субота, 25. јул 2009.

Testisi i poezija

Sutra idem na odmor. Čitaće se poezija. Za takve stvari imam koncentracije samo kada ne radim. Već se spremam. Spakovali smo sve prnje, poneli malo muzike i nekoliko dobrih knjiga. Poezija je sjajna stvar, samo što je ljudi (tu spadam i ja) retko čitaju. Nekako se pre opredeljuju za prozu. Možda je problem u tome što ima jako puno dosadnih pesnika elitističko-akademske provenijencije, a jako malo dobrih kakvi su Bukovski, Srđana Valjarević i Milena Marković. Volim poeziju sa mudima!




ČARLS BUKOVSKI

Šta možemo da uradimo?
(what can we do?)

u najboljem slučaju, u Čovečanstvu ima nežnosti.
nešto malo razumevanja i, povremeno,
hrabrosti.
ali sve u svemu, to je masa, koja nema
bogzna šta.
ono je kao velika životinja u dubokom snu
iz kojeg skoro ništa ne može da ga probudi.
kad se pokrene najbolje je u grubosti,
sebičnosti, nepravdi, ubistvima.

šta možemo da uradimo s tim Čovečanstvom?

ništa.

izbegavajte ga koliko god je moguće.
ponašajte se prema njemu kao prema bilo čemu
što je otrovno, zlo i bezumno.
ali pazite. ono ima zakone koji ga štite
od vas.
može da vas ubije bez ikakvog razloga.
a da biste pobegli morate biti lukavi.
malo ih je pobeglo.

morate sami da smislite plan.

nisam upoznao nikoga ko je pobegao.

upoznao sam neke velike
i slavne ali oni nisu pobegli
jer su veliki i slavni jedino
u Čovečanstvu.

ja nisam pobegao
ali nisam prestao da stalno iznova
pokušavam.

nadam se da ću pre smrti uspeti da nabavim
sopstveni život.

***



Srđan Valjarević

Klinč

Za početak, ne bih da se pravim važan, kao dete
roditelji me nisu oblačili u mornarsko odelo.
Otac nije pušio lulu. Majka je, obično
nedeljom uveče,
hodala hodnikom stana na petom spratu
stambene zgrade
sa plastičnim viklerima u kosi.
Sestra je sa udvaračem stajala u ulazu zgrade.
Nisam učio latinski jezik, nisam bio
talentovan za crtanje,
oduvek nepravilno izgovaram neke reči
maternjeg jezika.
Nisam učio biologiju, fiziku, hemiju,
matematiku.
Svetsku istoriju sam poznavao površno.
Čitao sam samo ono što me ne bi zamorilo u
prvih
tridesetak redova.
Filozofiju nisam poznavao uopšte. Nisam
naučio ni šah da igram.
Hteo sam da kažem,
da sam i takav bio oduševljen sopstvenom
rukom na hartiji,
da čak i ja mogu da pišem i da mi to bude važno.
Dao sam, odnekud, sebi pravo na to.
Pa čak i da to nazovem radom.
I sad, dok mi zelena gusenica prelazi preko
zgloba leve ruke, ne prekidam ovo što bih hteo
da otpevam
hemijskom olovkom u tri prsta desne šake.
To zovem radom.
Znam koliko sam u svemu krt, tanak, lomljiv.
Sopstena zamućenost me je naterala da kroz
ispruženu ruku
po hartiji poređam slova preko kojih kao
cevkom iz bare
mogu da dišem, hvatam vazduh. I tek onda, počeo
sam da učim.
Tankim vrhovima prstiju počeo sam da pevam
i osetio da je to jedva vidljivo:
puckaju mi nožni zglobovi, kolena, lakat,
vratni pršljen i ramena
kad se protegnem:
sve to ipak vredi.



MILENA MARKOVIĆ

I’m only dancing

počinjem da pijem
ispred mene knjige
napolju se popalila svetla
soliter žarovi
od sunca koje zalazi
išla bih negde da doživim
da se smejem da igram
sećam se nečega od pre
mnogo godina
sećam se muke od sreće dok čekam autobus
sećam se vremena koje nisam kupovala
sećam se novčanice u džepu
sa kojom ne možeš ništa
a sećam se da sam pila šta sam htela
i jela sam šta sam htela
sećam se duge kose
sećam se poljubaca na ulici
i da me bolelo da li neko gleda
sećam se ćutanja i pljuckanja
i značajnih pogleda
i strašnih nesreća koje se zaboravljaju
za jedan dan
sećam se koraka svojih
sećam se kako sam se plašila u tamnim ulicama
sećam se kako sam vrištala od sreće
sećam se kako sam plakala od pesme
sećam se duge duge kose
i crnih cipelica sa kopčom
flaše u džepu
sećam se sestrice sa kojom ne pričam
sećam se sećam se
ti mi ne daš da otvorim kutijicu sa slikama
na slikama su ljudi mrtvi
i oni koji ne znaju još da su mrtvi
i oni koji znaju ali se još smeše
u ovakvim noćima
ne daš mi da se sećam
nećeš ni ti
mislim da ne odemo napolje
mislim da ostanemo ovde.

среда, 22. јул 2009.

PINBALL WIZARD



Fliper i Džu-Box su dve sprave koje su doprinele padu komunizma u zemljama istočnog bloka, više nego bilo koja ozbiljnija akcija CIA ili onih nekoliko knjiga Solženjicina, Kundere i Gombroviča. Dobro, možda preterujem, ali ima tu bar malo istine. Prvi fliperi u SFRJ pojavili su se krajem sedamdesetih, dok su osamdesetih postali sastavni deo svakog pristojnijeg kafića ili noćnog kluba. Ubrzo su krenule da se otvaraju i fliperane u kojima je bilo spakovano po deset-petanest flipera, i gde se skupljala šarenolika ekipa, sastavljena od lokalnih protuva i finih mladića, srednjoškolaca, studenata, narkofila, šabana i profesionalnih danguba.

U gradu u kojem sam odrastao, prva fliperana se otvorila negde 1985.godine. Gazda je bio neki lik koji se tada furao na "novi romantizam" fazon. Izgledao je kao deo ekipe koja se vucarala sa članovima grupe Duran Duran i Kaja Goo Goo. Bio je pomalo šminker, tako da smo Krle, Crni i ja bili ubeđeni da je tip stopostotni homoseksualac. Mi smo tada bili treći-četvrti razred osnovne škole, ali smo znali da postoje i gejevi zbog Stivena iz Dinastije i Rok Hadsona kao prve maskote AIDS histerije. Međutim, ubrzo se ispostavilo da je tip bio strejt, jer smo provalili da kreše neke od pristojnijih cica u gradu. Šminker je u stvari bio tzv. jebač presretač. Ne znam šta je danas sa njim. U međuvremenu je napustio grad i više ga nikada nisam video. Elem, u toj fliperani su se skupljala deca sa glavne ulice koja su igrala flipere do kasno u noć. Mi smo na fliperima visili preko dana, u prepodnevnim satima, pre odlaska u školu, i posle škole od petice do osmice-devetke. Lovu smo dobijali od matorih na kašičicu, ali znali smo često da, bez njihovog znanja, atakujemo na njihove novčanike, ili štekove koji su se nalazili na sigurnim mestima u kući. Tada se imalo malo više nego danas, tako da nisu mogli da provale "pozajmicu". Za tadašnjih 1000 dinara mogao si da se odvališ od igranja, i usput da popiješ nekoliko koka-kola.



