Džordž Kebler je u jednoj svojoj knjizi zaključio da se umetnici dele na preteče, svestrane, opsesivne, evanđeliste, meditativce i buntovnike, ali samo što je izvršio podelu, trezvenost ga je naterala da zaključi da se čisti tipovi veoma retko događaju i da su najbrojniji mešanci navedenih oblika. Kada bi uzeli u obzir ovu podelu, Daniel Kovač bi mogao da uleti u grupu svestranih, meditativnih, buntovnih, možda i opsesivnih. Svakako, svestranost je najočiglednija jer Daniel je gitarista i jedan od vokala grupe Jarboli, jednog od najboljih rokenrol bendova koje imamo, bar što se mene tiče, a zatim spiritus movens Jesenjeg orkestra. S druge strane on je pisac i vizuelni umetnik. Trenutno je u Čumić Chilltonu otvorena izložba grafika pod nazivom Pesme u slici, koja predstavlja izbor Danielovih izvedenih grafika. Daniel je, pored svega navedenog, otac jedne tinejdžerke, inženjer elektrotehnike i jedan od najvećih dilanofila među ovdašnjim tamburašima.
Knjiga "Radio dani" je zapravo zbirka priloga osmišljenih za "Lepi ritam srca" koji je predstavljao jedan poseban radijski kosmos tokom devedesetih na Radiju B92, a koji je dobrano zašao i u XXI vek, sve negde do 2009. godine. Na samom početku Kovač pominje neke sjajne ljude koji su bili deo te priče, a koji su svojim duhom obeležili jedan period beogradskog supkulturnog života. Devedesete u otporu prema Miloševićevom ludilu su zaista bile nešto posebno. Ko nije bio prisutan, to ne može da razume. Ova knjiga se može čitati, kako autor ukazuje, kao arhivski dokument o životu u Beogradu ili kao vredan prilog za proučavanje istorijata radija. Mada, ja bih pre rekao, istorijatata koji je onomad započeo Duško Radović, a kasnije su naslednici sa svešću za daljim građenjem prave tradicije nastavili da stvaraju te dobre priče koje će ostati nekim novim generacijama. Svedok sam mnogih emisija, jer je to bio period kada sam intenzivno slušao radio, tako da sam se prisetio brojnih detalja koje sam mogao ponovo da pročitam u ovoj knjizi. Jedna nepretenciozna i zanimljiva knjižica koju bi trebalo imati na svojoj polici.
Čuo se neki negativni žamor. Ne znam šta su ljudi očekivali, meni je ovo još jedan Pedro. Kod njega je situacija sa filmovima ista kao kod Boba Dilana sa pesmama. Njihove kreacije su ili dobre ili odlične ili su remek-dela. Ne može drugačije.
Ubiću te za siću - Volter Hil (SAD) 2022
Volter Hil je godinu dana stariji od mog ćaleta. Napunio je 81.godinu. Snimio je film u tim godinama. Kao Klint Istvud, kao Puriša Đorđević. Još jedan vestern. Moj ćale, čak kada bi umeo, ne bi imao snage za takvu akciju. Hil je definitivno pio bolja žestoka pića. Ne znam zašto kritika "šilji stojka" na veteranima jer sam Hil je rekao da je snimio jednu malu i jednostavnu priču koja pokušava da valorizuje elemente tradicionalnih vesterna: primitivno plemstvo, iskušenja u borbi koja definišu čast, nostalgiju za prošlošću i staru čvrstu religiju hrabrosti. Na samom kraju stoji i posveta Badu Betikeru, jednom od najvećih holivudskih režisera klasičnih vestern filmova.
