Kad god se približi Sajam knjiga, prijatelji, drugari
i poznanici me pitaju jesam li pročitao nešto vredno pažnje. Kako bi ih
preduhitrio, rešio sam da na blogu podelim ovih nekoliko naslova koje sam uspeo
da pročitam u poslednjih nekoliko meseci, a koji možda mogu zainteresovati
nekoga ko bude svratio na Jorgoslovlje. S obzirom da nisam ni kritičar, niti
neko ko se stručno bavi literaturom, ove preporuke postavljam isključivo kao
običan čitalac koji preferira neobaveznu literaturu. Kada mi je knjiga dosadna,
ja je ostavljam. Sloboda izbora uvek mora postojati. Ova dela, kao što rekoh,
uspeo sam da pročitam do kraja. Neka od njih su me baš dobro pogodila, neka
malo manje, ali poenta je da među njima, po mom mišljenju, nema promašaja.
Pored sjajnog Džona Fantea o kojem sam nešto zapisao tu su i sledeći romani:
BETON – Tomas Bernhard
( Izdavač Alexandria Press)
„Beton“ je pored romana „Gubitnik“ i „Vitgenštajnov
sinovac“ još jedno Bernhardovo remek-delo koje brojim u svoja ozbiljnija
čitalačka iskustva. Iako Tomas Bernhard spada u sam vrh austrijske i uopšte germanske
proze dvadesetog veka, čini mi se da i dalje nije dobio mesto koje zaslužuje.
Za njega sam prvi put čuo devedesetih i to posle jednog pročitanog intervjua sa
Davidom Albaharijem koji je Bernharda naveo kao jednog od svojih omiljenih
pisaca. U ovom izdanju je odličan esejistički predgovor „Savršena podvojenost“
napisao pisac Igor Marojević, koji je poznat kao veliki fan Berhnarda. Zaista
savršen uvod u delo ovog genijalnog osobenjaka. Volim da čitam knjige pisaca
koje se ne mogu prepričati, a koje su u stanju da te opasno uzdrmaju u svakom
smislu. Berhardove knjige su takve.
UNIŽENJE – Filip Rot
(Izdavač Paidea)
„Uniženje“ je kratki roman autora „Portnojeve boljke“
i „Profesora žudnje“ (koje sam pročitao) kao i mnogih drugih koje nisam čitao.
Ovde nema humora kao u „Pornojevoj boljci“ ali ima seksa, ljubavi, intelektualnih
ospervacija na temu umetnika u krizi, odnosa starijeg muškarca i mlade žene,
straha od starosti, gubitka libida, usamljenosti. Ako vam se pre desetak godina
dopao film Roberta Bentona „The Human Stain“ sa Entoni Hopkinsom i Nikol Kidman,
koji je rađen po Rotovom romanu, onda je i ovaj roman za vas.
NA PADINI – Markus Verner ( Izdavač Fabrika knjiga)
Sasvim slučajno naleteh na ovaj roman dok sam tragao
za nekom drugom knjigom na policama gradske biblioteke. U pitanju je švajcarski
pisac, koji je studirao germanistiku, filozofiju i psihologiju u Cirihu, a
doktorirao na delu Maksa Friša. Meni je bio skroz nepoznat i nikada nisam čuo
za njega, ali kada sam na poleđini knjige pročitao njegovu biografiju, poželeo
sam da pročitam knjigu i vidim šta čovek ima da kaže. Priča jednostavne
strukture koja prati razgovor dvojice slučajnih poznanika u jednom restoranu sa
obrtom koji će se vrteti oko njihovog emotivnog života. Odličan roman sa
prefinjenim intelektualnim štimungom.
NIGDJE, NIOTKUDA- Bekim Sejranović (Izdavač
Booka)
Obožavam savremene bosanske pisce. Mnoge od njih još
nisam pročitao, ali kako vreme prolazi sve ih je više na mojim policama. Na ceo
taj trip navukao sam se preko Miljenka Jergovića. Bekim Sejranović je za mene
novo ime, ali ovim romanom me je kupio, tako da ću rado uzeti i njegovu novu
knjigu koja je ovih dana izašla kod nas. Bekim ume da pripoveda i to radi na
jedan lep i zanimljiv način. Čovek je u stanju da te nasmeje, pa da te
rasplače. To je ono što se mora ceniti kod jednog mladog pisca. Glavni lik ovog
romana detinjstvo provodi u Bosni u vreme SFRJ, potom odlazi u Rijeku gde
provodi srednjoškolske pankerske dane, a posle raspada zemlje odlazi u
Norvešku, gde ponovo kreće od nule. Nekoliko puta pokušava da se vrati kući,
ali nije baš siguran da li je ona locirana u Brčkom, Rijeci ili Oslu. U tom
smislu ga možemo doživeti kao modernog Odiseja koji i dalje traga za svojim
domom u svetu u kojem je sve više stranaca. Knjiga je nagrađena nagradom Meša
Selimović 2008.godine za najbolji roman. U pitanju je jedna lepo napisana i
jednostavnim jezikom ispričana priča koja je u isto vreme i moderna i klasična,
da ne kažem tradicionalna. Bekim je skroz OK.
