Romerov film iz devedesetih, po predlošku Stivena Kinga, sigurno je jedan od filmova kojim je zaokružio prvu fazu svog opusa koji je započeo davnih šezdesetih. Posle ovog filma napravio je dužu pauzu i ušetao kao povratnik u XXI vek u kojem se nije baš najbolje snašao. The Dark Half je priča o piscu (Timoti Haton) koji zbog ucene obznanjuje svoj pseudonim pod kojim je stvorio bestseler serijal o nasilnom ubici Džonu Starku. Kako je rešio da sahrani tog lika i taj serijal, Džon Stark se pojavljuje u njegovom stvarnom životu kao mračni alter-ego sa kojim je primoran da uđe u obračun. Solidan horor, sa nekoliko rupa i čudnih rešenja, na momente rutinerski sa opštim žanrovskim mestima, ali ipak nadrasta običnost kada su horori tog vremena u pitanju. Ima liniju koja vodi i do intimističkog autorstva. One romerovske supstance i pogleda kojim je poimao žanr i svet.
Boxcar Bertha - Martin Skorseze (SAD) 1972
Rani Skorseze, Barbara Herši i Dejvid Karadin, novoholivudske sedamdesete. Priče koje su smeštene u doba Velike depresije pokazuju da Amerika nikad nije bila nevina.
Ko to kuca na moja vrata - Martin Skorseze (SAD) 1967
Pre neko veče sam prvi put pogledao prvi celovečernji film Martina Skorsezea u kojem je Marti bio pod uticajem Kasavetesa i francuskog Novog talasa. Naravno, bioskopski fetišizam prisutan u dijalozima i Kajtelovoj zaljubljenosti u vesterne Džona Forda. Skorzeze je ovde izveo jedan šut u jaja kvazi mačizmu Italo-katoličkih njujorških mladića koji žive u rascepu između krutog katoličko patrijarhalnog pogleda na svet, uličnog kodeksa sitnog kriminala i liberalnog talasa koji je tih godina menjao Ameriku. Sjajaj film!
Return of the King: The Fall and Rise of Elvis Presley - Jason Hehir (SAD) 2024
Nekada se čovek zapita čemu služe filmovi u kojima se iznova pričaju već ispričane priče. O Elvisu je još osamdesetih snimljen neprevaziđeni dokumentarac "This is Elvis", koji je na našoj televiziji prikazivan pod nazivom "To je Elvis Prisli". Kad sam ga prvi put pogledao, jednog letnjeg raspusta, možda sam bio peti razred osnovne škole, toliko sam se primio da sam te večeri pred izlazak u grad morao da napravim Elvis frizuru, ali nisam imao gela za kosu. Keva ga nije u to vreme koristila. Onda sam iz špajza uzeo onaj gel za kolače, koji je izgledao kao parče plastičnog celofana, rastvorio ga u šerpici tople vode, i potrudio da napravim nešto što bi ličilo na firzuru Elvisa Prislija. Uspeo sam u tome, jeste smešno, ali živa istina. Elem, ovaj Netflixov film i nije tako loš, iako je prepun opštih mesta. Fokusiran je na veliki Elvisov povratak, kada se iščupao iz kandži svog dugogodišnjeg menadžera Pukovnika Parkera, koji bi ga u potpunosti uništio, da se nije dogodio prosvetljujući trenutak kada se rokenrolerski duh ponovo probudio u Elvisovoj duši. Šoubiznis je ubio mnoge velike rokere, ubio je i Elvisa, ali tek u drugom činu. Priče o kralju nikada nisu dosadne, čak i kada su spakovane u osrednji TV film, jer on je toliko velik da se u svakom trenutku vide sjaj i beda tog kraljevstva i jedan veliki umetnik u izvođenju predstave koja je promenila svet u XX veku.
The Last Stop in Yuma County - Francis Gallupi (SAD) 2024
Francis Gallupi je mlađi američki režiser (1988.godište) koji je evidentno odrastao na filmovima Kventina Tarantina i braće Koen. Ovo mu je prvi film. O čemu se tu zapravo radi? Kad se u jednom Diner restoranu "on the road" motela, sa "suvom" benzinskom pumpom koja čeka cisternu, ukrste putevi svih ovih likova, onda mora da dođe do pičvajza koji je pravi užitak za ljubitelje bioskopskih noćnih projekcija. Jedan crnac pumpadžija, jedan Indijanac, konobarica, trgovački putnik koji prodaje kuhinjske noževe, penzionerski bračni par, mladi odmetniĉki par koji bi želeo da bude kao Martin Šin i Sisi Spejsik iz filma Badlands i dvojica odbeglih pljačkaša koji su tog jutra opljačkali banku u nekom od obližnjih gradića. Tu su i šerif i njegov blentavi zamenik, naravno i slučajni prolaznici. Sve sam vam rekao! Pravi bioskop!
