Život - Kit Ričards (Laguna)

Čitajući autobiografiju Kita Ričardsa, jednostavno nazvanu „Život“, doživeo sam takvo ushićenje, koje bih najbliže mogao uporediti sa svojim prvim odlaskom na rokenrol koncert. Bilo je moćno i distorzirano. Kit Ričards je sve ono što sam znao i mislio da jeste. Najveći car. Čovek čiji habitus i čije delo personifikuju ideju pravog rokenrolera u mojoj glavi. Dobar je Dilan, veliki je Džoni Keš, kralj jeste Elvis, Springstin je glavni gazda, ali Kit Ričards je nekako najkompletniji. Znate šta hoću da kažem?! Ma da, razumemo se. 

Na nekih 580 stranica, koje se prelaze sa velikim uživanjem, u odličnom prevodu Gorana Skrobonje i Dejana Cukića, upoznaćete se iz prve ruke, sa višeslojnom ličnošću ovog zanimljivog čoveka, koji je čitav život hodao divljom stranom života i nekako uspeo da šmekerski iznese tu, što bi rekao Kundera, nepodnošljivu lakoću postojanja. Odrastao u Dartfordu u zanimljivoj porodici. Imao otkačenog dedu sa uvrnutim smislom za humor i šest tetaka. Miris matrijarhata u Ričardsovom odrastanju od njega je napravio jednu nežnu i sentimentalnu dušu, koja samo na oko izgleda kao đavo. Suštinski, on je jedan nepopravljivi romantik, za razliku od Mika Džegera koji je u životu uvek voleo stvari koje je Ričards iz dna duše prezirao. Iz tog britanskog ambijenta dartfordskog predgrađa i rane zaljubljenosti u bluz muziku, priča kreće u pravcu uspona nečega, što je danas sigurno najznačajniji biser rok muzike i pop kulture uopšte. Istorijski susreti Ričardsa i Džegera, ravni susretu Lenona i Makartnija, najznačajniji su događaji posle II svetskog rata. Mislim da je Little Steven Van Zandt u jednoj svojoj radio-emisiji konstatovao da je rokenrol zadobio novu dimenziju kada su Britanci šezdesetih došli u Ameriku. Ta razmena energije ostrvljana sa izvorom donela je svetu najveću umetničku revoluciju. U to vreme su se, čak i u pojasu od Đevđelije do Triglava, pojavili neki mladići sa zulufima i bubi frizurama koji su kupili električne gitare i napravili Vokalno Instrumentalne Sastave (VIS). Rolingstonsi su uzdrmali ceo jebeni svet. 

Dobar deo knjige se odnosi na dogodovštine sa turneja, kao i sa snimanja njihovih najvećih albuma. Posebno mi je bilo zanimljivo iskazivanje neskrivene ljubavi i simpatija koje Ričards ima prema dragim ljudima, Bobiju Kizu, Roniju Vudu i drugom najvećem caru Stonsa, Čarliju Votsu. Jedna od zanimljivijih epizoda autobiografije je takođe i susret Ričardsa sa mojim drugim herojem Gremom Parsonsom. Bili su kao braća. Spajala ih je ljubav prema muzici i heroinu. Parsonsov muzički uticaj na Ričardsa je bio nesumnjivo velik i od istorijskog je značaja. Taj country-blues sentiment je obeležio nekoliko najboljih albuma Rolingstonsa. Sve je to, izgleda, Svevišnji uredio kako treba. 

Iako je imao puno usputnih veza, emotivni život velikog romantika vezan je za nekoliko bitnih žena - Roni Spektor, Anita Palenberg i Pati Hensen. Sa Anitom ima sina Marlona i ćerku Anđelu, dok sa Pati Hensen sa kojom je i danas u braku ima dve ćerke Teodoru i Aleksandru. Roni je bila stara ljubav iz šezdesetih, ali su ceo život ostali prijatelji. 

Ukoliko volite rokenrol, a želite da kupite sebi poklon za praznike, bez razmišljanja pravac u knjižaru i pazarite “Život”. U pitanju je jedna od najpoštenijih i najiskrenijih ispovesti koje sam pročitao. Knjiga koju sam u gnezdu Jorgoslovlja proglasio rokerskom Biblijom. Amin!

 PS: Marlon Ričards mi je pored Kita drugi najdraži lik iz knjige. 

RATNICI PODZEMLJA (The Warriors) – Volter Hil (1979)

Postoji par filmova koji su obeležili odrastanje nekoliko generacija rođenih sedamdesetih u SFRJ. Jedan od tih klasika su kultni „The Warriors“ Voltera Hila koji je u tom žanru ostao nenadmašan do današnjih dana. U pitanju je jedan od onih filmova koji u kolekciji svakog ozbiljnijeg filmofila mora stajati odmah do Pekinpoove „Divlje horde“ , Skorsezeovog „Taksiste“ i Kjubrikove „Paklene pomorandže“. Pre nekoliko godina, jedan moj prijatelj je bio u New Yorku. Po povratku sam ga odmah pitao da li je posetio Coney Island. Izvadio je iz džepa mali digitalni foto aparat i pokazao mi fotku onog čuvenog ringišpila na plaži u Astrolend Parku koji se zove The Wonder Wheel. Tu je Dejvid Patrik Keli lupkao flašama i zaskičio legendarnu: “Warriors, come out to play”! Nikada posle toga nije mogao odigrati pozitivca. Zato ga je Švarceneger nekoliko godina kasnije ubio u filmu “Commando”, a Volter Hil ponovo oživeo u “48 sati”. 

