ŽIVETI – režija: Oliver Hermanus (UK) 2022

Odakle da krenemo? 

Od Lava Nikolajeviča Tolstoja, jer nema drugog početka. Njegovu pripovetku „Smrt Ivana Iljiča“ pročitao je veliki Akira Kurosava. Inspirisan i ganut tom pričom, 1952. godine snima film „Ikiru“. To je danas filmski klasik. Posle sedamdeset godina, nobelovac Kazuo Išiguro je rešio da oda počast ovim velikim umetnicima, i napisao je scenario inspirisan Kurosavinim filmom, a radnju filma je smestio u posleratni London. Dakle, Išiguro je Japanac koji je rođen u Nagasakiju, kao dete se preselio u Englesku, a posle školovanja i umetničkog etabliranja, u kulturološkom smislu, postao je autentični Englez. Ko god je čitao ili gledao film „Ostaci dana“ Dzejmsa Ajvorija, teško može da poveruje da je to napisao Japanac. Ipak, od korena se ne može pobeći, pa je verovatno ovde kao pisac posegao za korenom velike ruske književnosti, kao filmski scenarista za sopstvenim poreklom i divljenjem delu velikog filmskog genija, i na kraju sve to uobličio u delo britanske kulture koja ga je asimilovala i kojoj po svemu suštinski pripada. Ipak da ne dajemo preveliki značaj filmskom scenariju, koji može da bude i genijalan ali da ostane samo mrtvo slovo na papiru, ako ga ne izvede dobra rediteljska ruka, u simbiozi sa svim drugim učesnicima u stvaranju jednog filmskog dela.

Početak filma otvara efektna retro špica koja dočarava epohu ranih pedesetih sa svim tim londonskim ulicama prepunim ljudi sa dobro poznatim „bowler“ šeširima, lepo obučenim damama i ostalim svetom. Autentični crveni autobusi, taksi vozila, Big Ben, Pikadili, sve je tu. Upoznajemo se sa glavnim likom mister Vilijamsom kojeg igra sjajni Bil Naj. Ukratko, on je čovek koji je čitav život živeo sa „motkom u dupetu“ kao i mnogi Englezi tog vremena, koji su pripadali srednjoj klasi. Vilijams je šef nekog odeljenja u gradskoj upravi, koji ima svoj tim od petoro zaposlenih. Komunkacija između njih je izuzetno hladna i distancirana, jer tako se mora prema pravilima društvenog statusa, ali tu uštogljenost narušavaju novajlija Vejkeling (Aleks Šarp) i vesela Margaret ( Ejmi Lu Vud). Kada Vilijams otkrije da je teško bolestan, shvata da je čitav život protraćio življenjem po pravilima i podizanjem ručne kad god bi emocije krenule da se kotrljaju niz dušu. Tada je rešio da okrene drugi list, pa makar i za preostalih šest meseci života.