Taj ogroman auto zaustavio se s druge strane mosta i istovario me. Zalupio sam vrata za sobom, mahnuo u znak rastanka, i zakoračio u tvrdi sneg. Oštar vetar ošinuo me je posred lica. Konačno sam bio na licu mesta, u Njujorku, gradu nalik mreži i suviše isprepletenoj da bi je čovek ukapirao, što nisam hteo ni da pokušavam. Došao sam ovamo da bih pronašao pevače, one koje sam čuo sa ploča – Dejva Van Ronka, Pegi Siger, Eda Makardija, Braunija Makgija i Sonija Terija, Džoša Vajta, The New Lost City Ramblers, velečanog Garija Dejvisa i gomilu drugih – pre svega da bih pronašao Vudija Gatrija. Njujork Siti, Grad koji će mi preokrenuti sudbinu. Moderna Gomora. Bio sam na početnoj tački pridošlice, ali ni u kom slučaju početnika.“ (Bob Dilan „Hronike“, Geopetika)
Ovako počinje i novi film Džejmsa Mangolda (samo nije bilo tvrdog snega), bajopik o Bobu Dilanu, koji sam sinoć pogledao sa velikim iščekivanjem. Odmah ću na početku reći da sam uživao u svakom kadru, svakom minutu i svakoj pesmi koja se mogla čuti. Džejms Mangold je inače odličan režiser, koji se već ranije uspešno oprobao u podžanru biografsko-igranog rokenrol filma, kada je režirao „Walk the Line“, priču o Džoniju Kešu. Osim toga, uspešan je kao scenarista i producent. U ovom slučaju se držao nešto drugačijeg koncepta, koji nije ni hagiografski, ni artistički, mada jeste mitomanski u određenom smislu, ali i sa kritičkom notom, u nekim delovima čak demistifikujući.
Scenario je baziran na knjizi Ilajdže Volda (Elijah Wald – Dylan Goes Electric!Newport, Seeger, Dylan, and the Night that Split the Sixties), a potpisuju ga Džejms Mangold i Džej Hoks. Više je koncentrisan na rađanje jedne od najbitnijih figura u istoriji rokenrola, što Dilan bez sumnje jeste, i važnu epizodu njegovog raskida sa folk puritancima koji su ga doživeli kao Judu. Vremenski dakle obuhvata uspon Dilana, koji sa namerom dolazi u veliki grad, a potom preko bolničke sobe u Nju Džersiju, u kojoj se lečio Vudi Gatri u poodmakloj fazi neurodegenerativne bolesti, kreće da se razvija portret umetnika u mladosti koji se prvo kalio u kafeima Grinič Vilidža kao singersongrajterska folk nada, a potom kao svaki odmetnik, priključivši električnu gitaru u pojačalo, kreće u nepoznatu avanturu u kojoj se rodio jedan veličanstveni opus koji služi na čast ovoj muzici.
S jedne strane, nisam siguran koliko će ovaj film da se dopadne publici kojoj je Dilan potpuna nepoznanica ili onima koji ne vole njegovu muziku. Verovatno neće. Opet, s druge strane sam siguran da će biti mnogo fanova, takozvanih dilanofila, koji će tražiti dlaku u jajetu. Svakako bi trebalo da budu svesni da je nemoguće u dva sata i dvadeset minuta sažeti sveobuhvatno i detaljno ceo život i sve likove koji su deo te velike epohe i priče o Bobu Dilanu. Prosto, igrani film ima svoja ograničenja.
Timoti Šalame je briljantno kreirao Dilanov lik. To je taj Robert Cimerman kojeg znamo iz priča, knjiga, tračeva, dokumentarnih fragmenata rasutih po polju pop kulture. Tajanstven, nadrkan, senzibilan, genijalan, misteriozan, sebičan, uzdržan, suveren, hipertrofirani individualac. Sve je to, čini mi se, uspeo da prenese talentovani Šalame. Velika je karijera pred ovim mladim glumcem. Nadam se da će je pametno izgraditi. Pita Sigera je sjajno odigrao Edvard Norton, čiji me je povratak na scenu veoma obradovao. Ela Fening je odigrala Dilanovu ljubav Silvi (u stvarnom životu Suzi Rotolo) dok je čuvenu Džoan Baez odglumila Monika Barbaro. Žao mi je što nije bilo prostora da Mangold dovede Haokina Finiksa da odigra Džonija Keša, jer mi je uloga Bojda Holbruka bleda i ceo taj deo koji govori o susretu dvojice velikana je malo karikaturalan i površan. To je možda jedina slaba tačka ovog filma. U svakom slučaju, vi ćete možda primetiti i veće rupe, ja ih nisam video, niti sam ih tražio, jer su me emocije radile od početka do samog kraja. To je valjda pravi smisao bioskopa?!
Konačno sam pogledao drugi Ferarin film, koji mi je godinama bio nedostupan, pa sam u jednom trenutku zaboravio da postoji. Ovaj niskobudžetni film osvete mu dođe kao neka feministička varijanta Posmrtne želje, samo što umesto Čarlsa Bronsona imamo prelepu Zoe Tamerlis Lund kao anđela osvete. Zoe igra mladu nemu devojku, dizajnerku iz modnog salona, koja kao žrtva silovanja uzima pravdu u svoje ruke.
