi EU i proklinje Kurčubića koji je posle kratke robije sa proneverenim novcima i potomstvom otišao u Australiju. Dakle, jedine dve stvari koje se ne dovode u pitanje su mržnja prema EU i Kurčubićeva sudbina. Jataganac je ispao iz igre. Umro je od infarkta u nekoj kafani dok mu se sa stola smešila svinjska glava sa jabukom u ustima.

Emilija Popadić je verovatno ostala dobrodržeća gospođa. Možete je sresti kako pazari na Kalenić pijaci. U penziji je i trudi se da ostatak porodice, makar na nedeljnim ručkovima održi na okupu. Drugačiji scenario je nemoguć.

Aleksandar (Guza) Popadić je dugi niz godina bio savetnik u fondu za PIO, ali je posle petokotobarskih promena postao direktor Fonda. Dobro mu je. Dobio je još jedno dete sa Kokom, ali ima i ljubavnicu, kao i svaki direktor u državnoj službi. Poprilično je dosadan čovek. Oblači se glupavo, baš kako ga je oblačio i Siniša Pavić. Letuje u Perfkohoriju.

Violeta Viki Popadić se razvela od doktora Dalmatinca kada je počeo rat. Nije mogla da trpi Hrvata kraj sebe. Preudala se za fudbalera patriotu i učlanila u nacionalističku partiju ekstremne desnice. U međuvremenu se razvela od fudbalera I postala narodni poslanik. Kao glumica je dibidus propala, iako to sebi ne želi da prizna. Za sve su joj krivi drugi (Bolest od koje pati većina stanovništva sa ovih prostora).

Boba Popadić je najveća enigma u celoj priči. Šta se zapravo dogodilo sa njim? Bio je simpatičan mangupčić iz zadnje klupe. Branka Katić je sedela do njega. Furao je džins i starke. Veliki mislioci 28.bloka, Aleksandar Kurčić i Mnsha ToyDolls, skrenuli su mi pažnju jednom prilikom, da je Bobin sunovrat zapravo krenuo onog trenutka kada je dobio nasledstvo, kupio odelo sa svilenim belim šalom, a svoje duboke starke bacio u kantu za smeće. Tada je uplovio u svet džiberluka. Boba je danas jako bitan čovek. Počeo je da se bavi politikom, završio menadžment na Zečeviću ili Megatrendu (bole ga djoka) i jedan je od glavnih baja u Agenciji za privatizaciju. Promenio je tri političke partije. Priča se da njega i Vlajka Senića zovu “braća po oružju”, s tim što se Boba ne eksponira. On je čovek iz senke.

Danas je prvi dan 2011.godine. Ušli smo u godinu koju nam prezident Bota najavljuje kao tešku i radnu. Prošla je najavljena sličnim tonom, a i ona prethodna. Nemojte se plašiti, to je samo privremeno.  Stegnite kaiševe i uvedite mere štednje. Prepustite se Popadićima i pesmi Adolfa Topića jer život hoće bolje ljude. Živeli!!!