недеља, 11. октобар 2020.

PREKRASNE RUŠEVINE – SAVO STIJEPOVIĆ ( DERETA)

 



Niko mi nije ulepšao ovu, iz više razloga lošu godinu, kao što je to uradio Savo Stijepović svojim novim romanom „Prekrasne ruševine“. Savo je napisao jedinstven roman, koji svojim sadržajem, duhom, idejom, značajem, bez sumnje prelazi granice ovoga što se u XXI veku zove savremena srpska književnost. Savo Stijepović je imao sreće da ovaj roman, kao i svoja prethodna dela (Sredozemlje, Mahagoni hol, Kameni brodovi), stvara sa određene geografske distance, malo dalje od prestoničke književne kaljuge, odavno zaprljane ideološkom modom, pritiscima i mediokritetskom samodovoljnošću.  Stijepović živi u Čačku i radi u jednoj autentičnoj gradskoj knjižari. On je zapravo onaj “dobar lik iz komšiluka“, sa kojim biste uvek rado popili rakiju, popušili cigaretu i popričali o nekom stripu, filmu, rokenrol bendu. Ali ne samo o tome, sa Savom možete prozboriti pametno i o egipatskim Koptima, vizijama budućnosti Pola Virilioa i radoznalosti genijalnog Ernsta Jingera. Takvih ljudi je danas malo. Stijepović je, rekao bih, kao pisac svestan da su sve velike priče ispričali ljudi od duha, i da književnost nije, i ne bi trebalo da bude, puritanska demokratija puna buržuja i pozera. Zato je iskoristio svoju pripovedačku slobodu, tu ogromnu patnagruelovsku utopiju, tako što je u maniru drevnih pripovedača, koji su svojim saplemenicima pripovedali kraj zapaljene vatre, pustio mašti na volju i kreirao jednu uzbudljivu priču, čija se radnja odvija sedamdesetih godina u Americi. Roman otvaraju citati Sv. Pavla iz poslanice Efescima 6:12 i stihovi Vana Morisona iz pesme  „Tupelo Honey“, kojim se nagoveštava smisao priče kroz koju ćemo proći. Prva rečenica glasi: „Ljudi, braćo...Zaista, zaista vam kažem, čudne su se stvari dogodile na drumu za Palm Springs.“ Dovoljno za početak.

Glavni lik i pripovedač je Dante Kovač, pripadnik prve generacije srpske emigracije, koja je stasala u Americi. Dante je zapravo zaposlen u izdavačkoj kući „Vejnrajt Pres“ u San Francisku i jednog dana dobija zadatak od glavnog urednika da pronađe izvesnog Martina Komana, nepoznatog pisca koji im je poslao vizionarski rukopis sa aurom potencijalnog remek-dela. Danteov zadatak je da pronađe Komana i ponudi mu ugovor za objavljivanje romana. S obzirom da je potraga zahtevala ozbiljniji i profesionalniji pristup, Kovač je kao partnera na tom putu dobio privatnog detektiva po imenu Virdžil Bak Maligen. Iako počinje kao krimi noar, sve polako prelazi u jednu „on the road“ odiseju, probijanjem kroz marginu američkih hipi komuna, dekadenciju i traganje za smislom kroz utopiju revolucionarne priče iz šezdesetih, koja je sedamdesetih već pokazala sav svoj besmisao. Pripovedač se na tom putu bavi svojom mračnom senkom, i potragom za smislom. Svestan je svog pada, prelesti, sagorevanja, potrebe za istinom i čistim srcem, ali na tom putu sa drugim tragačima i grešnicima, narkomanima, lažnim guruima i revolucionarima, prihvata svoju ulogu pripovedača koji za početak mora da preživi, kako bi na samom kraju sve ispričao. Kroz sve to vreme, sećanja ga povremeno vode i u naše krajeve, odakle mu je otac Stojan i gde je kao dete odlazio nekoliko puta. Kako sve ne bi skliznulo u nekakav nihilistični mrak, pustinja, hipici i sav taj rokenrol, samo su paravan iza kojeg se krije jedna čista hrišćanska priča. Pejzaži pustinje, šerifi, FBI agenti, indijanski rezervati, narkomani i bludnice, đavolji predstavnici kapitalističke moći, demoni nečastivog na zadatku, odbljesci helter-skelter ludila, priče u kojima se susreću duhovi Malkoma Iksa, Crnih i Belih pantera, sa pesmama Grema Parsonsa, Boba Dilana, Nila Janga, Džimija Hendriksa, grupa Grejtful Ded i Manfred Men, zapravo ukazuju da su Ruševine smeštene u jedan ambijent mitske amerikane, koja je više u nama samima, nego u samoj Americi. Zato je pisac celu tu priču o duhu jednog vremena možda i demistifikovao, na određeni način demitologizovao, diskretno nam, između redova nagovestivši, da stvari neće ići u dobrom smeru. Danas smo svedoci svega toga, zar ne? Sve ostalo je samo ono klovnovsko lice iz pesme benda Manfred Men koje nam se ceri i uživa.