Porotnik #2 - Klint Istvud (2024)
Kad sam pre par godina u bioskopu pogledao Cry Macho, mislio sam da je definitivno došao kraj Istvudovim filmskim avanturama. Bio je to jedan mali film, prilično traljav i nekoherentan, ali iz poštovanja prema legendi kakva je Klint Istvud, morao sam da odem do bioskopa. Inače, meni su se dopali njegovi prethodni filmovi iz "gerijatrijske faze", poput Mule i Ričarda Džuela. Od ovog poslednjeg, Porotnika #2, strepeo sam da ne bude kao Cry Macho, međutim Istvud je još uvek u stanju da te iznenadi i kao devedesetčetvorogodišnjak režira film koji na svim nivoima funkcioniše odlično. Sudska triler drama, sa starovremenskim šmekom i odličnim ulogama Nikolasa Holta, Toni Kolet, Džej Kej Simonsa, Krisa Mesine. Koliko sam čuo, pitanje je da li će doći do bioskopa, ali striming platforme ga već imaju, tako da možete sebi prirediti malu kućnu projekciju.
Susedna soba - Pedro Almodovar (2024)
Poslednji Almodovarov film, prvi na engleskom jeziku, dobio je dosta mlakih i nekoliko negativnih kritika, mada ima i pozitivnih. Nisam očekivao ono što sam dobio, dobio sam više. Ovo je i dalje Pedro Almodovar, prepoznatljiv po svom rukopisu, bojama i melodrami kojom suvereno vlada. Dve sjajne glumice u kadru, tema smrti sa kojom se svaki pravi umetnik jednom u životu susreo. Ima manjih problema sa ritmom i drvenim dijalozima na početku, ali ubrzo sve legne kako treba. Što reče neko, još nije vreme da visi Pedro.
Anora - Sean Baker (SAD) 2024
Nedavno sam se žalio u jednom filmskom postu, na zidu prijateljice, kako me ne rade filmovi Šona Bejkera. Nijedan mi nije ostavio bogzna kakav utisak. Onda je morao da me demantuje i snimio je Anoru. Ovo je prvi film Šona Bejkera koji mi se izuzetno svideo i koji bih mogao da pogledam ponovo, svi ostali su bili samo za jedno gledanje. Meni je to jedan od znakova. Zanimljiva priča, još zanimljiviji likovi, ima humora ali i gorčine. Miki Medison je pokidala, dok su i drugi neverovatno dobri u svojim ulogama. Mark Eidelstain i Jurij Borisov izvanredni, dok me je Karen Karagulian oduševio i svojom briljantnošću podsetio na Pitera Selersa u najboljem izdanju. Film je dobio Zlatnu palmu u Kanu, što meni ništa ne znači, ali primetio sam da je bolji od gomile prethodnih dobitnika. Ovo je najkomunikativniji Bejkerov film i uživao sam u bioskopskoj sali.
Jeretik- Skot Beks i Brajan Vuds (SAD) 2024
Neki filmovi ne žure da vam otkriju da su loši, saznate to na polovini ili samom kraju. Neki od samog početka imaju "lošu krvnu sliku". Za ovaj važi ova druga dijagnoza. Izdržao sam četrdesetak minuta i sve vreme se pitao zašto gubim vreme.
Smrtonosna družina - Sem Pekinpo (1961)
Prvi film Sema Pekinpoa samo najavljuje jednog od najvećih filmmejkera američkog filma. Niskobudžetni vestern sa Brajanom Kejtom, Morin O'Harom, Stivom Kokranom, pored nekih mana, ima i vidljive obrise poetike i stila koji su se kasnije kod Pekinpoa razvili u nešto veličanstveno, kada je napustio obrasce klasičnog vesterna. Ovde je još uvek bio direktni učenik Bada Betikera.
Pobuna u bloku 11 - Don Zigel (1954)
Jedan od onih filmskih dragulja koji su postavili temelj "zatvorskim filmovima". Zigel se ovim delom etablirao kao jedan od vodećih iz violentne struje B filma. Novogodišnji bioskop je pitanje mentalne higijene, ne prepuštajte ništa slučaju jer slobodnog vremena je malo.
Crvene sobe - Paskal Plante (Kanada) 2023
Jako dobar i zanimljiv film koji je počeo kao sudska drama, a potom se pretvorio u triler hororične atmosfere koji me je odveo u mračni svet internet podzemlja. Inteligentno, jezivo i do samog kraja nepredvidivo.
Plodovi gneva - Džon Ford (SAD) 1940
Džon Ford je voleo roman Džona Stajnbeka. Stajnbeku su zbog ovog romana pretili smrću. Džon Ford je tu video nepravdu, a osim toga sve ga je podsetilo na Irsku u kojoj su njegovi preci umirali od gladi, a u tom umiranju im svesrdno pomogla britanska kruna. To je bilo dovoljno da za studio Derila F. Zanuka snimi ovaj veliki film koji se i danas smatra jednim od najznačajnijih američkih filmova svih vremena.
Priča o porodici iz Oklahome, koja zbog peščane oluje poznate kao Dust Bowl, koja im je uništavala posede, a potom ih zbog dugova oduzimali bankari, kreće u Kaliforniju u potragu za novim životom i obećanjima koja im je nudio divljački neobuzdani kapitalizam iz vremena Velike depresije. Tom Džoad, fiktivni lik kojeg ovde igra Henri Fonda je postao simbol jednog vremena i borbe za socijalnu pravdu i ljudsko dostojanstvo. Vudi Gatri je napisao pesmu inspirisanu njegovim likom. Brus Springstin je snimio remek-delo od albuma „The Ghost of Tom Joad“. Pored sjajnog Henrija Fonde, mamu Džoad je odigrala Džejn Darvel, karakterna glumica koja je izgledala kao svaka druga majka-baka, koje smo nekada imali u komšiluku, u široj ili užoj porodici, a koje su svojom snagom i brižnošću ulivale sigurnost čak i kada su vremena bila teška. Fotografija Grega Tolanda je genijalna, tako da mnogi kadrovi ulaze u neke od najznačajnijih u istoriji kinematografije. Zbog ovakvih filmova, treba se češće vraćati u prošlost, da bi mogli jasnije da hodamo ka budućnosti.
