субота, 16. новембар 2013.

O nasilju i filmovima




Pročitao sam pre par dana u novinama da je život novog pape Franje najverovatnije na meti italijanske mafije, i to moćnog klana Ndrangete. Učio sam nešto o tome na fakultetu, kroz opcioni predmet o krivičnopravnim aspektima organizovanog kriminala. Ndrangeta je poznata kalibrijska mafija koja se razlikuje od Koza nostre. Osnovani su kao reakcija na ujedinjenje Italije, sastavljeni su od izuzetno zatvorenih klanova koji praktikuju endogamiju, a njihova najzanimljivija specifičnost je ezoterija, koja potiče iz vremena antičke Grčke, a podrazumeva incijacijski prijem kojem mora prethoditi hladnokrvno ubistvo. Tvrdnju da loši momci rade o papinoj glavi izneo je Nikola Grateri, jedan od vodećih tužilaca protiv organizovanog kriminala u Italiji. Kažu da je papa Franja svojim reformskim zahvatima ugrozio spregu mafije i crkve, što je izazvalo veliko nezadovoljstvo u pojedinim klanovima. Više neće moći tako lako da se pere novac, niti će moći da se obavljaju prljavi poslovi u saradnji sa lažnim hrišćanima. Što je najvažnije od svega, više se neće ćutati. Što se mene tiče, ovakav početak “mandata“ novog pape, za svako je poštovanje.  Ali nisam hteo o tome. Živica Tucić i Mirko Đorđević će nastaviti priču u nekoj TV debati. Ja bih nešto drugo.
Kad smo već kod mafije, mnogi od nas pripadaju generacijama koje su odrastale na kriminalističkim filmovima u kojima su mafijaši predstavljani dvojako. U većini holivudskih i francuskih filmova iz šezdesetih i sedamdesetih, predstavljani su u romantičnom svetlu, ali postoje i brojni filmovi u kojima su predstavljeni surovo- realno, kakvi su zaista bili. Naravno, uvek sam se divio harizmatičnosti Branda, De Nira, Paćina, Džejmsa Gandolfinija ili Kristofera Vokena, koju je iznedrio romantičarski filmski ključ, ali gledajući takve filmove mislim da sam oduvek znao da je to samo film i da takvi likovi postoje samo na filmskom platnu. Nikada nisam pomislio da je tako u realnom životu. Taj gamenski buntovnički šarm, prepoznavao sam isključivo kod gradskih mangupa i danguba, koji nisu imali nikakve veze sa kriminalom. Možda su neki od njih malo petljali sa lakim drogama, ali to i nije neki kriminal, tako da otpada. Zato mi je bilo čudno, kada su se neki moji drugari, dok smo bili klinci, ložili na te mitove o Ljubi Zemuncu i tzv. samurajima beogradskog asfalta, kao i na sve one treš tekstove o krimosima koje je devedesetih objavljivao Marić u Profilu. Skoro sam odgledao ponovo „Poslednji krug u Monci“, i to posle 20 godina, i video kako cela ta priča izgleda otužno, da ne kažem jadno. Čak nije uspela da ga izvuče ni harizmatičnost Dragana Nikolića dok puši žutu Dravu i zamišljeno sluša Boba Dilana. Ali ni to sada nije bitno. Pravo lice kriminalaca nam je prikazao Janko Baljak u filmu „Vidimo se u čitulji“. Tu je apsolutno jasno da Kristijan Golubović nikako ne može biti Stiv Mekvin, niti je Stiv Mekvin mogao biti Kristijan Golubović. Zato mi se od same pomisli na sve te stvarne likove posebno gadi. To je ološ i tu stavljamo tačku. Kakve to veze ima sa filmom? Romantičarski prikaz Stiva Mekvina koji pljačka banku i beži u Meksiko je samo metafora odmetništva kojom su autori iskazivali svoj bunt prema (malo)građanskom društvu i ustaljenim normama. Jedan rokenrolerski sentiment koji samo lud ili glup čovek može bukvalno shvatiti i identifikovati se kao kriminalac. Mnogi od tih filmskih likova su imali viteški kodeks i svoje grehe su iskupljali kroz žrtvu, tako što su na kraju filma umirali pošto bi spasili čast jedne dame ili učinili neko dobro delo. Ukoliko su bili antiheroji poput Majkla Korleonea iz „Kuma“ ili Džejmsa Konveja iz „Dobrih momaka“ simpatija se prvenstveno vezivala za Paćina i De Nira, a ne za likove koje su igrali, ali pre svega za smisao drame ili akcije čiji su učesnici bili takvi likovi. Zato filmovi nemaju nikakve veze sa izazivanjem nasilja koje se dešava u stvarnom životu. Kventin Tarantino je nedavno bio meta zbog nasilja na filmu, ali se vraški dobro branio. Mislim da je društvo, koje optužuje film na taj način, zaista licemerno. Nasilje postoji od kada je sveta i veka. Istorija civilizacije je istorija nasilja. Naslilje je deo ljudske prirode koja se može zauzdati. Ne zaboravite da film postoji samo nešto više od 100 godina. Mafiju nisu izmislile filmadžije, već sistem, a odgajale su je kraljevske porodice, republikanske vlade, državni kriminalci, korumpirani političari i doktori, ratni huškači i zločinci, podmitljivo sveštenstvo, tabloidno novinarstvo itd itd...Zato gledajte starije gangsterske i akcione filmove (naravno američke), jer su to realno najbolji filmovi na svetu, iz kojih se može mnogo toga naučiti o životu, politici i pravilima igre.  