U fliperani se uvek puštala dobra muzika, odnosno bilo je tu svega i svačega, ali nije bilo narodnjaka i bosanskog pastirskog roka, tako da iz današnje perspektive mogu da konstatujem da smo bili srećni klinci što naše neukaljane duše nisu bile izložene teroru seljacizma, bar na takvim mestima. Sve je mirisalo na duh grada, a poseban štimung enterijeru davali su izlepljeni filmski plakati holivudskih filmova iz osamdesetih - od Konana Varvarina i Blejd Ranera do Ajkule, Ramba, Osmog putnika i Vatrenih ulica.



Prvi fliper je napravio/patentirao britanski istraživač sa stalnim boravkom u Americi. Tip se zvao Montag Redgrejv, a sve se to desilo 1869.godine. 1989 godine srušen je berlinski zid, a krajem devedesetih fliper je prešao u oblik video igrice. Fliperane više ne postoje, ali po koji primerak dobrog flipera i dalje postoji u nekim gradskim klubovima i kafićima. Oni stari retro-fliperi, koje smo kao klinci "razbijali" u Šminkerovoj fliperani mogu se još uvek videti po vašarima diljem zemlje Srbije, u zabavnim salonima koje brača Romi vukljaju sa svojim ringišpilima. Sve dobre stvari na kraju obično završe na periferiji. Jebeš ga...tako mu je to.

субота, 18. јул 2009.

Lešek Kolakovski RIP (1927-2009)



Umro je 17.07.2009.godine veliki poljski filozof i jedan od najvećih evropskih mislilaca XX i XXI veka.


Intervju: Lešek Kolakovski

Bratstvo pod prinudom
"Pojam demokratski socijalizam kontradiktoran je kao pojam pržena grudva snega"

Kada istoričari budu bacili pogled unazad na dvadeseti vek, vek koji su krvlju uprljali totalitarni režimi i totalni rat, malo poznato ime Lešeka Kolakovskog zaslužit će malo više od fusnote. On nije bio veliki general, državnik ili revolucionarni vođa, već akademski filozof, "otpušteni" član Komunističke partije, koji je prvi osporio marksističku dogmu, a zatim i pomogao pri rušenju imperije. Ako iko može autoritativno da govori o političkim lekcijama ovog veka, to je Kolakovski. On je živeo u središtu oluje - njegova zemlja, Poljska, patila je od toga verovatno kao i sve ostale evropske komunističke zemlje - i dočekao je da vidi dokaze svojih tvrdnji. Mada je primarno religijski filozof specijalizovan za XVII vek, njegov magnum opus je studija Glavni tokovi marksizma, trilogija objavljena 1978, pošto je potražio utočište na zapadu. Iako je manje poznata od knjige Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji Karla Popera, jednog dana bi mogla biti shvaćena kao značajnije delo. Ne samo da je napisana sa ogromnim znanjem, već glatko kombinuje istoriju, teorijske analize i oštar jezik. Njegovo najnovije delo je mala knjiga eseja, pomalo u Montenjevom stilu, nazvana Freedom, Fame, Lying and Betrayal, i predstavlja seriju razgovora sa poljske televizije. Kolakovski je veoma cenjen u akademskim krugovima, a zaslužuje da bude poznatiji i izvan njih. Kada sam rekao da cće njegov biograf to ispraviti, izgledao je šokiran.

"Nadam se da neću imati biografa."

"A šta je sa autobiografijom?"

"Nikada. Sve autobiografije su laži, bilo da su samoveličajuće ili samooptužujuće. A drugo, zašto bi neko bio zainteresovan za moj život?"

To je rečeno sa takvom žestinom, da sam morao da zaključim da nije u pitanju lažna skromnost.

Kolakovski je bio akademsko "čudo od deteta". Tokom nacističke okupacije njegova porodica je, kao i ostala poljska inteligencija, deportovana iz Lođa, koji je Rajh anektirao, u primitivno selo na istoku. Tamo je Kolakovski pronašao biblioteku u kući jednog nižeg plemića i počeo da se obrazuje uz povremenu pomoć odraslih.

"Jedna od stvari u mom životu na koje sam ponosan jeste to što nisam izgubio nijednu godinu", kaže. "Položio sam ispite u tajnosti a da nisam išao ni na jedan čas."

Posle rata je studirao u Lođu i Varšavi, gde je doktorirao u godini Staljinove smrti. Kada je došao do mesta redovnog profesora istorije filozofije, počeo je iznutra da ispituje smisao zvaničnog marksizma. Njegove sumnje su se javile još dok je bio student.

"Sećam se da su me poslali u Moskvu na nekoliko meseci. Slušali smo velike genije sovjetskih društvenih nauka, filozofije itd. Ali nije moglo biti greške, to je bila katastrofa. Ti ljudi su bili trogloditi." Osim što je povremeno upućivao kritike, Kolakovski je mogao slobodno da objavljuje sve dok se Gomulka nije ponovo pojavio kao vođa Komunističke partije.

"On me je uskoro nazvao izvorom užasne bolesti koja uništava socijalizam - nazvali su je revizionizam. Iznenada sam postao partijski neprijatelj broj jedan."

Te godine su neki njegovi prijatelji iz Nemačke uhapšeni i osuđeni na duge zatvorske kazne. Saznao je da je Valter Ulbriht, komunistički vođa Demokratske Republike Nemačke, predložio Gomulki da insceniraju međunarodno suđenje zaverenicima protiv komunizma. Gomulka je to odbio, i Kolakovski se izvukao. Ali, dani su mu bili odbrojani. Nadzor nad njim je pojačan, a pripadnici tajne policije počeli su da sede na njegovim predavanjima. Isključen je iz partije 1966, uz talase protesta. Godine 1968. izgubio je posao na univerzitetu zajedno sa još pet profesora, zbog optužbe da kvari omladinu. Pobegao je u Severnu Ameriku, ali je završio na Ol Souls koledžu u Oksfordu, gde i sada živi. Danas kada je marksizam diskreditovan, barem u svojim političkim manifestacijama, Kolakovski misli da glavnu pretnju predstavlja biotehnologija ili genetska manipulacija.

"Ali ne mogu da se izjasnim o tome jer sam veoma slabo upućen."

"Zar vas mentalne manipulacije ne plaše još više?"

"To su užasne stvari. Ali su izlečive, da tako kažem. Ljudi koji su mentalno zatrovani ipak se mogu rešiti tog mentalnog otrova."

Za Kolakovskog je bilo prirodno da sa dobrodošlicom prihvati doktrinu neprijatelja svojih neprijatelja. Najzad, Crvena armija je porazila Hitlera, a komunizam se dokazao u borbi protiv "paklene mašine" nacizma. On je, štaviše, bio protivotrov za versku netoleranciju, antisemitizam i nacionalizam poljske rimokatoličke crkve.

"Tada nisam mnogo znao o Marksu. Marksizam me je osvojio kao ideja koja je davala smisao istoriji. To je bila iluzija, naravno, ali važna iluzija."

Iluzija je bilo i to da marksističko-lenjinističko jevanđelje može da razjasni sve.

"A odgovori su bili veoma jednostavni. Mogli ste ih preneti u bilo koje vreme i onda ste znali sve o istoriji, prošlosti i budućnosti, a da nikada niste zaista učili istoriju."