Matinee – Džo Dante (SAD) 1993
Džo Dante je bio pravi rediteljski izbor za priču o Vilijemu Kaslu (u filmu preimenovanom u Lorens Vuzli) kojeg je odigrao fenomenalni Džon Gudmen. Ko nije polovinom osamdesetih išao u bioskop da gleda Danteove „Gremline“, i to dva puta u toku jednog dana i još jednom sutradan, taj nije mogao nikada da shvati lepotu bioskopskog filma. Zato je osuđen na večno bauljanje po blještavim festivalskim salama u kojima se prikazuju filmovi za intelektualni establišment i one koji se tako osećaju.
Matinee je jedna neodoljivo šarmantna komedija, začinjena melodramskom filmofilskom magijom, koja se odigrava u Ki Vestu početkom šezdesetih godina. Dok se u pozadini odvija drama sa Kubom i Invazijom u Zalivu svinja, glavni junaci, klinci iz grada, dočekuju Loresa Vuzlija, kralja treš horora, odnosno Vilijema Kasla, koji im u gradskom bioskopu premijerno pušta svoj novi film strave i užasa o „Čoveku mravu“.
HERE – Robert Zemeckis (2024)
Veliki majstor žanrovskog komercijalnog filma, snimio je ovog puta nešto za svoju dušu. S obzirom da je sada u godinama kada čovek ima višak mudrosti i životnog iskustva, bio je red je da prozbori nešto i o smislu života, i to iz ugla na koji njegovi fanovi nisu navikli. Ovo je film o prolaznosti, izneverenim snovima, zbirka malih trenutaka u životu četiri (malo)građanskih porodica koje su živele u različitim vremenskim periodima u jednoj kući u Pensilvaniji, u vremenskom periodu dužem od sto godina. Sve se mahom odigrava u jednoj sobi, ispred statične kamere, sa pogledom na kuću vanbračnog sina Bendžamena Frenklina, a centralna priča se odnosi na porodicu Ričarda (Tom Henks) i Margaret (Robin Rajt), kao i Ričardove roditelje (Pol Betani I Keli Rajli). Ne neki način me je podsetio na “Drvo života” Terensa Malika, ali je žanrovski melodrama i znatno je komunikativniji uprkos nekonvencionalnom narativnom modelu. Ono što je najvažnije, Bob Zemekis je igrao na emociju više nego na intelekt, što ne znači da film nije inteligentan, naprotiv. Scenarista Erik Rot je sa Zemekisom već radio na Forestu Gampu, tako da se i u ovaj projekat pored Rota uključio drugi deo ekipe sa filma Forest Gamp. Glumci su zaista fenomenalni. Tom Henks i Robin Rajt kao stari partneri briljantno nose film, ali Pol Betani odskače sa svojom ulogom ćaleta alkosa i depresivca, u kojoj je potpuno neverovatan. Ovo je dobar film koji vredi pogledati i uopšte mi nije jasno zašto su neki kritičari šiljili plajvaz na Zemekisu.
Nijedan biopik nije savršen jer nemoguće je obuhvatiti život neke poznate i značajne ličnosti u totalu. Obično mnogi znani delovi iz života te ličnosti budu izostavljeni zato što forma igranog filma ima svoja ograničenja. Zato su najbolji filmovi o poznatim ličnostima oni koji se bave samo delićem njegovog života ili nekog odnosa sa drugim ličnostima. Na pamet mi prvo padaju filmovi „Monparnas 19“ Žaka Bekera (1958) o Modiljaniju i njegovom ljubavnom životu ili „Amadeus“ Miloša Formana (1984) o odnosu Salijerija i Mocarta. Ima ih još, ali nećemo dalje nabrajati. Takođe, biografski filmovi koji se bave životima poznatih umetnika imaju običaj da zagaze u pretencioznost pa na kraju sve bude prenaglašeno ili u banalanost koja ga svede na mediokritetski proizvod filmske industrije. Film „Limonov: Balada o Ediju“ Kirila Serebrenikova (2024) nije loš film, zanimljiv je kao filmski uradak, drži pažnju sve vreme ali istovremeno boluje od nekih pobrojanih mana i to na nekoliko nivoa. Kao prvo, film je rađen po knjizi Emanuela Karera koju sam imao prilike da pročitam i koju smatram jednim od vrhunskih književnih dela iz žanra biografske proze. Emanuel Karer je ovde koscenarista (pored Pavela Pavlikovskog i Bena Hopkinsa), pojavljuje se čak i u filmu kao epizodista u jednoj sceni, u kratkom razgovoru sa Limonovim. Sama knjiga je izuzetna u svakom smislu i znatno uzbudljivija od filma. Naravno, nisam očekivao da može sve da bude preneto na film, ali očekivao sam neke druge stvari. Prvo što mi je zasmetalo na samom početku i što je narušavalo verizam je činjenica da je ceo film na engleskom jeziku. To mu je glavna i najveća mana. Mislio sam da će deo u Rusiji biti na ruskom