Snimanje rimejka nekog dobrog klasika može se posmatrati ili kao hrabar čin ili kao svetogrđe. Listajući filmografiju Olivera Hermanusa, shvatio sam da ništa njegovo nisam gledao ranije i za mene je bio potpuni anonimus do ovog filma. Rediteljski je korektno izveden, jer kao što rekoh na početku, imao je dobar scenario, pa bi bila velika šteta da se sve to upropastilo. Film nije bez mana, ima određenu tromost u prvom delu, emocije su malo suzdržane, kao i sami likovi, ali se tokom drugog dela razigrava i popravlja stvar. Vilijamsov susret u Brajtonu sa piscem bonvivanom kojeg igra Tom Burk mi je najklimaviji deo filma. Rekao bih nedovoljno ubedljiv. Moglo je to mnogo bolje. I Tom Burk je pogrešan izbor, nedovoljno harizmatičan. S druge strane, vizuelno je raskošan, epoha je verno prikazana, muzika je predivna, a glumci su sjajni jer su gotovo svi do jednog izašli iz britanske pozorišne škole, što je poželjno kada su ovakvi filmovi u pitanju. Bil Naj je još jednom pokazao da je izvanredan glumac, njegov lik je lepo izvajan i savršeno je izneo ulogu do kraja, tako da nije čudno to što je dobio velike pohvale od kritike i publike. Što se tiče samog filma kao celine, on ostavlja dobar utisak kao jedan lep i kvalitetan glavnotokovski (britansko-evropski) film, koji će svojim starinskim šmekom ulepšati bioskopski repertoar, ali daleko je od onoga što je mogao/želeo da bude. Moja sugestija je da ga pogledate u bioskopu. Ono što je meni nedostajalo u ovom filmu je možda baš ta magija velike melodrame koja bi čoveka naterala da posegne za papirnom maramicom na kraju filma. Jedna suza nije dovoljna. Kao da su se autori plašili da ne pređu granicu i ne skliznu u patetiku i kič, ali su na nekim mestima zaista bili patetični na onaj loš način. Granica uvek postoji, veliki filmski majstori melodrame poput Dejvida Lina ili Daglasa Sirka umeli su da pronađu tu crtu, ali Išiguro i Hermanus ipak nisu imali hrabrosti da joj se približe još malo, a bilo je prostora.

Beskrajni bazen – Brendon Kronenberg (Can/Fra/Cro) 2022

Da kažem odmah na početku, ovo je dobar film. Brendon Kronenberg je dostojan sin.

Iako se na ovom Festu može pogledati i film njegovog oca Dejvida, ipak sam rešio da ga ostavim za neku kasniju bioskopsku projekciju, kada bude bio na redovnom repertoaru. Ako ne tako, naći će se već neki alternativni način. Brendonove ranije radove (Antiviral, Possessor) nisam gledao, tako da nisam znao šta mogu da očekujem, ali znajući, kako se često govorilo kod nas, da iver ne pada daleko od klade, mogao sam da se nadam da je dečko, pored genetike koju je nasledio, zanat izučio gledajući u svog oca. Nepravedno je kad takva deca ostanu u senci svojih velikih očeva ili majki, ali ako se izbore sa tim teretom, i nametnu se sopstvenim talentom, obično im se otvori jedan poseban autorski put na kojem mogu da voze sami, pod punim gasom. Ovaj dečko je već na tom putu.

„Beskrajni bazen“ je antropološki horor sa oštrom kritičkom notom usmerenom prema konzumerizmu, turizmu i uopšteno bahatosti čoveka savremene civilizacije. Taman kad mi se učinilo da je to jedna od čestih filmskih tema (rekao bih i književnih) koju su mnogi umetnici, a i oni ostali, počeli da rabe poslednjih godina, i da nema smisla više to raditi tako neinventivno, pojavilo se ovo delo koje je pružilo jedan autentičan pogled na tu problematiku. Snimljen je iste godine kada i njegov „brat blizanac“, film „Trougao tuge“ Rubena Ostlunda, kojem su takođe meta bogataši koji su izgubili kompas i vezu sa realnim svetom. Razlika je u tome što je Ostlund sve to prikazao kroz satiru, sa komičnim elementima i izraženijom klasnom svešću, dok je kod mladog Kronenberga sve prikazano iz ugla za koji bi Koja iz Discipline rekao: „Sviđa mi se da ti ne bude prijatno.“ Dakle, kroz distopijsku hororičnu triler dramu, koja kod gledaoca izaziva nepetost i mučninu, i koja je u samoj biti obojena antropološkim pesimizom. Rekcija gledaoca je kako misaona, tako i fizička, uostalom vrlo kronenbergovski.

