недеља, 21. новембар 2010.

„El Secreto De Sus Ojos“ (Tajna u njihovim očima) 2010


Ako vam nekada ovaj film dođe na red, nemojte ga preskočiti. Vi ćete i dalje nastaviti da živite u kaljuzi srpske svakodnevnice, a nećete biti svesni da je makar jedno veče u toku radne nedelje, ili još bolje subote popodne, moglo biti ulepšano dvočasovnim argentinskim remek delom „El Secreto De Sus Ojos“ (Tajna u njihovim očima).

U pitanju je oskarovac iz 2010.godine za najbolji film van engleskog govornog područja. Na samom početku sam imao predrasudu, misleći da je u pitanju još jedno pretenciozno i udvoričko filmsko kopile koje se kroz žanr dodvorava Holivudu, a suštinski bi želelo da bude mezimče evropskih art festivala. Međutim, drugari, usledio je žestoki demant moje predrasude. To je bila šamarčina od koje se crveni obraz. Posle filma sam morao da priznam sebi da je reditelj Juan Jose Campanella zapravo genije. Možda će se njegova genijalnost završiti na ovom filmu, ali će film svakako ostati upamćen.



Benjamin Esposito je proveo čitav radni vek kao istražitelj krivičnog suda. Nakon penzionisanja, Esposito odlučuje da napiše roman o svome radu u javnoj službi i o istinitoj, potresnoj i tragičnoj priči u kojoj je svojevremeno učestvovao. Njegovom je sudu 1974. godine dodeljena istraga slučaja silovanja i ubistva lepe mlade žene. Pisanje priče iz prošlosti više nije samo način da ispuni svoje časove dokolice, već se Esposito susreće sa samim sobom i sa svojim emocijama prema nadređenoj saradnici Irene.
Juan Jose Campanella je priču izgradio na dva nivoa, vešto spojivši žanr noir trilera i ljubavne melodrame. Sve je na svom mestu; ubistvo, ljubav, osveta i pravda. Simbolika pogleda vezana je za krimi priču i zločin iz strasti, kao i za ljubavnu priču i potisnuta osećanja Benjamina i Irene. Osim toga, autor je sa strane kritički potkačio i korumpiranost svoje države koja se još uvek bori sa bolestima svih sistema koji su dugi niz godina bili diktotorski, ali taj deo priče je zapravo najmanje bitan. Verovatno bi ovaj film bio solidan i kao čistokrvni triler, ali ovde sam prvi put, posle dugo vremena, prepoznao melodramski patos na granici patetike, koji se sve vreme nosi kao vrhunska umetnost i nikako ne dozvoljava sebi da sklizne u patetičnu banalnost. To je ono što ovaj film posebno izdvaja I što je na potpisnika ovih redova ostavilo najveći utisak. Osim toga čovek ne može ostati ravnodušan na glumačke bravure Ricardo Darina i Soledad Villamil (koja je jedna od najlepših žena na svetu), a koji se u filmu nose poput velikih parova filmskih klasika, kao i sjajnim epizodama Pablo Ragoa koji igra verenika ubijene devojke i Guillerma Francelle kao Benjaminovog pomoćnika Sandovala, simpatičnog alkosa. 



“Tajna u njihovim očima” će se jednog dana definitivno tretirati kao klasik iz perioda kada se film još uvek trudio da bude čaroban. Neka bude tako. Campanella je to zaslužio jer je otvorio vrata raja i pustio da se anđeli poput Soledad Villamil konačno ukažu oku običnog smrtnika. Hvala mu!

субота, 20. новембар 2010.

High Hopes - Mike Leigh (1988)

High Hopes je jedan od retkih filmova Mike Leigha koji me je iz nepoznatog razloga sačekao tek ovih dana, iako je isti snimljen još 1988.godine. S obzirom da mi je većina njegovih filmova posebno draga, ako izuzmemo Veru Drejk, mogao bih mirne duše da kažem da mi je od autora transnacionalne struje britanskog filma definitivno najdraži Mike Leigh. Kako realizam bez zadrške smatram zrelošću literature, kod filma ne primenjujem iste aršine (film je veći od života), ali autorima realistima poput Leigha i Loacha uvek se prepuštam sa velikim zadovoljstvom.