jeziku, dok će samo deo u Americi biti na engleskom, a u Francuskoj na francuskom jeziku. Ovde imamo savršenu vizuelizaciju epohe SSSR-a, boemske sedeljke ruskih i ukrajinskih pesnika u ilegali, sve vreme sam gledao slike koje sam video u Edičkinoj prozi i Karerovoj knjizi, ali čim progovore ili zapevaju na engleskom nešto što bi trebalo da liči na Visockog, sve se u trenutku sruši. Zapravo i ne baš sve, ali sigurno ta autentičnost. Zato je njujorški deo, na Edičkinoj emigrantskoj Odiseji mnogo bolji. Prepoznaju se brojne epizode opisane u pričama i romanima Eduarda Limonova, sve te skitnice, emigranti i zemaljsko roblje. Njujork kao Vavilon, džungla izgubljenih duša. Megalopolis koji nije blagonaklon onako kako su sanjali na Istoku, već surov i mračan kada si stranac koji sanja o slobodi, u pravom smislu te reči. Sve je tu i sve je obojeno pesmama Lu Rida, Velveta, Toma Vejtsa. Dekadencija, seksualnost, siromaštvo, otkrivanje panka, ludačka ljubav i strast sa Elenom, nerazumevanje sa američkim izdavačima, ekscentrična homoseksualna scena sa crncem preslikana iz romana „Ja, Edička“, pad do samog dna, ponovno uzdizanje, odlazak u Francusku, slava i glas koji se čuje, povratak u Rusiju. Edička je pored svega bio revolucionar, delinkvent, batler, beskućnik, anarhista, politički agitator, ratnik, politički zatvorenik, dendi, ruski Mišima, Džoni Roten književnosti, ludak, kontradiktoran, kontraverzan i svakako dobar pisac zbog čega je zaslužio knjigu i film. Mnogi kod nas ne mogu da mu oproste neke nečasne poteze kojih je fakat bilo, ali možda mogu da probaju da ga shvate, kao što ga je na neki način shvatala Ana Politkovska, novinarka koju je ubio Putinov režim. Nažalost, nije pomenuta u filmu. Suditi Edički je teško jer je do kraja živeo onako kako je izabrao, a nikada kao konformista i uvek na ivici. Taj neki pritajeni samoubilački nagon, bez straha, u borbi za lična uverenja i snove, protiv glavne struje, tvrdoglavo s đavolom protiv đavola, nekad prljavo, nekad čisto, diviti mu se i mrzeti ga u isto vreme. Zajebano, u svakom slučaju.
Kiril Serebrenikov koji je prvenstveno pozorišni režiser, ali iza sebe ima nekoliko zapaženih filmova, izrazito je artificijelno i maštovito režirao ovaj film. Neke deonice su genijalne poput scena Edijevog trčanja kroz kulise lavirinta osamdesetih, od reganomike iz 1981. godine sve do pada Berlinskog zida 1989.godine i sve to potkrepljeno distorzijom Sex Pistolsa, dok su neke scene isprazne u bespotrebnoj art pretencioznosti ali ipak podnošljive, jer naracija je dobro konstruisana. Neke od bitnijih životnih epizoda ovog pisca poput pokretanja časopisa Limonka, osnivanja Nacbola, susreta i razilaženja sa Duginom, saradnje sa mladim Zaharom Prilepinom, u filmu ili nema ili su ih se samo dotakli tako da će taj deo verovatno ponukati mnoge da se bliže upoznaju sa Edijem preko njegovih romana i preko Karerove knjige. Glavni glumac Ben Višou je jako dobro odigrao Limonova, dok je Viktorija Mirošničenko u ulozi Elene briljirala „za sve novce“. Kako god, ako ubrzo ovaj film padne u zaborav, Limonov će i bez njega ostati jedan od najznačajnijih ruskih pisaca na prelazu iz XX u XXI vek.
Jedan od Flajšerovih filmova iz pedesetih, sa tada popularnom temom pljačkanja banke, koju je filmski u toj dekadi efikasno inicirao Džon Hjuston „Džunglom na asfaltu“ (1950), a potom su se upisivali na tu listu mnogi drugi režiseri. Ovde imamo trojicu gangstera-pljačkaša koje igraju Džej Kerol Nejš, Li Marvin i Stiven MekNeli, rešenih da opljačkaju banku u gradiću Bizbi u Arizoni. Njihova akcija će poremetiti svakodnevni život, lične drame i melodrame meštana, iz kojih će neki izaći kao heroji, neki će naći novi put, neki će biti izbrisani sa lica zemlje. Odlična glumačka ekipa na čijem čelu je kao pozitivac harizmatični Viktor Metjur, ali tu su i legendarni Ernest Borgnajn u epizodnoj ulozi Amiša, Ričard Igen kao direktor rudnika koji preživljava bračnu dramu sa suprugom Margaret Hejs, zatim naš Hercegovac Bred Dekster kao otimač tuđih žena i još nekoliko zanimljivih likova. Svi oni su živeli, preživeli ili umrli u sinemaskopu i tehnikoloru. To je ono što ih čini posebnim i večnim.