Izmišljena zemlja trećeg sveta, all inclusive rizort ograđen bodljikavom žicom, netalentovani pisac jednog jedinog romana sa problemom spisateljske blokade i njegova supruga, upadaju u košmar po upoznavanju još jednog bračnog para koji im predlaže avanturu izlaska iz rizorta i zezanje na nekim divljim plažama i drugim prirodnim blagodetima ostrva. Tom prilikom dešava se nešto što nije trebalo da se desi i kreće ludilo. Ubrzo se ispostavlja da su „civilizovani“ zapravo veći varvari od „necivilizovanih“, a da je sklonost ka čoporu, svojstvena kako čoveku iz amorfnih civilizacija, tako i čoveku iz kristalnih civilizacija. Biće tu krvi i sperme, kloniranja, smrti i njenih repriza, desadovskog seksa, satanskog galopa i jeze koja nikoga neće ostaviti ravnodušnim.

Voleti Patrišu Hajsmit – režija: Eva Vitija (Švajcarska/Nemačka) 2022

Postoji određeni broj (dokumentarnih) filmova koji su savršeni i koji imaju smisla. Veći je broj onih koji nemaju smisla. To vam je kao sa ljudima. Malo je onih koji su pametni, još je manje onih koji su dobri. Većina je osuđena na mediokritetske egzistencije, glupost i zlobu koja održava ovaj umorni svet. Film Eve Vitije spada u ovu drugu grupu. Još jedan besmisleni film na koji je uzalud potrošena filmska traka. Okej, nije ni prvi ni poslednji. Biće ih i na nekim narednim FEST projekcijama.

Šta je ovde problem?

Da bi jedan dokumentarni film, kojim se prezentuje određena ličnost, zaista bio smisleno delo, potrebno je da bude celovit. Celovitost podrazumeva suštinsku sveobuhvatnost života i senzibilnosti određenog čoveka, njegovu slojevitost, bilo da je to umetnik, sportista, političar i slično. Dakle, potrebno je prikazati ga iz različitih uglova, s tim što glavni reflektor mora biti uperen na ono zbog čega ga smatramo velikim, a prilikom interpretiranja obavezno izbeći štetne mistifikacije. Patriša Hajsmit je velika spisateljica koja je za sobom ostavila autentično delo u književnosti XX veka. 

Film Eve Vitije bavi se samo jednim segmentom njenog identiteta, seksualnog, koji nije bio zanemarljiv u izgradnji njenog autorskog sveta, ali koji predstavlja samo jedan deo njene ličnosti. Dakle, nije sporno baviti se seksualnošću određenog umetnika i njegovom manjinskom pozicijom u tom smislu, to se razmatra usput, fokus bi trebalo da bude na delu i stvaralaštvu. Ovde se odmah na samom početku podvlači da je Patriša bila gej i to bi trebalo da nam ukaže da je to suština, a sve ostalo je jako površno obrađeno, pogotovo njen porodični bekgraund, frustracije života sa majkom i očuhom, kao i ono što kod portreta umetnika u mladosti nagoveštava u šta će se sve pretvoriti. Nismo saznali zašto je mrzela očuha, zašto je prema majci imala ambivalentan odnos između ljubavi i prezira. Nigde nam nije prikazana priča o njenom školovanju na Bernard koledžu na kojem je završila englesku, latinsku i grčku književnost. Ono što bi trebalo da bude najvažnije, ovde je izostalo. Toliko arhivskog materijala, razgovora, a da se nijednog trenutka nisu dotakli toga šta Patriša Hajsmit voli da čita, gleda, sluša. Kakve je filozofske poglede imala na život, s obzirom da je volela Foknera, Kamija, Sartra? Ko su joj bili uzori u krimi žanru? Hičkok je spomenut uzgred zbog filma „Stranci u vozu“, dotakli su se jedino Riplija i to bez pomena prve filmske verzije. Na prvom romanu, po kojem je Hič snimio film, pomogao joj je Truman Kapoti. To nigde nije spomenuto. Sve se svodi na jalove razgovore sa njenim devojkama i arhivske intervjue iz kojih je odstranjeno meso, a ostavljene same kosti. Razgovori sa njenim rođakama iz Teksasa su tek besmisleni. Dve beslovesne malograđanke koje ne znaju ni zašto se nalaze ispred kamere, a još manje znaju šta, o kome ili čemu pričaju. A ne pričaju ništa smisleno, baš kao što ni rediteljka ovog slabašnog ostvarenja nije rekla ništa. Zamislite film o Nikoli Tesli koji bi se bavio samo njegovim nacionalnim i religijskim identitetom, a sve ono što ga čini Nikolom Teslom, bude pomenuto u par rečenica. Ili najgora opcija, film o Fasbinderu ili Almodovaru, koji bi govorio samo o njihovoj seksualnosti, a ne o njihovom umetničkom delu. To bi odmah zasmrdelo na još jedan prilog agendi koja više ima veze sa propagandom nego sa umetnošću. Iznad svega, to bi bilo dosadno, užasno dosadno i prazno. Takav je i ovaj film. Iako traje nekih osamdeset tri minuta, imao sam utisak da sam u bioskopskoj sali sedeo duže od dva sata. Patriša Hajsmit zaslužuje mnogo bolji film.  Ovo ne vredi ni pet para.

