понедељак, 22. август 2022.

Dobar rep - Bege Fank (Popbooks)



 „Po mom mišljenju i argumentima koje iznosim pravi rep je razmetljiva, hvalisava priča o samom sebi, potrebna čoveku, u nekom motivacionom smislu, da se predstavi u idealnom obličju i motiviše da to postigne u stvarnom svetu". Bege Fank

Devedesetih je u Srbiji supkulturna muzička scena bila najraznovrsnija, najbogatija i najiskrenija. Iako se osamdesete ovde sve vreme podgrevaju i nameću kao nešto najbolje što se dogodilo u rokenrolu i uopšte na pop kulturnoj sceni, svaki učesnik i svaki pratilac sunovrata i otpora koji se probudio u tom sveopštem ludilu devedesetih, zna da je skoro svaka nesistemska muzička akcija tada podrazumevala gerilski oblik borbe i stvaralaštva. U supkulturnom smislu, takva pozicija ih uzdiže na pijedestalu u odnosu na osamdesete, bar što se mene tiče, iako osamdesete nesumnjivo imaju svoju vrednost (kada se odbaci ta propratna mitologizacija).

U toj kreativnoj eksploziji, u kojoj je na mejnstrim liniji dominirao treš, u muzičkom podzemlju su se valjale prave stvari. Brzi bendovi Srbije su pokrenuli cunami na gitarskom frontu. Hip-hop kultura je takođe počela da cveta na drugom frontu, oštro i zajebano, jer su vremena bila takva, a to je bio novi jezik ulice koji je jako dobro artikulisala generacija malo mlađa od moje. Naime, kako između redova piše Predrag Vukčević a.k.a. Bege Fank, bili su u to vreme ovi malo stariji koji su pripadali tzv. „padavičarima“ (izgleda i moja malenkost) i ovi malo mlađi, koji su visili ispred Narodnog muzeja na Trgu Rep publike, i stvarali jednu novu stranicu beogradske muzičke scene, koja je i danas veoma živa, i sigurno jedina koja još uvek privlači veći broj mlađih ljudi.

Meni cela ta priča sa hip-hopom nikada nije značila nešto u životu, uhvatio sam nešto malo od toga kad sam bio mlađi gledajući MTV, i to zicere poput Public Enemy, Cypress Hill ili House of Pain koji su mi se dopali na prvu loptu. Sve ono što su radili drugi, u tim brojnim hip-hop podžanrovima bilo mi je nezanimljivo, uz još veću odbojnost prema prvom talasu domaćih izvođača, koji su se pajtali sa dizelaškom ekipom. Tu se izrodio neki gadan mutant koji se motao po Pinku i Palmi, a koji mi nije bio nimalo prijemčiv. Kasnije su mi se dopali Sunshine zbog toga što su mešali hip-hop sa gitarskom muzikom, ali kapiram da to puritancima nije bilo okej. Prošlo je mnogo godina od tada, a ja sam uvek nekako menjao kanal kada krene neki hip-hop. Onda sam upoznao Marka Nikolića Mareta, velikog ljubitelja muzike, znalca mnogih muzičkih žanrova, naslušanog do koske, sa kojim sam postao dobar prijatelj. Mare je pisao za Popboks i još neke portale, i mogu da kažem da je važio za jednog od kritičara, koji je pored svega drugog, mnogo dobro poznavao i hip-hop kulturu, kao i sve što se oko nje vrtelo. Veoma je pazio da je ne uprlja intelektualnim elitizmom predstavljajući je drugima. On je prvi koji je uspeo da mi približi tu priču na pravi način. Naravno ja nikada nisam postao fan hip-hopa ali sam naučio da ih poštujem, kao i braću metalce.  Bilo mi je veoma drago kada sam video da Bege Fank pominje Martea u ovoj knjizi, i to sa velikim uvažavanjem. Mislim da je to zaslužio. „Bio je baš veliki car, mnogo je uradio za razne priče, pa i za srpski rep, iako su za većinu ljudi njegovi doprinosi, nažalost, nevidljivi“, piše Vukčević u jednom poglavlju knjige.