Dilindžer - Džon Milijus (1973)
Milijusov rediteljski prvenac je dobro ostario. Meni je zapravo uvek bio mnogo bolji od kanonizovanog Penovog "Boni i Klajd" koji je pokrenuo Novi Holivud. Za Vorena Outsa je pokojni Dinko Tucaković govorio da je najharizmatičniji glumac Novog Holivuda, a pored ove, imao je još nekoliko vrhunskih uloga u saradnji sa Pekinpoom i Helmanom. Ben Džonson u ulozi Melvina Purvisa, Huverovog policajca koji je ulovio neke od najvećih kriminalaca tog doba, ostavio je neizbrisivu glumačku kreaciju. Taj njihov odnos, Dilindžera i Purvisa, prepoznatljiv za Milijusa kao ljubitelja suprotstavljenih tvrdih likova koji tvrdoglavo teraju do kraja, a kojima se zapravo divi, ostaje kao glavna odlika ovog vremešnog klasika.
SOMEBODY UP THERE LIKES ME – režija: Robert Wise (1956)
Pol Njumen je na početku karijere bio u senci svojih uspešnijih metodskih kolega iz studija Lija Strasberga. Brando je već bio ostvareni mladi glumac, Džejms Din je brzinom komete dosegao slavu Branda i prilično mu se približio posle “Buntovnika bez razloga”, dok je Njumen igrao u nekim serijama i uspeo da uleti u par prosečnih filmova. U to vreme se više kalio na Brodveju, čekajući pravu priliku.
Robert Vajs je u to vreme pripremao biopik prema autobiografskom bestseleru o Rokiju Gracijanu (Rokiju Barbeli), bokserskom šampionu srednje kategorije u USA. Ulogu je trebalo da igra Džejms Din ali sudbina je htela da pre početka snimanja “umre mlad i bude lep leš”. Jedina adekvatna zamena koja se tada nametnula studiju, bio je Pol Njumen. “Somebody Up There Likes Me” je film koji je lansirao Njumena i omogućio mu da napravi jednu impresivnu glumačko filmsku biografiju, koja je trajala do početka 21.veka.
Ovo je biografska priča o mladom Rokiju, koji je potekao iz siromašne porodice italijanskog porekla, vaspitavan na ulicama njujorške četvrti Lower East Side. Roki je prolazio kroz fazu maloletničke delinkvencije i sitnog kriminala, neprilagođen ali srčan, dobar deo života hodao je divljom stranom, na ivici žileta, sve dok nije otkrio boks i pravu ženu. U fazi maloletničkih domova i zatvora upoznao je i Džejka La Motu, o kojem je Skorseze snimio svog Razjarenog bika. “Neko tamo gore me voli” je jedan lep starinski film, sa dobro poznatom bioskopskom magijom. Mogu da zamislim sve one naše mangupe koji su se pedesetih školovali u bioskopima i želeli da budu kao Roki. Moja generacija je, dvadesetak i kusur godina kasnije, takođe dobila na poklon jednog boksera, jednog Rokija Balbou, koji je bio fiktivni lik, ali nam je puno značio jer smo mi prestali da razlikujemo stvarnost i fikciju. Jenkiji su već tada korumpirali našu svest. Život je na velikom platnu, u mraku bioskopske sale.
Machine Gun Kelly - Roger Corman (1958)
Ove godine nas je napustio Rodžer Korman, patrijarh ekspolatacijskih B filmova. "Mašinku Kelija" je snimio za 10 dana sa budžetom od 60.000 $. Čarls Bronson na početku karijere, odnosno u prvoj dekadi probijanja, još uvek neartikulisan jer su mu davali više teksta nego što je bilo potrebno. Kasnije su Viner, Zigel i Leone našli pravu meru reči za ovog izuzetnog filmskog glumca koji je najmoćnije govorio očima i licem. Suzan Kebot kao partnerka u zločinima. Niski budžet, superioran stil, u pozadini džez koji boji atmosferu, palp u pravom smislu te reči.
Jedan od najčudnijih Altmanovih filmova. Altman kaže da ga je prvo odsanjao, zatim sve preneo na papir i snimio kad se ukazao trenutak. Šeli Duval briljantna kao i uvek, Sisi Spejsik još uvek devojče koje je pravo iz De Palminog "Keri" ušetala u film i Dženis Rul koja nažalost nije imala neku karijeru posle ovog filma. Kao da je zlokobnost lika čudne slikarke Vili uticala na njen dalji glumački put. Ovaj film je pola bergmanovski, pola altmanovski, obojen depresivnim i hororičnim notama koje su deo podsvesti samog autora, kao i vremena kada su mnogi američki umetnici shvatili da je "american dream" mrtva slika na bilbordu. Ovo možda nije ni Altmanov film, ovo je možda film koji bi Žika Pavlović snimio u Americi da mu se ukazala prilika. Samo kažem, ne uzimajte me ozbiljno za reč.
