недеља, 27. март 2022.

Roadrunner: A Film About Anthony Bourdain (SAD) 2021

 


„Nemojte me pogrešno shvatiti: ja volim restoranski posao. Dođavola, ja sam i dalje u restoranskom poslu – doživotni šef kuhinje klasične obuke, koji će, za sat vremena, verovatno peći kosti za demi-glace i rasecati goveđe filee u pripremnoj kuhinji u podrumu na donjem kraju Park avenije. Ne trtljam sve što sam video, naučio i uradio u svojoj dugoj i šarolikoj karijeri u kojoj sam prao sudove, dirinčio na pripremi, pržio, radio na roštilju, kao kuvar za sosove, kao zamenik šefa kuhinje i kao šef kuhinje, zato što sam ogorčen na taj biznis ili zato što želim da užasnem posetioce restorana. Takođe, i dalje bih voleo da budem šef kuhinje kada ova stvar izađe na svetlost dana, pošto je ovo jedini život koji stvarno poznajem.“

Ovako započinje svoju priču Entoni Bordejn u knjizi „Poverljivo iz kuhinje; pustolovine kroz mračne strane kulinarstva“ koja je prvi put objavljena dvehiljadite godine u Americi i ubrzo posle toga postala svetski bestseler. Navedeni uspeh je zauvek promenio i život pomenutog šefa kuhinje koji je krenuo vrtoglavim putem ka slavi, na kojem je zadobio oreol autentične pop zvezde. Entoni Bordejn je zapravo postao „rokenrol star“, ali to je bio za njega neki drugi život koji nije stvarno poznavao. Zapravo, Bordejn jeste u duši bio pravi rokenroler. Svako ko je gledao njegove emisije zna koliko je voleo Television, Igija Popa i Ramonse, zna kako je za stolom divanio sa Alehandrom Eskovedom i Džošom Homom, zna koje je pisce često citirao i koje je filmove fetišizovao. Čak je kao mladić imao „putovanje nakraj noći“ heroinskim stranputicama iz kojih se na vreme izvukao. Harizmatičan kao Džejms Kan iz najboljih dana, komunikativan ali u dubini duše stidljiv, imao je dobre predispozicije da kao kuvar uleti u svet šou biznisa. Za takav život treba imati stomak, čelične nerve i biti spreman na gubljenje duše. Zato je očigledno da on takav život nije poznavao. Kad su se upoznali, ili makar prepoznali, bilo je kasno. Nije nimalo čudno što su 8. juna 2018. godine, u šoku, sa nevericom i neizmernom tugom, mnogi njegovi fanovi (u koje ubrajam i sebe) primili vest da je Entoni Bordejn izvršio samoubistvo u nekoj hotelskoj sobi u Strazburu. Naravno, u takvim situacijama se gotovo uvek na društvenim mrežama javi i gomila proliv mozgova, koji odmah kreću da analiziraju slučaj iz pozicije sveznajućih mudrosera, da osuđuju tipa „eto, imao je slavu i novac, žensku kakvu je hteo, a ubio se, koji kreten...cccc“ i slične gluposti. Srećom, čim je globalna palanka našla druge teme za centar svoje pažnje, režiser Morgan Nevil je snimio jedan pošteni dokumentarac, koji je koliko-toliko osvetlio Bordejnov život iza kulisa. Mnoge stvari posle ovog filma su znatno jasnije. 