 

 

 

понедељак, 28. септембар 2020.

The Devil All The Time – Antonio Campos (SAD) 2020


Još jedan film u produkciji Netflix-a, snimljen prema romanu Donalda Raya Pollocka, pisca koji još uvek nije preveden kod nas, a sudeći prema informacijama pokupljenim sa interneta, preveden je na dvadesetak jezika i prilično je uspešan. Film je režirao Antonio Kampos, koji je čuven po tome što još uvek nije postao čuven. Možda će se to desiti, a možda i neće. Videćemo u vremenima koja dolaze. Iza sebe ima nekoliko dela koja mi nisu poznata. Ovo je, rekao bih, prvi ambiciozniji projekat kojim je Kampos izašao na videlo.


U pitanju je hillbilly-gotik priča koja se dešava u vukojebinama američkog Biblijskog pojasa (Zapadna Virdžinija i deo Ohaja) i koja bi zbog obima mnogo bolje funkcionisala u formatu mini-serije od tri ili četiri epizode, nego u dvosatnom filmu. Naime, radnja se odvija u rasponu od kraja Drugog svetskog rata pa sve do šezdesetih, i tu pratimo likove iz dve generacije koji su povezani bizarnom igrom sudbine. Donald Ray Pollock je sveznajući narator priče, sve vreme čujemo njegov glas koji nam ukazuje, a ponekad i pokazuje, što ume da pokvari draž. Zatim imamo Vilarda (Bill Skarsgård), povratnika iz pakla Drugog svetskog rata sa traumom i poljuljanom verom u Boga. On je čovek od kojeg sve počinje. Vilard je breme preneo na sina Arvina, kojeg kao klinca igra perfektno Michael Banks Repeta, a kao mladića fenomenalni Tom Holland. Prokletsto prati i Arvinovu usvojenu sestru Lenoru (Eliza Scanlen). Imamo tu još jedan par serijskih ubica (Jason Clarke i Riley Keough), korumpiranog šerifa (Sebastian Stan), bludnog i pokvarenog sveštenika (Robert Pattinson), lažne proroke i druge religiozne fanatike. Ono što može biti zanimljivo ljubiteljima američkog zvuka je pojavljivanje muzičara Pokey LaFargea. Pokey igra dripca koji je ostao nepokretan pošto je ispijajući antifriz “kušao Gospoda svoga”. Scena u kojoj on u kolicima sa gitarom i njegov prijatelj Roj (Harry Melling) izvode bizarni obred prilikom "bogosluženja" zapravo ukazuje zašto se film zove, tako kako se zove.

Ima jedna scena u kojoj otac kaže sinu da na svetu ima mnogo loših ljudi. Polok se ovde indirektno pozvao na Fleneri O’Konor, kraljicu južnjačke gotike i njenu čuvenu priču i zbirku Teško je naći dobrog čoveka. Iako sve podseća na atmosferičnost proze pomenute Fleneri i ikonografiju Braće Koen ali ne dobacuje do njihovih visina, iako je sve trebalo biti razrađenije jer likovi to dopuštaju, iako se film od zgusnutosti sve vreme guši, iako je uznemirujuć i mračan, ipak je uspeo da ostavi pozitivan utisak.  Ima patinu bioskopskog filma, a ono što je najvažnije - Luger je opalio i meci su završili na pravom mestu.






среда, 16. септембар 2020.

