недеља, 27. март 2022.

Roadrunner: A Film About Anthony Bourdain (SAD) 2021

 


„Nemojte me pogrešno shvatiti: ja volim restoranski posao. Dođavola, ja sam i dalje u restoranskom poslu – doživotni šef kuhinje klasične obuke, koji će, za sat vremena, verovatno peći kosti za demi-glace i rasecati goveđe filee u pripremnoj kuhinji u podrumu na donjem kraju Park avenije. Ne trtljam sve što sam video, naučio i uradio u svojoj dugoj i šarolikoj karijeri u kojoj sam prao sudove, dirinčio na pripremi, pržio, radio na roštilju, kao kuvar za sosove, kao zamenik šefa kuhinje i kao šef kuhinje, zato što sam ogorčen na taj biznis ili zato što želim da užasnem posetioce restorana. Takođe, i dalje bih voleo da budem šef kuhinje kada ova stvar izađe na svetlost dana, pošto je ovo jedini život koji stvarno poznajem.“

Ovako započinje svoju priču Entoni Bordejn u knjizi „Poverljivo iz kuhinje; pustolovine kroz mračne strane kulinarstva“ koja je prvi put objavljena dvehiljadite godine u Americi i ubrzo posle toga postala svetski bestseler. Navedeni uspeh je zauvek promenio i život pomenutog šefa kuhinje koji je krenuo vrtoglavim putem ka slavi, na kojem je zadobio oreol autentične pop zvezde. Entoni Bordejn je zapravo postao „rokenrol star“, ali to je bio za njega neki drugi život koji nije stvarno poznavao. Zapravo, Bordejn jeste u duši bio pravi rokenroler. Svako ko je gledao njegove emisije zna koliko je voleo Television, Igija Popa i Ramonse, zna kako je za stolom divanio sa Alehandrom Eskovedom i Džošom Homom, zna koje je pisce često citirao i koje je filmove fetišizovao. Čak je kao mladić imao „putovanje nakraj noći“ heroinskim stranputicama iz kojih se na vreme izvukao. Harizmatičan kao Džejms Kan iz najboljih dana, komunikativan ali u dubini duše stidljiv, imao je dobre predispozicije da kao kuvar uleti u svet šou biznisa. Za takav život treba imati stomak, čelične nerve i biti spreman na gubljenje duše. Zato je očigledno da on takav život nije poznavao. Kad su se upoznali, ili makar prepoznali, bilo je kasno. Nije nimalo čudno što su 8. juna 2018. godine, u šoku, sa nevericom i neizmernom tugom, mnogi njegovi fanovi (u koje ubrajam i sebe) primili vest da je Entoni Bordejn izvršio samoubistvo u nekoj hotelskoj sobi u Strazburu. Naravno, u takvim situacijama se gotovo uvek na društvenim mrežama javi i gomila proliv mozgova, koji odmah kreću da analiziraju slučaj iz pozicije sveznajućih mudrosera, da osuđuju tipa „eto, imao je slavu i novac, žensku kakvu je hteo, a ubio se, koji kreten...cccc“ i slične gluposti. Srećom, čim je globalna palanka našla druge teme za centar svoje pažnje, režiser Morgan Nevil je snimio jedan pošteni dokumentarac, koji je koliko-toliko osvetlio Bordejnov život iza kulisa. Mnoge stvari posle ovog filma su znatno jasnije. 


