Pre par meseci, na jednoj slavi,
prisustvovao sam razgovoru dvojice ljudi srednjih godina, od kojih jedan živi
od politike, dok se drugi bavi nekim privatnim biznisom. Shvatio sam brzo da su
se skapirali na keca, tako da sam mudro ućutao i prepustio ih jedno drugom. Uz
zapaljene tompuse slatkastog mirisa i čašice domaće kajsije, izgledali su kao
jednojajčani blizanci. Očevi su im, kao direktori starog kova, više voleli viski, jer isti je voleo i drug
stari, dok su se njih dvojica vratili tradiciji. Red rakije, red praznoslovlja,
red političkog palamuđenja. U jednom trenutku, ovaj što živi od politike, reče
ovom drugom, kako je on veliki boem i kako mnogo voli kafane. Nema beogradske
kafane u kojoj nije lumpovao, kaže. Znaju ga svi muzičari i konobari, od
Brankovog mosta do Zemunskog keja. Pomislio sam tada, kako je sve otišlo do
đavola, ali sam se u celoj toj besmislenoj, a ipak postojećoj situaciji, setio jednog
intervjua sa Danilom Kišom koji je još krajem sedamdesetih konstatovao da je
boemija mrtva. Pitam se šta bi tek danas rekao, on kojem je “Prešernova klet”
bila druga kuća. Uostalom, šta je nekada značilo biti kafanski čovek, a šta to
znači danas?
Odrastao sam u jednoj srbijanskoj
varoši, preko puta jedne stare i ugledne kafane, u kojoj su svake večeri sedeli
moj otac i stric sa svojim društvom. Često sam kao dete visio tu oko njih, slušao
ih šta pričaju i gledao šta rade. Pili su vinjačiće, pušili, bistrili
politiku i sport, a najčešće terali zajebanciju, pričajući o starim dobrim
vremenima. Oni su preko cele godine sedeli u toj kafani, svake večeri po dva-tri
sata, osim za Novu godinu. To je bilo veče kada su sedeli sa svojim porodicama,
a te novogodišnje proslave su smatrali lumpenproleterskim zabavama na kojima
njima nije mesto. Kafana im je isključivo služila za razgovore i druženja i
bila je isključivo muška stvar, jer je takvo vreme bilo. Ta kafanska gluvarenja
su nekada predstavljala jedan vid pobune protiv malo/građanskog pogleda na svet
i protiv sistemskog kalupa, što je zapravo bila i boemija u svom izvornom
značenju. Tadašnja većina, nije blagonaklono gledala na takav oblik društvenog
postojanja. Često su zbog toga mnoge muzičare, pisce, novinare i glumce znali
proglasiti pijandurama i propalitetima. Fakat je da su mnogi od njih zbog
takvog načina života postajali olupine ili gubili glavu poput Branka
Miljkovića, ali isto tako se može zaključiti da su to bili i poslednji dani
slobode. Jedno zauvek prošlo vreme koje je postojalo pre nego što je i svet
pobune uzurpirao čovek-masa, čiji je mentalni sklop u svom delu “Pobuna masa”
objasnio Hose Ortega I Gaset. Posle toga je krenula propast. Boemija i kafanski
milje su na globalnom planu polako počeli da postaju moda i životni stil.
Koliko je samo netalentovanih i nabeđenih mediokriteta krenulo da se krije iza
čaše vina i zapaljene cigarete. Vreme samooplodnih genija sa margine je prošlo.
Lažna boemija i lažni kafanski ljudi su kontaminirali naš društveni život. Kafane
su u svim evropskim prestonicama danas samo deo turističke ponude i izvor
zarade. U kafanama Pariza u kojim su nekada sedeli nadrealisti, a kasnije egzistecijalisti,
sada možete kao turista popiti čašu vina za 7-8 eura. U Pragu pivo nije tako
skupo, ali sve je takođe podređeno turistima i sve te pivnice su napravljene sa
ciljem da se napravi taj lažni ambijent kojim će se zaseniti prosečan turista. Ostali su samo obrisi one autentičnosti iz Hrabalovih priča. U Beogradu se za razliku od evropskih
gradova otišlo korak dalje, pa su mnoge kultne kafane umesto da makar budu
pretvorene u izvor zarade, potpuno uništene i zatvorene. Pogledajte samo na šta
liči nekadašnji bermudski trougao “Šumatovac” – “Grmeč” – “Pod lipom”. Progutala
ga je crna rupa. “Grčka kraljica” ne radi više od deset godina, na mestu
nekadašnjeg “Grgeča” otvorena Raiffeisen banka, na mestu “Komunalca” nekakav
butik, na mestu “Male Vltave” nekakva poslastičarnica. “Manjež” od skoro zakatančen.
Nekako se na golom životu održavaju “Mornar”, “Kalenić” i “Proleće”, dok je
nekoliko takvih mesta neuspešno adaptirano u nešto što se ne može definisati
kao kafana u pravom smislu. Beograd je nekada bio kafanski grad. Prvi hroničar
ovdašnjeg kafanskog života bio je Branislav Nušić. Pesnik Sima
Pandurović imao je svoju teoriju kafane: gladnoga nahrani, žednog napoji,
beskućniku daj krov, usamljenom društvo. Kafane su nekada bile sastavni deo
duhovnog i kulturnog života prestonice, ali cela ta priča je definitivno doživela
poraz. Kako je jednom lepo rekao Tirke: "Skadarlija je gubilište kafanskog duha". Kažu, kapitalizam ne trpi kafansko lenčarenje. Može samo vikendom uz živu muziku. E, u takvom ambijentu, ova dvojica sa početka priče, mašu ručicama uz pesme Harisa Džinovića i misle da su spoznali tajnu kafanske ezoterije.
Danilo Kiš je bio u pravu. Boemija
je umrla mnogo pre nego što su je ovde u potpunosti dokrajčili.