Bege Fank nam je ovde ispričao priču o tome „kako je objasnio i završio rep“. Ima teoretisanja, ima istorije, ima anegdota. Veoma živo štivo, zahvalno za svakog koga zanima rep kao fenomen. Kreće se od fanka kao temelja, uz neminovan osvrt na Jamesa Browna i Iceberga Slima, kao neizostavnih preteča, ali i na kurčevitost stava koji je demonstrirao Muhamed Ali i koji su mnogi reperi nastavili kasnije da podražavaju. Svi su oni, na neki način, očevi te crne dece koja je preko repa potvrdila svoj indentitet u dekadama koje su dolazile. Hoću reći, Chuck D, Ice-T i Jay-Z su sve vreme potencirali da nisu rep(a) bez muzičkog korena. Kroz priču sa domaćeg terena, Vukčević pominje ulične bleje, čiji su protagonisti likovi poput Đusa, Timbeta, Ajs Nigrutina, Ikca, Šortija i mnogih drugih koji su ostavili svoj trag na nekom nosaču zvuka i tag na nekom zidu, jer gde je rep tu su i grafiti. Gde su grafiti, tu je srce grada. Skejteri, takođe. Fanatičnost kao najveća vrednost reperske ekipe, rasprave ko je bolji, Easy-E ili Dr.Dre, glad za informacijama i saznanjima u Srbiji pod sankcijama i nastavak stvaralaštva u XXI veku.... I još mnogo toga što ovu knjigu čini jako zanimljivom.

Prijala mi je ova čitalačka avantura, nisam uzalud straćio vreme. Želeo sam samo u nekoliko rečenica da napišem svoju impresiju ali eto, malo se odužilo. 




The Hot Spot - Denis Hoper (1990)

 


Posle tridesetak godina, pogledao sam sinoć ponovo "The Hot Spot". Odličan je to film. Glumci kada stanu iza kamere, obično ostanu više glumci nego režiseri, a ovde to nije slučaj. Denis Hoper je učinio veliku uslugu Donu Džonsonu što ga je izabrao za glavnog glumca, jer mislim da pored serije "Poroci Majamija" koja ga je uzdigla u zvezde, Džonson nije igrao u boljem filmu. Šteta je što taj čovek nije ostavio više, nego što je ostavio. Ovaj neonoir se oslanja na Kasdanovu "Telesnu strast" ali ga možda i prevazilazi jer najavljuje nešto što je vrhunski kasnije uobličio Džon Dal u filmu "Red Rock West". Kadrovi sa pustinjom u teksaškoj vukojebini, privlačni automobili, vrelina, atmosfera intrigantnosti i fotogeničnost miljea u samom startu već deluju na gledaoca hipnotički. Muzika Džeka Ničea, glas i gitara Džona Li Hukera, sa prelepom Dženifer Koneli, koja je ovde imala dvadeset godina (samo šest godina više nego u "Bilo jednom u Americi") i seksipilnom Virdžinijom Medsen, koja je savršeno odigrala femme fatale bitch, sve to daje ovom filmu neizostavne elemente koje mora da sadrži jedan pravi film noir. Hoper je uposlio i nekoliko vrhunskih epizodista poput Džeka Nensa, Vilijema Sedlera, Čarlsa Martina Smita. Rađen je prema palp romanu Čarlsa Vilijamsa, koji je među francuskim sineastima imao veći kult nego među američkim. Svakako, ovaj film nije bez mana, ali je krajnji efekat jebitačan. Hoper, kao neko ko je prošao kroz sve faze razvoja američkog filma, najavljuje poslednju holivudsku dekadu u kojoj su se snimali dobri filmovi.



Četvrti zid - Sorž Šalandon (Geopoetika)


Dobar roman, potresan. Sorž Šalandon je jedan od onih francuski levičara, intelektualaca, koji se na kraju balade nije pretvorio u ološa poput Bernara Anri Levija i sličnih protuva. Ostao je dosledan onim idealima u koje veruju ljudi humanističkog pogleda na život i svet. Novinar Liberasiona prvenstveno, koji je sedamdesetih na terenu pratio dešavanja u Iranu, Libanu, Somaliji i Avganistanu, kasnije u Irskoj. Prekaljen i živopisan, onako kako to može biti samo jedan reporter, koji je dobar deo života proveo na liniji vatre. S druge strane, u pitanju je čovek posebnog senzibiliteta, izuzetne kulture i obrazovanja, neko ko ume da gleda i ume da vidi, i da pronađe reči kojima bi opisao sve ono što je video.