 Mike Leigh je socijalista-levičar koji tu ideju provlači kroz sve svoje filmove u kojima se obično bavi suburbijom, malim – običnim ljudima I njihovim komplikovanim porodičnim odnosima. Njegove priče oplemenjuju jer je većina ispričana kroz model melodrame sa elementima komedije, ali se tom prilikom često naglašava i visoka artificijelnost sa apokaliptičnim ispadima (Naked, Secret & Lies).
High Hopes je jedna predivna priča, koja svojom jednostavnošću i emocijom zadivljuje čoveka. Ispod jedne porodične drame, krije se kritika britanskog društva iz perioda tačerizma. Leigh je celu priču klasnih odnosa postavio kroz povezanost tri para. Cyril i Shirley su bivši hipici-marksisti koji žive na maloj gajbi, puše hašiš, hejtuju fašiste i kraljevsku porodicu, vole da igraju bilijar, blagi su i brižni, kako jedno prema drugom, tako i prema Cyrilovoj dementnoj majci i slučajnim prolaznicima. Cyril radi kao kurir-raznosač, dok je Shirley baštovanka. Jasno je na samom početku da su sve autorove simpatije poklonjene ovom paru. Prikazujući njihov mikroskosmos, Leigh nije upao u zamku jeftinog političarenja i poturanja svojih levičarskih ideja po svaku cenu, već je hrabro potkačio i svoje istomišljenike aktiviste, koji uveče razglabaju o marksističkim idejama, a preko dana razmišljaju o velikom biznisu. Drugi par su Cyrilova sestra Valeria i njen muž Martin. U pitanju je par skorojevića koji je krenuo da zarađuje solidne novce, ali ih frustriranost klasnim poreklom čini karikaturalnim i smešnim. Treći par su komšije Cyrilove i Valerijine majke, tipični predstavnici fašizoidnog elitizma visokog društva koje je izrodila klima vladavine Čelične Lady. Sva tri para se vrte oko stare dementne bake koja negde, između redova, personifikuje prolaznost i opomenu potomcima.

Ovo jeste film koji će vam više puta nabaciti osmeh na lice, ali će vas posle svega negde raniti i navesti na samopreispitivanje. Zbog toga je Mike Leigh veliki filmski autor i zbog toga bi trebalo odgledati sve njegove filmove.



недеља, 14. новембар 2010.

Tired Pony - The Place We Ran From (2010)


Tired Pony je zapravo jedna od onih tzv. supergrupa, koja je nastala kao plod ideje Garya Lightbodya (Snow Patrol) i Petera Bucka (REM) koji su posle jednog koncerta REM u Berlinu (Jula 2008) i posle nekoliko piva došli do zaključka da bi njihova saradnja bila značajna kako za jednog, tako i za drugog. Gary nije imao nijednu napisanu pesmu, ali je imao ideju i volju da napravi jednu dobru alt country pop ploču. Peteru Bucku kao cenjenoj personi od strane svakog ozbiljnijeg muzičara predloženo je da na albumu učestvuje samo kao muzičar i inspiracija celog projekta, dok će pisanje pesama i produkcija biti rezervisane za Gurya i producenta Garreta "Jacknife" Leea. Peter Buck je inače poznat kao čovek koji je pomogao mnogim (mladim i starim) bendovima, tako da učestvovanje u ovom projektu nije bilo iznenađujuće. Projektu su se pridružili Richard Colburn (bubnjar grupe Belle&Sebastian), Iain Denis Archer (Snow Patrol) kao i Scott McCaughey (The Young Fresh Fellows, The Minus 5).



Album je snimljen u Portlandu (Oregon) za 8 dana i sve pesme su napisane ad hoc. Gary je za vreme snimanja dobijao napade panike, jer nije verovao da će uspeti ceo projekat da izgura do kraja. Pomislio je da je to preveliki zalogaj, ali anđeli kreativne energije su ipak bili na njihovoj strani. Peter Buck je po završetku albuma rekao da nije godinama osetio takvu slobodu i takvu spontanost. Taj vid slobode je opisao kao njegovo ranije iskustvo vezano za jednu pauzu REM-a, kada je pio po barovima i družio se sa lutalicama. "The Place We Ran From" je zaista ploča koja odiše autentičnom americana atmosferom  (iako je većina učesnika iz UK) zabojena keltskim soulom i britanskim folkom i koja sigurno ulazi na moju listu najboljih albuma u ovoj godini.



петак, 12. новембар 2010.

Naš čovek Bobi


Priča o Bobiju Mičamu bi mogla biti propraćena stihom iz pesme grupe DLM koji glasi “moja je sudbina da budem ljudina“. To bi ujedno bila i priča o dvadesetom veku. Starije generacije pamte vremena u kojima su se cenile hrabrost, odgovornost, čast i poštenje. Na takvom kodeksu se posebno insistiralo po završetku drugog svetskog rata, jer se svet posle hektolitara prolivene krvi konačno oslobodio pošasti Hitlerovog nacizma. Šta se dešavalo posle toga pisali su mnogi istoričari, sociolozi i terotičari drugih društvenih nauka. U tom pionirskom i plemenitom zanosu uspostavljanja novih vrednosti, Holivud je odigrao značajnu ulogu, jer je ponudio običnom smrtniku nekoliko harizmatičnih individua sa kojima je mogao, donekle da se identifikuje. Prvi se zvao Džon Vejn, drugi Hemfri Bogart, treći Robert Mičam. Vejn i Bogart su igrali i pre rata, kao i za vreme rata, ali su ipak u potpunosti zablistali kao legende u vremenima kada se stvarao novi svet. Ovo nije priča ni o prvom, ni o drugom, ovo je priča o trećem.

