недеља, 16. фебруар 2014.

Kafanski parastos





Pre par meseci, na jednoj slavi, prisustvovao sam razgovoru dvojice ljudi srednjih godina, od kojih jedan živi od politike, dok se drugi bavi nekim privatnim biznisom. Shvatio sam brzo da su se skapirali na keca, tako da sam mudro ućutao i prepustio ih jedno drugom. Uz zapaljene tompuse slatkastog mirisa i čašice domaće kajsije, izgledali su kao jednojajčani blizanci. Očevi su im, kao direktori starog kova, više voleli viski, jer isti je voleo i drug stari, dok su se njih dvojica vratili tradiciji. Red rakije, red praznoslovlja, red političkog palamuđenja. U jednom trenutku, ovaj što živi od politike, reče ovom drugom, kako je on veliki boem i kako mnogo voli kafane. Nema beogradske kafane u kojoj nije lumpovao, kaže. Znaju ga svi muzičari i konobari, od Brankovog mosta do Zemunskog keja. Pomislio sam tada, kako je sve otišlo do đavola, ali sam se u celoj toj besmislenoj, a ipak postojećoj situaciji, setio jednog intervjua sa Danilom Kišom koji je još krajem sedamdesetih konstatovao da je boemija mrtva. Pitam se šta bi tek danas rekao, on kojem je “Prešernova klet” bila druga kuća. Uostalom, šta je nekada značilo biti kafanski čovek, a šta to znači danas?
Odrastao sam u jednoj srbijanskoj varoši, preko puta jedne stare i ugledne kafane, u kojoj su svake večeri sedeli moj otac i stric sa svojim društvom. Često sam kao dete visio tu oko njih, slušao ih šta pričaju i gledao šta rade. Pili su vinjačiće, pušili, bistrili politiku i sport, a najčešće terali zajebanciju, pričajući o starim dobrim vremenima. Oni su preko cele godine sedeli u toj kafani, svake večeri po dva-tri sata, osim za Novu godinu. To je bilo veče kada su sedeli sa svojim porodicama, a te novogodišnje proslave su smatrali lumpenproleterskim zabavama na kojima njima nije mesto. Kafana im je isključivo služila za razgovore i druženja i bila je isključivo muška stvar, jer je takvo vreme bilo. Ta kafanska gluvarenja su nekada predstavljala jedan vid pobune protiv malo/građanskog pogleda na svet i protiv sistemskog kalupa, što je zapravo bila i boemija u svom izvornom značenju. Tadašnja većina, nije blagonaklono gledala na takav oblik društvenog postojanja. Često su zbog toga mnoge muzičare, pisce, novinare i glumce znali proglasiti pijandurama i propalitetima. Fakat je da su mnogi od njih zbog takvog načina života postajali olupine ili gubili glavu poput Branka Miljkovića, ali isto tako se može zaključiti da su to bili i poslednji dani slobode. Jedno zauvek prošlo vreme koje je postojalo pre nego što je i svet pobune uzurpirao čovek-masa, čiji je mentalni sklop u svom delu “Pobuna masa” objasnio Hose Ortega I Gaset. Posle toga je krenula propast. Boemija i kafanski milje su na globalnom planu polako počeli da postaju moda i životni stil. Koliko je samo netalentovanih i nabeđenih mediokriteta krenulo da se krije iza čaše vina i zapaljene cigarete. Vreme samooplodnih genija sa margine je prošlo. Lažna boemija i lažni kafanski ljudi su kontaminirali naš društveni život. Kafane su u svim evropskim prestonicama danas samo deo turističke ponude i izvor zarade. U kafanama Pariza u kojim su nekada sedeli nadrealisti, a kasnije egzistecijalisti, sada možete kao turista popiti čašu vina za 7-8 eura. U Pragu pivo nije tako skupo, ali sve je takođe podređeno turistima i sve te pivnice su napravljene sa ciljem da se napravi taj lažni ambijent kojim će se zaseniti prosečan turista. Ostali su samo obrisi one autentičnosti iz Hrabalovih priča. U Beogradu se za razliku od evropskih gradova otišlo korak dalje, pa su mnoge kultne kafane umesto da makar budu pretvorene u izvor zarade, potpuno uništene i zatvorene. Pogledajte samo na šta liči nekadašnji bermudski trougao “Šumatovac” – “Grmeč” – “Pod lipom”. Progutala ga je crna rupa. “Grčka kraljica” ne radi više od deset godina, na mestu nekadašnjeg “Grgeča” otvorena Raiffeisen banka, na mestu “Komunalca” nekakav butik, na mestu “Male Vltave” nekakva poslastičarnica. “Manjež” od skoro zakatančen. Nekako se na golom životu održavaju “Mornar”, “Kalenić” i “Proleće”, dok je nekoliko takvih mesta neuspešno adaptirano u nešto što se ne može definisati kao kafana u pravom smislu. Beograd je nekada bio kafanski grad. Prvi hroničar ovdašnjeg kafanskog života bio je Branislav Nušić. Pesnik Sima Pandurović imao je svoju teoriju kafane: gladnoga nahrani, žednog napoji, beskućniku daj krov, usamljenom društvo. Kafane su nekada bile sastavni deo duhovnog i kulturnog života prestonice, ali cela ta priča je definitivno doživela poraz. Kako je jednom lepo rekao Tirke: "Skadarlija je gubilište kafanskog duha". Kažu, kapitalizam ne trpi kafansko lenčarenje. Može samo vikendom uz živu muziku. E, u takvom ambijentu, ova dvojica sa početka priče, mašu ručicama uz pesme Harisa Džinovića i misle da su spoznali tajnu kafanske ezoterije.
Danilo Kiš je bio u pravu. Boemija je umrla mnogo pre nego što su je ovde u potpunosti dokrajčili.