Tetris - Džon S. Berd (SAD) 2023
Čovek često iz nekog mazohističkog poriva troši vreme i život gledajuću tupave filmove. Film o ljudima koji su izmislili video igricu Tetris i "tukli" se za autorska prava baziran je na istinitoj priči. Ipak, sve izgleda kao parodija istinite priče. Ono što je jako čudno, iako sam veoma brzo shvatio da je film glup, dinamika i ritam su me ipak naterali da ostanem do kraja. Ne znam kako da opišem transfer neprijatnosti, koji sam osetio dok su se odvijali delovi čija je radnja smeštena u SSSR-u i tu holivudsku hladnoratovsku estetiku iz osamdesetih, zacementiranu i 2023. kada je obnovljen rat. Nisam siguran da je ironija, pre bih rekao da su bili ozbiljni. Krindžara za medalju. Pogotovo momenti na ruskoj žurci dok se sluša Europe "The Final Countdown". Žrtvovao sam se za vas, ne morate da pokušavate. Jedino ako nemate pametnijeg posla. Ipak, nemojte ni tada. Bolje odigrajte jedan Tetris.
Pearl - Ti Vest (SAD) 2022
Mia Got je meni novo lice. Prvi put sam je video u filmu mlađeg Kronenberga “Beskrajni bazen”, a potom u filmu “Pearl” Ti Vesta. Oba filma su na neki način hibridni horori koji imaju odlike i nekih drugih žanrova. “Pear” je zapravo prikvel Vestovog prethodnog film “X”, koji nisam gledao. Svakako, sudeći po reakcijama publike i kritike, “X” nije prošao uspešno kao ovaj. Čak ga je Martin Skorseze javno pohvalio, rekavši da ga je film oduševio, uplašio i uznemirio u isto vreme, čime je mnogima skrenuo pažnju na ovo delo i pomogao mlađem kolegi. Priča o mladoj ženi po imenu Pearl, koja živi na farmi, sa teško bolesnim ocem, invalidom, koji egzistira kao biljka, i majkom, hladnom Nemicom, koja je kinji i kažnjava kad god joj se ukaže prilika, nije ništa što već ranije nismo videli. Iako mladolika, na samom početku deluje baš kao neka šiparica koja mašta o odlasku sa farme, sa željom da postane plesačica i velika zvezda, a onda se ispostavlja da je Pearl udata i da joj je muž negde na frontu u Evropi. Ispostavlja se još štošta. Godina je 1917./18., dakle klanica Prvog svetskog rata je prisutna u pozadini. Pearl je željna pažnje i ljubavi što će u jednom momentu da ode u pravcu nadomešćivanja iste sekirom i vilama, u starom dobrom slešer maniru. Film ima taj neki, starinski okvir horora, mutiran psihološkom dramom i obrisima sirkovske melodrame, zbog čega su neki kritičari Vesta prozvali Daglas SirkOPATA. Za razliku od Skorezea, mene film nije baš oduševio, niti me je preterano uplašio i uznemirio, ali moram priznati da mi se dopao i da sam ga odgledao sa zadovoljstvom. Mislim da ću potražiti i taj prethodni Vestov film, kao i novi koji najavljuju i koji će zaokružiti trilogiju.
Hustle - Džeremaja Zagar (SAD) 2022
Sportski filmovi su privlačan bioskopski fenomen, bilo da su o fudbalu (evropskom ili američkom), bilijaru, boksu, borilačkim sportovima ili o biciklizmu, plivanju, bejzbolu, košarci. Ima neki tajni sastojak u tom filmskom receptu, koji kod gledaoca budi ono sportsko navijačko raspoloženje i dobro poznatu strast. Adam Sendler je inače veliki fan košarke, a ovde je je sa Lebronom Džejmsom uleteo u producentski aranžman koji je iznedrio jedan solidan film za ljubitelje NBA lige. Režija je poverena Džeremaji Zagaru, dok su scenario pisali Vil Feters i Tejlor Matern (Zvezda je rođena).