Priča se vrti oko antičke tragedije Antigona. Libanski građanski rat, jedan grčki revolucionar jevrejskog porekla po imenu Sem, želi da postavi "Antigonu" u adaptaciji Žana Anuja, u zaraćenom Bejrutu. Znam, sve vam zvuči kao neka fondaška tema za ubiranje nagrada i sinekura, ali nije. Kako je određeni splet okolnosti sprečio Sema da ode u Bejrut, po prijateljskom zavetu na taj put kreće Žorž, rekao bih piščev alter ego. "Četvrti zid" je priča o obećanju, o granicama umetnosti, šta je stvarnost, a šta osnova naših individualnih identiteta. Da li će se probiti taj četvrti zid?! Osim toga, saznao sam nešto, da ne kažem naučio, o libanskom građanskom ratu, o kojem nisam znao skoro ništa. Licemerje velikih sila vidljivo onda, kao i danas. Zna se ko pali vatru i gde je najzgodnije zapaliti je. Sve smo videli, ako slepi nismo bili.

петак, 27. мај 2022.

Razgovori s Josifom Brodskim

 


Darežljivošću spisateljice Jadranke Milenković, nedavno sam uz njen roman, dobio na poklon i knjigu „Josif Brodski - Razgovori i besede“ (Izdanje „Književne novine“ 1988) u prevodu Nede Nikolić Bobić. U pitanju su odlomci razgovora Josifa Brodskog i Solomona Volkova, muzikologa i publiciste, koji su vođeni u Njujorku krajem sedamdesetih i tokom osamdesetih godina. Sam predgovor ukazuje na posebnost žanra „knjige razgovora“ koje su me oduvek privlačile. Kao bibliju ovog žanra, Volkov ističe Ekermanove „Razgovore  s Geteom“ , dok se dalje pominju Kraftovi razovori sa Stravinskim, kao i upliv u kinematografiju u kojoj se apostrofira film Luja Mala „Ručak sa Andre“. 

Volkov je tokom 1978. godine redovno posećivao predavanja Brodskog, o pesnicima engleskog jezika, na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku, i tu se rodila ideja da se napravi knjiga razgovora sa ovim umnim čovekom i velikim pesnikom. Osim toga, Volkov je već imao iskustvo u navednom žanru, jer je njegova prethodna knjiga „Svedočanstva: Memoari Dmitrija Šostakoviča“ prevedena na deset jezika i doživela je veliki uspeh. 

U ovu knjižicu od sedamdesetak stranica, uvršteni su odlomci koji se odnose na priču o Njujorku, o Veneciji, kao i sećanje na pesnikinju Anu Ahmatovu. Pored tih razgovora, na samom kraju nalaze se dve pesnikove besede povodom dodele Nobelove nagrade koje je održao u Stokholmu 1987. godine. 

Kako me je intelektualna ogromnost Josifa Brodskog, snaga njegovog uma i imaginacije, prefinjena ironija, kupila od samog početka tog razgovora, zapitao sam se u međuvremenu da li je moguće doći do integralne verzije razgovora. Brzinskom konsultacijom gugla, saznao sam da je izdavačka kuća Russika 2014. godine izdala celovito izdanje. Posle nekoliko dana potrage, knjiga se našla u mojim rukama i mogao sam da nastavim tamo gde sam stao sa prethodnom, skraćenom.


Šta sam saznao o Josifu Brodskom?

Dobar prijatelj mog ćaleta, jednom mi je u kafani rekao kako nema puno živaca da sedi dugo sa ljudima, umaraju ga sa glupostima, ali sa ljudima kakav je bio jedan njegov pametni prijatelj, mogao je da sedi danima. Hoću reći, kada nemamo mogućnost da nam pametni ljudi prave društvo, knjige razgovora ili dnevnici su prava stvar. Sedeo sam tako sa mnogim velikim umovima i genijalnim ličnostima, od Žike Pavlovića, Danila Kiša i Orsona Velsa, preko Melvila, Gombroviča, Žan Kloda Karijera, evo i do Josifa Brodskog. 