The Warriors ili Ratnici podzemlja (naziv pod kojim se davao u našim bioskopima), žanrovski bi se mogao definisati kao film potere, odnosno, urbana akciona drama sa elementima westerna, s tim što je prerija zamenjena podzemljem i predgrađima New Yorka. Warriorsi su ulična banda Coney Islanda koja odlazi na sastanak svih uličnih bandi New Yorka u Van Cortland Park. Cyrus, vođa najveće bande, želi da ujedini sve ratnike New Yorka kako bi se suprotstavili teroru policije. Tom prilikom zaverenici iz druge bande ubijaju Cyrusa i lažno optužuju Warriorse. Posle toga kreće nezaboravno filmsko putešestvije kroz njujoršku suburbiju, tokom koje se nasilje transformiše u veliku temu filmske estetike, a ne u sredstvo za emitovanje ideoloških poruka. Furies, Rogues, Boppers, Hi-Hats, Lizzies, Turnbull AC's, Gramercy Riffs i druge ulične bande kreću u poteru za Warriorsima. Jurnjavu prati sofisticirani muzički izbor funk soula, po kojem je Volter Hil inače poznat, a koji nam ubedljivo dočarava jednu epohu i subkulturni ambijent kojim se lako mogao podmititi svaki klinac zarobljen u sivilu balkanskog socrealizma. 

Odgledao sam dosta dobrih filmova u životu, ali Ratnici podzemlja zaista predstavljaju nešto posebno. Oni će se uvek visoko kotirati na intimnoj listu potpisnika ovih redova. Jedan od najlepših omaža antičkoj ratnoj epici (Atina-Sparta), westernima Forda, Hoksa i Betikera, kao i samurajskim filmovima Akire Kurosave. Možda će neki cinik to prokomentarisati kao infantilni refleks ljubitelja pop mitologije, ali neka misli šta god hoće, jer samo slep čovek ne želi da prizna da su The Warriors opravdali ime koje nose. Da, u svakom pogledu. 

Najbolji albumi 2012. po izboru Jorgoslovlja

Kako god okreneš, na kraju uvek dođemo do ove zanimljive društvene igre. U hiperprodukciji pop kulture ima svega i svačega. Ne može se sve preslušati, niti bi trebalo pokušavati nešto slično. Čovek se izgubi u svemu tome i cela igra se svede na površno preslušavanje. To nekako nije pošteno, ni prema sebi, a ni prema autorima te muzike. Ono što sam uspeo da čujem ove godina, a da je zaista vredno, po isključivo subjektivnom kriterijumu, nalazi se na sledećoj listi. 

BRUCE SPRINGSTEEN - Wrecking Ball

S obzirom da mi je ove godine sve bilo u znaku Brusa Springstina jer sam ostvario svoj koncertni san, album Wrecking Ball je na ubedljivo prvom mestu. Peca Popović je lepo napisao da je to jedini šef koga treba slušati. Slažemo se Peco! 

NICK WATERHOUSE - Time’s All Gone

Nick je nova nada muzičkog univerzuma. Mladi pevač, songwriter i muzički producent iz Los Angelesa koji je rođen 1986.godine. Izgleda kao Buddy Holly, a zvuči kao muška verzija Amy Winehouse. Time’s All Gone je njegov prvi album. U pitanju je album koji odlikuje izraziti tradicionalizam swing-soula sa elementima rhythm and bluesa, ali aranžiran na način koji je prihvatljiv novim generacijama. Očekujem veliki muzički uspeh Nicka Waterhousa.

NATURAL CHILD – Hard in Heaven

Garažni rokenrol bend iz Nešvila koji zvuči opasno. Posle nekoliko pesama shvatićete da se radi o čistokrvnom gitarskom rokenrolu koji je klesan na zaostavštini bendova The Rolling Stones, The Allman Brothers Band i The Stooges, kao i na kapljici dobrog burbona. Južnjačka uteha za sve ljubitelje takve estetike. 

AMY LAVERE & SHANNON McNALLY - Chasing the Ghost Rehearsal Sessions EP

Amy Lavere je dama sa basom iz Memfisa, a Shanon McNally je dama sa gitarom iz New Orleansa. Njih dve su uz pomoć Luthera Dickinsona (North Mississippi Allstars) i benda The Wandering spontano snimile Chasing the Ghost koji je prema skromnom mišljenju potpisnika ovih redova pravo malo remek delo.

DR JOHN - Locked Down

Dr John je snimio još jednu fantastičnu ploču koju je producentski obradio genijalni Dan Auerbach (The Black Keys). Zanimljiv spoj “oca” i “sina” svesnih ukorenjenosti muzike koju stvaraju. Nama kao ljubiteljima ovakvog zvuka podarili su jedan vrhunski rhythm and blues album koji baštini sve ono što najviše vredi u američkoj muzici. 

JEFF LYNNE – Long Wave

Jeff Lynne je britanski kompozitor, songwriter, pevač benda Electric Light Orchestra, član supergrupe Traveling Wilburys, prijatelj i saradnik Beatlesa. Ukratko, jedan super tip. Njegov album Long Wave je jedna dirljiva i nostalgična ploča sastavljena od obrada nekih od najepših pesama ikada napisanih, koja me je, priznajem, emotivno razvalila. U pitanju su pesme koje su kreativno uticale na Lynna tokom njegovog odrastanja u Birmingemu, a koje je kao klinac slušao na radiju. Vratićete se nostalgično u detinjstvo, na zimske ulice Dikensovih romana, crno bele Iling komedije, novogodišnje projekcije filmova Ričarda Lestera. Iskopaćete neke od najlepših trenutaka iz vremena kada ste verovali u Deda Mraza.

