Danas, kada evropski film u pravom smislu te reči više ne postoji, stiče se
utisak da su klasici poput Felinijevog „Osam i po“ još više dobili na vrednosti.
Ovakve i slične hipoteze, mogle bi u budućnosti inicirati pripremu terena za
jedan kvalitetan dijalog u kojem bi se od strane stručne i nekorumpirane
umetničke elite došlo do odgovora na pitanje dokle je stigao i kuda ide
savremeni evropski film, a samim tim i srpski film. Imajući u vidu lokalno prepucavanje dvojice politički korektnih filmskih reditelja koji su uvek bili daleko od
ozbiljnog autorstva, sa žaljenjem konstatujem da stečajni postupak nad kulturom
u Srbiji još uvek nije okončan i još uvek se nalazimo u blatu primitivizma i
bunila krize identiteta. No to je neka druga priča kojom će se možda baviti pozvaniji
ljudi. Mi ćemo se danas prisetiti najcenjenijeg filma Federika Felinija koji je
ostavio veliki trag u kinematografiji i uticao na brojne filmske autore. Kako
na Skorsezea, Alena i Altmana, tako na Tornatorea i Sokurova, pa i Kusturicu. Sam
početak filma ukazuje da je u pitanju klasik koji je svoj uticaj proširio i na pop
kulturu. Džejk Skot je inspiraciju za čuveni spot Everybody Hurts grupe R.E.M. našao
u uvodnoj sceni ovog filma.
“Osam i po” je priča o reditelju
Gvidu (Marčelo Mastrojani) koji treba da otpočne snimanje filma, ali ima
kreativnu blokadu i počinje da preispituje sebe, svoj život i žene koje voli. Mnogi se slažu da je u pitanju autobiografska
priča jer je Felini bio poznat kao čovek sklon depresiji i čestim stvaralačkim
krizama. Film obrađuje portret čoveka koji očajnički pokušava da spoji telesnu i
duhovnu stranu svoje prirode, ljubavnicu i suprugu, komercijalno i umetničko. S
vremena na vreme u toku dnevnih snoviđenja pohodi ga žena-san koja je ujedno autorova
muza, zavodljiva i nasmejana Klaudija (Klaudija Kardinale). Njena neuhvatljivost
kod Gvida rađa još veće očajanje.
Što se tiče same dramaturgije, tema
je obrađena bez posebnog zapleta i raspleta, bez linearne dramaturške strukture
što je mnoge ljubitelje jasno definisanih dramaturških pravila odbilo od ovog
dela. Radnja ne napreduje akcijom glavnog junaka, već je sve podređeno kontemplaciji.
Kriza i ličnost glavnog junaka opisuju se asocijativnim putem, snovima, željama.
Snoliki povratak u detinjstvo, frustracije iz katoličke škole, emotivne ucene
roditelja, miris žena, čine ovo delo metafilmom kojim su se ozbiljno bavili i intelektualci
iz oblasti psihologije.
Svaki kadar u filmu je pažljivo
osmišljen i doveden do samog savršenstva. Ceo vizuelni ugođaj upotpunjuje
muzika koju je komponovao Nino Rota uz dodatak Rosinija, Čajkovskog i Vagnera. Fenomenalni Marčelo Mastrojani, Felinijev
alter-ego, kao i prelepa Anuk Eme, svojim stajlingom razotkrivaju eklektičnost,
odnosno neoriginalnost današnje hipsterske mode koja je svoju
inspiraciju jednim delom ponašla u izgledu velikih filmskih zvezda iz
Felinijevih i Antonionijevih klasika iz šezdesetih.
Ovakvi filmovi me s vremena na vreme podsete kako izgleda
pravo umetničko delo. Iz perspektive današnje ponude lažnih evropskih šok
proizvoda koji se prave pod pokroviteljstvom raznoraznih fondova, “Osam i po”
izgleda kao spomenik i svedočanstvo o vremenu kada je umetnost još uvek bila živa
i slobodna.