Rođen u Lenjigradu 1940. godine, sin nižeg oficira, rano je napustio školu, radio kao metaloglodač, secirao leševe, u Jakutiji pomagao geološke ekspedicije, družio se sa uličarima, u Samarkandu oteo avion sa željom da stigne do Avganistana. Zatvoren u duševnu bolnicu i podvrgavan eksperimentalnim mučenjima. Kada je imao dvadeset tri godine hapse ga i osuđuju za društveni parazitizam, posle čega ga šalju u petogodišnje izgnanstvo na daleki sever, nadomak Arhangelska, gde je morao da radi fizičke i zemljoradničke poslove. Dok se družio i pio sa seljacima, noću je pisao pesme koje su tajnim putevima stizale do Lenjigrada i objavljivane u samizdatima. Neka novinarka je na ročištu, koje je prethodilo progonu, stenografski zabeležila zapisnike, pa je tako i deo optužnice kao samizdat kružio kroz književnu ilegalu. Suđenje „tom jevrejskom patuljku u pantalonama od rebrastog somota, piskaralu u čijim se pesmama nerazumljivo blebetanje nadmeće sa pornografijom“ glasio je deo iz optužnice.

„Ko vam je dozvolio da budete pesnik?“ pita sudija.

„Ko me je uvrstio u ljudski rod? Možda Bog...“

Od pesnika je najviše voleo Marinu Cvetajevu, Konstantina Kavafija, Roberta Frosta i V.H. Odna. Ana Ahmatova mu je bila zaštitnica. Kada su krenuli da ga proganjaju, Ahmatova je prokomentarisala: „Kakvu lepu biografiju pletu našem riđonji! Prosto da pomisliš da on lično vuče konce.“ Volkov je za temu razgovora izabrao četiri ličnosti o kojima je Brodski imao mnogo toga da kaže; Ahmatovu, Frosta, Cvetajevu i Odna. I zaista su te stranice više nego inspirativne. Njegova opčinjenost Venecijom je veličanstvena, uspeo je da oživi i obogati neko moje sećanje koje je ostalo od posete tom gradu. Pogotovo mi je bila zanimljiva venecijanska anegdota o poseti Olgi Radž, koja je nekada živela u jednoj kući sa Ezrom Paundom u ulici Santa Maria dela Salute. Zapravo, na tu večeru ga je odvela Suzan Zontag. Uspešnost i snaga ovih razgovora je u tome što je Volkov uspeo da pored intelektualca Brodskog, probudi i izvuče čoveka i dečaka Brodskog, prevazilazeći akademski teren suvoparnog razglabanja o književnosti ili banalno prepričavanje anegdota o drugim piscima. 

Koliko me čitalačko sećanje služi, Brodskog su u svojim knjigama hvalili i Aleksandar Genis i Sergej Dovlatov, zajednički su delili sudbinu rusko-jevrejske emigracije iz SSSR-a, koja se obrela u Njujorku. Brodski je bio kozer, čovek šarma i vešte komunikacije. Emanuel Karer, na primer, u svojoj knjizi „Limonov“ pominje bračni par Libermanovih koji su kao deo njujorškog džet-seta pomogli Brodskom da se etablira u novom svetu „pesnika u egzilu“. U Karerovoj knjizi je opisan i odnos Eduarda Limonova prema Brodskom. Nije ga voleo. Bila su to dva različita senzibiliteta, antipodi. I jedan i drugi na različite načine značajni kao umetnici, koji su obeleželi epohu u kojoj smo rođeni, a koja je lipsala juče. Mada, Brodski ne pominje u ovim razgovorima Limonova, jer mu verovatno nije ostao u sećanju, niti mu je bio bitan kao pisac. Na kraju, da bi se zaista upoznali sa pesnikom Brodskim, najvažnije je čitati njegove pesme. Tu su mnogi od nas više nego tanki i to je ono što mi tek predstoji. 

Volkov: „Vi ste me, Josife, donekle zapanjili svojom vatrenom zaštitom vašeg prava da postojite ne u ulozi profesionalnog autora, nego kao metafizička jedinka i sklon sam da poverujem u iskrenost vaših izjava. Ali ipak, u vašim iskazima nastavlja da me brine jedna protivrečnost. S jedne strane insistirate na tome da je postojanje važnije od stvaralaštva. S druge strane tvrdite da kada vam se ne piše, tad vam se i ne živi.“

