недеља, 29. јануар 2012.

Drive - Nicolas Winding Refn (2011)


“Vi meni date vreme I mesto, ja vama pet minuta fore. Šta god da se desi za tih pet minuta, vaš sam, bez obzira na bilo šta. Šta god da se desi minut nakon tih pet minuta, prepušteni ste sami sebi. “ (Driver)

Nije nimalo čudan holivudski običaj angažovanja evropskih filmskih pečalbara, koji poput gastarbajtera krenu trbuhom za kruhom, odnosno žanrovskom dušom za celuloidnom trakom holivudskih studija. Desilo se to onomad Vofgangu Petersenu, Reniju Harlinu i Liku Besonu. Neki su se snašli u takvom poretku, neki nisu. Nicolas Winding Refn, Danac iz Kopenhagena, poznat po trilogiji Pusher i još nekoliko zanimljivih filmova, 2011. godine je snimio „Drive“ koji se prilično izdvaja od ostalih prošlogodišnjih ostvarenja. U pitanju je kriminalistička drama, rađena u maniru B filma, kojom se autor odužuje Hilovom „Driveru“ koji mu je očigledno, ne neki način, bio uzor (čak i Rajan Goslnig pomalo podseća na Rajana O` Nila), pomalo Skorsezeovom „Taksisti“, kao i Melvilovim francuskim krimićima koji su pre svega uticali na Hila i Skorsezea. Pored toga (neki bi rekli da to kvari film) u Refnovom pristupu dramaturškom konceptu, dijalozima i likovima ima neke polumorbidne ironije koja se može prepoznati u filmovima Braće Koen.


Ovde imamo priču o No Name tipu koji preko dana radi kao mehaničar, vikendom kao vozač-kaskader u akcionim filmovima, noću kao vozač naručenih vožnji tipova iz podzemlja. Spletom okolnosti upada u klopku pošto je pokušavao da pomogne mužu komšinice Ajrin (Carey Mulligan) prema kojoj je osećao nešto više od obične blagonaklonosti. Kako bi spasao nju i njenog sina, nije mu preostalo ništa drugo do da radi ono što najbolje ume. Gosling, odnosno vozač, poput staromodnog heroja preuzima stvar u svoje ruke. Nasilje je neizbežno, ali preko potrebno.


Ono što je meni zaparalo percepciju je dinamika filma. Refn ipak nije uspeo da se odupre „bolesti“ kojoj su skloni evropski reditelji. Želeo je u isto vreme da napravi žanrovski film koji će da bude i Art film. Da ga vole podjednako i festivalska i bioskopska publika. To mu je, bar što se mene tiče, jedina mana. Da se nije trudio dopasti se svima, dopao bi se mnogima mnogo više nego svima. Ovako ostaje samo jedan solidan film koji će posle nekoliko godina pasti u zaborav. Možda nešto, u bliskoj budućnosti, na sličnu temu napravi Curtis Hanson (L.A Confidential). Takvima najviše verujem.

субота, 28. јануар 2012.

Zamisli...samo zamisli


Prošlo je 22. godine od kada je Šinejd O` Konor na Postdamer placu u Berlinu, na spektakularnom koncertu povodom rušenja zida, sa Rodžerom Votersom izvela pesmu “Mother” Pink Floyda. Mnogi od nas, naivnih i mladih, mislili su tada da se svet konačno pretvara u neko pristojnije mesto za život i da će među ljudima ponovo zavladati mir, ljubav i solidarnost. Nisam ni slutio da će završetak hladnog rata uticati na mnoge događaje koji su usledili posle toga. Ništa od toga mi tada nije bilo jasno. Nije ni danas. Doduše, činjenično mnoge stvari su mi tehnički razjašnjene, ali suštinski opet nisam sve shvatio. Sve je to politika u koju se nikada nisam razumeo, a trudio sam se. Opasna, prljava i nejasna.
Međutim, iza svih tih golemih sranja ostala su svedočanstva o poduhvatima u kojima su učestvovali neki ljudi, poput ovih umetnika, koji su iskreno i sa nekim posthipijevskim žarom želeli da veruju da mogu umetnošću promeniti svet. Nažalost, istorija ih je bezbroj puta demantovala. Umetnost funkcioniše na globalnom, a deluje samo na individualnom planu. Nijedna pesma, definitivno, ne može promeniti svet, ali kao što već jednom rekoh može promeniti čoveka. I to je nešto. Makar nešto.




Mother do you think they'll drop the bomb?
Mother do you think they'll like this song?
Mother do you think they'll try to break my balls?
Oooh, ahh
Mother should I build the wall?
Mother should I run for President?
Mother should I trust the government?
Mother will they put me in the firing mine?
Oooh ahh,
Is it just a waste of time?