петак, 14. фебруар 2014.

LUDE ŽENE - "ARMIJA LAVOVA"




Koliko puta ste čuli od svojih prijatelja i poznanika kako ogorčeno tvrde da je rokenrol u Srbiji mrtav? Ja tu priču slušam od devedesetih do danas. Mojim dragim matorim prijateljima, od kojih sam zajmio ploče na preslušavanje, nije prijao zvuk devedesetih. Smatrali su da su svi „brzi bendovi Srbije“ teško sranje. Oni malo stariji su čak ignorisali i osamdesete. Ostali su na Smaku, Dugmetu i Yu Grupi, a oni malo mlađi su podvukli crtu ispod Ekatarine Velike. Ništa KZU, ništa DLM, ništa Bjesovi, ništa Kristali, ništa Love Hunters, ništa Eva Braun. To za njih nije postojalo. Nije se ni uzimalo u razmatranje. Uvek sam se pitao, otkud takva hermetičnost kod tih ljudi. Zašto imaju problem sa činjenicom da se muzika menja, transformiše, spaja i ponovo rađa sa novom energijom? Sada kada su došla neka druga vremena, moja generacija pravi novi hor pop-rok apokaliptičara. Trudim se da ih ne slušam, a i mrzi me da raspravljam. Uostalom, kada vidim da je konačno došlo do decentralizacije i da u unutrašnjosti Srbije postoje brojni bendovi, koji traju i opstaju, znam da nije sve gotovo i da još ima nade. Kada pogledate na Youtube kanalu film „Mi plačemo iza tamnih naočara“ o niškoj rokenrol sceni, shvatićete da i dalje postoje bendovi koji sviraju i žive rokenrol izvan prestonice. Jedino što svima njima nedostaje je medijska podrška. Domaći bend koji je prošle godine snimio  jedan od najzanimljivijih albuma su Lude žene iz Užica.


S obzirom da su svirali i sazrevali drugom polovinom osamdesetih, vremešni užički mladići iz benda Lude žene, nisu zaobišli ni trend devedesetih. 2009. godine, posle 15 godina pauze, shvatili su da je vreme da ponovo uzmu gitare u ruke i uključe pojačala. Nisu se poput mnogih bendova zaglavili u vremenskom vakumu koji nije dozvoljavao dalji kreativni razvoj. Lude žene su na najbolji mogući način u tom ponovnom traganju pronašle svoj sopstveni zvuk, spajajući iskustvo jugoslovenskog novotalasnog pop-punka osamdesetih, sa domaćim popom devedesetih i bogatim legatom svetske baštine, od Brajana Vilsona i Aleksa Čiltona, preko  The Ramones i The Undertones, do Teenage Fanclub i Weezer. Melodične pesme sa čvrstim rifovima, tekstovima lišenih pretencioznosti “velikih poruka“ i prijatnim pop vokalima. Album broji 10 pesama od kojih bih posebno izdvojio „Armiju lavova“, „Crno belo“, „Kome pripadam“, i ultimativni hit „Moja draga“ na kojem je gostovala Ex -Yu legenda Zoran Predin iz grupe Lačni Franc.
Lude žene su potvrda da je Užice grad koji ima svoju subkulturnu priču. Pored jednog regionalnog književnog festivala, jednog pozorišnog festivala, jednog bluz-rok festivala, svašta se tamo valjalo, vajalo i kvalitetno izvajalo. Iako su u poslednje vreme više poznati po klostridiji i otrovnim algama, doći će vreme kada će više pričati o jednom sjajnom power-pop bendu iz Zapadne Srbije. 