Brodski: „To i jeste postojanje. A sastavljanje knjiga nije ni postojanje ni stvaralaštvo. Čak mogu da kažem šta utiče na razmišljanje slično vašem Solomone: to je princip proze primenjljiv na poeziju. Živimo u društvu koje je poludelo od ideje da je kultura prozivod. I zato ono zahteva knjige, knjige, knjige. Zbog te igre kultura je zapala u ćorsokak. A zapravo kada stvaraš ništa ne znaš: ni ko čita, ni ko šta razume? Ili ništa ne razume? Ili sve razume? I tako i treba da bude! A ako se zivi radi štampanja knjiga, tada treba svakako čitati i recenzije tih knjiga. I onda se ponašati na osnovu te recenzije. O čemu vi to? Znate šta meni lično najviše odgovara? Šta mi je najviše po volji? Sudbina antičkog autora, nekakvog Arhiloha, od čijih su stihova ostali samo repići štakora, i ništa više. Eto takvoj sudbini se može pozavideti.“

недеља, 27. март 2022.

Roadrunner: A Film About Anthony Bourdain (SAD) 2021

 


„Nemojte me pogrešno shvatiti: ja volim restoranski posao. Dođavola, ja sam i dalje u restoranskom poslu – doživotni šef kuhinje klasične obuke, koji će, za sat vremena, verovatno peći kosti za demi-glace i rasecati goveđe filee u pripremnoj kuhinji u podrumu na donjem kraju Park avenije. Ne trtljam sve što sam video, naučio i uradio u svojoj dugoj i šarolikoj karijeri u kojoj sam prao sudove, dirinčio na pripremi, pržio, radio na roštilju, kao kuvar za sosove, kao zamenik šefa kuhinje i kao šef kuhinje, zato što sam ogorčen na taj biznis ili zato što želim da užasnem posetioce restorana. Takođe, i dalje bih voleo da budem šef kuhinje kada ova stvar izađe na svetlost dana, pošto je ovo jedini život koji stvarno poznajem.“

Ovako započinje svoju priču Entoni Bordejn u knjizi „Poverljivo iz kuhinje; pustolovine kroz mračne strane kulinarstva“ koja je prvi put objavljena dvehiljadite godine u Americi i ubrzo posle toga postala svetski bestseler. Navedeni uspeh je zauvek promenio i život pomenutog šefa kuhinje koji je krenuo vrtoglavim putem ka slavi, na kojem je zadobio oreol autentične pop zvezde. Entoni Bordejn je zapravo postao „rokenrol star“, ali to je bio za njega neki drugi život koji nije stvarno poznavao. Zapravo, Bordejn jeste u duši bio pravi rokenroler. Svako ko je gledao njegove emisije zna koliko je voleo Television, Igija Popa i Ramonse, zna kako je za stolom divanio sa Alehandrom Eskovedom i Džošom Homom, zna koje je pisce često citirao i koje je filmove fetišizovao. Čak je kao mladić imao „putovanje nakraj noći“ heroinskim stranputicama iz kojih se na vreme izvukao. Harizmatičan kao Džejms Kan iz najboljih dana, komunikativan ali u dubini duše stidljiv, imao je dobre predispozicije da kao kuvar uleti u svet šou biznisa. Za takav život treba imati stomak, čelične nerve i biti spreman na gubljenje duše. Zato je očigledno da on takav život nije poznavao. Kad su se upoznali, ili makar prepoznali, bilo je kasno. Nije nimalo čudno što su 8. juna 2018. godine, u šoku, sa nevericom i neizmernom tugom, mnogi njegovi fanovi (u koje ubrajam i sebe) primili vest da je Entoni Bordejn izvršio samoubistvo u nekoj hotelskoj sobi u Strazburu. Naravno, u takvim situacijama se gotovo uvek na društvenim mrežama javi i gomila proliv mozgova, koji odmah kreću da analiziraju slučaj iz pozicije sveznajućih mudrosera, da osuđuju tipa „eto, imao je slavu i novac, žensku kakvu je hteo, a ubio se, koji kreten...cccc“ i slične gluposti. Srećom, čim je globalna palanka našla druge teme za centar svoje pažnje, režiser Morgan Nevil je snimio jedan pošteni dokumentarac, koji je koliko-toliko osvetlio Bordejnov život iza kulisa. Mnoge stvari posle ovog filma su znatno jasnije. 