RODRIGUEZ - Searching For Sugar Man (OST)

Soundtrack dokumentarnog filma “Searching For Sugar Man” je sastavljen od pesama sa dva albuma Sixto Rodrigueza iz sedamdesetih godina. U pitanju je priča o zaboravljenom i skrajnutom kantautoru meksičkog porekla iz Detroita, koji u Americi nikada nije uspeo da napravi karijeru. Posle drugog albuma je ostavio gitaru i počeo da radi kao šljaker po detroitskim gradilištima. Među ono malo ljudi koji su pratili njegovu muziku pročulo se da je izvršio samoubistvo na sceni. To je bio kraj za Sixta, ali život je čudo i čudo su putevi gospodnji. Polovinom devedesetih Detroit su podhodili neki muzičari iz Južne Afrike koji pronalaze Sixta živog i zdravog kao matorog šljakera. Tada mu otkrivaju da su njegove ploče u Južnoj Africi najprodavanije i da iste imaju kultni status jer su bile sastavni deo borbe protiv aparthejda. Sixto je tamo veći od Dylana, a najeminentniji rokenrol bendovi Južne Afrike su snimili tribute album kojim su odali priznanje ovom kantautoru. Sixto se vratio na scenu i to je najvažnije. Film očekujemo sa nestrpljenjem.

 


JIMMY CLIFF – Rebirth

Posle osam godina pauze stigao je novi album najveće legende reggae muzike posle Boba Marlya, Petera Tosha i Lee Perrya. “Rebirth” je ploča koju krasi miks reggae i ska zvuka. Dvanaest odličnih pesama od kojih ima par covera. Meni na srce odmah legla obrada Clasha. 

VAN MORRISON - Born to Sing: No Plan B

Veliki Van je uvek veliki. On nema loše albume. Baš kao i Bob Dilan. Ili su dobri ili su odlični ili su remek dela. Born to Sing je odličan.

 


ALABAMA SHAKES – Boys&Girls

Zato što pevačica Britani Hauard glasom zvuči kao jedina prava naslednica Ete Džejms i Beti Dejvis, ali je osim soula i funka prvenstveno bila navučena na Zeppeline i White Stripes. Prate je mladići koji su definitivno odrastali na pravim stvarima. 

 


DAJTE I VI VAŠU LISTU!!!

Payday - Daryl Duke (1973)

“Dan isplate” Derila Djuka, jedan je od najznačajnijih američkih filmova sedamdesetih, koji svojom osnovnom dramaturškom konstrukcijom i konstitucijom glavnog junaka, pevača lutalice, neobično podseća na Pavlovićevo remek delo “Kad budem mrtav i beo”. Ujedno, ovo je jedan od onih nepravedno potcenjenih filmova, koji su zbog svoje iskrene subverzivnosti i beskompromisnog autorstva, gurnuti na marginu holivudskih B klasika, koje danas poštuju samo pravoverni filmofili iz Kosovske 11. Profesor Pajkić je jednom rekao kako se često pita da li je Kronenberg smišljen da bi se blokirala Djukova subverzivna energija. Obaška što su obojica Kanađani, pa je stvar još sumnjivija.

U pitanju je priča o moralnoj nakazi i netalentovanom kantri pevaču Moriju Denu (Rip Torn), koji u svom Kadilaku jezdi kroz biblijski pojas primitivne Amerike, okružen kurvama, protuvama i bitangama svih fela. Sa svojim bendom nastupa po Honky Tonk barovima, a želja mu je da na kraju dospe do Nešvila i nastupi na koncertu Baka Ovensa i (možda) Džonija Keša. Mori Den je sve vreme pod dejstvom alkohola i raznoraznih opijata. U takvom stanju usput obilazi poluludu majku, ostavljenu ženu sa dvoje dece, tuca neku nesrećnu šiparicu, laže i maže, ubija čoveka. Kako reče Njegoš : “Tragovi mu smrde nečovještvom.” Mori Den je zapravo dno ljudske egzistencije i plod liberal kapitalističke hipokrizije koja je u to vreme bila na udaru od strane mnogih kritički osvešćenih umetnika, koji su prozreli nihilističku sliku lažnog američkog sna. Deril Djuk koristi žanrovski kriterijum roud-muvija; mali gradovi, moteli sa kamiondžijama i promiskuitetnim konobaricama, brza hrana i koka kola, droge, miris burbona, znoja, mokraće i kerozina. Cela ta slika jednog depresivnog i sjebanog univerzuma, sistema vrednosti zahvaćenog neizlečivom gonorejom, propraćena je predivnim kantri pesmama o ljubavi i prijateljstvu koje su same po sebi lišene bilo kakvog cinizma. To je zapravo paradoks koji ovaj film čini još većim. Likovi su skroz izopačeni i atmosfera je potpuno bolesna. Estetika ružnog, u svakom smislu, kategorija je kojom su se bavili mnogi teoretičari umetnosti u XX veku. Lično cenim umetnička dela koja su u stanju da udare u stomak posmatrača/konzumenta, ali taj udarac ne sme biti lažan i ne sme biti tendenciozno smišljen. Mora biti pravi, jer samo u tom slučaju ima smisla. 

Payday je definitivno “pesnica u stomak”. Film koji za razliku od Votersovih otvorenih kemp ruganja, u skrivenoj formi nosi jednu od najvećih kritika američkog društva ikada izrečenu.

 

Elvis

Kada gledam snimke njegovih koncerata, uvek se najviše zadržim na onim sa zalaska karijere. Negde polovinom sedamdesetih je već bio debelo navučen na barbiturate, alkohol i sve moguće pilule do kojih je mogao doći. Imao je dijabetes, gastritis i verovatno anginu pektoris. Debeo i znojav, sa osmehom onog dečaka iz Tupela, skrivenog iza podbulog lica, pevao je i dalje nenadjebivo. Bio je vladar scene, pravi Kralj. Imao je talenat koji je beskrupulozno izrabila industrija zabave. Iza je ostalo veliko delo i jedna nesrećna životna priča. Elvis nije mogao da se nosi sa tolikom slavom. Poput mnogih zvezda modernog Vavilona skliznuo je poroke i duboku duševnu usamljenost. Umro je 16.avgusta 1977.godine.