Dakle, posle velikog uspeha pomenute knjige, usledili su popularni serijali “Anthony Bourdain’s a Cook’s Tour”, “No Reservations” i “Parts Unknown”. Nevil je kao iskusni autor dokumentarnih filmova fokus stavio na odraslog i ostvarenog Bordejna, koristeću bogatu arhivu njegovih emisija i gostovanja, dok se detinjstva dotiče u razgovorima sa Tonijevim bratom, a njegove prirode i duševnosti sa bivšom mu suprugom, brojnim prijateljima, poznanicima i saradnicima. Mogli smo se podsetiti njegovog velikog razočaranja kada je shvatio koliko su zla počinili Amerika i Zapad u zemljama trećeg sveta sa čijim se nesagledivim posledicama susreo tokom snimanja. Emisije snimljene u Vijetnamu, Kambodži, Tahitiju prikazuju duboko potrešenog čoveka zapadne civilizacije čiji humanistički nerv nije ubila potrošačka kultura. Osnovni utisak je da je Bordejn još jedna u nizu žrtava šou biznisa, samleven poput Elvisa, Kurta Kobejna, Ejmi Vajnhaus, zaglavljen u depresiji sa dubokim osećajem krivice zbog izneverene uloge dobrog oca, muža i čoveka na kojeg se moglo računati. Najgora stvar koja se čoveku/ženi u takvom stanju može dogoditi je da se zaljubi u pogrešnu osobu. Azija Arđento je takva kakva jeste, glupo je osuđivati je za ono što se dogodilo Bordejnu, ali svakako po svedočenjima njegovih saradnika, bila je potpuno pogrešan izbor. Ipak, bio je to njegov izbor. Sudbina mu nije bila naklonjena u tom pogledu. Bio je to kraj silazne putanje koja se okončala u jednoj hotelskoj sobi. Onaj đavo sa raskršća je došao po svoje.

Nevil je kao lajtmotiv životne priče Entonija Bordejna izabrao pesmu Roadrunner Džonatana Ričmena koju je izvodio sa The Modern Lovers, i to je, čini mi se, baš dobar izbor. Ta stvar adekvatno prati njegovu ličnost, jer to je bio Toni Bordej. Tragična ličnost, sin jednog vremena čijeg smo gašenja svedoci. 


субота, 26. март 2022.

Barouz (Gradac)


Nisam siguran kada sam se prvi put susreo sa imenom Vilijama Barouza. Mislim da je to bilo na samom početku mog upoznavanja sa modernom američkom prozom, negde na pragu puberteta, kada sam otkrio Bukovskog i Keruaka. Onda sam u tim nekim predgovorima/pogovorima, koji se inače retko kada pročitaju do kraja, čuo za (uslovno rečeno) beat generaciju i imena svih tih ljudi. Mene zapravo književnost nije preterano ni zanimala u tom periodu. Želeo sam samo da pročitam neke pisce koji su uticali na moje rokenrol heroje, koji su meni bili važniji i koje sam takođe polako otkrivao u to vreme. Nedugo potom, pojavio se film Gas Van Santa „Dragstor kauboj“, mračna i turobna drama o džankijima koji bauljaju po američkim gradovima i pljačkaju apoteke (dragstore), kako bi došli do neke hemije koja bi zadovoljila apetite njihove zavisnosti. U tom filmu, pored Meta Dilona i Keli Linč, pojavljuje se u epizodnoj ulozi od nekoliko minuta i veliki Vilijam Barouz. Tada smo se „upoznali“ i vizuelno. Posle je stigao i Kroneberg na red, ali to je bilo već nešto drugo. Kasnije, kada je krenulo malo više da se čita, Barouz nikada nije uspeo da postane moj pisac, uvek mi je bio nekako težak, iako sam prepoznavao tu nesumnjivu vrednost koja čuči u njegovoj prozi, a koja se na neki način oslanja i nastavlja na Bodlera i druge francuske simboliste, samo u jednom novom vremenu i kontekstu tog vremena, na kontinentu koji je otkrio Kolumbo. Svakako je bio sjajan stilista, koji je kao i Selin zahtevan za prevođenje. Ne znam da li su uspeli da ga na pravi način prenesu na srpski jezik, ali ja nisam imao drugu mogućnost od onih koje su bile u ponudi.



