Nik Nolti - Životna lekcija za svakog filmofila

Tamo negde, krajem osamdesetih, kada svet još nije bio preplavljen velikim tehnološkim inovacijama, internetom, danloudovanjem i ostalim korisnim koještarijama, bio sam ubeđen da su video-rekorderi i VHS kasete vrhunac onoga što nam tehnika može ponuditi. Video klubove sam doživljavao kao nova svetilišta i potrudio se da preko letnjeg raspusta nađem posao u jednom, kako bih mogao besplatno da gledam filmove. To sam i učinio. Svako od nas je u to vreme imao svoje omiljene glumce i heroje. Klint Istvud, Robert De Niro, Džek Nikolson i Al Paćino su već predstavljali opšte mesto u ukusu jednog filmofila. Tragali smo za onima koji su pomalo skrajnuti, a koji ni po čemu ne zaostaju za svojim kolegama koji su već ovenčani brojnim priznanjima, slavom i ljubavlju fanova iz svakog kutka planete Zemlje. Od nekoliko njih, koji su se nalazili na mojoj listi, prednjačio je Nik Nolti.

Rođen je 8. februara 1941. godine u Omahi, Nebraska. Kao klinac je želeo da postane profesionalni igrač američkog fudbala, i posle završetka srednje škole, pokušavao je na sve moguće načine da upiše neki koledž kako bi se preko fudbalske stipendije dokopao i obrazovanja. Promenio je nekoliko koledža u Arizoni i Južnoj Kaliforniji, pravio raznorazne gluposti, igrao basket, bejzbol, radio u fabrici piva, otkrio čari alkohola, ali ujedno i lepotu umetnosti. Čitao je knjige i gledao filmove. Međutim, njegova nemirna priroda mu nije dala mira i umalo nije zaglavio dugogodišnju robiju zbog prodaje falsifikovanih isprava. Opšte je poznato da je do 2003. godine bio sklon skandalima zbog zloupotrebe alkohola i drugih opojnih supstanci. Kao svaka živa duša, shvatio je da čovek bez poroka nije čovek. S obzirom da svevišnji voli grešnike velikog srca, sudbina ga je odvela na daske koje život znače u čuveni teatar Paseda Playhouse, a potom u glumački studio Stele Adler u Los Anđelesu. Od 1969. do 1975. je igrao nezapažene epizodne uloge na televiziji, ali sreća mu se osmehuje već naredne 1976. godine kada je briljirao u TV seriji Rich Man, Poor Man. Tada mu je karijera krenula uzlaznom putanjom, koju je strpljivo, sa usponima i padovima, gradio do današnjih dana. 

Imajući u vidu da je Nik Nolti autentična ljudina pravog holivudskog filma, harizmatičan, istovremeno sirov i nežan, talentovan i jedan od onih koji rade za kameru, a ne kamera za njih, teško je izdvojiti u kojim je ulogama bio veći od samog Nika Noltija. Meni se po prirodi stvari i ličnim afinitetima prvo nameću Hilovi filmovi 48 sati, Još 48 sati i Ekstremna predostrožnost, zatim komedija Pola Mazurskog Klošar sa Beverli Hilsa, zatim potcenjeni Zbogom kralju Džona Milijusa, Princ plime Barbre Strejsend, Rt straha i Životne lekcije (New York Stories) Martina Skorsezea, Lorencovo ulje Džordža Milera, Potpuni obrt Olivera Stouna, Na ivici razuma Pola Šredera, Ratnik Gevina O' Konora.

Ukoliko se sećate njegove uloge slikara u Skorsezeovoj epizodi Životne lekcije iz omnibusa New York Stories, Nik Nolti je tu pokazao da ume da bude i rokenrol intelektualac, iako je to privatno odavno postao. Hoću reći, da ovaj čovek nije samo šerif, pandur, klošar, taf-gaj, već neko ko svojim značenjem nesumnjivo pripada planetarnoj pop kulturi, isto onoliko koliko joj pripadaju Marlon Brando, The Rolling Stones, Šarlota Rempling ili Serž Gejnzbur.