Uvek se negde u to doba letnjih žega setim Elvisa. U stvari, setim ga se često i mimo toga. Obrćem njegove pesme bilo gde da sam. U gradskom prevozu, kolima, kuhinji, spavaćoj sobi nedeljom ujutru. Znam jednog tipa koji je u novčaniku nosio fotografiju izrezanu iz nekog Džuboksa na kojoj se Elvis rukuje sa Ričardom Niksonom. Znam jednu ženu, koja je postala moja žena i koja mi je jednom rekla da su joj Elvisove pesme veće od života. Znam jednog čoveka koji je pedesetih voleo isključivo Elvisa i  Bogarta (Džugašvili, Korčagin i J.B.Tito za njega nisu postojali). Znam jednog kafanskog muzičara, Džipsija, kojem sam onomad, devedesetih, poklonio pakovanje žica za gitaru i koji je kao znak zahvalnosti posle deset godina u jednoj lokalnoj kafani mojoj majci otpevao „It`s now or never”. Znao sam jednog Slobodana koji je lupao bubanj kao Džimi Lot, koji je pravio lom, krstio jariće, bio ljudina kao Džoni Keš, a završio kao Elvis. Srce mu je puklo u paramparčad.

We remember the King.
We recall everything.
We will treasure all of the gifts that he did bring,
We remember the King.

Smrt čoveka na Balkanu - Miroslav Momčilović (2012)

U jednom beogradskom soliteru usamljeni kompozitor (Nikola Kojo) izvršava samoubistvo pred uključenom web kamerom. Pucanj uvlači u priču prve komšije (Emir Hadžihafizbegović, Nataša Ninković, Radoslav Milenković, Anita Mančić) koji su pronašli leš, pozvali hitnu pomoć, policiju, i seli da sačekaju završetak celog postupka. Hitna pomoć po običaju kasni, policija takođe, u celu priču uleće pogrebnik (Bojan Žirović) i kreće odvijanje jedne vrhunske humoreske koja će vas u pojedinim momentima dovesti do smeho-suza. 

 Miroslav Momčilović je ovim niskobudžetnim filmom pokazao i dokazao da nije potrebno puno novca kako bi se snimio dobar i inteligentan film. U osnovi svega leži ideja koju ne bi svaki (domaći) reditelj umeo da izvede do samog kraja, a da ne sklizne u glupavi kursadžijski humor, kojem nije odoleo ni Dragojević u medijski precenjenoj Paradi. Momčilovićev film je jedan od prvih tranzicionih filmova sa ovih prostora koji će zasigurno postati klasik. Ono što je „Balkanski špijun“ bio osamdesetih, to će ovaj film biti u novom milenijumu. Snimljen za svega četiri dana, u jednom kadru poput Hičkokovog „Konopca“, film „Smrt čoveka na Balkanu“ predstavlja delo hrabrog rediteljskog postupka. Kamerna atmosfera je oduvek bila moderna u zapadnim kinematografijama i među filmskim autorima koji su bili bliski pozorištu (Krvoproliće – Roman Polanski, Glengeri Glen Ros – Džejms Foli, Ko se boji Virdžinije Vulf – Majk Nikols) dok je kod nas često primenjivana iz stanja nužde zbog finansijskih razloga. Neko ko nema ideju, inteligenciju i kreativnost koju je pokazao Momčilović, snimiće neko mediokritetsko smeće koje igra na banalnu kartu – kurac, pička, govno, sisa – kako bi se sirotinja raja zabavljala kupajući se u sopstvenoj kaljuzi. Ovde toga nema. Film očigledno predstavlja studiju karaktera i mentaliteta (film ogledalo), ali to ne radi podilazeći masi, niti to radi s prezirom čoveka koji po svaku cenu beži od balkanskog gena. Iako je ciničan u prikazu apsurda mentalitetskog sklopa, Momčilović pokazuje i razumevanje prema čoveku sa kojim deli isto parče zemlje i neba, isti lift, hodnik, dragstor pred zgradom. Ne ruga mu se nadmeno, već sve vreme insistira na blagodarnosti smeha u okviru situacije u kojima se nalaze protagonisti ove satirične priče. Isto tako pokazuje svoje nerazumevanje i zabrinutost zbog gubljenja čovečnosti kroz jednu konstruktivnu kritiku.

Glumačka ekipa je sveže i uigrano sledila zahteve reditelja. Efektno i sa razumevanjem za priču, pa i žanr, odigrali su svoje role svi glumci. Teško je, zaista, reći ko je u ovom igranju i nadigravanju bio inventivniji i provokativniji: Emir Hadžihafizbegović, Radoslav Milenković, Nataša Ninković, Anita Mančić, Ljuba Bandović, Bane Trifunović, Bojan Žirović, Nikola Đuričko, Milica Mihajlović... 

Svakim novim filmom plodnost ovog autora postajala je sve efektnija. Biće tu, jamačno cenim, još dobrih filmova. Ovo je tek početak.
Ocena: 5/5

 

OLOŠ

Juče su mnogi mediji objavili da su se predstavnici privrednika u Srbiji založili za izmene zakona o radu koji će omogućiti lakše otpuštanje. Tamo su sedeli domaći tajkuni i slinavili nad činjenicom da će po novom Zakonu o radu otpuštanje radnika biti otežano. Miodrag Kostić zvani Kole je čak prokomentarisao da mu je mnogo lakše papirološki da se razvede nego da otpusti radnika.

Čuj mali čoveče, kako reče nekada Vilhelm Rajh, vreme je da se probudiš i povratiš samopoštovanje. Ne daj ološu da te gazi. Dosta si trpeo svakave govnare. Buni se, ne daj na sebe! Šta ti drugo preostaje?! Ionako radiš samo za hleb i salamu. Niko ne može da ti oduzme osnovna prava, ako mu sam to ne dozvoliš. Vreme je za akciju!