PAKLENI POSLOVI - Andrew Lau i Alan Mak (Hong Kong) 2002
Dvadesetak godina se mimoilazim sa filmom "Pakleni poslovi" (Infernal Affairs), nikako da se sretnemo. Odgledam The Departed kad se pojavio kao rimejk Martina Skrosezea i ostanem prilično ravnodušan. Nešto mi se tu nije dopalo. Sad mi je jasno zašto. Ovaj biser Hong Konga iz 2002. godine, u režiji Andrew Laua i Alana Maka je veličanstven u svakom pogledu, a rimejk je izneverio sve što su ova dvojica uradila. Logična dramaturška struktura, paklena akcija, psihološka drama likova zarobljenih u dodeljenim životnim ulogama koje su sjajno izneli Tony Leung i Andy Lau. Kada sam pogledao film, shvatio sam koliko je ova priča bila pogrešna za Skorsezea i koliko mu ne pripada po senzibilitetu. Ako je neko trebalo da radi ovo u Holivudu, idealan izbor bi bio Majkl Man. Svakako, nepravedno je ovaj film pominjati samo kao original nečega što je rimejkovano i kao rimejk pokupilo sav kajmak. "Pakleni poslovi" zaslužuju suverenu samostalnost kao filmsko remek-delo.
MATEWAN - Džon Sejls (SAD) 1987
Matewan je grad u Zapadnoj Virdžiniji u kojem je dvadesetih godina došlo do sukoba između rudara i naoružanih plaćenika kompanije koja je upravljala eksploatacijom rude. Ovu dramu koja miriše na vesternersku autentičnu amerikanu, režirao je Džon Sejls, jedan od poslednjih nezavisnih filmskih autora, kojeg najviše pamtimo po remek-delu "Usamljena zvezda". Priča o začecima sindikalnog udruživanja u Americi i borbe za prava radnika, o preprekama tvrdog kapitalističkog ustrojstva sveta, odnosu prema imigrantima, međurasnoj netrpeljivosti. Odlične uloge su ostvarili Kris Kuper, Dejvid Strethejrn, Džejms Erl Džons, ali posebno bih izdvojio ulogu Vila Oldema (Will Oldham aka Bonnie Prince Billy) koji je ovde bio mlad kao rosa i koji je pokazao svoj raskošan glumački talenat, identičan njegovom muzičkom kantautorskom talentu. Ostavio me je bez teksta ulogom najmlađeg rudara, propovednika i borca. Džon Sejls je u jednom intervjuu rekao da ga više zanimaju priče o ljudima, nego film kao umetnost. Ovo jeste film o ljudima, a umetnost je vidljiva ako umete da je vidite u svemu tome.
I konje ubijaju, zar ne? - Sidni Polak (SAD) 1969
Gledao sam ovaj film više puta u životu. Prvi put kao dete kada nisam razumeo ništa i mislio da gledam neki film čiji je smisao samo takmičenje u plesu i ništa više od toga. Kasnije, u zrelijim studentskim godinama, došao mi je do ruku roman Horasa MekKoja, iz one edicije 'fest romani', posle kojeg je usledila repriza. Prošlo je od tada mnogo godina i morao sam da proverim još jednom kako je film ostario. Dobro se drži, još uvek je aktuelan. Pogotovo što je danas sve ogoljeno u vremenu rijaliti programa, kada nam krize lupaju šamare, kad nam korporativni kapitalistički vampir isisava život, kad padaju nadstrešnice na nezaštićenog i prezrenog čoveka, kada umiremo na kredit. Sidni Polak je snimio egzistencijalističku dramu koja se ne zaboravlja. I konje ubijaju, zar ne?
BOSTONSKI DAVITELJ - Ričard Flajšer (SAD) 1968
Reprizirao sam prvu verziju „Bostonskog davitelja“ Richard Fleischera iz 1968.godine. U pitanju je film koji obrađuje priču o serijskom ubici Albertu DeSalvi koji je početkom šezdesetih ubio trinaest žena od kojih su neke i seksualno zlostavljane. Ceo taj slučaj je ostao da visi, sa puno rupa u istrazi i oprečnim izjavama DeSalve, ali ostala je nesporna činjenica da je u pitanju ubica koji je patio od psihološkog poremećaja podvojene ličnosti. To je u filmu jako dobro prikazano, na nivou Hičkokovog Normana Bejtsa, s tim što je Bejts plod fikcije, dok je DeSalvo stvarna ličnost. Deo kritike je u to vreme imao zamerke moralnog aspekta jer je film snimljen u žanrovskom ključu kao horor-krimi, što je možda bilo uvredljivo za žrtve. Kako god, film je prikazao užase tih događaja, ali u isto vreme je na nivou naracije u žanrovskom smislu veoma uzbudljiv. Tony Curtis je ovde odigrao jednu od najboljih ulogu u životu, u rangu uloga kakve je imao u filmovima „Slatki miris uspeha“ i „Neki to vole vruće“. Henry Fonda standarno briljantan kao pravnik-tužilac koji koordinira istragu na nivou grada, a potom sa velikim interesovanjem ulazi u lavirinte uma serijskog ubice. Inspektora Di Natalija igra George Kennedy, jedan od mojih omiljenih epizodnih glumaca violentne struje. Iako je Brian De Palma najpoznatiji po postupku podeljenog ekrana, takozvani split screen, koristili su ga i pre njega neki režiseri. Zapravo Richard Fleischer vizuelni identitet svojih najboljih filmova duguje direktoru fotografije Richardu H. Klineu. Split screen je moćno upotrebljen i u pričanju priče o Bostonskom davitelju. Završna scena je antologijska, u prostoriji belih zidova i ogledala, toliko je upečatljiva da sam se samo nje sećao iz mog prvog gledalačkog iskustva.