SUTRA JE JOŠ UVEK JULI - Dejan Vlaisavljević Nikt (2020)

 


Meni je ovo bio najzanimljiviji film na ovogodisnjem FEST-u. Dejan Vlaisavljević Nikt je filmski desperados, autor urbane svesti, koji je sa skromnim sredstvima snimio još jedan meta-noir krimić, filmski esej, koji predstavlja nešto što je zaista posebno u savremenom srpskom filmu. Kroz njegovu prizmu prelamaju se refleksi čendlerovske poetike i cerebralnost stare holivudske estetike sa meta-filmskim idejama, ideološkim provokacijama, prefinjenim humorom i inteligentnim dijalozima. Za ljubitelje celuloidnog andergraunda.

MONOS - Alejandro Landes (2019)

 


Na ovogodišnjem FEST-u, tik pred koronu, pogledao sam kolumbijski film Alehandro Landesa & Alexisa Dos Santosa. Monos je divovski majmun, mitološko biće, a u konkretnom slučaju naziv za gerilsku jedinicu tinejdžera, koja je pod komandom nekakve pobunjeničke organizacije. Težak, šizoidan, neprijatan, bučan, brutalan, maestralno režiran sa impresivnom fotografijom. Kritičari ga upoređuju sa romanom „Gospodar muva“ Vilijema Goldinga ( koji meni nije bio preterano zanimljiv) i „Apokalipsom danas“ F.F. Kopole, film na koji su se mnogi autori kačili kroz raznorazne omaže. Ipak, pored navedenih uticaja, ovaj film ima neku svoju priču, estetiku i poruku. Nisam uspeo da prokljuvim da li je ekipa tinejdžera pohađala nekakve glumačke škole, ili su u pitanju naturščici, nisam se ni potrudio, ali svakako im treba odati priznanje za žrtvovanje u izuzetno opasnim scenama. Čini mi se da je sve rađeno bez kaskadera. Izgleda da su u zemljama trećeg sveta, koje su proračunato razjebali prijatelji iz Amerike, glumci naučili da igraju do poslednje kapi krvi, sa glavom u torbi. To nekada i nije loše za sam ishod filma i zaslužuje poštovanje. Od profesionalaca, tu je američka glumica Džulijen Nikolson, koju znamo iz filmova „Avgust u okrugu Osejdž“ i „Ja, Tonja“.


Monos se nedvosmisleno dešava u Latinskoj Americi, u zabačenim planinama i džungli, ali ne zna se ni koje je vreme, ni koji je rat u pitanju, niti zašto ta deca rade za nekakvu Organizaciju i zašto kao taoca drže američku doktorku. Oni su divlji i njihova imena su Rambo, Štrumf, Vulf, Veliko stopalo, Lejdi, Šveđanka i slično, čime se podvlači kolonijalistički kulturni uticaj. Družina skladno funkcioniše, pod supervizijom kurira (mali čovek, nabildovan) koji ih povremeno posećuje dok stvari ne krenu po zlu. Onda ljudska priroda i pravila rata počinju da vrte priču u svoju korist. Ovo jeste jedan zanimljiv i dobar festivalski film, ali ne delim oduševljenje nekih prijatelja i kritičara. Uvek mi je problem kada autori iz manjih kinematografija igraju na kartu egzotike. To su proračunato radili i mnogi naši autori. Hoću reći, ne volim više takve filmove.

петак, 11. септембар 2020.

Sumrak u bečkom haustoru – Mladen Đorđević (2020)



Mladen Đorđević je svojim trećim filmom još jednom dokazao da je jedan od najozbiljnijih srpskih filmskih autora novog milenijuma. Nije tajna da sam fan i njegovih prethodnih filmova, Made in Srbija (2005) i Život i smrt porno bande (2009). Đorđević je u ovom bezličnom vremenu, u kome vlada određena filmska moda, kako estetska tako i politička, jedan od usamljenijih autora koji imaju hrabrosti da naprave film koji ne želi da se dodvorava publici, političko-fondaškim finansijerima i koji ne vređa inteligenciju gledalaca. To bi svakako trebalo ceniti iznad svega.

Osim toga, Đorđević poput svojih učitelja i duhovnih preteča, Želimira Žilnika i Živojina Pavlovića, snima pametne filmove u kojima konsekventno traga za duhom margine i oniričkim delirijumima njenih protagonista.