Međutim, nedavno mi je pao u ruke i jedan stariji broj časopisa Gradac (br.173-174, 2010.godina), koji se bavi isključivo Barouzom i koji mi je razjasnio slojevitost njegove ličnosti kroz brojne tekstove, odlomke, intervjue. Ako ništa drugo, Barouz je bio živopisan i kompleksan sa svim svojim kontroverzama i svim svojim porocima. Pravi odmetnik, surovi otpadnik, putnik-skitnica, homoseksualac i džankoza, autsajder koji se družio sa marginalcima i krimosima, ubica iz nehata koji vremenom postaje ikona alternativne pop kulture. Pisac sa kojim su voleli da se druže Lu Rid, Dejvid Bouvi, Pati Smit, Mik Džeger, Debi Hari, Baskijat i nisu krili uticaj koji je izvršio na njih. Jako zanimljivi delovi su o njegovoj navodnoj mizoginiji, ali s obzirom da je bio homić i veliki kritičar zapadnjačkog falocentričnog militarizma, sve ovo treba posmatrati mimo zadatih okvira današnje političke korektnosti. Takođe njegov odlazak sa Ginzbergom u Francusku, gde njih dvojica posećuju najvećeg pisca odmetnika, Luja Ferdinanda Selina, predstavlja biser od anegdote, ispričane iz prve ruke. 

Ovaj dvobroj je priredio Dejan Ognjanović i uradio je to sjajno, što se i dalo očekivati. Ognjanovićevi prevodi, kao i prevodi Nikole Todorovića i Alekse Golijanina su perfektni. Dobro obavljen posao u svakom smislu i jedan od onih inspirativnih izdavačkih bisera (Gradac retko kada greši!) koji su me naveli da pronađem još par Barouzovih dela i posvetim im se u budućnosti.



Belfast - Kenet Brana (2021)

 


Kad niko neće da se zamera Kenetu Brani, evo ja ću. 

Jasno mi je da je ovo ličan film Keneta Brane u kojem se bavio sobom, odnosno nostalgičnom reminiscencijom svog detinjstva provedenog u Belfastu, u vremenu kada kreće talas sukoba katolika i protestanata iz šezdesetih godina. Ipak, odavno nisam pogledao ovako praznjikav i nešarmantan film. Kulise crno-belog Belfasta su neubedljive , dijalozi mrtvi, narativna struktura klimava, sve nabacano i spojeno bez sluha. Kao da postoji zid između gledaoca i onoga što se dešava u filmu, tako da je dublje uživljavanje skroz izostalo. Očigledno je da je autor želeo da igra na kartu šarma, koji se ni u jednom trenutku nije mogao videti na filmu. Čak ni (zlo)upotreba Vana Morisona nije uspela ovaj film da učini toplim i da srce zaigra. Osim toga, kako se cela priča vrti oko dečaka koji posmatra svet odraslih iz svog ugla, ta glavna uloga je morala da bude osmišljenija, bolje napisana i emotivnije odigrana. U istoriji filmske umetnosti imamo sjajne primere ubedljive dece koji nose jedan film i uzdižu ga iznad prosečnosti, nekad do genijalnih visina. Ovde toga, nažalost nema. Od samog početka taj logoreični klinac po imenu Badi, izgovara gomilu bespotrebnih rečenica, zapitkuje, posmatra svoje neubedljive roditelje koji su od kartona i izgovaraju neke replike, često patetične i  didaktične. Tu mu se mota neka drugarica, koja kao da je došetala direktno iz nekog poučnog televizijskog skeča školskog programa. Ona želi da ga uvuče u bandu krdljivaca čokolade. Pored drugarice tu je i ljubav iz škole, mala katolkinja u koju je zaljubljen ali je to samo provučeno u nekoliko kadrova bez hemije i leptirića u stomaku. Čak ni razgovori sa dedom na temu žena i zaljubljenosti nisu uspeli da probude magiju. Džudi Denč i Siaran Hinds, kao Badijevi baka i deka, na visini su svog glumačkog zadatka, ali prosto nisu mogli da izvade stvar koju je Kenet Brana uprskao. Ima ljudi koji će poželeti ovo da odgledaju, jer vidim da su zvanične kritike uglavnom pozitivne, tako da neću ništa spojlovati. S obzirom da sam pre nekoliko godina pogledao autorovo skrnavljenje Agate Kristi, možda bi mu bilo pametnije da se vrati Šekspiru. Tu se, koliko-toliko, uspešno etablirao. 