Dakle, posle velikog uspeha pomenute knjige, usledili su popularni serijali “Anthony Bourdain’s a Cook’s Tour”, “No Reservations” i “Parts Unknown”. Nevil je kao iskusni autor dokumentarnih filmova fokus stavio na odraslog i ostvarenog Bordejna, koristeću bogatu arhivu njegovih emisija i gostovanja, dok se detinjstva dotiče u razgovorima sa Tonijevim bratom, a njegove prirode i duševnosti sa bivšom mu suprugom, brojnim prijateljima, poznanicima i saradnicima. Mogli smo se podsetiti njegovog velikog razočaranja kada je shvatio koliko su zla počinili Amerika i Zapad u zemljama trećeg sveta sa čijim se nesagledivim posledicama susreo tokom snimanja. Emisije snimljene u Vijetnamu, Kambodži, Tahitiju prikazuju duboko potrešenog čoveka zapadne civilizacije čiji humanistički nerv nije ubila potrošačka kultura. Osnovni utisak je da je Bordejn još jedna u nizu žrtava šou biznisa, samleven poput Elvisa, Kurta Kobejna, Ejmi Vajnhaus, zaglavljen u depresiji sa dubokim osećajem krivice zbog izneverene uloge dobrog oca, muža i čoveka na kojeg se moglo računati. Najgora stvar koja se čoveku/ženi u takvom stanju može dogoditi je da se zaljubi u pogrešnu osobu. Azija Arđento je takva kakva jeste, glupo je osuđivati je za ono što se dogodilo Bordejnu, ali svakako po svedočenjima njegovih saradnika, bila je potpuno pogrešan izbor. Ipak, bio je to njegov izbor. Sudbina mu nije bila naklonjena u tom pogledu. Bio je to kraj silazne putanje koja se okončala u jednoj hotelskoj sobi. Onaj đavo sa raskršća je došao po svoje.

Nevil je kao lajtmotiv životne priče Entonija Bordejna izabrao pesmu Roadrunner Džonatana Ričmena koju je izvodio sa The Modern Lovers, i to je, čini mi se, baš dobar izbor. Ta stvar adekvatno prati njegovu ličnost, jer to je bio Toni Bordej. Tragična ličnost, sin jednog vremena čijeg smo gašenja svedoci. 


субота, 26. март 2022.

Barouz (Gradac)


Nisam siguran kada sam se prvi put susreo sa imenom Vilijama Barouza. Mislim da je to bilo na samom početku mog upoznavanja sa modernom američkom prozom, negde na pragu puberteta, kada sam otkrio Bukovskog i Keruaka. Onda sam u tim nekim predgovorima/pogovorima, koji se inače retko kada pročitaju do kraja, čuo za (uslovno rečeno) beat generaciju i imena svih tih ljudi. Mene zapravo književnost nije preterano ni zanimala u tom periodu. Želeo sam samo da pročitam neke pisce koji su uticali na moje rokenrol heroje, koji su meni bili važniji i koje sam takođe polako otkrivao u to vreme. Nedugo potom, pojavio se film Gas Van Santa „Dragstor kauboj“, mračna i turobna drama o džankijima koji bauljaju po američkim gradovima i pljačkaju apoteke (dragstore), kako bi došli do neke hemije koja bi zadovoljila apetite njihove zavisnosti. U tom filmu, pored Meta Dilona i Keli Linč, pojavljuje se u epizodnoj ulozi od nekoliko minuta i veliki Vilijam Barouz. Tada smo se „upoznali“ i vizuelno. Posle je stigao i Kroneberg na red, ali to je bilo već nešto drugo. Kasnije, kada je krenulo malo više da se čita, Barouz nikada nije uspeo da postane moj pisac, uvek mi je bio nekako težak, iako sam prepoznavao tu nesumnjivu vrednost koja čuči u njegovoj prozi, a koja se na neki način oslanja i nastavlja na Bodlera i druge francuske simboliste, samo u jednom novom vremenu i kontekstu tog vremena, na kontinentu koji je otkrio Kolumbo. Svakako je bio sjajan stilista, koji je kao i Selin zahtevan za prevođenje. Ne znam da li su uspeli da ga na pravi način prenesu na srpski jezik, ali ja nisam imao drugu mogućnost od onih koje su bile u ponudi.