U ovom filmu Đorđević sa bavi bečkim gastarbajterima iz Srbije, koji u tom gradu, „iza čijih zidina počinje Balkan”, rade kao taksisti. Darko, Milenko i Goran imaju svoje probleme, svoje dileme, strahove, želje i određena očekivanja. Posećuju vračaru Vladicu, tuguju za zavičajem od kog su se odrodili, a na bečku kaldrmu se nikad nisu navikli. Darko entuzijastično pokušava da se kreativno izrazi putem pisanja za amatersko pozorište. Milenko, mačvanski Rom, razmišlja o povratku u rodno selo i bavljenju stočarstvom i poljoprivredom. Goran, gastos iz negotinskog kraja, sveže oženjen Ruskinjom, pokušava uz pomoć vračare da reši sve svoje probleme i poput junaka iz rumunskog filma Comoara (2015) da pronađe zlato u dvorištu svoje seoske kuće u Srbiji.

Sve vreme na umu su mi bili oni Štulićevi stihovi: „Austrija zemlja teška, za hodače sivih cesta, klasni mir i takve trice, ustajala žabokrečina.”

Muziku je komponovala Janja Lončar, film montirali Milan Jakonić i Basquiera Perrin.

Ovaj film, između ostalog, pamtiću i po tome što je prvi koji sam pogledao u bioskopu posle korona-pauze. Bio sam jedini gledalac u sali. Tako se namestilo. Inače, sve pohvale za ovo malo ali vredno ostvarenje.

Unorthodox, TV mini-serija (Ana Vinger / Marija Šreder)

 


Netfilxova mini-serija Unorthodox (2020), koju je osmislila Ana Vinger, a režiju potpisala Marija Šreder, predstavljena nam je kao jedan od vrednijih ovogodišnjih televizijskih projekata. Snimljena je prema autobiografskoj knjizi Debore Feldman Unorthodox: The Scandalous Rejection of My Hasidic Roots. U pitanju je priča o mladoj Jevrejki Esti Šapiro, iz hasidske zajednice bruklinskog Vilijamsburga, koja usled nesnalaženja u braku i neprilagođenosti u datim okolnostima rešava da napusti muža i pobegne iz zatvorenog hasidskog sveta. Esti Šapiro novi život započinje u „otvorenom” Berlinu.

 Ne znam kako da izbegnem otkrivanje nekih delova sadržaja, ali minimalno spojlovanje neće smanjiti užitak za gledaoce. Mislim na one koji ovde možda i pronađu užitak. Sudeći prema ocenama kritike i publike, ima puno takvih. Ja ga nisam našao. Naime, kreatori serije nisu se u potpunosti držali biografije Debore Feldman, već su sa ciljem jačeg dramskog naboja izmenili deo koji se dešava u Berlinu, tako da sve što se dešavalo junaknji Esti u tom delu priče deluje pomalo nerealno, čime je narušena ozbiljnost drame.

 Priča prati život junakinje Esti, njenu udaju za lokalnog mlađanog hasida po imenu Janki, kao i sve što je tome prethodilo. Čin provodadžisanja, venčanja, religiozno-običajnih rituala, mučnih pokušaja koitusa i sve ostalo vešto je prikazano kroz flešbekove iz kojih se kroz sve četiri epizode upoznajemo s onim što je uticalo na junakinju da pobegne u Berlin. Što se tiče samih hasida, stiče se utisak da se radi o jednoj tvrdoj, zatucanoj i zatvorenoj zajednici, što verovatno i nije daleko od istine, ali nije i jedina istina. Svaka zajednica ima svoju destruktivnu-mračnu i konstruktivnu-svetlu stranu. Ovde je prikazana isključivo ta loša strana, koja je po mišljenju nekih Njujorčana preuveličana, zlonamerna i karikaturalna. Opet, činjenica je da su zatvorene zajednice ljudima od duha preteške i nemam ništa protiv da budu meta kritike. Važno je samo pogoditi metu bez improvizacije i učitavanja. Između ostalog, možda je ta druga, svetlija strana ove zajednice realnije prikazana u seriji Shitsel (2013), što bi svakako trebalo proveriti.