понедељак, 4. новембар 2013.

SLATKI MIRIS USPEHA - režija: Aleksander Mekendrik (1957)





Aleksander Mekendrik je filmski reditelj koji se u istoriju kinematografije upisao kao jedan od najpoznatijih reditelja britanskog Iling Studija (Ealing Studios), gde je režirao kultne iling-komedije „Whisky Galore!“, „Čovek u belom odelu“, „Mandy“, „The Maggie“, „Ladykillers“. Njegov šesti film „Slatki miris uspeha“ snimljen je u Holivudu. To je bio prvi Mekendrikov holivudski izlet, i iz današnje perspektive istorijski, jer jer je tom prilikom snimljeno remek-delo koje mnogi kritičari i filmski znalci stavljaju na liste najznačajnijih/najboljih filmova svih vremena.


Zaplet filma je krajnje jednostavan. Sidni Falko (Toni Kertis), pres agent sa Menhetna, alav na dolare i željan slave, biva angažovan od strane trač kolumniste Džej Džeja (Bert Lankaster) kako bi razbio romansu između Džej Džejeve sestre Suzan (Suzan Harison) i džez gitariste Stiva Dalasa (Martin Milner). Kako bi se dokopao svoje kore hleba i parčenceta slave, Falko započinje jednu igru koja se i danas igra u svakom kutku planete zemlje u kojoj postoji „ono što se kupuje na trafici, a nisu novine“. U zemljama Ex United States Of Yugoslavia mogao bi se snimiti vrhunski film sa ovakvom tematikom i nadam se da će neko od naših mlađih autora na valjan način uraditi nešto slično u skorijoj budućnosti.