Nepravda

                                                    Kročio sam na ulicu
                                                    Sreo sam nepravdu
                                                    Bio sam prisutan
                                                    Bio sam oprezan
                                                    Malo sam zastao
                                                    Pažljivo sam gledao
                                                    Strpljivo sam čekao

                                                    Nepravda..  (Darkwood Dub)

Doručak kod Majestica - Bora Ćosić

Evo još jedne knjige koja se, usko gledano, može svrstati u one prave beogradske, pogotovu kada znamo da je napisana od čoveka koji je pripadao duhu Beograda do devedesetih. Napisao je više od 40 knjiga, a sa nekoliko svojih romana ostavio neizbrisiv trag u jugoslovenskoj i beogradskoj književnosti. Bora Ćosić je devedesetih zbog dubokog neslaganja sa Miloševićevom politikom i ratnim ludilom rešio da zauvek napusti Beograd. Danas živi u Berlinu u dobrovoljnom egzilu. Mnogi su ga se sa ovih prostora odrekli, ali sam siguran da većina njih i dalje drži na polici nekoliko njegovih knjiga, a pod jastukom svoj primerak romana „Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji“. Ja ću se uvek radovati njegovim knjigama, jer za mene predstavlja jednu osobenu pojavu u domaćoj književnosti, odjek izgubljene građanske kulture u našem društvu, koja nam danas i te kako nedostaje. 

Doručak kod Majestica spada u esejističku prozu koja nostalgičarski oživljava jedno zaboravljeno vreme. I to vreme tridesetih godina uoči Drugog svetskog rata, kada se Beograd svojim novostečenim manirima i prihvatanjem trendova koji su dolazili sa Zapada, upisivao na mapu građanske Evrope. Stigao je džez, stigla je moda, stigli su nadrealisti. Sam podnaslov knjige glasi „jedna pararelna povest“ u kojoj autor razvija priču koja je vezana za autorovo detinjstvo i “muzejski“ Beograd prustovski izgubljenog vremena, dok drugi nivo prati priču razvoja beogradskog nadrealističkog kruga i njegovih učesnika: Marka Ristića, Dušana Matića, Aleksandra Vuča, Oskara Daviča. Kao što rekoh, u ovom Ćosićevom delu, prepliću se čisto književni i dnevničko-esejistički pristup, tako da ćete saznati i neke detalje vezane za susrete autora sa direktnim učesnicima jednog revolucionarnog pravca evropske moderne koja nije zaobišla ni našu čaršiju. 

Izdavač je LOM i knjiga nije mnogo skupa. Odreknite se kutije cigareta i jednog i po piva u krugu dvojke. Verujte mi da vredi, jer dobijate Doručak kod Majestica.

Meka duša juga - Milja Lukić

Kada sam čuo da je Milja Lukić objavila roman koji se zove “Meka duša juga” prvo što mi je palo na pamet je da knjiga sa tako dobrim naslovom veoma lako može postati bestseler. Odmah mi je proradio amerikanofilski nerv i setio sam se melodrame Džona Avneta “Fried Green Tomatoes” koja se onomad, devedesetih, u video klubovima iznajmljivala pod imenom “Vreli dani u Alabami”. Iako nema neke bitne sličnosti između Miljinog romana i Avnetovog filma, ni poetske, ni geografske, ni vremenske, osim dobrog naslova i topline koju krase jedno i drugo delo, ja uvek po osećaju pronađem neke niti kojima mogu spojiti neke ljude, sa likovima i delima nekih drugih ljudi. Možda je ta sličnost vezana za senzibilitet lika koji tumači Džesika Tendi i autorke “Meke duše juge”? Možda samo zbog toga što je i Alabama na jugu? U tome se sastoji moja čitalačka i gledateljska sloboda, a pre svega sloboda tumačenja, pa makar drugima predstavljala čisto lupetanje. 

S obzirom da Milju Lukić prvenstveno poznajem kao blogera, lektora, prevodioca, kulinara (čiju hranu još nisam probao, ali sam ispratio nekoliko recepata), ukazala mi se prilika da se upoznam i sa Miljom Lukić spisateljicom, preko njenog drugog romana, koji je objavila izdavačka kuća Evro-Đunti. “Meka duša juga” je porodična saga smeštena u Vranje XVIII. i XIX. veka kojom se spisateljica jednim delom odužila precima, Mladenovićima i Ćerpičima, a drugim delom književnim uzorima srpske književnosti (Stevan Sremac, Bora Stanković, Isidora Sekulić, Ivo Andrić). Sama priča nema neki poseban zaplet, već više predstavlja studiju karaktera, počevši od Stojana i Sande, Mrguda, malog i velikog Stoše, Riste, Mane, Kosike, preko Ludog Vladeta (jedan od “Božijih ljudi” Bore Stankovića) do Cone i Boske. Filmski reditelj Džon Ford se do kraja života držao devize da je zaplet bespotreban ukoliko imaš dobre likove. Roman Milje Lukić je sazdan od živopisnih likova koji žive u Vranju, glavnom junaku ovog romana, koje se tada još uvek nalazilo u okviru Otomanske imperije. Miljini preci trguju crepom, tesijama, đuvečarama, drže amam, putuju u Carigrad i Solun, puše duvan i piju sa Grcima i Turcima, vole se, ne vole se, pate, lumpuju sa Ciganima, svadbare i sahranjuju, i čine sve ono od čega se sastoji život. Autorka hrabro zalazi u istorijat svojih porodičnih korena, a s druge strane bez sugestije prikazuje i dobre i loše strane jednog patrijarhalnog vremena. Radnja koja je ispratila hroniku porodice završava se na jednoj sahrani 1. jula 1910. godine gde je markesovski nagovešten jedan novi početak. 

“Meka duša juga” je jedna topla knjiga koja zaslužuje da bude čitana. Čestitam Miljo!