Kasnije su ga kritikovali da ima veliki uticaj na intelektualno krilo Solidarnosti, nezvaničnog sindikalnog pokreta koji se raširio po Poljskoj iz brodogradilišta u Gdanjsku, označavajući početak kraja sovjetske vladavine. Pošto se lišio utehe u marksizmu, pitao sam se da li se vratio traženju utehe u Bogu i katolicizmu.

"Suviše mi je komplikovano da govorim o tome", rekao je. "Više bih voleo da preskočimo to pitanje."

"Da li vam je pitanje zanimljivo?"

"Zanimljivo je. Veoma zanimljivo. Ali, više bih voleo da ga preskočim."

"Zašto želite da ga preskočite?"

"Zato što bi trebalo da o tome govorim na nekom drugom jeziku, a ne znam ga."

"Da li je suviše teško to objasniti ili je suviše lično?"

"I jedno i drugo."

"Mogu li ljudi da žive bez ideologije?"

"Zavisi na šta mislite. Ako pod ideologijom podrazumevate doktrinu sa sveobuhvatnim pretenzijama ka rešavanju svih svetskih problema, kao što su marksizam, islam ili hrišćanstvo kakvo je bilo, onda kažem da možemo živeti bez njih. Ali ne možemo živeti bez uverenja koja nas vode kroz život, iz kojih možemo zaključiti šta je dobro a šta zlo, šta je pravedno a šta nepravedno."

"A šta je sa političkim uverenjima?"

"Potrebno je da postoje osnovne vrednosti koje delimo. Demokratija je u stvarnosti nemoguća bez velikog broja ljudi koji jednostavno veruju u to da je demokratija bolja od tiranije. To deluje jednostavno, ali je od suštinskog značaja." Dodao je i da bi demokratija mogla da funkcioniše bez religije. Ali religija ima korene u antropologiji, tako da je "neotuđivi deo ljudske sudbine". Ona je kulturni fenomen koji nikada neće nestati uprkos svim tvrdnjama da će se desiti suprotno. Kolakovski je napisao da je pojam demokratski socijalizam kontradiktoran isto kao i pojam pržena grudva snega. Ali, ako je marksizam diskreditovan a komunizam eksplodirao, šta je ostalo od socijalizma - bratstvo među ljudima?

"Šta je socijalizam? Taj termin je tako izlizan da više volim da ga ne koristim. Znali smo šta je on značio pre Prvog svetskog rata. Ali pošto je azijatski sovjetski sistem jednom preuzeo monopol nad tim terminom, sve je postalo nejasno."

"A šta je sa socijalnom demokratijom?"

"Ako bih mogao sa nečim da se identifikujem, to bi bila ekstremna desnica socijaldemokratije. Ali danas je sam taj koncept nejasan. Socijalna demokratija - kao suprotnost političkoj demokratiji - mogla bi da podrazumeva apsurdni koncept jednakosti po svaku cenu, što nije samo apsurdno već je i samoporažavajuće."

Kolakovski veruje u progresivni poreski sistem koji je ograničen, u besplatno školovanje i zdravstvene usluge i beneficije za nezaposlene. Odbacuje socijalni darvinizam - da najslabiji propadaju - i prihvata birokratiju kao neizbežnu.

"Socijalna pravda nije besmislena. To, naravno, nije ekonomski koncept. To je moralni koncept. Iz njega ne možete zaključiti koji je najbolji poreski sistem niti stvoriti državu sa socijalnim i zdravstvenim osiguranjem. To je kantovsko verovanje da čovečanstvo nije samo zoološki entitet već i moralni entitet."

To mi je zazvučalo tako poznato da sam ga upitao da li veruje u "treći način".

Njegov odgovor je bio u delfskom stilu. "Takozvani levi ili socijalistički pokret danas je na vlasti u većini evropskih zemalja. Ali cena koju su za to platili je da više nisu socijalisti. Socijalisti veruju da je socijalizam opozicija kapitalizmu. A u stvarnosti ta opozicija ne postoji. Kapitalizam je podrazumevao tržište, tako da je socijalizam značio ukidanje tržišta. A to je značilo stvaranje gulaga. Ne kažem da je Marks nameravao da stvori gulage. Naravno da nije. A ipak su mnogi ljudi, uključujući i anarhiste, predvideli šta će se desiti ako se socijalizam u marksističkom obliku ustanovi kao politički režim. Utopije su vekovima bile bezopasna literarna fantazija. Ali kada se socijalizam pojavio kao nešto više od literarne fantazije, pokazao se kao 'najpogubnija ideja koju možete zamisliti - bratstvo pod prinudom'. Marks je pozajmio Sen-Simonovu ideju da će vladavina ljudi biti zamenjena raspodelom dobara. Nije mu palo na pamet da ne možete raspodeliti dobra bez ljudi. To je značilo totalnu raspodelu ljudi i tiranski režim."

Pitao sam Kolakovskog kako bi sebe nazvao sada.

"Ne znam i nije me briga. Po nekim kriterijumima mogao bih da budem levičar, po nekim desničar. Kriterijumi su postali tako nejasni da to više nije važno - osim u ekstremnim slučajevima." Kolakovski ne misli da smo stigli do kraja istorije zato što je socijalno tržište tako široko utemeljeno. Niti da bi trebalo da se radujemo benignom i trajnom političkom konsenzusu.

"Mi nikada ne možemo biti zadovoljni. Totalitarizam ima svoje vrline jer obećava sigurnost. Osnovne ljudske potrebe su sloboda i sigurnost, a one se međusobno sukobljavaju. A ne možemo sa sigurnošću tvrditi u kom trenutku sigurnost prevladava. Kako sada izgleda, sve ide glatko. A da li je evropsko jedinstvo sigurno? Mogli bismo pomisliti da jeste. Ali ja nisam sasvim siguran. Dok god nam dobro ide u ekonomskom smislu, dogovor postoji. Ali hajde da zamislimo - mada ja nisam ekspert na tom polju - da Francuska, iz socijalnih razloga i da bi izbegla velike nemire, daleko prekorači granice javnog duga jasno definisane Mastrihtskim ugovorom. I šta se dešava? Kraj eura. A u sadašnjim uslovima kraj eura bi mogao značiti kraj Evropske unije. Ako bude iznenadne ekonomske katastrofe, neka nam je Bog u pomoći."

Drugim rečima, ne postoje jednostavni odgovori na probleme življenja. Osuđeni smo da živimo u neznanju i nesigurnosti, u neskladnom i kontradiktornom svetu. To je ljudska sudbina. Ali ako ne možemo mnogo da popravimo stvari, možemo bar da sprečimo njihovo pogoršavanje. A to je ljudska odgovornost.

(Financial Times)
Prevela Olja Petronić

CADILLAC RECORDS (2008)



Bluz se rodio u delti Misisipija, a zvanično je počeo da živi i širi se diljem planete posle otvaranja Studija CHESS RECORDS u Čikagu u kojem je legendarni producent Leonard Chess(uz pomoć brata Phila) uspeo da okupi najjaču bluzersku ekipu na čijem čelu je bio Muddy Waters. Chess je sa takvom bluzerskom bratijom napravio Čikago blues scenu koja je suštinski izvršila najveći uticaj na dalji razvoj rokenrola. Za Chess su snimali Willie Dixon, Little Walter, Chuck Berry, Etta James, Howlin' Wolf, Sonny Boy Williamson II, Lowell Fulson, Memphis Slim, Jimmy Rogers, John Lee Hooker i mnogi drugi.