Nešto o nekim knjigama (III deo)

Polagana predaja – Goran Tribuson (Biblioteka Hit) 1984

Goran Tribuson je jedan od najboljih ovdašnjih pisaca tzv. “proze u trapericama“ kako su joj u rehmetli SFRJ tepali kritičari i ostali kultur-tregeri, koji su svaki upliv američke pop kulture u “našu“ kulturu vezivali za džins. Pored Milana Oklopdžića, koji je više bio okrenut bitnicima, psihodeliji i džezu, Goran Tribuson je stilski više bio okrenut žanru i holivudskim filmovima, kao i svedenijim formama rokenrola. Njegova proza priziva u pomoć Lu Rida, Kita Ričardsa, Toma Vejtsa i Džima Morisona, kao i delić atmosfere viđene u nekim filmovima Monti Helmana (Dvosmerni asfalt) i Ričarda Sarafiana (Vanishing Point). 

Posle nekoliko pročitanih Tribusonovih knjiga, ova mi se učinila kao jedna od onih koje bih mogao svrstati pod odrednicom najdraže. Možda je to zato što sam negde u godinama u kojima je i Petar Gorjan, glavni “junak“ ove priče, i zato što mislim da odlično razumem sva njegova osećanja, kao i kolebanja njegove duše koja je svoj sistem vrednosti izgradila preslušavajući ploče Rolingstonsa, Dilana i Dorsa, bistreći šezdesetosmaške ideale, a ujedeno se kaleći i na mačističkim filmovima sa Marlonom Brandom i Stivom Mekvinom. Onda se u jednom trenutku odraslo i došao je trenutak polagane predaje kada se pristaje na igru koju nameće sam život i brojne kompromise koji su ranije bili nezamislivi.

Ovo je roman za svakoga kome je pun kofer svakodnevnice i svakoga u čijoj duši još uvek gori plamen koji je onomad zapalio Kovalski u Sarafianovom remek-delu. Potajno ćete se sladiti, obostrano razumeti, ali ćete na kraju, sutradan, ipak morati da ustanete u sedam, obučete odelo i odete mečki na rupu. Što bi rekao Kurt Vonegat : „Tako mu je to.“

Mirni dani u Miksing Partu – Erlend Lu (Gepoetika) 2010

Moram vam reći odmah na početku da sam jedan od onih koje Erlend Lu nikada nije uspeo da kupi, ali sam zato nekoliko puta ja kupio njegove knjige. Čak sam ga slušao i uživo jedne večeri u SKC-u, pre nekoliko godina, ali ni tada se nije probudilo veliko oduševljenje kakvo na pomen ovog čoveka i njegovih knjiga viđam kod brojnih prijatelja i poznanika. Slično je i sa Murakamijem, ali on mi je ipak malo bliži od Lua. Mada, priznajem da mi je simpatičan taj nadrkani Norvežanin. Možda zbog duhovitosti, jednostavnog stila, zbog toga što voli Knuta Hamsuna ili zbog svega navedenog. Ne znam.

Mirni dani u Miksing Partu je fragmentarni romančić, koji se sa prefinjenom ironijom i lucidom duhovitošću bavi jednim brakom koji je zapao u krizu. Teleman i njegova supruga, posle jedne komične prepiske oko rezervacije smeštaja u Garmiš Partenkirhenu, koja je upotrebom google prevodioca od strane zakupodavca isti prekrstila u Miksing Part, odlaze na odmor u ovaj čuveni centar koji nam je svima poznat po novogodišnjoj skakaonici. Tamo se svašta-nešto dešava između njih dvoje, što ćete saznati kroz ogoljene dijaloge, koji čitalački klize kao mače niz oluk.  S obzirom da Erlend Lu ima osećaj za ritam i pravu meru za broj reči u rečenici, priču ćete pročitati veoma brzo, nasmejaćete se više od nekoliko puta i na samom kraju konstatovati da su Dopler i Naivan, super ipak bolji od ovog delca. Možda i nećete, ali ja ovde iznosim samo svoje mišljenje. U svakom slučaju probajte.