Hush now baby, baby, don't you cry.
Mama's gonna make all your nightmares come true.
Mama's gonna put all her fears into you.
Mama's gonna keep you right here under her wing.
She won't let you fly, but she might let you sing.
Mama's gonna keep baby cozy and warm.
Ooooh baby, ooooh baby, oooooh baby,
Of course mama's gonna help build the wall.

Mother do you think she's good enough, for me?
Mother do you think she's dangerous, to me?
Mother will she tear your little boy apart?
Ooooh ah,
Mother will she break my heart?

Hush now baby, baby don't you cry.
Mama's gonna check out all your girlfriends for you.
Mama won't let anyone dirty get through.
Mama's gonna wait up until you get in.
Mama will always find out where you've been.
Mama's gonna keep baby healthy and clean.
Ooooh baby, oooh baby, oooh baby,
You'll always be baby to me.

Mother, did it need to be so high?

недеља, 22. јануар 2012.

Light Sleeper/ Fatalna nesanica - Noćobdija - režija: Pol Šreder (1992)


Jednog dana kada se bude merio doprinos Pola Šredera svetskoj kinematografiji biće poljuljan značaj mnogih rediteljskih imena koja su danas bezmalo bogovi. Zapitaće se tada filmofilski publikum da li bi ta velika dela uopšte nastala da nije bilo scenariste. Onda će ga vrednovati i kao reditelja i kao scenaristu jer je u pitanju čovek koji je uz Džona Milijusa, Voltera Hila i Martina Sorsezea ostavio najjači pečat u američkom filmu s kraja sedamdesetih i početka osamdesetih. Ako ste gledali Šrederove filmove onda znate o čemu pričam (Kao reditelj: Plava kragna, Hardcore, Američki žigolo, Ljudi mačke, Mišima; Kao scenarista: Jakuza, Taksista, Opsesija, Razjareni bik, Kotrljajuća grmljavina itd...)
Potekao iz porodice hrišćanskih reformista-kalvinista, a zbog strogog vaspitanja prvi film je uspeo da vidi tek sa osamnaest godina. Posle toga ga niko nije mogao zaustaviti. Film ga je oslobodio religioznih porodičnih okova i mnogo puta se kroz svoja dela razračunavao sa frustracijama i opsesijama koje je poneo iz porodice. Prva preispitivanja je započeo filmom „Hardcore“ (U pozemlju seksa) kao reditelj i scenarista, dok je najradikalniji u dramatizaciji Kazancakisovog romana „Poslednje Hristovo iskušenje“ koji je režirao Martin Skorseze.
Film „Light Sleeper“ ili u prevodu Fatalna nesanica/Noćobdija spada u ona Šrederova ostvarenja koja su usledila posle nepristajanja na konformizam i politiku koju su diktirali producenti. Naime, pošto su Spilberg, Skorseze i Kopola pristali na mejnstrim, autori poput Šredera, Milujusa i Pitera Bogdanoviča ostaju i dalje negde u granicama B filma i opslužuju neke TV projekte. U pitanju su persone kojima je autorska sloboda bila iznad svega, kao i ljubav prema tradicionalnim žanrovskim matricama, makar i po cenu da više ne snime nijedan film.

Noćobdija je Džon LeTur (Viljem Defo) narko diler i bivši džanki kojeg muči insomnija i gomila pitanja o daljem smislu svog bivstvovanja. Studija čoveka koji traži izlaz. Radnja se odvija na ulicama New Yorka u trenutku kada štrajkuje sindikat đubretara. Ulice su pune smeća, kako pravog tako i ljudskog, dok u tom talogu ljudske egzistencije lutaju izgubljene duše modernog Vavilona. Džon LeTur, njegova bivša devojka Merijen (Dana Delany), glavni diler (Suzan Sarandon), Robert (Dejvid Klenon) i ostali marginalci i nesrećnici velegrada. Noćobdija je onaj Hobo koji se iz ovog filma preselio na ulice Nišvila i ušetao pravo u roman Zorana Ćirića. Individua koja je opevana u pesmama Lu Rida i Brusa Springstina. Sam početak filma je potpuno posvećen ikonografiji velikog grada gde se Šreder poziva na Taksistu. Sve je propraćeno adekvatnom muzičkom podlogom Majkla Bina koja je obojena neodoljivom springstinovskom melanholijom i koja na pravi način govori o emociji koju je autor želeo da prenese na gledaoca.
Noćobdija je jedan od onih nepretencioznih filmova u kojima nema proseravanja. Sve je jednostavno i svedeno, ali jebeno jako ako umete da „čitate“. Još jedan odličan film sa produkcijske margine. Srećom pa piraterija još uvek živi, inače bi i dalje živeli u mraku. 