Film "Cadillac Records" reditelja Darnella Martina je priča o razvoju te scene, a ujedno i biografska priča o Leonardu Chessu i Muddy Watersu. U filmu igraju fantastični Adrien Brody (Leonard Chess), Jeffrey Wright (Muddy Waters), Beyonce (Etta James), a gostuje i sjajni Vincent D'Onofrio (DJ Alan Fred). Posle ovog filma shvatićete da je još jednom potvrđena teza o "Velikoj beloj zaveri". Rokenrol je ipak izmislio Chuck Berry, a kruna je dodeljena Elvisu jer u to vreme je Kju Kluks Klan ideologija bila dominantnija nego što je to danas. Od "Sweet Sixteen" Chuck Berrya do inauguracije Baraka Obame prošlo je mnogo godina, da bi u vaspovskoj Americi konačno mogao da bude značajan i neko ko je crnac.

"Cadilllac Records" je prvenstveno biografski film i film jedne značajne epohe iz bliske prošlosti. Posredno nam priča i priču o bluzu u kojem se retko pevalo o sreći i zadovoljstvu, poezija čežnje, rastanaka i očekivanja, ličnih katastrofa i padova. Govori o ljubavi zrelih ljudi, čija je ljubav ili jednostavna privrženost nastala s godinama, ili probuđena strast muškarca i žene. Ženska nevera u bluzu je vrlo često prihvaćena kao nužnost i neizbežnost o kojoj se uz igru reči peva na sasvim pomirljiv način. Bluz pesme govore o ljudima koji se ne mogu zadržati na jednom mjestu, već stalno negdje odlaze, beže od svega i svačega.

Svi ovi ljudi su živeli bluz. Zbog toga su njihove pesme životna i verodostojna svedočanstva tog muzičkog idioma. Njihove pesme su ukrali beli momci iz Engleske i napravili jedan drugi fazon, obeleživši jednu drugu epohu, o kojoj ćemo pričati neki drugi put, sa povodom ili bez povoda, potpuno je svejedno, jer je i ta priča poprilično zanimljiva.

уторак, 14. јул 2009.

NEPRISTAJANJE

Nepristajanje je jedini pravi odabir. Francuska Akademija nauka i umetnosti je svojevremeno želela da dodeli nagradu rumunskom filozofu Emilu Sioranu, koju je Sioran odbio sa obrazloženjem da bi tim činom prihvatio pravila sveta i dozvolio istom da ga vrednuje. Sioran to nije želeo. Slično obrazloženje je imao i Žan Pol Sartr, pošto je odbio Nobelovu nagradu za književnost. Selindžer se povukao u brda Nju Hempšira. Džo Stramer (The Clash) i Mark Sendmen (Morphine) su umrli u "čizmama", sa gitarom u rukama. Niko od njih nikada nije pristao na svet ovakav kakav jeste. Znali su da je čovečanstvo skrojeno po meri malograđanina i idealnog mediokriteta. Niko od njih nije želeo da "titra jaja" tako uspostavljenom modelu, već su mu se žestoko suprotstavljali, slaveći individualizam kao najnedostižniji ideal svakog mislećeg bića. Takav odabir predstavlja i mučenički put, jer svi koji su se opredeljivali za isti, ili koji i dalje hodaju tim putem, znali su i znaju da će ih svetina, na samom kraju, ipak naterati da ispiju svoju bočicu otrova, na isti način na koji je demos naterao Sokrata da ispije kukutu. Lepo je rekao Žika Pavlović: "Kad čujem reč narod, mašim se za qurac".

U Srbiji se nikada nije primio individualistički duh, niti je ikada zvanično proglašen kao vrednost. Ovde su se uvek smenjivale kolektivistčke ideologije levice i desnice. Od zajednice komunizma do sabornosti klero-nacionalizma. Negde između, u tom društvenom rascepu srpske zbilje, živeli su i stvarali neki ljudi koji nikada nisu pristali i zbog kojih sam ponosan što delimo/i što smo delili isto parče neba.

BORISLAV PEKIĆ



Možda će jednog dana neki akademik objasniti Srbima zašto su Borislav Pekić i Danilo Kiš kao dva najveća pisca moderne/postmoderne sa ovih prostora umrli u egzilu. Možda će neko od tih nacionalnih romantičara priznati da su se i Pekić i Kiš sklonili od živog blata i palanačke kaljuge domaće kulturne scene. Previše su štrčali. Čopor je želeo njihovu krv. Njihova individualnost i vera u ličnu slobodu nije mogla proći nekažnjeno. Pekić je, nekada, devedesetih, kao kandidat za odbornika u Rakovici izgubio na izborima od Vojislava Šešelja. Tada sam shvatio da je ljudska glupost neuništiva (da ne kažem srpska) i da je građanstvo tim činom između pametnog čoveka i primitivne budale izabrala ovog drugog. Najgora stvar je što je takav izbor pretvoren u tradiciju. Zato će naši životi, na ovim prostorima, zauvek biti pakao.

DANILO KIŠ



Frapantna je njegova fizička sličnost sa Kit Ričardsom. Razbarušenost duha. Poslednji vitez subjektivnosti. Intelektualac i boem. Čovek koji nikada nije pristao. Čovek koji je mnogo toga napisao. Ćovek koji nije želeo da ćuti. Napisao je: „Volim, dakle, rekoh li, u Parizu, to što se kafane i knjižare dodiruju ramenom, kao da se podupiru (susret duhova i susret ljudi); ne volim strukturalistička književna kvazinaučna mudrovanja, taj plemenit i uzaludan napor da se misao svede na ajnštajnovsku formulu (jer znam ruske formaliste, znam Šklovskog, i znam da se delo može raščiniti na proste činioce kao sat, i da se može ponovo sastaviti da kuca kao ljudsko srce); ne volim sveopštu politizaciju francuske kulture, njenu 'angažovanost', njeno sartrovanje, njeno trovanje čistih pesničkih vrela; volim kako Pariz reaguje na aktuelna zbivanja; živo, strasno, pristrasno; ne volim nombrilizam, parisko, francusko manihejstvo, gde se sve svodi na uprošćenu, besmislenu formulu levo i desno, kao na dan poslednjeg suda, gde pariska inteligencija, davši sebi prerogative Boga i sudije, baca grešnike na jednu a pravednike na drugu stranu, bez suđenja i bez opoziva; volim pokretnu biblioteku metroa, tu sporednu Nacionalnu biblioteku na točkovima; ne volim da slušam parisku inteligenciju koja se do zamora služi jednim te istim referencama: Marks, Mao, Frojd, Sartr, a nikad, ili skoro nikad, Montenj, Bodler, Flober, Kami...; volim toleranciju Pariza, gde ima mesta za svaku tendenciju, ideju, političku i književnu, taj široki spektar oprečnih mišljenja koja žive pod istim krovom kako kakva velika, bučna i zavađena porodica; ne volim kratko pamćenje pariske inteligencije, koja je odbacila sumnju, taj najdragoceniji intelektualni kompas, i godinama strasno grešila protiv istine, protiv očiglednosti i protiv slobode; volim njenu brigu za slobodu, jer i kad je grešila protiv istine i to je činila iz brige za slobodu; ne volim njenu neinformisanost, njenu nečuvenu lakovernost, njenu naivnu 'veru u progres', njen staljinizam kojeg se s mukom oslobađa; volim njenu spremnost da se pokaje, da prizna svoje dojučerašnje zablude i svoje dojučerašnje grehe [...].“ (Homo poeticus, 177-178).