Psi i ostali - Biljana Jovanović (LOM)

Pisanje je najčešće obelodanjivanje intime. Može biti posredno i neposredno, a ukoliko je beskompromisno, bolno je i teško, kao i sam život. Roman Biljane Jovanović „Psi i ostali“ je pošten roman, opor i beskompromisan, posredno autobiografski, što mi je postalo jasno tek kada sam se po završenom čitanju upoznao sa biografijom prerano preminule spisateljice. Objavljen prvi put 1980. godine, dve godine posle njenog prvog romana „Pada Avala“ kojim je ušla u jugoslovensku književnost kao buntovnica i feministkinja koja se nije libila da stvari naziva pravim imenom. 

Glavni lik romana je Lida, rekao bih Biljanin alter-ego, koja se svakog jutra budi u krevetu svog stana u Svetosavskoj ulici, u jednoj disfunkcionalnoj porodici dinarskog porekla, sa babom Jaglikom, Crnogorkom poganog jezika, bratom Danilom koji pati od psihičkih poremećaja, svi pod teretom oca samoubice i odsutne majke koja sa svojim novim tipom živi u Italiji.  Lida je buntovnica, i sama prilično neurotična, koja se usput upušta u istraživanje sopstvene seksualnosti, lezbijsku ljubav sa Milenom, kakva do tada nije viđena u našoj književnosti. Mogu da zamislim koliko je u ono vreme, ovako nešto iritiralo književni establišment, koji je već počeo da pravi platformu tvrdog nacionalizma i tradicionalizma u kulturi, posle kojeg je u sudaru sa kultur-nacionalizmima Hrvatske , Bosne i Slovenije, došlo do čišćenja terena od ideje bilo kakvog zajedništva, spremnog za raspad države, krvavi rat i prava etnička čišćenja. 

Atmosfera romana mi je bila veoma mučna, ta porodična disfunkcionalnost udara pravo u stomak. Imao sam utisak kao da i sam preživljavam svu tu muku, iako sam odrastao u jednoj (relativno) normalnoj porodici. Šta znam? Možda mi je baš zato teško palo. Biljanin stil pripovedanja je autentičan, jak, ona ima svoju rečenicu. Struktura je na momente fragmentarna ali ima kostur romana. Hoću reći, priča ima glavu, telo i rep. Ispričana je iz prvog lica, veoma moderno i pismeno, i ono što mi je glavni utisak nema anahronosti u odnosu na današnju prozu. Čak se primećuje i uticaj koji je možda izvršila na neke savremene srpske spisateljice, koje su je u književno smislu čak i prevazišle. Osim toga o njenom značaju, na neki način, svedoči i nagrada koju su dobili mnogi naši pisci poput Srđana Valjarevića, Milene Marković, Uglješe Šajtinca, Jelene Lengold, Zvonka Karanovića, Slobodana Tišme, Svetislava Basare, Vladislave Vojnović, Ivančice Đerić...