Priča o ljubavi i tami – Amos Oz (Laguna) 2013

Ovo je jedan veliki roman u svakom pogledu. Kako po obimu, tako i po kvalitetu. U pitanju je jedna od onih knjiga, koje dolaze u pravom trenutku, kada vam raspoloženje i psihičko stanje zahtevaju nešto jako i moćno, a namestilo se da mi padne u ruke tik pred godišnji odmor. Za Amosa Oza sam prvi put čuo pre mesec dana i to sasvim slučajno dok sam krstario internetom. Posle zanimljivog intervjua, koji je dao HRT-u kada je gostovao u Zagrebu, gotovo sam bio siguran da ću odmah sutradan otići u knjižaru i kupiti njegov roman Priča o ljubavi i tami. Autobiografski, porodični roman, o ljubavi i mržnji, kao i odrastanju u jednom zanimljivom svetu u nemirnim vremenima, koji sa sobom nosi sve ono što nosi jedan bogat život sa svim usponima i padovima. Knjiga o Jerusalimu i stvaranju Izraela, o hebrejskom jeziku; knjiga o knjigama i sofisticiranom portretu umetnika u mladosti; knjiga koja je bogata živopisnim likovima i emocijama koje se rađaju dok listate porodične albume sa crno-belim fotografijama; knjiga koja pre svega govori o majčinom samoubistvu, osećanju krivice, kao i neizmernoj tuzi koju je Oz čitavog života nosio sa sobom i sa kojom se suočio tek u ovom remek-delu savremene književnosti.

Amos Oz je dosledni zagovornik mira između Jevreja i Arapa, a sudeći po popularnosti i značaju njegove proze u svetu, možda i sledeći kandidat za Nobelovu nagradu. Posle jedne ovakve knjige, mislim da je bez ikakvog pogovora zaslužuje, jer je u pitanju jedan ozbiljan i mudar pisac. Ovo je možda jedan od najznačajnijih izdavačkih poduhvata Lagune. Požurite sa čitanjem knjige jer je nažalost Natali Portman otkupila prava za snimanje filma i verovatno će Holivud od svega napraviti još jedan filmski promašaj snimljen po velikim romanima. 

Nemeza – Filip Rot (Paidea) 2013

Posle Kamijeve Kuge, Pekićevog Besnila i Saramagovog Slepila, dolazi roman Filipa Rota, jednog od najboljih američkih pisaca. Naravno, Nemeza se ne može ravnopravno meriti sa pomenutim trilingom, ali je na tragu istih jer obrađuje temu koja je nekoliko puta ispričana, koja je uvek zanimljiva i koja se uvek može ispričati na način koji se nijansama meri u odnosu na prethodnu priču. S obzirom da je smeštena u epohu Drugog svetskog rata, i ne sadrži žanrovsku matricu apokaliptičnog romana-katastrofe, ipak je najbliža Kamijevoj Kugi, jer se suštinski bavi pitanjima straha, panike, odgovornosti, moralnih dilema, kao i filozofsko-teoloških preispitivanja.

Baki Kentor je mladić od 23 godine, sportista i čovek visokih moralnih načela, koji zbog velike dioptrije nije mogao otići sa svojim vršnjacima na ratišta, na kojima bi se borio protiv nacističke pošasti. Baki je ostao u Njuarku gde je radio kao nadzornik jednog dečijeg igrališta u jevrejskom kvartu Vikvajiku. Tog leta kreće epidemija polia koja napada decu, izaziva paralizu koja za posledicu ima trajnu invalidnost, ali u brojnim slučajevima dovodi i do smrtnog ishoda. Baki polako počinje da shvata da je to njegov rat, i da on mora nekako pomoći svoj toj nedužnoj deci, koja stradaju od nevidljivog neprijatelja. Međutim, Bakija će na tom bojištu pratiti brojna iskušenja koja će dovesti do obrta posle kojeg će odjeknuti eho egzistencijalista i učiniti da vam se ovaj roman ureže u pamćenje kao nešto zaista vredno.