 Estinim bekstvom u Berlin priča prerasta u najbanalniji prikaz free your mind ideologije i donekle #MeToo mode. To je ta šifra kroz koju medijska stvarnost pravi crno-bele slike sveta. Insistiranje na dualističkoj podeli, koju s jedne strane predstavlja zatvoreni i zatucani svet određene nacionalno-verske zajednice, a s druge strane berlinska liberalna utopija multikulturalizma i slobode. Estin izgled i stil napadno asociraju na Jevrejku izašlu iz koncentracionog logora, možda čak i osobu koja je prošla kroz tretman hemioterapija, što je verovatno trebalo da predstavlja simboliku njene patnje. U Berlinu olako upoznaje novo društvo koje čine studenti muzičkog konzervatorijuma. Među njima ima belih i tamnoputih, gejeva i strejtera, bukvalno svi do jednog izgledaju kao družina preslikana s reklame za Beneton. U isto vreme, svi su „shiny happy” i pomalo komični kao Bobino i Marijino društvo iz Ludih godina. Dok je muž Janki i bludni hasidski sin Mojše ganjaju po Berlinu, Esti na jednom elektrorejv koncertu otkriva čari slobodnog izbora partnera, izglađuje odnose s davno odbeglom majkom koja živi sa svojom ljubavnicom, i uz podršku profesora arapskog porekla priprema se za audiciju koja se održava na muzičkom konzervatorijumu. Imajući u vidu da iza celog projekta stoje autori i glumci koji su pripadnici jevrejskog naroda, nema govora o nekakvom antisemitizmu, tako da bi bilo kakva učitavanja tog tipa bila besmislena. Glumci su zaista odlično uradili svoj posao, pogotovo Šira Has (Esti), Amit Rahav (Janki) i Džef Vilbuš (Mojše).

Nažalost, imajući u vidu zlokobnost ere političke korektnosti, sve je na kraju ispalo patetično i površno, mediokritetsko i proračunato. Imam utisak da autorke nisu dovoljno čitale ni Mojsija, ali ni Karla Popera. A što se tiče mračne strane njujorških hasida, sve je mnogo jasnije i komičnije prikazano u jednoj epizodi Sopranosa s pričom o „Jevrejima i starim Rimljanima”. Ko se seća, zna o čemu pričam.


недеља, 17. новембар 2019.

NA RUČKU SA ORSONOM-razgovori Henrija Džeglama i Orsona Velsa, priredio Piter Biskind (LOM/NKC)




Na nedavno održanom Sajmu knjiga, i to na štandu mog omiljenog izdavača, ugledao sam knjigu koju sam priželjkivao, ali sam bio ubeđen da je nikada niko neće prevesti i objaviti. Na sreću, u ovoj kulturi i pored odsustva smislene kulturne politike, postoje pojedinci koji ličnim entuzijazmom uspevaju da nas obogate nekim bitnim knjigama. Flavio Rigonat je jedan od tih ljudi. Kao urednik i prevodilac, zajedno sa Niškim kulturnim centrom, uspeo je da objavi još jednu važnu knjigu za svakog čitaoca koji se, na ovaj ili onaj način, interesuje za filmsku kulturu.
Knjiga je zapravo skup razgovora koje je Henri Džeglam, glumac i režiser, vodio sa Orsonom Velsom tokom prijateljskih ručkova, u čuvenom holivudskom restoranu Ma Maison, u periodu od 1983. do 1985.godine. Razgovori su bili snimljeni na trakama, o kojima se dugo pričalo u Holivudu. Prošlo je dosta vremena od Velsove smrti, a Džeglam je rešio da se sve to objavi i onda je logičan izbor za priređivanje knjige pao na Pitera Biskinda, autora čuvenog dela o američkom filmu sedamdesetih i generaciji Novog Holivuda „Easy Riders, Raging Bulls: How the Sex-Drugs-and-Rock 'N Roll Generation Saved Hollywood“.