DORSI: Pet opakih godina muzike za ceo život - Grejl Markus (CLIO)

Grejl Markus je čovek koji bi mogao da napiše i telefonski imenik, a da isti bude zabavan za čitanje. Rok kritičar i pop esejista koji je napisao neke od najlepših stranica posvećenih rokenrolu i pop kulturi uopšte. Svojim knjigama “Misteriozni voz” i “Tragovi karmina” ostavio je svedočanstva sa dubokim promišljanjima supkulture jednog vremena (danas ozvaničene i unovčene kulture), koja je imala svoje duboke korene u nekom drugom vremenu i pokretima koji su dosegli svoj vrhunac mnogo pre Markusovog rođenja. Osim toga, Grejl Markus piše ležerno i pametno, bez akademske suvoparnosti i usiljenog intelektualizma. Čak i kada pominje Tomasa Pinčona u kontekstu priče o Dorsima, odnosno njegov roman “Skrivena mana” (Inherent Vice), to ne radi pretenciozno, već sa određenim ciljem koji ima smisla i koji produbljuje celu priču, dajući joj poseban značaj. Ipak ni Markus nije odoleo pravilima koja je nametnula muzička industrija, pa je u samoj knjizi, dok je govorio o učestalosti puštanja Dorsa na radio talasima, pomenuo i pesmu “Bad romance” Ledi Gage i “Hey, Soul Sister” grupe Train. Tu se vidi neka njegova čudna potreba za literarnim solažama koje govore i o banalnostima. U produžetku je napisao za te dve pesme: “bili su to veliki hitove te sezone, I divne pesme-bile su duboke svaka na svoj način.” Aman, Markuse, trepni ako su te oteli! “Hey Soul Sister” sam odmah našao na jutubu i shvatio da bih mogao da je stavim na listu najglupljih pesama ikada napravljenih, ali o tome nekom drugom prilikom. Tema su ovde ipak Dorsi.

Moj odnos sa Dorsima je tokom odrastanja imao nekoliko faza. Prvo sam prošao kroz pubertetsku fazu obožavanja, zatim kasniju fazu odbacivanja svega što ima veze sa njima, i konačno treću fazu ponovnog povratka i realnijeg sagledavanja, tačnije preslušavanja tog fenomena u rok muzici, koji mi prija samo kao muzika i nikako drugačije. To jeste muzika koja je preživela, koja i dalje moćno zvuči.  S druge strane, sva mitologija koja je kreirana oko Morisona mi je izuzetno odbojna. Sećate se one scene iz filma “Korak do slave” Kameruna Kroua u kojoj čuveni Lester Bengs ( Filip Sejmur Hofman), govori o lepoti muzike, ne samo rokenrola, već muzke koja sama bira tebe kao slušaoca, pa se u jednom momentu lati ploče Dorsa i bacivši je na pod izgovara nešto tipa: “Zajebi ovog lažnog pijanog šamana i pesnika”, a potom je izvukao ploču Igija Popa I uskliknuo s ljubavlju: “Igi Pop…Amin!”.  To su te faze kroz koje se i moja malenkost provlačila i zato je pitanje da li bih se uopšte latio ove knjige da je nije napisao Grejl Markus. Siguran sam da ne bih, jer šta bih mogao novo da saznam o Dorsima što već nisam znao. Mada, sada kada biste me pitali nešto, verovatno bi u mojim odgovorima sve bilo svedeno na neka opšta mesta, Morisonove ispade, par albuma, nekoliko kultnih pesama i slično, jer zaborav briše, kako potrebne, tako i nepotrebne informacije. Ovako, u to ime, morao sam častiti sebe novogodišnjom kupovinom ove knjige.