Međutim, nedavno mi je pao u ruke i jedan stariji broj časopisa Gradac (br.173-174, 2010.godina), koji se bavi isključivo Barouzom i koji mi je razjasnio slojevitost njegove ličnosti kroz brojne tekstove, odlomke, intervjue. Ako ništa drugo, Barouz je bio živopisan i kompleksan sa svim svojim kontroverzama i svim svojim porocima. Pravi odmetnik, surovi otpadnik, putnik-skitnica, homoseksualac i džankoza, autsajder koji se družio sa marginalcima i krimosima, ubica iz nehata koji vremenom postaje ikona alternativne pop kulture. Pisac sa kojim su voleli da se druže Lu Rid, Dejvid Bouvi, Pati Smit, Mik Džeger, Debi Hari, Baskijat i nisu krili uticaj koji je izvršio na njih. Jako zanimljivi delovi su o njegovoj navodnoj mizoginiji, ali s obzirom da je bio homić i veliki kritičar zapadnjačkog falocentričnog militarizma, sve ovo treba posmatrati mimo zadatih okvira današnje političke korektnosti. Takođe njegov odlazak sa Ginzbergom u Francusku, gde njih dvojica posećuju najvećeg pisca odmetnika, Luja Ferdinanda Selina, predstavlja biser od anegdote, ispričane iz prve ruke. 

Ovaj dvobroj je priredio Dejan Ognjanović i uradio je to sjajno, što se i dalo očekivati. Ognjanovićevi prevodi, kao i prevodi Nikole Todorovića i Alekse Golijanina su perfektni. Dobro obavljen posao u svakom smislu i jedan od onih inspirativnih izdavačkih bisera (Gradac retko kada greši!) koji su me naveli da pronađem još par Barouzovih dela i posvetim im se u budućnosti.



Belfast - Kenet Brana (2021)

 


Kad niko neće da se zamera Kenetu Brani, evo ja ću. 

Jasno mi je da je ovo ličan film Keneta Brane u kojem se bavio sobom, odnosno nostalgičnom reminiscencijom svog detinjstva provedenog u Belfastu, u vremenu kada kreće talas sukoba katolika i protestanata iz šezdesetih godina. Ipak, odavno nisam pogledao ovako praznjikav i nešarmantan film. Kulise crno-belog Belfasta su neubedljive , dijalozi mrtvi, narativna struktura klimava, sve nabacano i spojeno bez sluha. Kao da postoji zid između gledaoca i onoga što se dešava u filmu, tako da je dublje uživljavanje skroz izostalo. Očigledno je da je autor želeo da igra na kartu šarma, koji se ni u jednom trenutku nije mogao videti na filmu. Čak ni (zlo)upotreba Vana Morisona nije uspela ovaj film da učini toplim i da srce zaigra. Osim toga, kako se cela priča vrti oko dečaka koji posmatra svet odraslih iz svog ugla, ta glavna uloga je morala da bude osmišljenija, bolje napisana i emotivnije odigrana. U istoriji filmske umetnosti imamo sjajne primere ubedljive dece koji nose jedan film i uzdižu ga iznad prosečnosti, nekad do genijalnih visina. Ovde toga, nažalost nema. Od samog početka taj logoreični klinac po imenu Badi, izgovara gomilu bespotrebnih rečenica, zapitkuje, posmatra svoje neubedljive roditelje koji su od kartona i izgovaraju neke replike, često patetične i  didaktične. Tu mu se mota neka drugarica, koja kao da je došetala direktno iz nekog poučnog televizijskog skeča školskog programa. Ona želi da ga uvuče u bandu krdljivaca čokolade. Pored drugarice tu je i ljubav iz škole, mala katolkinja u koju je zaljubljen ali je to samo provučeno u nekoliko kadrova bez hemije i leptirića u stomaku. Čak ni razgovori sa dedom na temu žena i zaljubljenosti nisu uspeli da probude magiju. Džudi Denč i Siaran Hinds, kao Badijevi baka i deka, na visini su svog glumačkog zadatka, ali prosto nisu mogli da izvade stvar koju je Kenet Brana uprskao. Ima ljudi koji će poželeti ovo da odgledaju, jer vidim da su zvanične kritike uglavnom pozitivne, tako da neću ništa spojlovati. S obzirom da sam pre nekoliko godina pogledao autorovo skrnavljenje Agate Kristi, možda bi mu bilo pametnije da se vrati Šekspiru. Tu se, koliko-toliko, uspešno etablirao.