Niko ne može sporiti činjenicu da je Orson Vels jedan od najbitnijih umetnika XX veka. Čovek koji je maštovito, kreativno i suvereno vladao svojom stvaralačkom snagom, bilo da stoji ispred kamere ili iza, bilo da sedi za pisaćom mašinom, da igra na „daskama koje život znače“ ili postavlja radio- dramu po prozi H.Dž.Velsa, kada su Amerikanci panično prohisterisali zbog invazije vanzemaljaca. Od vremena kada je umetnost započela svoj hod u pećini Altamira, zatim se zavila u ćutanje piramida i zagonetne sfinge, pa preko Leonardove „Mona Lize“ i „Tajne večere“, Rembrantovog „Časa anatomije doktora Nikolasa Tulpa“, preko operskih i pozorišnih dvorana, doživela je brojne transformacije, a zatim je nekako stigla i do Liona, do braće Limijer. Nastala je onda ta najmlađa umetnost u kojoj ima dosta prostora za neznalice i diletante, ali genije se uvek prepozna na terenu. U gradskoj četvrti Los Anđelesa, u Holivudu, posle pozorišno glumačkog kaljenja u Irskoj, u Dablinu, i nekoliko uspešnih godina provedenih na CBS radiju, Vels je 1941. godine snimio „Građanina Kejna“. Posle toga je sve, manje-više poznato u vezi sa Velsovim životom, a ova knjiga nam potvrđuje tu specifičnu slojevitost njegove ličnosti.


Vels je svakako bio svestran, ali duboko opsesivan, meditativan i buntovan. Elokventni erudita, kozerskog dara, umeo je svoje umetničke i filozofske ideje lepo da uobliči i izloži, ali ga mnogi nisu razumeli, a često su bili i zavidni. Nije ni njima Vels ostajao dužan. U ovim razgovorima ima dosta opaski koje je izrekao na račun mnogih prijatelja i neprijatelja, tako da se ta ozbiljnost na momente preliva u štivo tabloidno-tračerskog tipa, ali ipak prevazilazi obično tračarenje. Ona je svedočanstvo o senzibilitetu i kapricima jednog velikog umetnika, kao i svedočanstvo o licu i naličju Holivuda. Saznaćete zašto ga nervira Vudi Alen, zašto ne voli terapeutske filmove, zašto misli da je Lorens Olivije glup i da je inteligencija često hendikep za glumca, zašto on kao levičar voli Džona Forda i Džona Vejna koji su desničari i zašto smatra da su neki desničari bolji ljudi od levičara, zašto ga je Vladimir Dedijer u Dubrovniku sklanjao od Sartra i još mnogo toga što je zabavno za čitaoca. S druge strane podsetio me je na zločin Elije Kazana, koji je bio taster u doba makartizma, kada je cinkario kolege levičare u Holivudu. Ja sam za tu priču prvi put čuo 1999.godine, kada su Kazanu dali Oskara za životno delo. Sećam se da Ed Haris i Nik Nolti nisu ustali da aplaudiraju. Moralni zločini ne zastarevaju, kako reče Tirke. To je znao i Vels i nikada mu nije oprostio.

Knjigom „Na ručku sa Orsonom“ demistifikuju se neki holivudski mitovi, ali se mnoge mistifikacije nastavljaju. Čitao sam je sa velikim uživanjem, jer se bavi temom koja me zanima u svakom pogledu. Briljantna zapažanja o filmskoj umetnosti, pozorištu, knjigama, politici, i sve to začinjeno zakulisnim holivudskim anegdotama i Velsovim opaskama. Iz današnje perspektive, kada se sve meri aršinima preterane političke korektnosti, kada vas raznorazni aktivisti mogu olako etiketirati i izbaciti iz igre zbog najmanje moguće provokacije, ovaj uvid u svet Orsonovih misli zapravo pokazuje koliko je umetniku potrebna sloboda i kako nema velike umetnosti bez apsolutne slobode. Vels je bio prepametan, bezobrazno duhovit, romantično ciničan, nepristojan, neprilagođen, težak samom sebi, težak drugima, usamljen. Umro je 10.oktobra 1985., pet dana nakon poslednjeg ručka sa Henrijem Džeglamom. Džeglam je na kraju citirao replike koje je Vels izgovorio u njegovom filmu „Someone to Love“ i kojom bi se mogla opisati njegova umetnička i životna odiseja: „Rađaš se, živiš i umireš sam.“.....“Samo kroz ljubav i prijateljstvo možeš da stvoriš iluziju kako nisi potpuno sam.“