Mali grad u Teksasu - Džek Steret (1976)
Steret je bio jedan od najamblematičnijih filmmejkera B filma. Volim te stare američke bioskopske filmove, snimljene skromnim budžetom, u kojima intelektualci ne vide ništa. Smatraju ih đubretom i nisu tema njihovih razgovora. Snobovska posla. Timoti Botoms, Suzan Džordž, Bo Hopkins, teksaški ambijent sa zgodnim samohranim kevama,korumpiranim šerifima i usamljenim sanjarima koji traže spas od čamotinje i čeznu za bekstvom.
Kada se pojavi neka knjiga oko koje se podigne veliki hajp u gradu, obično i cena ode u tom smeru. Onda pozovem u pomoć drugara, novinara iz kulture, koji zbog prirode posla često dobija besplatne primerke od izdavača, pa uleti pozajmica na brzinsko čitanje jer očigledno ne budem jedini u tom redu. Tako je došla do mene i „Daj, babo, glavu!“ monografija o kultnom omnibusu „Kako je propao rokenrol“. Knjigu je priredila dramaturškinja i spisateljica Vladislava Vojnović za izdavača PopBooks, a sastoji se od četrdesetak priča ispričanih od strane direktnih učesnika u filmu ili ljudi koji su svedočili angažman pojedinih učesnika koji nisu više među živima.
„Kako je propao rokenrol“ prvi put sam pogledao na VHS-u. Pojavio se, tu negde, uoči raspada Jugoslavije i odmah sam ga zavoleo, na prvo gledanje, što nije bilo teško. Tri priče talentovanih mladih režisera (Gajić, Pezo, Slavica), iznad svega duhovite, gradske, rokenrolerske, sa sjajnom muzikom i opasnom glumačkom ekipom, najavljivale su neki novi talas, koji je mogao da izraste u nešto izvanredno da nije došlo do rata. Sve ostalo nam je poznato. Pad, posle pada još dublji pad, zatim reakcija u vidu nostalgičnog refleksa poraženih, mitomanija sa ili bez pokrića, ali svakako nešto što nikome neće škoditi, a može biti korisno i zanimljivo, jer jeste zanimljivo, jeste važno, jeste kao antibiotik ili makar aspirin. Knjiga je posvećena pokojnom Branku Vukojeviću, scenaristi prve priče, novinaru Džuboksa, Ritma, jednom od najvažnijih beogradskih i jugoslovenskih pop kulturnih apostola. Za bliže upoznavanje sa njegovim likom i delom preporučujem knjigu „Kako je bio rokenrol“ od istog izdavača. Pored direktnih rediteljskih sećanja, meni su bila najzanimljivija svedočenja Miodraga Đorđevića, direktora filma, Nebojše Pajkića koji je bio idejni supervizor, Koje i Gileta koji su radili muziku zajedno sa Vladom Divljanom, za kojeg je svedočio Aleksandar Šandorov. Priče o Aleksandru Barišiću, scenaristi druge priče, ispričali su Dule Glavonja i Debeli. Tragična ličnost, nisam znao ništa o njemu, osim da je napisao taj scenario i scenario za Crnog bombardera. Saša Radojević je napisao deo o Zdravku Randiću, legendarnom pomoćniku režisera koji je radio sa najvećim imenima srpskog i jugoslovenskog filma, a koji je i sam režirao nekoliko naslova, koje ste sigurno gledali, ali niste znali čiji su filmovi u pitanju. Gospodin Randić je svojim iskustvom usmeravao mlade reditelje, koji bi prema svedočenju Miše Hitlera, direktora fima, napravili sto grešaka da nije bilo Randića. Ovako su napravili samo deset, dok je devedeset izbegnuto. Od glumačke ekipe, priče su mahom opšta mesta koja smo već negde usput čuli, sa nekim novim zanimljivim faktografskim podacima i informacijama, ali ništa preterano uzbudljivo. Posebno bih izdvojio priču Džonija Rackovića, jer on je fakat najinteligentniji i najzanimljiviji u celoj toj "mlađoj" glumačkoj priči (pored Žike Todorovića). Moj omiljeni filmski kritičar iz gerilskih vremena, Goran Terzić, inače montažer druge priče, očekivano i u skladu sa svojom prirodom, ostaje sudržan u izlaganju. Kritičar u njemu je pobedio montažera, tako da je u to vreme napisao negativnu kritiku o filmu na kojem je učestvovao kao deo filmske ekipe. Neki su se tome čudili, a meni je to sjajno. Danas, nezamislivo. Zanimljiva su i druga izlaganja, neka manje, neka više, ima i dosadnih i suvišnih, zavisi od pripovedača. Bilo je i onih u kojima su neki pričali više o sebi, nego o temi, ali navikli smo na manir „kakav sam ja meni kralj“ u našoj kulturnoj javnosti razmaženih egomanijaka. Nije loša ova monografija, sem što je preskupa, ali neću reći ništa ružno ako je neko očekivao.