Da ne bude zabune, ovo jeste dobra knjiga. Nije napisana idolopoklonički, što je jako važno, a još važnije je da nije napisana kao knjiga koja je želela da omalovaži i sroza bend. Iako je opšte poznato da su Dorsi 'the band you love to hate' i na neki način su laka meta alternativcima kojima su se bumeri popeli na onu stvar, ali isto tako su zicer za pravljenje kulta, a samim tim i pravljenje para od strane trgovaca nostalgijom I “starim dobrim vremenima”. Dopalo mi se što u knjizi ima puno referenci koje su me odvodile na različite strane, kako muzičke, tako i filmske, književne. Nisam na kraju siguran da li se Markusu dopao Stounov film. Meni nije, smatram ga lošim. Ni on nije oduševljen, ali mu se nešto tu ipak dopalo. Preneo je svedočenja nekih starih hipija koji su opleli Stouna smatrajući da je njegov doživljaj Dorsa pokupljen sa razglasa u Vijetnamu, a ne sa Sanset stripa. “Stoun je bio sirov I glup čim se prijavio za odlazak u Vijetnam”, konstatovala je jedna od tih osoba. 

Grejl Markus je svako poglavlje krstio po jednoj od pesama koje je komentarisao. Analizirao ih je zanimljivo i maštovito, dok je nastupe benda poredio sa antičkim dramama. Kada je pisao o pesmi The End, toj moćnoj apokaliptičnoj pesmetini, pitao sam se koliko je ta stvar ostavila na mene dodatni utisak zbog Kopolinog filma “Apokalipsa danas”. Odmah sam je pustio i shvatio da kad god čujem zvuk gitare na početku te pesme I one udaraljke, odmah vidim helikoptere, znojavo lice Martina Šina, Roberta Duvala sa crnim Stetsonom, bačeni napalm, ćelavog Branda, unezverenog Hopera, bika kojem odsecaju glavu. Koliko je rok muzika uticala na film i koliko je taj spoj bojio našu svest, pisaće se i o tome jednog dana. Možda to bude Grejl Markus, možda neko drugi. Knjigu je preveo Zoran Paunović, moj omiljeni prevodilac sa engleskog, ali ne bih da budem zlonameran, možda je greška lektora, a ako nije, neporostivo je što je Kim Gordon iz Sonic Youth citirana kao muško. Možda je Paunović taj post-punk period proveo jureći akademsku karijeru, možda stvarno ne zna. I nije jedini, na istu sam grešku naleteo u jednom tekstu u časopisu Pop Cult. I tu je Kim Gordon bila On. Jugo bumeri su imali ignorantskiji odnos prema novitetima, jer čim je prva mladost iščezla, rešili su da se drže proverenih vrednosti. I eto, osim toga, sve ostalo je na svom mestu. Džim Morison je umro mlad, nije umeo da se nosi ni sa sobom, ni sa svojim talentom. Imao je svega dvadeset sedam godina. Bio je pesnik, ponekad pompezan, ali ipak pesnik. I ono što se ne može poreći, živeo je rokenrolerski do kraja.

Tvrđava samoće – Džonatan Letem (Booka)

Počinjao sam nekoliko puta da čitam ovaj roman. Sve vreme mi je delovao privlačno, i instikt mi je govorio: To je tvoja priča, to su tvoji ljudi, ali prvi deo romana mi je u tih nekoliko navrata bio teško prohodan, saplitao sam se o reči, i jednostavno nije išlo. Imao sam u to vreme i probleme s koncentracijom, usled opterećenosti svakodnevnim obavezama, realnim životom i olako sam odustajao. Međutim, instikt je veoma dobra stvar, jer svaki put kad bih u prolazu ugledao knjigu na polici, znao sam da ću joj se vratiti i da nema odustajanja, kao što sam odustajao od mnogih većih knjiga. Ovog leta mi je Tvrđava samoće u prigodnom trenutku ponovo pala u šake i došlo je do konekcije. Iako me Džonatan Letem nije oduševio svojim prethodnim romanom Sva siročad Bruklina, koji je nesrećno preneo i na filmsku traku Edvard Norton, ovaj mi je tematski bio mnogo bliži. 

