Obično se događalo da ga je u svim poduhvatima
pratila sreća, ali se u međuvremenu dogodilo nešto što nije očekivao. Jednog
dana su se morala slomiti jedra, nije se moglo doveka istom putanjom pod istim
uslovima. Budimir Ratković nije bio spreman za takav pad, iako je znao da se na
život uvek može odraziti pravilo prvog Njutnovog zakona i da takve situacije
nisu retkost.
Budimir Ratković je bio četrdesetogodišnji
bankarski menadžer koji je verovao da je dosanjao tranzicioni srpski san. Imao
je dobru platu, dobar auto, kupio je stan na Novom Beogradu kod novog
Merkatora, oženio je zgodnu plavušu koja mu je rodila Lazara i Stevana, imao je
ljubavnicu. Putovao je po svetu, letovao po mondenskim letovalištima, zimi
odlazio na skijanje u Francusku, nosio markirana odela, hranio se po skupocenim
restoranima. Brzo je zavoleo sve ono što nije mogao imati kao mladić. Čak mu je
do nosa stigao i kokain. Pomislio je kako je konačno došlo njegovih pet minuta
i kako će naplatiti sve ono što nije imao kao dečak iz provincije. Zauvek će iščileti
iz nosa vonj pomešanog znoja i rakije njegovog oca Stanislava, zauvek će se
izbrisati sećanje na brkove majke Melanije, bistre i požrtvovane seljanke, koja
ga je podigla od tri kile mesa. Živeli su nekada u malom jednosobnom stanu, u
predgrađu Kruševca, koji je Stanislav dobio kao radnik fabrike 14.oktobar.
Melanija nije bila najsrećnija što je morala da živi u gradu. Otrgnuta od sela,
od prirode, stalno se žalila kako joj nedostaju dvorište, cveće i kokoške.
Svoju tugu je lečila tako što je pravila svoju kolekciju džidža-bidža. Na pijaci
je kupovala figurice od porcelana, veštačko cveće i voće, a Stanislav joj je
trpezariju oblepio foto tapetama koje je krasio pejzaš neke severnoameričke
divljine. To nije bilo dovoljno. Kada je Budimir otišao na studije u Beograd,
Melanijino stanje se pogoršalo. Umrla je od tuge jer seljaci nisu verovali u
depresiju. Budimir je došao na sahranu u selo odakle je potekla Melanija. Posle
par godina sahranio je tu i Stanislava. Prodao je stan u Kruševcu i nikada se više
nije vratio u rodni grad.
Kroz nekoliko političkih partija Budimir
Ratković je uspeo da se infiltrira u novi srpski poredak. Od nacional-patriotskog
bloka do demokratskog kružoka, nečujno, poput pravog kameleona, Ratković nalazi
svoje uhlebljenje. Kao izreklamirani ekonomista ulazi u jednu banku, potom u
drugu, na kraju završava u trećoj. Transferi su bili više nego uspešni. Budimir
Ratković je sa sve većim zadovoljstvom ispijao svoj jutarnji espreso i pušio
svoje cigarilose. Nabavio je i pozlaćeni Zipo upaljač, ali ga je posle nekoliko
dana poklonio jednom zemljaku, shvativši da je takav upaljač apsolutni kič i da
je za takve momente u njegovom životu kriv Melanijin gen. Rekao je sebi da mu
se takva stvar više neće ponoviti. On je konačno postao čovek od ukusa sa
gospodskim manirima.
Sunovrat Budimira Ratkovića kreće sasvim
slučajno i neobjašnjivo. Jednog majskog jutra, uoči Uskrsa, Budimir je usnio
čudan san. Sanjao je Melaniju sa brkovima velikim kao u Vuka Karadžića kako ga
kori što im ne obilazi grob. Probudio se sav u znoju. Setio se da im je sveću poslednji
put upalio na godišnjem parastosu Stanislava Ratkovića, što je bilo pre desetak
i više godina. Pred očima mu je igralo Melanijino brkato lice. Setio se kako je
pred školskim drugarima osećao stid zbog majke. Brkovi na ženskom licu nisu baš
prijatni za oči. Nije mu bilo pravo. Pribio se uz zadnjicu svoje plavuše koja
je spavala kraj njega i pustio nekoliko suza. Deca su na rekreativnoj nastavi
na Divčibarama. Shvatio je da ih ni jednom nije odveo na grob babe i dede, niti
im je ikada pokazao njihovu fotografiju. Opet je osetio nalet neizmerne tuge. Ustao
je, obukao se i izašao iz stana. Na ulasku u tržni centar Merkator ugledao je
dve žene sa brkovima. Zastala mu je knedla u grlu. Potrčao je ka ulazu i na pokretnim
stepenicam video još tri brkate žene. Kada je pogledao malo bolje, shvatio je
da su sve žene oko njega imale brkove. Kasirke, čistačice, prodavačice u
buticima, gospođice i gospođe koje su krenule u jutarnju subotnju nabavku. Sve
do jedne su nosile brkove. Uplašen i bled, istrčao je iz zgrade tržnog centra,
prešao ulicu i vratio se u stan. Žena se tuširala. Ušao je polako u kupatilo i
vrisnuo kada je ugledao svetle brkove na licu svoje žene. Bili su to oni brkovi
kakve je imao Maks von Sidov u nekoliko filmova koje je kao student odgledao u Kinoteci. Budimir je zgrabio
ključeve od auta i izleteo iz stana.
Bilo je veče kada je stigao u selo. Parkirao je
auto ispred porodične Melanijine kuće koja je skroz trošna i zapuštena i dalje
prkosila sili zemljine teže. Melanijin brat, Budimirov ujak, umro je pre tri
godine. Javili su mu, ali nije mogao da dođe. Poslao je telegram i trista evra
za sprovođenje pokopa. Bio je tada na nekom službenom putovanju. Kada je
otvorio kapiju i prišao balkonu ugledao je jedno mače u ćošku. Bilo je mršavo i
drhtalo je. Hteo je da ga uzme i da ga nečim nahrani, ali čim mu je pružio
ruku, mače ga je ogrebalo. Koraknuo je unazad i pustio ga nakostrešenog da se
sam o sebi brine. Ušao je u kuću i shvatio da je pustoš plod pakla. Pitao se
kako je ista zalutala u ovozemaljski život. Na stolu je stajala flaša rakije i
dve čašice. Shvatio je poruku. Seo je za sto i nasuo rakiju u obe čašice.
Pomislio je kako je kao dete voleo da sedi za istim ovim stolom i gleda babu
kako mesi hleb. Davala mu je testo da pravi klikere. Voleo je to...baš je voleo...
Leš Budimira Ratkovića pronađen je narednog jutra
u podrumu porodične kuće Sevića (Melanijino devojačko prezime). Nije bilo
tragova nasilja. Uzrok smrti nepoznat. U stisnutoj desnoj šaci držao je
počupane dlake koje su inspektora Nikolića, prilikom sprovođenja uviđaja, najviše
podsetile na nečije brkove. Posle toga su dati na veštačenje, ali nije bilo
moguće utvrditi njihovo poreklo. Slučaj je posle višegodišnje istrage stavljen
u ad acta, pa je i Budimir Ratković polako pao u zaborav kod svih onih koji su ga poznavali. Tek ponekad, neko bi ga pomenuo, i to samo u kontekstu neke zlokobne priče, i ništa više od toga.