недеља, 7. новембар 2021.

Brada natopljena krvlju - Daniel Galera (Geopoetika)



Roman “Brada natopljena krvlju”, brazilskog pisca srednje generacije, Daniela Galere, sigurno je jedan od romana savremene književnosti koji zaslužuje ozbiljniju čitalačku pažnju, a koja se na našem terenu, rekao bih, nije dogodila. Odsustvo te pažnje možemo pripisati opštoj hiperprodukciji svega i svačega, koja nije zaobišla ni književnost, ali to je već nešto što bi zahtevalo posebnu temu.

Upoznati ‘Bezimenog’, glavnog junaka priče, značilo bi upoznati se sa neobičnim čovekom osobenog karaktera. Džoni Štulić je u jednoj svojoj pesmi napisao stih “kažu ukus je karakter, a karakter sudbina” što bi se na neki način moglo prišiti glavnom liku ovog romana. U pitanju je triatlonac, sportista, profesor fizičkog, koji posle par životnih lomova, ljubavne izdaje i samoubistva oca, odlazi u Garopagu, malu varošicu na obali mora, kako bi se oporavio od svega što ga je zadesilo. Otac ga je zavetovao, da posle njegove smrti, izvrši eutanaziju nad psom koji je živeo sa ocem, ali neimenovani protagonista staru Betu odvodi sa sobom i odustaje od njenog uspavljivanja. On je u isto vreme čovek privlačnog i odbojnog karaktera, ima u njemu nečeg starinski čovečnog i tvrdog, nečeg anti-intelektualnog ali nežnog, nečeg ludog, nihilističnog i nekonvencionalnog, ali pravednog. Čovek u kojem se prepliće šarm Pekinpoovog Džunior Bonera, sa paganskim zenom Aleksisa Zorbasa, tvrdoglavošću Sizifa i ohološću Zaratustre. Još kada dodamo tome prosopagnoziju, retku neurološku bolest, koja podrazumeva poremećaj percepcije ljudskih lica, dobijamo jednog kompleksnog književnog lika. Njegov odnos sa prirodom, a posebno morem u vezi je sa osećanjem izolovanosti u kojoj uživa, koju vidi kao slobodu i koju uvek traži na neki način. Strast prema vodi, talasima, okeanu u celini, predstavlja neke od najpoetičnijih stranica u ovoj knjizi. Tu su i tri žene, koje su uvek prisutne, ali koje mu uvek i izmiču. Bezimeni pokušava da otkrije i legendu o stradanju svog dede, starog Gaučosa koji je imao isto lice kao i on, i u tom traganju sudara se sa palankom i zavetom ćutanja, prelazi prag zaključane porodične prošlosti i sve to prihvata kao neizbežnost sopstvene sudbine. Neki delovi romana, imaju momente distorziranog ludila, usled kojeg pisac ispisuje stranice silaska u podzemlje kolektivne (porodične) podsvesti glavnog junaka, u pećinu u kojoj se nalazi prastari Gaučo. 

Po književnom stilu fikcije, rekao bih da se Galera svesno, ali ne i u potpunosti, oslanja na magični realizam. Sama kompozicija književnog teksta je veoma skladna, poetična, superiorno ispisana. Malo je reći da je prevod Jovana Tatića odličan. Dok čitate, imate utisak da je pogođena svaka nota. Kako god, ovaj roman se može svrstati među najbolja izdanja Geopoetike, kojih nema tako malo, i koja nam godinama pruža uvid u raznolikost književnog stvaralaštva u svakom kutku sveta.


уторак, 2. март 2021.