Mesto radnje jeste Bruklin sedamdesetih, mahom crnačka-latino četvrt, dok su glavni likovi dečaci, belac Dilan Ebdus (sin hipika umetnika koji je ime dobio po Bobu Dilanu) i crnac Mingus Rud (sin soul pevača koji je ime verovatno dobio po Čarlsu Mingusu). Taj crno-beli svet s bruklinskih ulica, koje su najautentičnije prikazane u filmovima sedamdesetih, mesto je na kome dolazi do prijateljstva između ova dva dečaka, koja odrastaju sa svojim očevima u bolnom odsustvu majki, jednako zaljubljenih u stripove o superherojima, i na putu postepenog navlačenja i na muziku tog vremena, tako da sam sve vreme u glavi pravio saundtrek s velikim soul, funk, R&B hitovima, koje i sam Letem apostrofira u priči. 

Ne znam koji je pisac rekao, da je čovek u detinjstvu imao sve ono za čime posle čitav život traga. Ima tu istine, ali ne može se prihvatiti kao aksiom. Nisu sva detinjstva protekla bezbrižno i u miru. Neki su još kao mali spoznali velike patnje. Međutim, jedna stvar je sigurna; mnoga ulična odrastanja su slična, bilo da su se odigravala po srpskim varošima i beogradskim četvrtima ili u Bruklinu sedamdesetih. Roman Tvrđava samoće je jedan od spomenika generacijama stasalim na popularnoj kulturi XX veka.

Nije teško shvatiti da je Dilan zapravo Letemov alter-ego, i cela priča je ispričana iz Dilanove perspektive. Naime, prvi deo romana je pisan iz trećeg lica i prati njegovo odrastanje od najranijeg detinjstva do odlaska na koledž. U priču ulazi i period koji se odnosi na rađanje njujorške pank-rok scene, a koja je više bila deo belačke supkulture. Autor podvlači i problematiku večitog i neuništivog rasizma, koja je sastavni deo američkog života, zatim puteve droge, kao i stereotipe u koje zacrtano upadaju pojedini pripadnici afroameričke zajednice. Momeni fantazije o superherojskim moćima su ubačeni u priču sa određenim smislom i kao takvu je boje na jedan osoben način. Drugi deo romana je zapravo pop kulturni esej, koji odrasli Dilan Ebdus piše kao rok kritičar o sastavu Mingusovog oca na poleđini reizdanja ploče/CDa. To je zapravo prelaz na treći deo, koji pripoveda odrasli Dilan iz prvog lica. Dilan, koji je jednim delom ostao isti onaj dečak iz bruklinske ulice, a drugim delom odrasli drkadžija koji traži alibi za svoje promene, nešto poput odraslog Dikensovog Pipa, koji živi pod teretom Velikih očekivanja.

Prevodilac Oto Oltvanji je ranije negde rekao ili napisao da su mu se prve sede vlasi na glavi pojavile kada je prevodio ovo delo. Zaista, iz samog prevoda, koji je sjajan u svakom smislu, vidi se da roman, zgusnut i pun slenga, nije bio nimalo lak za prevođenje. Srećom, Oto je zbog same tematike bio pravi čovek za ovu knjigu, kao što je odlično preveo i prethodni Letemov roman.

Kritika zbog same ambicioznosti dela, većim delom nije bila blagonaklona prema Letemu, dok je publika ostala podeljena. Ne znam kakav je prijem doživeo kod naše publike, ali ja se ovim prikazom očigledno upisujem među fanove.