Robert Mičam je rođen u Bridžportu (6.08.1917.godine). Bio je klinac sa rupicom na bradi, koji nije mogao da podnese lažni autoritet svog očuha (koji ga je usput lemao) tako da je rano otišao od kuće i bavio se svim i svačim kako bi sebi obezbedio elementarna sredstva za egzistenciju. Bio je rudar, šljaker, bokser. Bio je sin ulice, ostavljen na milost i nemilost suburbanih marginalaca i svega što su nosila ta vremena. 1943 godine započinje glumačku karijeru, a prvu ozbiljniju ulogu je ostvario u Velmanovom klasiku „Priča o redovu Džou“. Brzo se nametnuo svojom osobenošću i odigrao gomilu karakterističnih uloga po kojima će se dugo pamtiti. Bilo da je kauboj, bilo da je vojnik, bilo da je Filip Marlou, bilo da je autoritativni mudri otac, Mičam je svojom harizmatičnošću uvek ostavljao jak pečat u svakom filmu u kojem se pojavio. Imao je u sebi nešto što bi moglo da ga odredi kao dobrog i lošeg momka. Spuštene veđe i podočnjaci, zagonetnost i distanciranost, flegmatične reakcije, živopisnost usamljenog heroja koji je u stanju da se potuče sa životom hrabro i isto tako da ode u smrt, najčešće zbog greške iz prošlosti ili zbog neke žene.

Lično bih izdvojio pet meni najdražih uloga Roberta Mičama.


Skoro sam sa jednim prijateljem komentarisao kako danas ljudi ne izgledaju kao ljudi (više liče na ulickane kreature). Možda su zaista Zigelovi/Kaufmanovi kradljivci tela odradili svoj posao. Više nema takvih ljudina kakav je bio Robert Mičam. Nije njega džaba onaj estradni pandur iz „LA Confidential“ kojeg igra Kevin Spejsi, 1949.godine uhapsio zbog posedovanja i konzumiranja marihuane. Želeo je da se ogrebe o tuđu slavu i nije mu padalo na pamet da će od Mičama napraviti ikonu modernog buntovništva. Hvala mu na tome. Bobi je posle toga napravio još osamdesetak uloga i postao legenda. Umro je 1.jula 1997.godine u Santa Barabari.

Za odjavu slušamo jednu pesmu sa mog omiljenog CD-a „Calypso is like so“.








понедељак, 1. новембар 2010.

The Road - John Hillcoat (2009)


Film “The Road” Johna Hillcoata snimljen je prema istoimenom romanu Cormaca McCarthya (All the Pretty Horses, No Country for Old Men) koji je prema svedočenju brojnih ljubitelja amerikane i američke hard proze, jedan od najznačajnijih prekookeanskih pisaca. Nisam još uvek proverio navedene tvrdnje kroz literarni oblik, ali ako je verovati pričama koje su pre Hillcoata, putem filma ispričali Billy Bob Thornton i Brothers Coen, zaista se radi o postmodernom Fokneru.

John Hillcoat je čovek koji je samo nekoliko godina ranije snimio neprocenjivo remek delo (lični favorit) “The Proposition” poetični bodlerovski vestern za koji je scenario napisao Nick Cave. Pretpostavljam da je ozbiljnom autoru, posle jednog remek dela, veoma teško da se uhvati u koštac sa novim delom, jer je uvek prisutan duh prethodnika kao dodatno opterećenje. Neki se reditelji u takvim situacijama često okliznu na koru pretencioznosti i usliljenog umetničarenja, tako da od drugog filma obično ispadne nešto što se ne može upoređivati sa ranijim delima. U ovom slučaju nije došlo do takvog obrta. John Hillcoat je snimio jedan dobar i pošten film koji će živeti svoj život mimo prethodnika. Kao prvo, pažljivo je izabrao literarni predložak, što govori da je Hillcoat čovek od ukusa, zatim je pažljivo podelio uloge i ponovo angažovao provereni tandem za pisanje muzike (Nick Cave and Warren Ellis). Treće, usudio se da se lati poetike distopijskog apokaliptičnog filma koji nema nezanemarljivu tradiciju kroz istoriju filma a čije domete nije tako lako prevazići ili im se makar približiti (Mad Max). 



"The Road" je gorka, apokaliptična priča o mračnoj budućnosti, očito nastaloj kao posledica tehnološkog razvoja i nebrige čovečanstva za svetom u kojem živi. Sivilo i tamne boje su dominantne tokom celog puta kojim se kreću bezimeni otac (Viggo Mortensen) i bezimeni sin (Kodi Smith McPhee) po sprženim prostranstvima Amerike u nadi da na moru vlada toplija klima i da tamo negde još uvek ima života. Međutim, na putu se susreću sa brojnim šljamom preživelog ljudskog roda koji su u apokaliptičnim vremenima svedeni na postmoderno parafraziranje Manove sentence: Čovek je čoveku vuk (kanibal). Otac kojem se bliži kraj prinuđen je da odbaci sva prethodna uverenja i da kroz obuku za dalji put dehumanizuje sina kako bi što duže poživeo. Da li će se na kraju filma videti neka svetlost i da li će vam ovaj film probuditi nadu, ostavljam vam da sami proverite kroz bioskopsko ili DvdRip iskustvo. Kako vam drago. “The Road” to sigurno zaslužuje, jer je jedan od boljih filmova koje sam gledao u poslednje vreme.