недеља, 9. фебруар 2014.

Kozje uši - Vladislava Vojnović (Dereta)




Slučajno mi je pao u ruke roman "Kozje uši" Vladislave Vojnović koji je ove godine bio i u užem/širem izboru za NIN-ovu nagradu. Nisam neko ko mnogo čita savremene domaće pisce, ali nisam ni potpuni ignorant. Ima puno zanimljivih naslova pisaca iz regiona i moram priznati da sam odlepio na nekoliko dela. Vladislavu Vojnović sam sada prvi put čitao kao proznu spisateljicu. Ranije sam čitao njene filmske kritike i jedan studiozni esej o Džonu Flinu u kultnom zborniku "Svetlo u tami - Novi Holivud" i to je bilo sve. S obzirom da je V.V. dramaturg i da dolazi iz kružoka koji je nekada promovisao žanrovski film, zanimalo me je da li će se u njenoj prozi osetiti uticaj svega onoga što sam voleo gledajući filmove o kojima su svi ti ljudi onomad pisali. Međutim, posle pročitanog ne znam šta da vam kažem. Nema tu ničeg holivudskog, osim tragova melodramskog štimunga, niti ima bilo čega urbanog, osim "zavoda za urbanizam", jedne ploče Bitlsa, sećanja sa šezdesetosmu i ironije na račun umišljenje srpske superiornosti urbanog nad ruralnim.
Glavni junak priče je Stojanka, nadžak baba iz jednog banatskog sela, koju je sudbinski preokret te davne 1968.godine sa studija vratio u rodno selo, u kojem na jedan nekonvencionalan način nastavlja svoju borbu sa avetima palanačke uskogrudosti i besmisla koji se kotrlja preko naših grbača od kada postojimo na ovim prostorima. Stojanka je žena, majka i baka, koja je već prevalila šezdesetu, ali koju nikada nije napustila svojeglavost koja se uvek teško praštala na ovim prostorima. Međutim, posle ovih nekoliko mojih rečenica pomislićete da je u pitanju neka tragedija, ali nije tako. Ovo je jedna jako duhovita i zabavna knjiga koja će vam otkriti jednu novu junakinju. Stojanka u sebi ima sve ono što ste sretali kod mnogih žena (ne kod svih) koje žive na selima i u manjim gradovima. Pored života u patrijarhalnom okruženju koji ih nije mazio, takve žene su uspevale da očuvaju otresitost, duhovitost, mudrost, srčanost, poštenje, i glavu od nasilnih muževa.Veliko srce i šarmantna ludost krase Stojanku, samohranu baku sa dvoje unučadi koja se "bori za opstanak na rubu svetske socijalne kataklizme". U toj borbi prolazi kroz sve i svašta, a putevi joj se ukrštaju sa raznoraznim likovima, zanimljivim i nezanimljivim. Od ostalih likova kroz priču se provlači sećanje na Zorana, nikada prežaljenu Stojankinu ljubav iz studentskih dana, zatim tu je jedan seoski sveštenik, pokojni zli muž, zatim odbegla deca, dve koze, jedan lovac i ceo južni Banat sa svim svojim prepoznatljivostima.
Pored svih pohvala, ovaj roman ima i jednu manu. Epizoda sa haškim beguncem je mogla biti malo kraća i uverljivija. To je bio deo na kojem sam se sapleo kao čitalac. Nisam očekivao takav razvoj događaja i nekako mi se nije uklopio u dotadašnju atmosferu, ali spisateljica je uspela vešto da se izvuče na kraju i uspešno poentira. 
"Kozje uši" su svetli primer suverenog književnog umeća Vladislave Vojnović koja će nam, nadamo se, napisati još nekoliko dobrih i zabavnih romana.
Za kraj slušamo Bitlse. Zašto? Saznaćete kada pročitate knjigu.