Ovo je film koji prvenstveno govori o ljudskoj izopačenosti i nitkovluku. Svet žute štampe u njujorškom noir ambijentu, kojim tumaraju likovi sumnjivog moralnog kodeksa. Slika jednog sistema, koji spolja izgleda sjajno, u svom tom glamuru Menhetna i noćnih klubova u kojima se sluša vrhunski džez, dok iznutra, kada se malo zagrebe, više podseća na iskorišćeni ženski uložak ostavljen kraj kontejnera. „Volim ovaj prljavi grad“ kaže u jednoj sceni Bert Lankaster. Tada zapravo shvatamo da je pred nama školski primer filma-ogledala. Naznaka incestuozne povezanosti Džej Džeja i njegove sestre, kao i beskrupuloznost pres agenta Falka, predstavlja žestoku kritiku fenomena žute štampe, te nazobilazne i neuništive kaljuge demokratskih država. Bert Lankaster i Toni Kertis su bardovi glume, što su nesporno dokazali brojnim ulogama u svojim grandioznim karijerama. Njihove uloge u ovom filmu spadaju u nešto najbolje što su napravili, iako prve reakcije posle prikazivanja nisu bile najbolje. To je još jedan dokaz da šira publika ne ume da prepozna prave vrednosti u datom trenutku i da samo vreme može pokazati da li pojedina dela zaista vrede. „Slatki miris uspeha“ je odoleo zubu vremena i iz današnje perspektive je kao vrhunsko vino, berba 1957, koje se služi samo odabranima. Svako ko dolazi na ovu adresu, cenim da je odabran.
 

петак, 1. новембар 2013.

OBEĆANA ZEMLJA - režija: Gas Van Sant (2012)





Ako se složimo sa činjenicom da je liberalni kapitalizam, čiji su produkti multinacionalne kompanije i korporacije, veliko zlo, potvrdu takvog stava naći ćemo u ovom filmu. „Obećana zemlja“ Gasa Van Santa je jedna hrabra kritika sistema, iz levičarskog ugla, sa posebnim osvrtom na malog čoveka. Moram priznati da sam prijatno iznenađen ovim filmom jer nam takva dela sve ređe i ređe dolaze iz Holivuda.


Stiv Batler (Met Dejmon) i Sju Tomanson (Frensis Mekdormand) rade za naftnu kompaniju koja ih šalje u ruralne delove Amerike, kako bi ubedili lokalno stanovništvo da je u njihovom egzistencijalnom interesu da potpišu ugovore o eksploataciji gasa sa njihovog zemljišta. U gradiću koji je pretrpeo težak udarac usled ekonomske recesije, Stiv i Sju računaju da će bez većih problema obaviti posao zbog kojeg su došli, međutim stvari ne kreću svojim tokom jer se podiže glas ekološki svesnih građana (Hal Holbruk) i cela priča sa gasom dovodi se u pitanje. Stiv Batler, koji je kao dete odrastao u Ajovi, polako počinje da prepoznaje sličnosti koje ima sa lokalnim stanovništvom, i u toj situaciji pokušava da shvati i sebe i druge. Sama priča ima nekoliko nivoa. Prvenstveno je kritička ekološka drama, zatim melodrama o slučajnom susretu, i na kraju arhetipska priča o katarzičnom preobražaju. Pre svega trebalo bi pohvaliti i odlične uloge Meta Dejmona i Džona Krasinskog koji su ovde bili i scenaristi, zatim fenomenalnu Frensis Mekdermond i starog gospodina Hala Holbruka kojeg mnogi pamte iz američkih B filmova iz sedamdesetih i osamdesetih.

"Obećana zemlja" Gasa Van Santa je dobar film koji je mogao biti savršen samo da su scenaristi malo više poradili na melodramskom aspektu jednog nivoa priče, i to onog koji se odnosi na susret i emotivno zbližavanje Stivena i Elis (Rouzmeri DeVit). Mislim da je taj deo priče trebalo da ima onu filmsku magiju koju je u svojim filmovima uspešno prikazao Kamerun Krou. Ovde je bilo potencijala za takvu razradu, ali nažalost, Gas Van Sant to nije iskoristio. Pejzaži koji na prvi pogled bude prisustvo mitskog osećaja Amerikane, mogli su takođe biti obojeni mnogo boljim soundtrackom. Van Sant je stidljivo provukao jednog Brusa Springstina i Krisa Kristofersona. Onakvi pejzaži definitivno zaslužuju vendersovski muzički tretman, ali i pored tih manjkavosti ovo je film koji bi svakako trebalo pogledati. Autori su uspeli da nam prikažu kako funkcioniše savremeni svet, kakva su pravila igre i gde je u svemu tome mali čovek.