Bacurau - Juliano Dornelles, Kleber Mendonça Filho (Brazil) 2019

 


Volim filmove koji me na kraju zakucaju porukom koja je jasna, nedvosmislena i jaka. Porukom koja je precizna kao nekakav „dum-dum“ metak koji razara lobanju jednom od loših momaka u ovom genijalnom filmu. Ipak, kako reče stari Džon Ford, da ga parafraziram, fimmejkeri ne treba da prenose poruke jer nisu poštari, već bi trebalo da pričaju priče. Ovde svakako imamo priču i to je ono što je najvažnije. Iako na samom početku sve izgleda kao da gledate neki od ranijih radova Stiva Karvera, ovde ipak imamo nešto neuobičajeno. Brazilski režiser Kleber Mendonca Filho i Julian Dornelles, koji je radio kao scenograf na Filhovom prethodnom filmu Aquarius, potpisuju ovo autorsko delo koje vam se na samom startu može učiniti konfuznim i besmislenim, ali kako se radnja bude razvijala shvatićete da gledate nešto što ranije niste videli. Bar ne na ovakav način. Prepoznaćete uticaje Glaubera Roche, Serđo Leonea i Džona Karpentera, zatim holivudskog B filma, ali i magičnog realizma latinoameričke književnosti, kao i jednog felinijevskog pogleda na svet, koji je mnogim evropskim autorima (Emir Kusturica, Alice Rohrwacher) bio inspiracija.



Bacurau je malo mestašce u nekoj brazilskoj vukojebini. Nema ga čak ni na karti, niti ga prepoznaje Google Earth aplikacija. Tamo žive neki ljudi u skladu sa svojim običajima, verovanjima, kulturom i svim onim pravilima koje jednu zajednicu čine istom u ljudskom smislu, ali posebnom u kulturološkom. Samim tim u pitanju je jedna folklorna drama sa elementima distopijske fantastike, vesterna i političke satire. Na početku filma je naglašeno da se sve dešava „za nekoliko godina“, dakle u bliskoj budućnosti.  Tereza se sa jednim koferom vraća u rodno mesto. Odnekud je dovozi tip koji redovno snabdeva selo pijaćom vodom iz kamionske cisterne. Tereza je došla kako bi prisustvovala sahrani bake Karmelite, koja je bila nekakva mater familias mesta Bacurau i vračara koju su svi poštovali. Na samom početku saznajemo da selo ima problema sa vodom, jer je u susednom mestu sagrađena brana, došao je investicioni kapital sa strane i lokalni moćnici iz Siera Verde su im zatvorili ventile. Kolonojalni kapitalizam u čistom obliku, bahatost kompradora oličena je u liku političkog kandidata iz Siera Verde, koji se meštanima Bacuraua, zarad prikupljanja glasova udvara tako što im poklanja lekove i robu kojoj je istekao rok trajanja. Međutim, meštani su tvrdi u svom odbijanju, što je sluge kapitala navelo da u skladu sa pravilima globalnog političkog kodeksa moćnih, organizuju čišćenje Bacuraua. Tamo žive neki neposlušni ljudi i sve ih treba pobiti. Ukidaju im mobilnu mrežu i internet, zatim u celu priču ulazi nekakva paravojna američka formacija, koju predvodi tip kojeg glumi sjajni Udo Kir. Onda kreću akcija i pucačina, koje se završavaju u krvi.

Odavno nisam pogledao hrabriji i luđi film sa antikolonijalnim komentarom. Pored nekoliko poznatih glumaca (Sônia Braga, Udo Kier) u ulogama koje su maestralno izneli, mahom igraju mlađi glumci i veliki broj naturščika.  Ima jedna scena u kojoj se Pakote (Thomas Aquino) pita da nije jedan od odmetnika, divlji Lunga, preterao u odbrani sela, dok prelepa Tereza (Barbara Colen) odmahuje glavom i govori da nije. U tom trenutku meštani snimaju mobilnim telefonima ishod završnog obračuna. Rekao bih da su Filho i Dornelles pogodili metu u centar. Dobili smo opak film.

петак, 26. фебруар 2021.