Ubili su ga intelektualni primitivci iz našeg sokaka optuživši ga da je plagijator. Izgleda da je svaki genije imao svog Salijerija, s tim što je Kiš nad glavom imao nekoliko takvih.

ŽIVOJIN PAVLOVIĆ



Žika Pavlović je u srpsku kulturu prvi uveo subverziju. Posle filma "Kad budem mrtav i beo" više ništa na ovim prostorima nije bilo isto. Smrt Džinija Barke u poljskom klozetu, što reče Marko Kostić, predstavlja "najveći krik stila koji je naša kinematografija ikad posedovala. To je pravi modernistički šok, trenutak kad umetnost sama sebi krči pravila (Šiler), trenutak egzita iz provincijalizma, izlaza iz umetnosti shvaćene kao težine, kao krsta koji mora da se nosi zarad raznoraznih kolektivnih iskupljenja, kao posledica korumpirane kulturne svesti. U tom trenutku najveće fiziološke napetosti i socijalne evolutivnosti koju je gubitnik na filmu ikad doživeo, balkanska publika gleda nešto najuzvišenije što je mogla da vidi u sopstvenoj kuhinji (ili bioskopu)".

Pritajeni nihilizam i dovođenje u pitanje svih vrednosti, kako nacionalnih tako i inostranih, Žiku je guralo ka margini. Jednostavno, tretirali su ga kao čoveka koji se bavi filmom. Pisci ga nikada nisu smatrali "pravim" piscem, slikari ga nikada nisu smatrali "pravim" slikarom, dok su ga svi smatrali jeretikom. Žika nije pet para davao na to šta će drugi pričati o njemu. Gurao je svoju priču do poslednjeg daha.

BOGDAN TIRNANIĆ-TIRKE



Tirke je Beograd. Tirke je legenda, koja postaje mit. Dok su njegovi ispisnici negovali rusofiliju (bilo staljinističku, bilo monarhističku-antikomunističku)Tirke je inaugurisan u prvog beogradskog amerikanofila. Amerikanofilija je u to vreme podrazumevala redovne odlaske u kinoteku i bioskope, slušanje jazz muzike i rokenrola. Tirke je preteranim konzumiranjem crno-belog Holivuda postao beogradski Hemfri Bogart. Tirke je čovek koji je napisao neke od najboljih stranica o pop kulturi na srpskom jeziku. Kupio me je rečenicom : "Američki film - to je pleonazam."

TOM GOTOVAC



Antonio Lauer alias Tom Gotovac rođen u Somboru, živeo u Zagrebu, studirao u Beogradu. Čitavog života je osim bavljenja filmom i slikarstvom, organizovao raznorazne hepeninge i performanse i bio jedan od rodonačelnika avangardne umetnosti na ovim prostorima. Sedamdesetih godina je bio hapšen jer se obukao u Supermena, uzeo srp i čekić, te ih neprekidno dizao i spuštao. Snimio je dosta kratkih alternativnih filmova i nikada nije prestao da provocira provincijski ukus. Igrao je u filmu Lazara Stojanovića "Plastični Isus", a prema tvrdnjama Slobodana Šijana i Nebojše Pajkića bio je jedan od najboljih poznavaoca američkog filma među tadašnjim posetiocima Kinoteke.

RAŠA TODOSIJEVIĆ



Dragoljub Raša Todosijević je avangardni umetnik i slikar. Ljuti se kada za njega kažu da je avangardni umetnik jer ga ta etiketa prati još od 1968.godine. To je nenormalno, kaže Raša, da jedan umetnik od 1968. do 2009.godine budem avangardni umetnik. To je kao kada bi žena toliko godina bila u drugom stanju. Da li to govori o Raši ili o nezrelosti srpske kulture. Hm...biće da je ovo drugo.

Raša Todosijeviće jedan sjajan i duhovit lik. Njegova dela su takođe predstavljala subverzivni avangardni pomak i potpunu suprotnost oficijelnoj mejnstrim umetnosti soc-realizma koji je tada bio na snazi.

MARINA ABRAMOVIĆ



Začetnica umetnosti našeg vremena čiji su provokativni performansi početkom sedamdesetih izazivali burne reakcije u ondašnjem javnom mnjenju, a kasnije i u svetskim umetničkim krugovima koji su ipak imali daleko više sluha za njeno stvaralaštvo, nego što su to imali naši u vreme kada je počinjala. U svetu, Marina važi za pravu umetničku heroinu, njena dela su uključena u mnoge značajne javne kolekcije, nagrađena je Zlatnim lavom za najboljeg umetnika na Bijenalu u Veneciji 1997, za svoju neobičnu video instalaciju-performans „Balkanski Barok“, 2003. dobila je nagradu Besi za „Kuću sa pogledom na Okean“.

ŠARLO AKROBATA



Koja, Milan i VD. Trio koji je stvorio najznačajniji album domaćeg rokenrola ("Bistriji i tuplji čovek biva kad"). Prvi studijski snimci grupe, pesme "Ona se budi", "Oko moje glave", "Niko kao ja" i "Mali čovek", napravljeni su u studiju Enca Lesića 1980. i zajedno sa snimcima bendova Idoli i Električni orgazam objavljeni na kultnoj kompilaciji "Paket aranžman" koju je 1981. izdao Jugoton. Sve četiri pesme postigle su komercijalni uspeh i dobile odobravanje kritike, a "Ona se budi" i "Niko kao ja" postaju i radijski i koncertni hitovi. Krajem 1980. godine grupa učestvuje i na Omladinskom festivalu u Subotici na kojem izvodi pesmu "Ona se budi" i dobija drugu nagradu žirija. 1981. bend piše muziku za film Miše Radivojevića "Dečko koji obećava", a sa njima na projektu kao gitarista sarađuje Goran Vejvoda. Muziku je pisao Koja, a tekstove pesama Nebojša Pajkić koji je i pisac scenarija. Koja i Vdović i glume u filmu, i to ritam sekciju izmišljenog benda "VIS Dobri dečaci". Tri pesme Šarla akrobate koje se pojavljuju u filmu, i koje nikada kasnije nisu zvanično objavljene, su "Slobodan", "Balada o tvrdim grudima" i "Depresija". Posle raspada Šarla nastala su dva najznačajnija benda domaćeg rokenrola - EKV i Disciplina kičme.

Njihova pesma "Niko kao ja" danas predstavlja himnu individualizma u umetnosti pobune.

DAVID ALBAHARI



David Albahari je najpoznatiji Zemunac na svetu. Ako ne na svetu, onda bar u Kalgariju. Jedan je od pokretača prve grupe u ondašnjoj SFRJ koja se javno zalagala za legalizaciju marihuane. Do sada je opbjavio nekoliko sjajnih romana i par remek dela (Cink i Mamac). Prevodio je sa engleskog Apdajka, Beloua, Najpola. Pomalo se ložio na budizam. Družio se sa Basarom i Bajcem. I dalje obožava rokenrol. Ne znam da li je još uvek za legalizaciju gandže.