Slobodna zona (pregled/preporuke)

Gde idemo sada? – režija: Nadin Labaki (2011) Liban 

 „Gde idemo sada?“ je libanski film Nadin Labaki koji utabanom stazom pripoveda priču o besmislu građansko-verskog sukoba između Hrišćana i Muslimana u jednom zabačenom libanskom selu. Žene su rešile da preuzmu stvar u svoje ruke kako bi sprečile svoje mužjake u pravljenju velike pizdarije (čitaj:RAT) koja je vekovima ostavljala majke bez sinova, žene bez muževa, sestre bez braće. Žene u svom naumu primenjuju ekscentričnu metodologiju koja uključuje ukrajinske stripizete, hašiš, foliranje jurodivog vidovnjaštva, što za sobom povlači gomilu komičnih momenata. Poruka filma je skroz na mestu, jer isti nam eksplicitno poručuje da je rat besmislen, da je glupo ubijati se zbog različite veroispovesti, da svi smo prvenstveno ljudi, pa još ako delimo isto selo, kulturu i hranu, sukob je još besmisleniji. Osim toga, da se žene pitaju, rata verovatno nikada ne bi bilo. To je sve šarmantno i lepo, ali mene je ipak nešto “žuljalo“ posle filma. Možda je taj stereotipni humor previše napadan, iako mu se suštinski može progledati kroz prste, ukoliko rešite da tokom projekcije suspendujete sopstveni cinizam. Ipak, čini mi se da je filmski problem ovog ostvarenja to što je angažovana komedija grubo presečena tragedijom- dramom. Majka gubi sina i ta smrt izaziva kod gledaoca nelagodu koja nema baš nekog preteranog smisla. Ok, autorska sloboda je svetinja u umetnosti, ali postoje neka dramaturška pravila koja pravi znalci umeju da iskoriste i naprave delo koje će na gledaoce delovati katarzično. Nadin Labaki je pokazala „svetopopraviteljsku“ pretencioznost od koje boluje većina angažovanih umetnika, zbog čega ovaj film ipak nije onakav kao što sam očekivao. Ocena:3/5

Gospodin Lazar – režija: Filip Falardo (2011) Kanada 

 Ovo je jedan dirljiv film koji nikoga neće ostaviti ravnodušnim. Pokupio je značajne nagrade na prestižnim festivalima u Torontu, Lokarnu i Sandensu, i bio je u užem izboru za Oskara za najbolji strani film 2011. godine. Gospodin Lazar je sredovečni imigrant iz Alžira koji u Kvebeku čeka odluku o traženom azilu, a za to vreme predaje u jednoj osnovnoj školi. Njegova učiteljska pozicija je specifična zbog situacije koja je snašla odeljenje kojem predaje. Đaci su ostali bez omiljene nastavnice koja je izvršila samoubistvo, a neki od njih u svojim dečijim dušama nose dilemu vezanu za pitanje krivice. Gospodin Lazar im na jedan nežan način prikazuje životne istine, a isto tako ih uči da nema jednostavnih pitanja i jednostavnih odgovora. Sa druge strane autor kritički postavlja neka pitanja koja se tiče obrazovnog sistema modernog sveta, kontradikcija političke korektnosti i prava deteta, kao i (be)smisla forme nad suštinom. Tu je takođe i nezaobilazno pitanje imigrantske problematike, koje potresa svako visoko razvijeno društvo zapada. Zbog navedene višeslojnosti ovaj film jeste i politički angažovan, ali Falardo nije prešao granicu dobrog ukusa. Kao pravi društveno osvešćeni umetnik imao je meru i znao je kako da postavi goruća pitanja koja muče zapadnu civilizaciju, a da pri tome ne naruši umetničku vrednost filma.Glumačka ostvarenja su savršena, kako Lazara kojeg tumači Mohamed Felag, tako i dece Sofi Neliz, Emilen Neron, Lujsa Dejvida-Leblanka. Gospodin Lazar je film koji ćete voleti. Ocena: 5/5

MARLI – režija Kevin Mekodnald (2012) SAD/VB 

U svetu umetnosti postoje ljudi koji su svojim životima svedočili ono što su stvarali. Ima ih nekoliko u rokenrolu. Takvi su bili Džon Lenon i Džo Stramer, Dženis Džoplin i Džim Morison. Negde tamo gore, na tom imaginarnom i zagrobnom Olimpu sa njima počiva i blaženi Bob Marli, sin Cedele Marli i britanskog oficira Norvala Sinklera Marlija. O Marliju se zna dosta toga. Pisalo se, čitalo, slušalo, gledalo, ali rekao bih, da je tek ovim sjajnim dokumentarcem Kevina Mekdonalda, žitije ovog velikog buntovnika, odmetnika i sanjara ovekovečeno na pravi način. Kevin Mekdonald je uspeo da napravi antologijski rokumentarac, koji se može svrstati među bisere ovog subžanra, poput „No Direction Home“ (2005) Martina Skorsezea o Bobu Dilanu i „Joe Strummer - The Future is Unwriten“ (2007) Džulijena Templa.

Autor je krenuo od samog početka i kolibe u selu Nine Mile na Jamajci u kojoj je Marli rođen i gde je proveo rano detinjstvo. Posle toga se fokusira na Kingston i Marlijev život u getu Trench Town koji ga je jednim delom dobrano odredio kao angažovanog pesnika. Želeo je da svet učini podnošljivijim mestom za život u kojem će jednog dana vladati sloga, mir i ljubav, i gde ljudi neće tlačiti druge ljude. Odbačen zbog svog polutanstva, Marli je rešio da ne služi ni crnima ni belima, već bogu Džahu. Počeo je da propoveda rastafarijanstvo preko rege muzike i postao guru svojoj crnoj braći koja su krvavo radila za dolar, funtu, marku, krunu, u američkoj i evropskoj emigrantskoj pečalbi. Pesme Boba Marlija su im bile uteha i san o povratku u mitski Zion. Kevin Mekdonald je uspeo da se dotakne svega što je suštinski bilo bitno u životu Boba Marlija. Od njegovog odnosa prema ženama, porodici i prijateljima, materijalnim vrednostima, neuspelom atentatu, do poslednjeg koncerta u Pitsburgu i poslednjih dana provedenih u bolnici. Kroz film defiluju legende rege muzike – Piter Toš, Džimi Klif, Li "Scratch" Peri, Bani Vejler, kao i plejada dobrodušnih i nasmejanih rođaka i prijatelja, koji u ova grozna današnja vremena, izgledaju kao ljudi neke bolje i mirnije prošlosti, iako znamo da nikada nije bila mirnija, pogotovu u Kingstonu.  