Dakle, posle velikog uspeha pomenute knjige, usledili su popularni serijali “Anthony Bourdain’s a Cook’s Tour”, “No Reservations” i “Parts Unknown”. Nevil je kao iskusni autor dokumentarnih filmova fokus stavio na odraslog i ostvarenog Bordejna, koristeću bogatu arhivu njegovih emisija i gostovanja, dok se detinjstva dotiče u razgovorima sa Tonijevim bratom, a njegove prirode i duševnosti sa bivšom mu suprugom, brojnim prijateljima, poznanicima i saradnicima. Mogli smo se podsetiti njegovog velikog razočaranja kada je shvatio koliko su zla počinili Amerika i Zapad u zemljama trećeg sveta sa čijim se nesagledivim posledicama susreo tokom snimanja. Emisije snimljene u Vijetnamu, Kambodži, Tahitiju prikazuju duboko potrešenog čoveka zapadne civilizacije čiji humanistički nerv nije ubila potrošačka kultura. Osnovni utisak je da je Bordejn još jedna u nizu žrtava šou biznisa, samleven poput Elvisa, Kurta Kobejna, Ejmi Vajnhaus, zaglavljen u depresiji sa dubokim osećajem krivice zbog izneverene uloge dobrog oca, muža i čoveka na kojeg se moglo računati. Najgora stvar koja se čoveku/ženi u takvom stanju može dogoditi je da se zaljubi u pogrešnu osobu. Azija Arđento je takva kakva jeste, glupo je osuđivati je za ono što se dogodilo Bordejnu, ali svakako po svedočenjima njegovih saradnika, bila je potpuno pogrešan izbor. Ipak, bio je to njegov izbor. Sudbina mu nije bila naklonjena u tom pogledu. Bio je to kraj silazne putanje koja se okončala u jednoj hotelskoj sobi. Onaj đavo sa raskršća je došao po svoje.

Nevil je kao lajtmotiv životne priče Entonija Bordejna izabrao pesmu Roadrunner Džonatana Ričmena koju je izvodio sa The Modern Lovers, i to je, čini mi se, baš dobar izbor. Ta stvar adekvatno prati njegovu ličnost, jer to je bio Toni Bordej. Tragična ličnost, sin jednog vremena čijeg smo gašenja svedoci. 


субота, 26. март 2022.

Barouz (Gradac)


Nisam siguran kada sam se prvi put susreo sa imenom Vilijama Barouza. Mislim da je to bilo na samom početku mog upoznavanja sa modernom američkom prozom, negde na pragu puberteta, kada sam otkrio Bukovskog i Keruaka. Onda sam u tim nekim predgovorima/pogovorima, koji se inače retko kada pročitaju do kraja, čuo za (uslovno rečeno) beat generaciju i imena svih tih ljudi. Mene zapravo književnost nije preterano ni zanimala u tom periodu. Želeo sam samo da pročitam neke pisce koji su uticali na moje rokenrol heroje, koji su meni bili važniji i koje sam takođe polako otkrivao u to vreme. Nedugo potom, pojavio se film Gas Van Santa „Dragstor kauboj“, mračna i turobna drama o džankijima koji bauljaju po američkim gradovima i pljačkaju apoteke (dragstore), kako bi došli do neke hemije koja bi zadovoljila apetite njihove zavisnosti. U tom filmu, pored Meta Dilona i Keli Linč, pojavljuje se u epizodnoj ulozi od nekoliko minuta i veliki Vilijam Barouz. Tada smo se „upoznali“ i vizuelno. Posle je stigao i Kroneberg na red, ali to je bilo već nešto drugo. Kasnije, kada je krenulo malo više da se čita, Barouz nikada nije uspeo da postane moj pisac, uvek mi je bio nekako težak, iako sam prepoznavao tu nesumnjivu vrednost koja čuči u njegovoj prozi, a koja se na neki način oslanja i nastavlja na Bodlera i druge francuske simboliste, samo u jednom novom vremenu i kontekstu tog vremena, na kontinentu koji je otkrio Kolumbo. Svakako je bio sjajan stilista, koji je kao i Selin zahtevan za prevođenje. Ne znam da li su uspeli da ga na pravi način prenesu na srpski jezik, ali ja nisam imao drugu mogućnost od onih koje su bile u ponudi.