SONJA SAVIĆ



Najveća, najtalentovanija i najpametnija. Njene uloge su poezija. Takva glumica se neće roditi narednih sto godina. Sonja se naprosto nije uklapala u kompromisne mediokritetske projekte koji se u ovom poslu podvode pod tezgarenje. Bila je rođena glumica koja je od zanata pravila umetnost. To nije mogao svako, već samo odabrani. Sonja je ponela taj krst i hrabro ga je nosila do kraja. Njena smrt je posledica tereta genijalnosti, a ne heroina kako to vole da komentarišu palančani.

SRĐAN ĐILE MARKOVIĆ



Slikar i bend lider sastava SUPERNAUT. Svirao je i u Disciplini kičme i Partibrejkersima. Velika ljubav Sonje Savić. Najreprezentativniji predstavnik srpskog pop arta i underground scene. Čovek čije slike, bar što se mene tiče, predstavljaju nešto najbolje što se da videti na našoj likovnoj sceni. Đile je umetnik velikog talenta i veoma progresivnog uma, s obzirom na bezličnost vremena u kojem živi i stvara.


MIOMIR GRUJIĆ FLEKA



Miomir Grujić Fleka je definitivno jedan od heroja iz mojih studentskih dana. Poznat je kao guru beogradskog undergounda, vodeći DJ kluba FLU Akademija osamdesetih, beogradski "Vergilije" devedesetih iz filma Zombietown, inspirator i učesnik mnogih događaja i akcija poput Urbazone, voditelj i autor najneverovatnijeg radijskog šou programa na svetu "ŠIŠMIŠ RADIJA" koja je išla ponedeljkom od ponoći do trojke, na starom B92 radiju, koji je daleko od onoga što ta stanica predstavlja danas. Beograd se tada zvao Kenjigrad, a Flekina emisija je za sve nas predstavljala zrnce pobune u totalno raspadnutom sistemu nenormalnih devedesetih. Tvorac je krilatice: KO TEBE AUTORITETOM TI NJEGA IDENTITETOM! Dokle god svedoci Flekinog dela budu prenosili mlađima njegovu poruku to će značiti PUNK IS NOT DEAD - Fleka Lives Forever!!!

недеља, 12. јул 2009.

The Menahan Street Band



Do albuma "Make the Road By Walking" grupe Manahan Street Band došao sam na preporuku jednog divnog čoveka, koji se u javnom životu potpisuje kao Nick Hornby. Posle romana "High Fidelity" svatio sam da je u pitanju čovek kojem se može verovati bez zadrške, pogotovu kada je u pitanju muzika, jer ukusi su nam se poklopili više puta.

The Menahan Street Band je jedna od onih grupa koja je nastala kolaboracijom muzičara koji već imaju svoje matične bendove, ali su se idejno našli na jednom projektu koji se svima učinio kao zanimljivo polazište za istraživanje novih područja instrumentalne muzike sa pozivanjem na tradiciju. Reč je o muzičarima iz sastava Antibalas, El Michels Affair, Sharon Jones & the Dap-Kings i Budos Band. Ploča "Make The Road By Walking" žanrovski je veoma eklektična i u sebi sublimira spoj funka, jazza, soula i afro-beata. Melodije jesu kompleksne ali nisu teške. Nema preteranog soliranja i insistiranja na melanholičnom fjužn zvuku. Sve je veoma pitko i filmično. Dok slušate njihove instrumentale u glavi će vam se vrteti trejleri klasika Novog Holivuda i francuskog Novog talasa. Smeškaće vam se duhovi Stiv Mekvina i Žan Pol Belmonda, ponovo ćete maštati o usnama Eli MekGrou i Katrin Denev.

Grupa ja nastala u sobi Tomasa Breneka u ulici Menahan u Bruklinu, a album je dobio ime po organizaciji čije se prostorije nalaze u istoj zgradi gde je nastao bend. U pitanju je zajednica-organizacija koja se bavi promocijom ekonomske i socijalne pravde i borbom protiv svih oblika diskriminacije. Pesmu "Make The Road By Walking" semplovao je Jay-Z za potrebe filma Ridlija Skota "Američki gangster". Menahan je pravo osveženje, jer nam omogućava da se ponovo susretnemo sa zvukom koji su sedamdesetih stvarali Curtis Mayfield i Bootsy Collins. Prijatelji, to je ono što se zove Funk Soul Groove!

уторак, 7. јул 2009.

YOU ARE MY GREEK BROTHER! (Džordž Pelekanos)



Kod nas je preveden samo jedan roman Džordža Pelekanosa "Prestonica nasilja" u izdanju Samizdata B92. U pitanju je jedan od najboljih živih pisaca krimi romana i nastavljača tradicije hard boiled proze čiji su rodonačelnici Rejmond Čendler, Dešajel Hemet i Miki Spilejn. Nadam se da će se naći neki izdavač koji će nam ponuditi kompletan opus ovog sjajnog pisca i svim ljubiteljima žanrovske proze učiniti veliko zadovoljstvo. Pre nekih mesec dana u kulturnom dodatku Politike objavljen je intervju sa Pelekanosom koji želim da podelim sa svima koji posećuju Jorgoslovlje.


Džordž Pelekanos, vašingtonski Čarls Dikens


Od našeg dopisnika iz Vašingtona
Vašingtonskom piscu Džordžu Pelekanosu izašao je ovih dana šesnaesti roman posvećen onom delu Vašingtona koji diplomate, političari i prestonička elita nikad ne slikaju. Amerikancu pravoslavne vere i grčkog porekla knjiga je ovde izašla baš na dan kada mu je umro otac. A njemu je i posvetio svoj najnoviji roman koji govori o večitoj temi odnosa između oca i sina.
Pelekanos je detektivske romane uzdigao na visoke literarne grane, a nazivaju ga američkim Čarlsom Dikensom, zbog toga što je svoje pero posvetio socijalnim nepravdama, siromaštvu i nejednakostima u epicentru najbogatije zemlje sveta. Te teme, kaže, više interesuju Evropljane, otud su njegove knjige, što nije tipično, najpre postigle uspeh u Zapadnoj i Istočnoj Evropi. U Srbiji, Samizdat B92 objavio je njegov „Grad nasilja“.
U oporu prozu o vašingtonskom slamu, Pelekanos ubacuje ritam i tonove soula, roka i popa što je muzika njegovog vremena i podneblja. Ovaj pisac važi za najboljeg poznavaoca nezvaničnog gradskog jezgra američke prestonice van Bele kuće – Kapitol hila i ostalih znamenja moći supersile. Kad piše o prošlim vremenima tu su sving, džez, koje je takođe istražio i ugradio u prozu prestoničkog geta.
Pre nego što je krenuo na turneju po Americi povodom nove knjige, Pelekanos je dao intervju za „Politiku”.

Kako to da ste se gotovo u potpunosti opredelili za crni Vašington, da vaši junaci potiču iz krajeva naseljenih crnom populacijom?

Rastao sam u radničkom kraju naseljenom uglavnom potomcima evropskih imigranata – Ircima, Poljacima, Italijani i delimično crncima… Ali još kao jedanaestogodišnjak radio sam u kafani za ručavanje kod svog oca. I taj posao bio je za mene jako značajan, jer sam tu postao svestan rasne i klasne razlike, čemu sam posvetio sve svoje knjige.