S obzirom da i sami živimo u vremenima koja su se poprilično udaljila od humanizma i elementarnih ljudskih vrednosti film “Marli” Kevina Mekdonalda je prvenstveno jedan veliki spomenik čovečnosti, pa tek onda sve ostalo. 

Ocena:5/5

  

AMBASADOR – režija: Mads Bruger (2011) Danska 

Kažu da se ovo što radi Mads Bruger zove performativno novinarstvo. Zvuči pretenciozno, ali nije baš tako. U pitanju je složen i nimalo lak način pravljenja filmova, odnosno novinarskih filmskih eseja. Kao prvo, morate imati dobru ideju, znatnu količinu hrabrosti i ludila, i jak stomak. Ukoliko sklopite sve kockice, možda i vi postanete performativni novinar (zvuči nekako intelektualno ekscentrično!!!) Mads Bruger, kontroverzni danski novinar, sa lažnim diplomatskim pasošem odlazi u Centralnoafričku koloniju, lažno se predstavljajući kao uspešni biznismen. Tamo uleće u grotlo postkolonijalne korupcije koju su posle smrti diktatora Bokase razvile nove vlasti pod dirigentskom palicom Francuske i ostalih zemalja zapadnog sveta. Mads Bruger dolazi u kontakt i razgovara sa brojnim diplomatama, špijunima, biznismenima i sivim eminencijama, krišom snimajući sve razgovore mini kamerama. Većina nas zna kako stvari funkcionišu i sve je apsolutno jasno, ali Mads Bruger nam ovim filmom to i prikazuje kako ne bi morali više da nagađamo i zamišljamo. Sve se vrti oko love i krvavih dijamanata. Iako je na momente potpuno komičan, sa druge strane vam dođe da zaplačete. Pogotovu kada vidite ta bezopasna lica pigmejaca koji ne znaju šta ih je snašlo. Godinama trpe fašizam belog čoveka i zlotvore iz sopstvenih redova. Onda vam postane jasno da zemaljska pravda ne postoji i da sve ove LCD televizore, mobilne telefone, besne automobile treba razbiti o glavu belcima zapadnog sveta koji su svoje imperije izgradili na tuđoj krvi i znoju. „Ambasador“ je autentično, hrabro i inovativno filmsko ostvarenje, koje ujedno predstavlja kritiku kolonijalne politike velikih sila i međužanrovski eksperiment. Ocena:4/5

 

Mama Rosin „Bye Bye Bayou” (2012)

Ako ste kao i ja mislili da jedna bogata i dosadna zapadnoevropska zemlja, čiji krajolici izgledaju kao sa omota mlečne čokolade, ne može izroditi pošten rokenrol bend, prevarili ste se. Mama Rosin su švajcarski trio iz Ženeve koji je nadaleko poznat kao evropski bend koji neguje cajun-zydeco stil. Aktivni su od 2007. godine, a „Bye Bye Bayou” je njihov peti album. Bubanj lupa Xavier Bray, peva i bendžo svira Robin Girod, po gitari i harmonici prebira Cyril Yeterian. Muzički su veoma pismeni, a punkerski divlji poput Cajuna iz Hilove “Južnjačke utehe”. 

Međutim, ono što je specifično za ovu, nadasve odličnu ploču, vezano je za izvor njenog nastanka. Ista je snimljena u New Yorku pod producentskom palicom Jona Spencera koji je, kao jedan od najzanimljivijih savremenih rokenrol muzičara, u muzici beda Mama Rosin pronašao ono zbog čega mi zapravo volimo ovakav zvuk i zbog čega ga slavimo kao jednu od najznačajnijih umetničkih formi savremene civilizacije. Jon Spencer je iz zydeco švajcaraca uspeo da izvuče garažnu-punk sirovost koja inače odlikuje njegov producentski stil koji se mogao čuti na remek delima koja je ranije napravio sa R.L. Burnsideom i Andre Williamsom.  Kada dođe do spoja kompatibilnih energija, različitih uticaja i žanrova, obično ispadne nešto zanimljivo iz takve saradnje. Album „Bye Bye Bayou” je jedna optimistična i energična ploča koja će verovatno kao i gomila drugih sjajnih ploča snimljenih u poslednjih 20 godina ostati negde na margini. Šta da se radi kada je pobedila industrija. Naše je da čuvamo vatru dok se stvari ne preokrenu u našu korist. Pravi rokenrol nije mrtav. I dalje živi tamo gde mu je suštinski i mesto. U ilegali braćo i sestre.

5 (+1) najdražih pesama benda Led Zeppelin

S obzirom da je ovih dana aktuelan rokumentarac Celebration Day koji beleži okupljanje sastava Led Zeppelin na koncertu iz 2007. godine u londonskoj O2 areni, Jorgoslovlje kao blog na kojem se slave i poštuju veličine poput Roberta Planta i Džimija Pejdža ovom prilikom vrti omiljene pesme Zeppelina. Sve su poređane bez posebnog reda.

David Hidalgo, Mato Nanji, Luther Dickinson “3 Skulls And The Truth” (2012)

Šta drugo možete očekivati kada spojite jednog Čikanosa (David Hidalgo), jednog Indijanca (Mato Nanji) i jednog američkog južnjaka (Luther Dickinson), nego jedan rokersko bluzerski ekces, koji ostavlja više nego prijatan utisak na svakog slušača koji voli rokenrol i kojem rok muzika predstavlja nešto više od obične zabave. Još ako tome dodate činjenicu da su se sva trojica susrela na Experience Hendrix Tour-u gde se rodila ideja za zajedničku saradnju shvatićete da je proviđenje (Jimi-God-Hendrix volje) spojilo trojicu apostola da nastave sa propovedima crnih očeva iz Delte Misisipija. 