Sa svim klišejima i manama, film dobro funkcioniše, a Adam Sendler je izvanredan. On je kod mene, tek od pre par godina, počeo da se kotira kao ozbiljan glumac. Iz nekog razloga sam ga dugo potcenjivao, ali uspeo je da razbije tu moju, zacementiranu predrasudu, posle nekoliko sjajnih uloga. Kupio me je. Čak sam revidirao stavove po pitanju nekih njegovih ranijih uloga. Huančo Hernangomez, košarkaš u ulozi košarkaša, pomalo je krut kao naturščik, ali uspeva da iznese svoju ulogu uspešno. Malu epizodnu ulogu je odigrao Robert Duval, a pored njega tu su još Queen Latifa, Ben Foster ali i brojne NBA zvezde u kameo ulogama poput Bobija Marjanovića, Entonija Edvardsa, Dirka Novickog. Ovo jeste košarkaški Roki, na neki način, kako su mnogi primetili. Čak je provučeno par referenci na taj klasik. S druge strane, solidan je i zabavan. Da su ga još malo doradili, čak i u tom vidljivom kalupu, mogao je da bude u rangu "Moneyball" Beneta Milera.
Autori su u samom uvodu ovu knjigu definisali kao „razgovor koji jedan čovek vodi sa sopstvenom biografijom“. Koncipirana je tako što prvo Kristin Makena piše jedno poglavlje nastalo novinarskim istraživanjem, kao i razgovorima sa Linčovom porodicom, prijateljima i saradnicima, a potom Linč daje svoje viđenje tog perioda u svom životu, kao i svih događaja koji su pomenuti u Makeninom poglavlju. Zanimljiv koncept koji je iznedrio jednu zanimjivu (auto)biografiju, sastavljenu uz malu pomoć njegovih prijatelja.
Teško je danas naći čoveka, koji čak i površno prati popularnu kulturu, a da nije čuo za Dejvida Linča. Linč je opšte mesto, „linčovski“ je postao pridev, Tvin Piks metafora za sve čudne i morbidne događaje koji se dešavaju u malim varošima širom sveta. Koliko ima fanova, sigurno toliko ima i protivnika, odnosno koliko ima onih koji ga smatraju genijem, toliko i onih koji ne mogu da svare njegove filmove. Možda bi se taj odnos prema Linču najbolje razumeo upoređivanjem sa grupom Pink Floyd, kojoj su mnogi zamerali pretencioznost, i koja je takođe imala i još uvek ima, mnogo fanova i mnogo protivnika. Početkom ove godine, pogledao sam najnoviji Spilbergov film „The Fabelmans“ u kojem se Dejvid Linč, ni manje ni više, pojavljuje u ulozi Džona Forda. Na samom kraju ima jedna scena u kojoj glavnom junaku, Spilbergovom alter egu, Ford objašnjava značaj horizonta za lepotu kadra i potom mu govori “now get the fuck out of here”. To je jedan od lepših filmskih momenata u poslednje vreme. Nisam znao da su njih dvojica prijatelji, ali uvek mi je bilo jasno da su kao stvaraoci potpuni antipodi. To me je odmah podsetilo na jednu „scenu“ iz ove knjige, kada je Linč rekao Spilbergu kako je imao sreće što milioni ljudi vole ono što on voli, dok su kod njega u pitanju samo hiljade. Brojke koje su podrazumevale zaradu na blagajnama, uvek su bile bitne za dalju budućnost režisera u američkom filmu. Linč se nije obogatio kao Spilberg, ali je opstao, s obzirom da nije puno pravio kompromise. Prema sopstvenom svedočenju, najveći kompromis je bila „Dina“, koju je radio sa producentom Dinom De Laurentisom, ali to je ujedno bio i njegov najveći kreativni i finansijski debakl.