Ipak su glavni likovi u vašoj knjizi, izuzimajući ovu poslednju, afrički Amerikanci?

i Grka (smeh) i običnih belih ljudi. Pokušavam da dam celu panoramu ovoga grada, a nema mnogo gradova u Americi kao što je Di-Si u kome je većina crna: Atlanta, Detroit… Ako praviš ovakvu vrstu romana, tvoji likovi moraju biti pretežno crni, jer to je tačna karta ovoga grada. Kada sam ja bio dete, pedesetih godina, grad je bio gotovo potpuno crn sa više od 80 odsto crnog stanovništva. Kasnije je raseljavanjem ova proporcija smanjena. Ali to je i danas grad sa crnom kulturom. I za mene će uvek to ostati.
Iscrtali ste različitu mapu svetske prestonice, ona je geografski jako blizu svetskih moćnika, ali je daleko po načinu života u getima Afroamerikanaca odmah kod Kapitol hila ili Bele kuće?

To je to. Nikada ne pišem o federalnim monumentalnim građevinama ovoga grada i ljudima koji u njima žive i rade, ali volim da ukažem na ironiju da je sedište američke vlade baš ovde, a da su američki lideri nevoljni da reše probleme geta u gradu u kome žive. Dovoljno je samo da krenete Nort kapitol ulicom ili Florida avenijom i fotografišete neke od zgrada na kraju ulice… I videćete da su to neki od najsiromašnijih i najgorih krajeva koje možete sresti u nekom sasvim trećem svetu. Ne morate da napišete knjigu, samo napravite sliku – i ona će vam reći hiljade priča.
Pišete detektivske romane, pišete priče o kriminalu, drogi, nasilju…
A ne optužujete svoje junake koji u svemu tome učestvuju?
Ne zato što oni žive u vakuumu, oni ne postoje. Diskriminacija je u ovoj zemlji trajala stotinama godina. Dovoljno je da uđete u školu u siromašnom delu grada, a zatim na drugu stranu u bogati kraj, u belu školu, i videćete sami kakva je to razlika. Svako ko kaže da je rasizam prevaziđen jer sada imamo Obamu, ili da nema više klasnih razlika, verovatno misli da smo svi mi slepi. To je za mene dovoljna inspiracija za knjigu.

Ne mislite da je u spoljnoj politici prema malim i siromašnim zemljama Vašington delovao po istoj mustri kao i u odnosima sa crnim stanovništvom?

Pa to je diskusija koju vodimo još od Vijetnama. Vrlo malo toga se promenilo. Tek treba da se ispriča priča o tome koliko smo iračkih civila pobili u ovom ratu. Ti životi nisu ništa manje vredni od američkih života. I bombardovanje Jugoslavije u Klintonovoj administraciji smatra se velikim uspehom u spoljnoj politici, dobro obavljenim poslom. Pri tome niko ne pominje civilne žrtve ove „uspešne intervencije”?
Amerikanci nikad nisu ni razumeli o čemu se stvarno radi u vezi sa ratom i Kosovom. Ako bilo kog Amerikanca pitate o čemu se tu radi, zašto smo vodili taj rat i zbog čega, neće znati ništa da vam kaže. Nikad to nije objašnjeno. U tom smislu, nikad javnost nije znala ni zašto smo otišli u Irak. Objašnjenja su se mnogo puta menjala.

U novoj knjizi, koju ste posvetili svom ocu, opisujete događaje u zatvoru za maloletnike, ovde u Vašingtonu?

Da, to je zatvor Ouk hil, koji je nekad izgledao strašno, ali se danas menja. Dečaci sada tamo idu u školu, dobijaju obuku za neki zanat, učestvovali su i u izgradnji Nju Orleansa posle „Katrine”… Većina dece u tom zatvoru su između 14 i osamnaest godina. Dečak koji kao belac zbog sticaja okolnosti biva stavljen u zatvor sa crnim dečacima shvata da razlika između njih nije u boji kože, već je razlika klasna. On dolazi iz srednje klase, ima oba roditelja koji ga vole. I sama ta baza čini ga drugačijim, on se ne vraća ulici i kriminalu kad izađe iz zatvora. Njegov prijatelj iz zatvora Ali to mu stalno govori: „Ti ovde ne pripadaš.“ Mislim da klinac uhvaćen sa dva grama marihuane ne treba da ide u zatvor sa teškim kriminalcima. Oni bi morali da budu pod nekom vrstom nadzora, ali nije im mesto u zatvoru.

Da li se nešto menja sa Obamom?

On pokušava da promeni stvari, ali ima puno otpora. Raš Limbo preko radija kaže da se nada da će Obama biti neuspešan u pokušajima da promeni Ameriku. A to je čudno kad dolazi iz usta onoga koji je ubedio ljude da je vrhunski patriota. Amerikanci nisu glasali za torturu u zatvorima, nisu glasali ni za okupaciju Iraka, Amerikanci su glasali za ljude u koje su imali poverenja, a oni su to poverenje izigrali. Siguran sam da će sa Obamom to biti sasvim drugačije.

Zorana Šuvaković

недеља, 5. јул 2009.

KARL MALDEN 1912-2009 RIP


Američki glumac Karl Malden preminuo je u 97. godini života, saopštila je njegova porodica. Glumac je preminuo u svojoj kući u Los Anđelesu a pored činjenice da je bio lošeg zdravlja godinama, uzrok smrti nije saopšten. Karl Malden je rođen kao Mladen Sekulović 22. marta 1912. godine u Čikagu kao sin Srbina i Poljakinje a ime je promenio kako bi postao glumac.
Svetsku popularnost dostigao je serijom ‘The Streets of San Francisco’ u kojoj igra sa Michael Douglas-om. Dva puta je bio nominovan za nagradu Oscar, koju je dobio 1951. godine za ulogu u filmu ‘A Streetcar Named Desire’. Uspešnu ulogu je ostvario i u filmu ‘On the Waterfront’. Malden je bio i predsednik američke Akademije za filmsku umetnost od 1989. do 1992. godine. Za ulogu u seriji ‘The Streets of San Francisco’ četiri puta je bio nominovan za nagradu Emmy dok je istu nagradu osvojio za epizodnu ulogu u seriji "Fatal Vision" 1984. godine. 2004. godine je dobio nagradu za životno delo udruženja glumaca. Igrao je u filmovima sa glumcima kao što su Marlon Brando i Burt Lancaster, Hičkokovom ostvarenju "I Confess" (1953.), kao i u 50 drugih filmskih ostvarenja.

Karl Malden je zbog svog srpskog porekla nesebično pomagao domaće filmske autore crnog talasa, i radio na promovisanju srpske kinematografije u Holivudu. Veliki glumac i veliki čovek.


ROAD MOVIES



Danas, kada Holivudom vlada najveća zamka liberalne demokratije (vidi pod "politically correct") filmovi iz šezdesetih, sedamdesetih, pa i osamdesetih izgledaju kao umetnička dela koja će u nekoj bliskijoj budućnosti biti proglašena za jeres, i koja će se ritualno spaljivati kao opomena čovečanstvu. Možda će se isto desiti i sa knjigama, kao što je to naslutio Rej Bredberi u romanu "Farenhajt 451". Ko će ga znati? Moćnicima može svašta pasti na pamet.