Niotkuda s ljubavlju – Đorđe Matić (KOSMOS)

Đorđa Matića sam kao čitalac prvenstveno upoznao čitajući njegove vrsne eseje. Video sam učenika Montenja, Krleže, Igora Mandića. Potom sam ga upoznao kao pesnika, a nedavno kao i romanopisca. Znajući da je liričar, zanimalo me je koliko se u svom proznom prvencu realizovao kao pesnik, a koliko i kako kao romansijer. S obzirom na to da je sam naslov romana omaž Josifu Brodskom, moja pretpostavka je bila da Matić neće ugušiti pesnika u sebi. Otvorio sam knjigu i pročitao prvih nekoliko rečenica: „Krajnji peron na kojem iza razduženog zadnjeg tamonzelenog vagona raste trava iz tračnica, usred grada, to je prvo na što pomislim. Pogled mi bježi pored tih vagona i vidim panoramu: ispružio se grad nisko, raštrkano, nejednakim visinama zgrada i staklenim okruglim sjajnim tornjem usred svega, ponad svega. Lijevo i desno od staklene kule grad se razvija, polegao, prema jugu. Najljepši je kad ga gledam iz te točke.“

To je to, pomislio sam. Matić romansijer je sačuvao Matića pesnika, baš onako kako je jedan veliki srpski pesnik i pisac, rođen krajem XIX veka u Čongradu, takođe liričar, prelaskom u prozni žanr, tamo negde kada je XX vek bio mlad, ostao pesnik u prozi, podarivši srpskoj i južnoslovenskoj književnosti jedan veličanstveni opus, grandiozan po poetskoj dimenziji. Da, mislim na Crnjanskog i nisam prvi koji je Matića doveo u vezu s njim. Obojica su u jednom periodu života delili sudbinu stranca i putnika, emigranta i usamljenika, koja ih je duboko povezala u duhovnom smislu. Posle Crnjanskog nameće se i Kiš, jer oseća se ta nežnost u stilu i lepota rečenice. Osim toga, Matić je kao esejista i ovde solirao kao Majls Dejvis, lične i eurditske uvide, glede brojnih pojava i ličnosti iz sopstvene mitologije. Posebno me je dirnula tragična sudbina i priča o jednom sjajnom glumcu, koji je igrao u čuvenoj TV seriji koju smo kao deca, osamdesetih, redovno pratili. Bio je to takođe jedan Džo (Rapajić) koji je uz drugog Džoa (Štulića) važio za legendu zagrebačke štrafte. Onda dođe rat, dođe mržnja, prebrojavaju se nacionalna krvna zrnca i egzil je jedino rešenje. Unutrašnji ili spoljašnji, oba su teška i bolna i mogu biti spasonosna, ali ne uvek.

Niotkuda s ljubavlju je roman o egzilu, ni prvi ni poslednji u našoj literaturi, biće ih još jer sudbina nam je takva. Autofikcijska proza u kojoj je glavni junak, još jedan zagrebački Džo, koji je početkom raspada Jugoslavije i krvavog rata otišao. Prvo se obreo u Rimu, gde silom prilika upražnjava nonkonformističko preživljavanje, a potom u Amsterdamu. Sve vreme ga prate odrednice „jug-sever” i potraga za Mašom Koen, ženom divnog glasa koja peva neke tužne pesme. Maša je njegova neostvarena ljubav iz mladalačkih dana, večita čežnja, možda i uobrazilja pretvorena u stvarnost. U svojoj srži, ovo je zapravo ljubavni roman, arhitektonski izgrađen kao muzičko delo, kao simfonija, što je i sam autor potvrdio. Pokojni Igor Mandić je u jednoj od svojih poslednjih kritika primetio da su Matićeve asocijacije otmene i distingvirane, i to je ono što sam sve vreme i sam osećao dok sam čitao roman.

Bravo, imenjače, bravo!