Ono što mi je ostavilo najveći utisak prilikom čitanja ove knjige, prvenstveno je onaj deo koji se odnosi na portret umetnika u mladosti. Detinjstvo u Bojsiju, period sazrevanja, odlazak na studije, putovanje po Evropi. To je onaj prvi period, formativni, pre nego što je postao režiser. Zapravo Linč je od samog početka bio umetnik koji je umeo manuelno da kreira ono što je zamislio. Želeo je da bude slikar i to ga je najviše zanimalo. Bioskop i filmovi su bilu u trećem planu. Umeo je da pravi stvari od drveta, tako da je sam pravio nameštaj i renovirao prostorije u svojim kućama. Kasnije je došao do ideje o pravljenju filmova i onda je otvorio poglavlje u kojem se u potpunosti ostvario. Jako je zanimljiva njegova profesionalna karijera i saznanje koliko su njegovi saradnici voleli da rade s njim. Nije bilo čoveka koji je imao lošu reč za Linča. On je prema glumcima i filmskoj ekipi bio izuzetno pažljiv, voleo je da pravi dobru atmosferu na snimanjima. Od Džeka Nensa, Džona Harta, Denisa Hopera, preko Lore Dern, Nikolasa Kejdža, Naomi Vots, Bila Pulmena, Sisi Spejsik, do Harija Din Stentona, Kajla Meklahlana i drugih, mogle su se čuti samo tople reči pune ljubavi. Sa Linčove strane isto tako. Zatim, otkriće da mu je ulazak u ozbiljniju produkciju i prvi veliki film omogućio Mel Bruks kao producent remek-dela „Čovek slon“. Uspeo je čak da istrpi nadobudnog Entonija Hopkinsa, čija je nadrkanost u to vreme bila pojačana prekomernim konzumiranjem alkohola. Kažu da mu se mnogo godina kasnije Hopkins izvinio. Pored svega navedenog, nisam imao pojma da je zapravo bio i veliki zavodnik, odnosno žene su padale na njegovu harizmatičnost i magnetizam. Četiri puta se ženio, ima četvoro dece, vanbračnu vezu sa Izabelom Roselini i ko zna koliko još sitnih romansi. Sjajno su opisani njegovi susreti sa Felinijem, Brandom, Polom Makartnijem i Ringo Starom, Rojom Orbisonom, saradnja sa Anđelo Badalamentijem, zaljubljenost u pesmu Song to the Siren u izvođenju This Mortal Coin, spašavanje transcendentalnom meditacijom i još mnogo toga što donekle opisuje ovog umetnika.
“Soba za snove” mu na neki način dođe, kao svedočanstvo za savremenike i potomke, jedna od onih knjiga koje će biti obavezna lektira u pokušajima razotkrivanja autorskog sveta Dejvida Linča, odnosno svega onoga što se krije u njegovoj glavi. Pitanje je kolliko će svako od tih radoznalih istraživača biti zadovoljan saznanjima izvučenim iz priložene knjige. Linč je i dalje zadržao onu misteriju samo za sebe. Gledao sam jednom, u nekoj televizijskoj emisiji, filozofa Žana Bodrijara koji je na pitanje o tome koliko je zadovoljan filmom “Matriks” (tada) brace Vačovski i sprovođenjem ideje simulacija i simulakruma, rekao da su sa “Matriksom” sve promašli ali zato je “Mulholland Drive” Dejvida Linča pogodio tu suštinu jer je to film sa tajnom. Takav je i Linč, rekao bih. Dao je čitaocima mnogo toga, ali ono što je najbitnije sačuvao je za sebe. Ne znam zašto bi mu to bilo ko zamerao. U toj tajni je skrivena lepota njegovih filmova. Spolja jeste ona bela ograda s početka “Plavog somota”, a iza se krije mnogo toga, zanimljivog I strašnog. Nek ostane tako. Mel Bruks je posle rada sa Linčom zaključio : “Dejvid zaista jeste pomalo genijalan, tu nema dvojbe. On razume ljudsku psihu i emocije i ljudsko srce. Takođe, on je sasvim sjeban, naravno, pa tako sopstvene emocije I seksualne bure projektuje na svoj rad i napada nas osećanjima kojima je on podlegao. I to radi briljantno u svakom filmu koji pravi. Volim tog momka i zahvalan sam mu na pravljenju možda najboljeg filma koji je Bruksfilms ikada producirao.”
.jpg)
