Na nedavno
održanom Sajmu knjiga, i to na štandu mog omiljenog izdavača, ugledao sam
knjigu koju sam priželjkivao, ali sam bio ubeđen da je nikada niko neće
prevesti i objaviti. Na sreću, u ovoj kulturi i pored odsustva smislene
kulturne politike, postoje pojedinci koji ličnim entuzijazmom uspevaju da nas
obogate nekim bitnim knjigama. Flavio Rigonat je jedan od tih ljudi. Kao
urednik i prevodilac, zajedno sa Niškim kulturnim centrom, uspeo je da objavi
još jednu važnu knjigu za svakog čitaoca koji se, na ovaj ili onaj način,
interesuje za filmsku kulturu.
Knjiga je
zapravo skup razgovora koje je Henri Džeglam, glumac i režiser, vodio sa
Orsonom Velsom tokom prijateljskih ručkova, u čuvenom holivudskom restoranu Ma
Maison, u periodu od 1983. do 1985.godine. Razgovori su bili snimljeni na
trakama, o kojima se dugo pričalo u Holivudu. Prošlo je dosta vremena od
Velsove smrti, a Džeglam je rešio da se sve to objavi i onda je logičan izbor
za priređivanje knjige pao na Pitera Biskinda, autora čuvenog dela o
američkom filmu sedamdesetih i generaciji Novog Holivuda „Easy Riders, Raging
Bulls: How the Sex-Drugs-and-Rock 'N Roll Generation Saved Hollywood“.
Niko ne
može sporiti činjenicu da je Orson Vels jedan od najbitnijih umetnika XX veka.
Čovek koji je maštovito, kreativno i suvereno vladao svojom stvaralačkom
snagom, bilo da stoji ispred kamere ili iza, bilo da sedi za pisaćom mašinom,
da igra na „daskama koje život znače“ ili postavlja radio- dramu po prozi
H.Dž.Velsa, kada su Amerikanci panično prohisterisali zbog invazije vanzemaljaca.
Od vremena kada je umetnost započela svoj hod u pećini Altamira, zatim se
zavila u ćutanje piramida i zagonetne sfinge, pa preko Leonardove „Mona Lize“ i
„Tajne večere“, Rembrantovog „Časa anatomije doktora Nikolasa Tulpa“, preko
operskih i pozorišnih dvorana, doživela je brojne transformacije, a zatim je
nekako stigla i do Liona, do braće Limijer. Nastala je onda ta najmlađa
umetnost u kojoj ima dosta prostora za neznalice i diletante, ali genije se
uvek prepozna na terenu. U gradskoj četvrti Los Anđelesa, u Holivudu, posle
pozorišno glumačkog kaljenja u Irskoj, u Dablinu, i nekoliko uspešnih godina
provedenih na CBS radiju, Vels je 1941. godine snimio „Građanina Kejna“. Posle
toga je sve, manje-više poznato u vezi sa Velsovim životom, a ova knjiga nam potvrđuje
tu specifičnu slojevitost njegove ličnosti.
Vels je
svakako bio svestran, ali duboko opsesivan, meditativan i buntovan. Elokventni
erudita, kozerskog dara, umeo je svoje umetničke i filozofske ideje lepo da
uobliči i izloži, ali ga mnogi nisu razumeli, a često su bili i zavidni. Nije
ni njima Vels ostajao dužan. U ovim razgovorima ima dosta opaski koje je
izrekao na račun mnogih prijatelja i neprijatelja, tako da se ta ozbiljnost na
momente preliva u štivo tabloidno-tračerskog tipa, ali ipak prevazilazi obično
tračarenje. Ona je svedočanstvo o senzibilitetu i kapricima jednog velikog
umetnika, kao i svedočanstvo o licu i naličju Holivuda. Saznaćete zašto ga
nervira Vudi Alen, zašto ne voli terapeutske filmove, zašto misli da je Lorens
Olivije glup i da je inteligencija često hendikep za glumca, zašto on kao
levičar voli Džona Forda i Džona Vejna koji su desničari i zašto smatra da su neki
desničari bolji ljudi od levičara, zašto ga je Vladimir Dedijer u Dubrovniku
sklanjao od Sartra i još mnogo toga što je zabavno za čitaoca. S druge strane
podsetio me je na zločin Elije Kazana, koji je bio taster u doba makartizma, kada
je cinkario kolege levičare u Holivudu. Ja sam za tu priču prvi put čuo
1999.godine, kada su Kazanu dali Oskara za životno delo. Sećam se da Ed Haris i
Nik Nolti nisu ustali da aplaudiraju. Moralni zločini ne zastarevaju, kako reče
Tirke. To je znao i Vels i nikada mu nije oprostio.
Knjigom „Na
ručku sa Orsonom“ demistifikuju se neki holivudski mitovi, ali se mnoge
mistifikacije nastavljaju. Čitao sam je sa velikim uživanjem, jer se bavi temom
koja me zanima u svakom pogledu. Briljantna zapažanja o filmskoj umetnosti,
pozorištu, knjigama, politici, i sve to začinjeno zakulisnim holivudskim
anegdotama i Velsovim opaskama. Iz današnje perspektive, kada se sve meri
aršinima preterane političke korektnosti, kada vas raznorazni aktivisti mogu olako
etiketirati i izbaciti iz igre zbog najmanje moguće provokacije, ovaj uvid u
svet Orsonovih misli zapravo pokazuje koliko je umetniku potrebna sloboda i
kako nema velike umetnosti bez apsolutne slobode. Vels je bio prepametan, bezobrazno
duhovit, romantično ciničan, nepristojan, neprilagođen, težak samom sebi, težak
drugima, usamljen. Umro je 10.oktobra 1985., pet dana nakon poslednjeg ručka sa
Henrijem Džeglamom. Džeglam je na kraju citirao replike koje je Vels izgovorio
u njegovom filmu „Someone to Love“ i kojom bi se mogla opisati njegova umetnička
i životna odiseja: „Rađaš se, živiš i umireš sam.“.....“Samo kroz ljubav i
prijateljstvo možeš da stvoriš iluziju kako nisi potpuno sam.“