Međutim, nedavno mi je pao u ruke i jedan stariji broj časopisa Gradac (br.173-174, 2010.godina), koji se bavi isključivo Barouzom i koji mi je razjasnio slojevitost njegove ličnosti kroz brojne tekstove, odlomke, intervjue. Ako ništa drugo, Barouz je bio živopisan i kompleksan sa svim svojim kontroverzama i svim svojim porocima. Pravi odmetnik, surovi otpadnik, putnik-skitnica, homoseksualac i džankoza, autsajder koji se družio sa marginalcima i krimosima, ubica iz nehata koji vremenom postaje ikona alternativne pop kulture. Pisac sa kojim su voleli da se druže Lu Rid, Dejvid Bouvi, Pati Smit, Mik Džeger, Debi Hari, Baskijat i nisu krili uticaj koji je izvršio na njih. Jako zanimljivi delovi su o njegovoj navodnoj mizoginiji, ali s obzirom da je bio homić i veliki kritičar zapadnjačkog falocentričnog militarizma, sve ovo treba posmatrati mimo zadatih okvira današnje političke korektnosti. Takođe njegov odlazak sa Ginzbergom u Francusku, gde njih dvojica posećuju najvećeg pisca odmetnika, Luja Ferdinanda Selina, predstavlja biser od anegdote, ispričane iz prve ruke. 

Ovaj dvobroj je priredio Dejan Ognjanović i uradio je to sjajno, što se i dalo očekivati. Ognjanovićevi prevodi, kao i prevodi Nikole Todorovića i Alekse Golijanina su perfektni. Dobro obavljen posao u svakom smislu i jedan od onih inspirativnih izdavačkih bisera (Gradac retko kada greši!) koji su me naveli da pronađem još par Barouzovih dela i posvetim im se u budućnosti.



Belfast - Kenet Brana (2021)

 


Kad niko neće da se zamera Kenetu Brani, evo ja ću. 

Jasno mi je da je ovo ličan film Keneta Brane u kojem se bavio sobom, odnosno nostalgičnom reminiscencijom svog detinjstva provedenog u Belfastu, u vremenu kada kreće talas sukoba katolika i protestanata iz šezdesetih godina. Ipak, odavno nisam pogledao ovako praznjikav i nešarmantan film. Kulise crno-belog Belfasta su neubedljive , dijalozi mrtvi, narativna struktura klimava, sve nabacano i spojeno bez sluha. Kao da postoji zid između gledaoca i onoga što se dešava u filmu, tako da je dublje uživljavanje skroz izostalo. Očigledno je da je autor želeo da igra na kartu šarma, koji se ni u jednom trenutku nije mogao videti na filmu. Čak ni (zlo)upotreba Vana Morisona nije uspela ovaj film da učini toplim i da srce zaigra. Osim toga, kako se cela priča vrti oko dečaka koji posmatra svet odraslih iz svog ugla, ta glavna uloga je morala da bude osmišljenija, bolje napisana i emotivnije odigrana. U istoriji filmske umetnosti imamo sjajne primere ubedljive dece koji nose jedan film i uzdižu ga iznad prosečnosti, nekad do genijalnih visina. Ovde toga, nažalost nema. Od samog početka taj logoreični klinac po imenu Badi, izgovara gomilu bespotrebnih rečenica, zapitkuje, posmatra svoje neubedljive roditelje koji su od kartona i izgovaraju neke replike, često patetične i  didaktične. Tu mu se mota neka drugarica, koja kao da je došetala direktno iz nekog poučnog televizijskog skeča školskog programa. Ona želi da ga uvuče u bandu krdljivaca čokolade. Pored drugarice tu je i ljubav iz škole, mala katolkinja u koju je zaljubljen ali je to samo provučeno u nekoliko kadrova bez hemije i leptirića u stomaku. Čak ni razgovori sa dedom na temu žena i zaljubljenosti nisu uspeli da probude magiju. Džudi Denč i Siaran Hinds, kao Badijevi baka i deka, na visini su svog glumačkog zadatka, ali prosto nisu mogli da izvade stvar koju je Kenet Brana uprskao. Ima ljudi koji će poželeti ovo da odgledaju, jer vidim da su zvanične kritike uglavnom pozitivne, tako da neću ništa spojlovati. S obzirom da sam pre nekoliko godina pogledao autorovo skrnavljenje Agate Kristi, možda bi mu bilo pametnije da se vrati Šekspiru. Tu se, koliko-toliko, uspešno etablirao.