SJETVA SOLI –Muharem Bazdulj (Izdavač Rende)
Muharem Bazdulj je poznat našim čitaocima jer često
piše za nedeljnik Vreme, pa se nekako i odomaćio među ovdašnjom publikom. Po mom
mišljenju njegova zbirka priča „Čarolija“ spada u sam vrh post-jugoslovenske
proze i to je bio razlog što sam rešio da pročitam i njegov roman „Sjetva
soli“. U pitanju je priča koja se bavi temom povratka rodnom kraju sa onim
sentimentom svojstvenim kantri baladama. U pesmama obično taj dasa, koji
podseća na mladog Krisa Kristofersona ili Džefa Bridžisa, dolazi u mesto u
kojem je odrastao, ali tamo ne nalazi ništa od onoga što je očekivao da će
naći. Sve se promenilo, samo je pustinja ostala večna, kako bi rekao šerif u
velikom Fordovom vesternu. Janko Aleksić, junak ovog romana, za razliku od
likova iz kantri balada, nije ništa ni očekivao, jer je znao da njegove
uspomene na Sarajevo žive u nekom drugom vremenu, vremenu osamdesetih godina, i
da taj grad postoji samo u njegovom sećanju. Janko dolazi na sahranu prijatelju
Mladenu, koji je bio jedan od učesnika čuvenog naci žura iz osamdesetih, za
koji se ispostavilo da je bio samo jedna obična zajebancija sa kukastim
krstovima od majoneza na krekerima, ali je mnogima ta zajebancija promenila
živote. Zanimljiva knjiga kroz koju se prvovlače i brojne reference vezane za
umetnost, pop kulturu i opšta mesta ex yu mitologije osamdesetih.
APRIL NA VLAŠIĆU – Muharem Bazdulj (Izdavač Geopoetika)
Još jedan dobar roman Muharema Bazdulja, za koji bih
mogao reći da skroz pripada mojoj generaciji. Drugari ispisnici, što bi rekli
stari, apelujem da se slobodno upustite u ovo pisanije talentovanog Bazdulja,
jer ćete naći deo vaših/naših života iz bliske nam prošlosti i ovih naših
srednjih godina kojih mnogi od nas nisu svesni. „April na Vlašiću“ je istorija
jedne mladalačke ljubavi i propuštene šanse, kritika pomodarskih književnih
simpozijuma i fejk intelektualaca koji se kriju iza sumnjivih fondova, kao i
sudar sa realnim svetom kada čovek shvati da je premlad da podvuče crtu, a
prestar da povlači poteze nezrelog čoveka.
39 PESAMA – Nebojša Krivokuća (Izdavač Booka)
Ova knjiga je, pre nego što je postala knjiga, bila
zapravo deo intimnog sanjalačkog sveta Nebojše Krivokuće, smeštenog na komadu
sajber prostora po imenu Prešlicavanje. U pitanju je blog jednog pristojnog
gradskog mladića, dramaturga, putnika, ljubitelja filmova i pop muzike, koji se
profesionalno bavi marketingom, kao kreativni direktor jedne poznate agencije,
a u slobodno vreme napiše ponešto za nas koje zanimaju plodovi njegove
blogerske radosti. I kad je Nebojša sve te priče o pesmama sakupio i složio u
knjigu, pojavio sam se na promociji među fanovima Prešlicavanja. Prvo što sam
primetio tom prilikom je da među fanovima Nebojšinog bloga ima dosta žena, i to
lepih žena. Ima tu nekakave lirike koja izgleda pali, nisam još provalio, ali
čini mi se da sam na tragu. Među svim tim pesmama, žanrovski različitim, koje
će vas sentimentalno sprovesti kroz intimne doživljaje autora, prvenstveno ćete
upoznati unutrašnji svet čoveka koji o njima piše, a značaj samih pesama cenićete
u tom kontekstu. Možda ćete se naći u svemu tome, možda nećete? Ako ste voleli
Hornbija i njegova pisanija o sličnim temama, prijaće vam ova knjiga. To su
priče za generacije koje su odrastale na pločama, kasetama i diskovima i kojima
je muzika krojila pogled na svet i životnu filozofiju. Šarmantno,
nepretenciozno, i u svakom slučaju pozitivno.
OMILJENA IGRA – Lenard Koen (Izdavač Geopetika)
Jedan od mojih omiljenih kantautora, veliki gospodin i
veliki pesnik, tačno pre pedeset godina je napisao ovaj lirski bildungsroman koji
je obradovao sve fanove Koenovog lika i dela. Potvrđen i ostvaren kao singer-songwriter,
Koen je svoje prozno mladalačko delo pisao srcem pesnika, što se u samom stilu
i te kako oseća. Priča o odrastanju i potrazi za večnom lepotom, portretu
umetnika u mladosti, montrealskim ulicama, buntu, erosu, odlasku u Njujork i
ponovnom povratku. Koen je svoje delo pisao u Grčkoj zahvaljujući stipendiji koju
je dobio od Umetničkog saveta Kanade. Siguran sam da će biti onih koji će zakerati
pričom kako se vidi da Koen ipak nije pravi pisac. Međutim, kada budete još
jednom sagledali celu priču sa kompletnim opusom autora, i uzmete u obzir činjenicu da je napisana pre pedeset godina, shvatićete da takve
odrednice u ovakvim slučajevima ne važe. U pitanju je Leonard Koen i to je
dovoljno.