Aquarius - Kleber Mendonça Filho (Brazil) 2016


Ako vam je zbog naslova možda palo na pamet da je ovo film o starim/novim ili večitim hipicima, odmah da kažem da nema ni veze sa tom temom, niti priča ima bilo kakve veze sa horoskopima. Aquarius je zgrada koja se nalazi na samoj obali Atlantskog okeana u brazilskom gradu Resife. U toj zgradi, u jednom stanu, živi Klara (Sonja Braga), lepa žena u šezdesetim godinama, muzička kritičarka u penziji. To je dovoljno za početak.


U prvom delu filma, koji kao poglavlje nekog romana nosi naziv „O Klarinoj kosi“ kroz jedan suptilni flešbek upoznajemo se sa mlađom Klarom iz osamdesetih, na proslavi rođendana njene tetke Lucije, na tom, kako reče jedan pop pevač, samo jednom mestu na svetu koje se zove dom. Klara je okružena porodicom, prijateljima, toplinom koja se vidi u svakom kadru tog magičnog vremena, obojenog muzikom brazilskog džeza, popa, kao i jednim hitom grupe Queen. Saznajemo da je pre toga imala težak period, tokom kojeg se lečila od raka dojke i da je taj period sada iza nje, kao i da je njena frizura u stilu Elis Regine posledica hemioterapija. Svi ljudi koje voli su sada tu, na jednom mestu i taj trenutak označava zapravo smisao porodičnog gnezda, dok nam režiser Filho diskretno ukazuje i na Klarinu povezanost sa tetkom Lucijom, koja je takođe imala burnu, slobodnu i borbenu mladost, i koja je na neki način njen uzor, kao što je i njena krv. Detalj starinske komode nam ukazuje da je pre sadašnjosti postojala prošlost, i pre prošlosti još dalja prošlost. Drugo i treće poglavlje se zovu „O Klarinoj ljubavi“ i „O Klarinom raku“. 


Prošlo je mnogo godina, došla je budućnost. Klara je udovica, koja živi sama u tom stanu i jedini je stanar u zgradi. Zapravo, ona je jedina koja ne želi da proda svoj stan moćnom građevinskom investitoru koji na tom mestu želi da sagradi kompleks luksuznih hotela. Deca su otišla svojim putem i posećuju je povremeno sa unučićima. Sa drugaricama izlazi često, preko bratanca i dalje prati aktuelnu muzičku scenu, sa ljubaznim spasiocem sa lokalne plaže održava prijateljsko-komšijski odnos. Trauma mastektomije je prisutna i obično se javlja u situacijama potencijalnog seksa. Filho je filmski autor kome je seksualnost važna i ume da je tretira na način koji nije banalan. Pomenuta starinska komoda, koja se prenosila s kolena na koleno, broji mnoge uspomene, kako emotivne, tako i seksualne. Pored svega toga dolazimo do Klarinog karaktera, žene koja je suptilna i nežna, intelektualna, hrabra, jaka, tvrdoglava, moderna, nezavisna, strastvena, izluđujuće kontradiktorna. Žene koja je borac i koja još želi da živi. Ona je sve ono što danas mnogim moćnicima smeta. Njen motiv ostanka u stanu je na neki način možda i iracionalan u tom trenutku, ali Filho kao autor staje na njenu stranu i bez zadrške je grli kao složenu osobu. Pritisak koji Klara trpi zbog ubrzane džentrifikacije tog kraja, na neki način je čini još jačom. Vlasnik građevinske kompanije šalje svoje ljude da prave žurke i orgijaju u stanu iznad njenog, iznajmljuje prostorije malim sektama i verskim zajednicama, po stepeništu se preko noći ostavljaju izmet i ostale izlučevine. Ispod tepiha moći i velikog kapitala kriju se nadmenost, prljavština i druge ljudske gadosti. Kapitalizam protiv običnog čoveka koji želi da ostane svoj na svome. Klara je prinuđena čak i deci da objašnjava svoju poziciju. Svesno se upušta u jedan psihološki rat sa građevinskim Golijatom i kroz tu priču nam Filho političnim tonom prikazuje propasti srednje klase u Brazilu. I ne samo Brazilu. Taj akspekt je postao univerzalan.