Ukoliko zavirite u curriculum vitae Davida Hidalgoa shvatićete da je u pitanju jedna respektabilna persona rokerskog sveta. Naširoko poznat kao bend lider sastava Los Lobos, ali i saradnik brojnih rok ikona, od Toma Waitsa i Boba Dylana, preko T-Bone Burnetta, Petera Casea, Roya Orbisona, Willie DeVilla, do Neil Younga i Paula Simona. Gitarista multi-instrumentalista velikog talenta i još većeg srca. Mnogi od nas su imali sreće da se u to uvere na sjajnom koncertu Los Lobosa u Domu sindikata pre nekoliko godina. Čovek je svoje srce ostavio na bini. Pored Hidalgoa, tu je Mato Nanji iz benda Indigenous iz Južne Dakote oformljenog u indijanskom rezervatu Yankton. U pitanju je gitarista sofisticiranog bluzerskog osećaja, kod kojeg je primetan uticaj Stevie Ray Vaughan škole. Treća lobanja pripada južnjaku Lutheru Dickinsonu (North Mississippi Allstars, Black Crowes), rođenom bratu Codya, sinu pokojnog Jima, koji je zanat izučio sedeći u studiju svog oca uz R.L Burnsidea, Ry Coodera, Boba Dylana, Alexa Chiltona, Tav Falca, Mojo Nixona, Green On Red. U svakom slučaju, jedan od najinteligentnijih revizionista southern rocka i bluza uopšte. 

Album “3 Skulls And The Truth” (2012) je pored solidno ispeglane produkcije, ipak jedna anti-trendovska ploča, što je njen najveći kvalitet. Kroz 12 rhythm and blues pesama slavi se tradicija i ukorenjenost zvuka od kojeg je kasnije nastalo sve ono što u popularnoj muzici najviše vredi. Bio bi greh propustiti još jedan “on the road” trip i ne provozati se sa lobanjama do srca Amerikane gde možda otkrijete istinu. Pitanje je šta je Robert Johnson zaista radio na onom raskršću. 

Belgrade - Memphis Tennessee

Večeras u Beogradu svira John Paul Keith iz Memfisa. Zagrevanje je počelo još od podneva. Rock and Roll!!!

Fani i Aleksandar - Ingmar Bergman (1982)

Nije lako pisati o filmovima Ingmara Bergmana. Čovek je za sobom ostavio neprocenjive bisere sedme umetnosti, o kojima su odavno napisani brojni pametni eseji, tako da bi svaki pokušaj otkrivanja nečeg novog u poetici ovog autora verovatno bio besmislen, kao što bi pokušaj omalovažavanja i rušenja njegovog dela predstavljao nadobudnu i pretencioznu blasfemiju sitnih duša. Neki su to pokušavali dok je bio živ, ali su zbog Bergmanove nezgodne naravi i spremnosti na fizički obračun, često dobijali batine i morali da ga zaobilaze u širokom luku. Zanimljiv čovek taj Bergman. Rekoše mi prijatelji da se obavezno dohvatim njegove autobiografske trilogije koju je kod nas objavila Geopoetika (Razgovori u četiri oka, Najbolje namere i Rođeni u nedelju). Kažu da je to najbolji način da se iz prve ruke upoznamo sa jednim od najvećih intelektualnih imena skandinavskog sveta i evropske kulture dvadesetog veka. 

 „Fani i Aleksandar“ (1982) je poslednji Bergmanov bioskopski film. Posle toga je snimao samo za televiziju. Zbog toga ga možemo smatrati i testamentarnim filmom, poput Hjustonovog klasika „Mrtvi“, jer je autor kao stari mudrac bacio svetlo na frustracije iz detinjstva i na jedan sveobuhvatan način dotakao se svih tema i opsesija koje je provlačio kroz svoje prethodne filmove - pitanje Boga, smrti i seksualnosti. Dakle, u pitanju je jedna lična, autobiografska i rekapitulirajuća priča, o bratu i sestri koji rano ostaju bez oca (glumca i pozorišnog reditelja) i iz jedne brojne, vesele i ekscentrične porodice, prelaze u dom luteranskog biskupa za kojeg se njihova majka preudala. Zbog religioznog mraka kojim je bio ispunjen novi dom, verske zatucanosti i sadističkih nastupa očuha, deca ubrzo postaju nesrećna. U filmu se dramatizuju nastali porodični konflikti, a prvenstveno opisuje stanje dečije duševne ranjivosti i njena bespomoćnost pred besmislenim i okrutnim svetom ljudi koji žive po krutim pravilima. Deca svoje utočište nalaze kod bakinog ljubavnika Isaka, jevrejskog trgovca, gde se upoznaju sa misticizmom judaizma i otkrivaju jedan drugačiji i maštovitiji svet lutkarskog zanata u kojem se krije Išmael i u kojem je Bog samo velika lutka na koncu. 

„Fani i Aleksandar“ je veliki, uzbudljiv i ambiciozan film, u kojem ima dosta višeslojnih likova od kojih bi svako mogao biti glavni protagonista u nekoj drugoj/svojoj priči. Kod starog majstora Bergmana sve funkcioniše besprekorno. Glumačke bravure dece, Pernile Alvin i Bertil Guvea su genijalne, ali isto tako, za njima ni malo ne zaostaju ingeniozni Erland Jozefson u ulozi Isaka i Jarl Kule kao stric Gustav. Grupne scene svedoče da je Bergman zapravo vešt pastir koji je zanat izučio radeći u pozorištu i to umeće rada sa glumcima uspešno preneo na film. Svako ko želi da se na bilo koji način bavi bilo kakvom umetnošču, mora da se upozna sa ovim autorom. Njegovo delo spada u ona dela koja menjaju čoveka. U svakom slučaju, nikoga do sada nije ostavio ravnodušnim.