Elem, u američkoj kinematografiji se šezdesetih rodio jedan filmski sub-žanr, na čijim ideološkim potkama je stasao većinski deo pop kulture, a koji i dan danas ima, širom planete, jako puno sledbenika i vernika. Taj pravac se zove ROAD MOVIES, ili filmovi ceste, odnosno druma. Odlikuje ih tzv. mozaična dramaturgija; sastoje se od niza prizora koje, uz glavne likove, povezuje jedino osnovna radnja - putovanje diljem Amerike, ponekad i lutanje bez određenog cilja, automobilom, motociklom ili autostopom; to je prilika za upoznavanje ljudi različitih tipova, često deklasiranih marginalaca koji se gnušaju establišmenta i sistema, i koji izlaze iz cele sistemske priče kako bi prkosili društvenom poretku i redovnom toku stvari. Ujedno kroz "on the road" priču autori su želeli da prikažu kritiku "američkog načina života" i time objavili rat American Dream ideologiji. Socijalno i politički ti filmovi su bili odraz društvene krize iz razdoblja rata u Vijetnamu i studentskih nemira iz 1968. U užem filmskom smislu predstavljali su izraz suprotstavljanja standardnoj dramaturgiji holivudskog filma. Preteče takvog struktuiranja narativnog dela su romani američkih pisaca iz pedesetih godina, poput "Na putu" i "Darma lutalice" Džeka Keruaka, "Lovac u žitu" Dž.D. Selindžera, kao i filmovi nezavisne njujorške produkcije poput "Senke" od Džona Kasavetesa. Naglo rasprostiranje ovog subžanra inicirao je film Denisa Hopera i Pitera Fonde "Easy Rider" (1969) koji je snimljen sa veoma niskim budžetom, a koji danas ima kultni status kako među filmofilima, tako i među ljubiteljima rokenrola. Soundtrack ovog filma je zapravo univerzalni soundtrack šezdesetih iz hipi perioda (Steppenwolf, The Byrds, Jimi Hendrix, Electric Prunes...)



Drugi film koji na reprezentativan način imponuje road movies pod-žanru, je priča o još jednom desperadosu, koji u ovom kultnom, on the road filmu, predstavlja poslednjeg beskompromisnog šezdesetosmaša. Kovalski je lik kojeg juri sva policija Amerike, dok mu podršku pruža slepi radijski DJ Super Soul (uz to i crnac) i gomila mladih ljudi. Sve je krenulo tek onako, zbog običnog prekršaja, a završilo se kao još jedna "uzaludna pobeda individualizma".
Kovalski je inspirisao i grupu Primal Scream koja mu je posvetila pesmu, a veliki respect i omaž ovom filmu dao je i Tarantino u poslednjem filmu sa Kurt Raselom i onim do yaya ribama (DEATH PROOF).



Nakon golemog uspeha ova dva filma, slične filmove počinju proizvoditi i velike kompanije, koje u osnovnu radnju unose komponentu postojećeg holivudskog ukusa; Pet lakih komada - Boba Rafelsona, Texas Expres - Stivena Spilberga, Alisa više na stanuje ovde - Martina Skorsezea, Dvosmerni asfalt - Monte Helmana, Čovek i mačak otkrivaju Ameriku - Pola Mazurskog. Devedesetih je omaž filmovima ceste dao Ridli Skot filmom "Telma i Luiz", dok jsu poslednja ostvarenja na ovu temu zapravo Tarantinov "Death Proof" i Šon Penov "Into The Wild". Dakle, vreme je za veliko vaskrsenje ovog sub-žanra, jer je društvena klima takva da su svetu ponovo potrebni novi desperadosi. Nije džaba veliki Townes Van Zandt onomad ispevao najlepše stihove na zadatu temu:

Living on the road my friend
Was gonna keep you free and clean
Now you wear your skin like iron
Your breath's as hard as kerosene
You weren't your mama's only boy
But her favorite one it seems
She began to cry when you said goodbye
And sank into your dreams.

четвртак, 2. јул 2009.

Across The Universe



Kao nekritički fan najvećeg pop benda na svetu i kao neko ko je veoma pristrasan kada su u pitanju The Beatles nije čudo što sam odlepio na ovaj film. Možda je na momente patetičan, možda je previše politički angažovan, ali kada čujete pesme poput - I Am The Walrus, Being For The Benefit Of Mr. Kite, Because, Across The Universe, While My Guitar Gently Weeps, Hey Jude ili Lucy In The Sky With Diamonds, sve moguće mane filma padaju u vodu. Odgledajte ga obavezno, čak iako ne volite Bitlse, a volite šezdesete, jer je film obojen LSD tripovima, sve vreme kroz kadrove defiluju prelepe žene, a i taj jebeno dobri duh šezdesetih podsetiće vas da su tada ljudi verovali da svet može biti lepše i pristojnije mesto za život nego što je to danas.

Ovo nije film o Bitlsima, već o ljudima koji su prošli kroz Lenonove i Makartnijeve pesme. Jedan od zanimljivijih pop-muzičkih filmova koje nismo imali prilike da gledamo još od Formanove "Kose". Dakle, obavezno štivo za sve ex-hipike i one kojima je srce naginjalo na tu stranu.

среда, 1. јул 2009.

ZID



"The Wall" jeste, svidelo se to nekome ili ne, jedna od najkultnijih i najznačajnijih ploča rokenrola. Znam da se mnogi ne bi složili sa tom činjenicom i brže-bolje bi krenuli sa zastarelom argumentacijom da je tada rokenrol pobegao od svoje suštine i previše otišao u "ezoteriju" i intelektualiziranje, ali vreme je takvu argumentaciju u potpunosti demantovalo. The Wall je priča koja se obistinila i koju svakodnevno živimo.

Film Alana Parker "ZID" (1982) spada u najznačajnije rokenrol filmove, a pored toga i u filmove distopijskog podžanra koji je svoje temelje pronašao u romanu Džordža Orvela "1984". Album grupe Pink Floyd snimljen je 1979.godine i u to vreme, kada je na snazi bio post punk i najava new wave-a, doživeo je veliki uspeh. Među Britancima, grupa Pink Floyd i dan danas ima status božanstva, u šta sam se i lično uverio. Njihov veliki fan bio je Alan Parker, koji je ubrzo posle izlaska ploče snimio istoimeni film, koji se do današnjih dana, poput Kamijevog "Stranca", zadržao kao nezaobilazno štivo u sazrevanju svakog tinejdžera. Posebno se primio i na tlu od Vardara do Triglava.



The Wall je priča o izolaciji i otuđenosti, o sistemu koji ne dozvoljava pojedincu da ostvari ideal lične slobode. Sputanost individualizma i frustracije koje se tom sputanošću rađaju. Put u diktaturu i podizanje unutrašnjeg i spoljašnjeg zida. The Wall je priča koja nas tera da ispustimo krik koji će uzdrmati sistem. To je priča koju živimo poslednjih pedeset godina ulazeći iz jednog vrednosnog sistema u drugi, a da pritom ne želimo da shvatimo da je uvek sve suštinski isto. Razlika je samo u anesteziji ili njenom odsustvu. Mother do you think they'll try to break my balls!

Nažalost, oni koji su je osamdesetih preslušavali od Vardara do Triglava, ili je nisu shvatili, ili su bili u manjini, kada su dozvolili sebi da postanu deo priče koja se završila krvavim pizdarijama devedesetih.