Aquarius je pre svega jedan ženoljubiv film u pravom smislu te reči, a pored toga jedna izvanredna drama/melodrama kakvih je sve manje u savremenoj kinematografiji. I na kraju, to je jedan film sa smislenim političkim komentarom. Kleber Mendonca Filho ne prezire ljude o kojima i za koje pravi filmove. To je danas retkost.


уторак, 10. новембар 2020.

Suđenje čikaškoj sedmorici - Aron Sorkin (2020)


Ovaj film, osim što govori o sramnom procesu koji se vodio protiv sedmorice uhapšenih demonstranata na protestima u Čikagu, tokom održavanja Demokratske nacionalne konvencije 1968.godine, govori i o nekim zaboravljenim vrednostima za koje uvek vredi izaći na crtu. Hejden je, koliko sam skontao, jedan od onih levičara koji je verovao u gramšijevski marš kroz institucije. Delindžer je pak, s druge strane, bio radikalni pacifista i gandijevac, aktivista koji je verovao u nenasilne društvene promene. Inače čovek sa intelektualnim porodičnim pedigreom. Hofman i Rubin su bili hipici, anarhisti, odmetnici koji su verovali u utopiju. Tu je upao i Bobi Sil koji je bio vođa Crnih pantera. Ključna figura u celoj priči je Remzi Klark. 

Ebi Hofman je tragična ličnost. Igra ga Saša Baron Koen više nego odlično, ali nervirale su me te frizure kod njega i Džerija Rubina koje sve vreme ostavljaju teatarski, a ne filmski utisak. Njihove maske i kostimi izgledaju previše konstruisano i nacrtano za prave hipije. Više podsećaju na groteskne likove iz filma „Grubo buđenje“ koje su onomad igrali Erik Roberts i Čič Marin, nego na prave hipije, odnosno na ono kako su zaista izgledali hipici. Mogao je Sorkin taj deo da „prepiše“ iz Tarantinovog poslednjeg filma, a manje da se drži Spajk Lijevih prikaza epohe, ali hajde, to nije neka velika mana zbog koje bi moralo da se cepidlači. Krajnji efekat je bitan, a on je pozitivan. Ovo je jedan dobar film koji usput govori i o nekim važnim stvarima. S druge strane, inspirativan je i budi kod čoveka ta osećanja koja su mu potrebna za višeslojna pročišćenja. 

Ipak, Amerika poslednjih decenija nije u stanju da shvati neke stvari dublje, njima je draža slika od istine. Oni koji shvate suštinu, završe kao Ebi Hofman. Džeri Rubin je postao čovek sistema i završio na Vol Stritu. Hejden je nastavio marš kroz institucije. Remzi Klark je ostao dosledan u svojim borbama za pravdu i istinu. Sjajna uloga Majkla Kitona. Džozef Gordon- Levit u ulozi Javnog tužioca Ričarda Šulca takođe maestralan. Mark Rajlens u ulozi advokata briljantan. Nema ko nije dobro odigrao svoju ulogu.


Sve pohvale za Arona Sorkina koji je prvenstveno scenarista i iza sebe je ostavio nekoliko odličnih i nekoliko pristojnih filmova („Moneyball“ Beneta Milera , „Društvena mreža“ Dejvida Finčera, „Rat Čarlija Vilsona“ Majka Nikolsa, „Stiv Džobs“ Denija Bojla, „Nekoliko dobrih ljudi“ Roba Rajnera ), pa tek onda i reditelj koji se pre par godina u toj ulozi oprobao sa pokeraškom dramom „Molina igra“, filmom koji je imao zapažen bioskopski život. „Suđenje čikaškoj sedmorici“ je njegov scenario koji je trebalo da režira Stiven Spilberg, ali je igrom slučaja postao i njegov drugi rediteljski film. Odlični dijalozi, dobar ritam, perfektno dočarani likovi i epoha. Skidam kapu maestro Sorkin.