U ponoćni čas


Kada sam kao tinejdžer odgledao Parkerov fenomenalni film “Komitmentsi” potpuno sam odlepio za soul muzikom. Imao sam dobru podlogu jer sam već bio navučen na blues, u country sam se uveliko kleo, tako da mi je u životu falila ta famozna treća sestra ukorenjene američke muzike. Počeo sam polako da otkrivam jedan sanjalački svet najlepšeg perioda popularne muzike koji je uobličen i predstavljen čovečanstvu početkom šezdesetih godina u čuvenom Stax Recordsu, jednom od simbola grada Memfisa u Tenesiju. Na našim prostorima soul još uvek živi zahvaljujući filmskom montažeru, kritičaru i velikom poznavaocu abecede crne muzike, Goranu Terziću, čiju radijsku emisiju “Originalni soul rečnik” (B92) već godinama slušam sa izraženim hedonističkim uzbuđenjem.
Preko mnogih velikih imena, koje sam manje više čuo i ranije, došao sam do Vilsona Piketa. Bilo je to kapiranje na prvu loptu. Svaka čast Otisu Redingu i Džejmsu Braunu, duboki naklon Solomonu Barku, respekt za Ajka Tarnera, ali moj prvi čova iz soul priče je Vilson Piket. Zahvaljujući Ircima koji sviraju soul došao sam do hrapavog mesijanskog vokala rođenog u Alabami 1941.godine, čije pesme su od početka devedesetih do danas sastavni deo mog životnog soundtracka. Neke su dobre, neke odlične, a neke savršene. Kada je pevao tuđe pesme, umeo je da ih interpretira na način koji bi vas doveo u dilemu, odnosno preispitivanje, da li je bolji cover ili original. Jedan od takvih primera je obrada pesme “Hey Jude” gde je gitaru svirao veliki Duejn Alman. Osim Almana sa Piketom je svirao i Hendriks, tako da je njegov uticaj na rokenrol bio mnogo veći nego što se mislilo.



Piket je rođen u siromašnoj porodici od jedanaestoro dece i prošao je trnovit životni put do vrha sa brojnim usponima i padovima, baš kao i mnoge rokenrol-soul-blues-country legende njegovog kalibra. Bio je sklon porocima i umeo je često da se potuče. Voleo je žene, alkohol, droge. Robijao godinu dana. Ostavio za sobom neprocenjive ploče. Umro 2006. godine od srčanog udara.
Pesme Vilsona Piketa ne mogu promeniti svet, ali mogu promeniti čoveka i pomoći mu da artikuliše svoja osećanja. Verujte mi, ima nečeg božanskog u soul muzici.

субота, 14. јануар 2012.

Zaseda - Živojin Pavlović (1969)


Žika Pavlović kao filmski autor pripadao je generaciji koja šezdesetih godina nije mogla da podnese ispranu dogmatsku kinematografiju Jugoslavije, krajnje provincijsku i diletantsku, čiji su stvaraoci mahom bili ideološki kulturni radnici ponikli iz NOB-a. Kao reakcija na takvo stanje u Kinoteci Beograd ponikla je jedna nova generacija autora koji su išli u korak sa savremenim strujanjima u svetskom i evropskom filmu i koja je domaćem filmu ostavila u nasledstvo crni talas, koji i sa današnje vremenske distance predstavlja jedan od najznačajnijih pokreta u istoriji domaće kinematografije.

Pavlovićev film “Zaseda” je jedan od bisera crnog talasa za koji, bez mnogo razmišljanja, možemo reći da je jedan od najvećih udara na revoluciju i floskule NOB-a. Žika Pavlović se kroz ceo svoj opus bavio preispitivanjem takozvanih “velikih priča” i blatom iz kojeg smo svi potekli. Nekada je to radio odlično, nekada kao genije, gotovo nikada kao stvaralac osrednjih potencijala. Čitajući ranije Pavlovićeve dnevnike znao sam da je kao mladić bio očaran španskim građanskim ratom i revolucionarnim idejama, ali je ubrzo shvatio da postoji druga strana medalje iza koje posle cele priče ostaju samo lihvari revolucije.


Ive Vrana (Ivica Vidović) je zapravo alter ego Pavlovićevog mladalačkog ideala, inkarnacija iluzije mladog čoveka o lepoti i velični revolucije , koja u sudaru sa životom doživljava poraz. Pavlović svedoči da je život u revoluciji pulsiranje magme koju ne predstavljaju samo Jotić (Slobodan Aligrudić), kapetan Ozne, Zastavnik Zeka (Severin Bjelić) i pridobijena kći “domaćeg izdajnika” (Milena Dravić) već i seljaštvo koje je okrenuto i četnicima i partizanima, u zavisnosti od toga kako vetar duva. Ive Vrana je tragičan lik koji iskreno veruje u preporod, ali ga stvarnost odvodi na blatnjavu livadu gde ga čekaju ideološki saborci koji će tom prilikom odbraniti sopstveni biološki konformizam. Ono što mi i danas odzvanja u glavi reči su razočaranog Ive Vrane koje i sam ponavljam često poslednjih 12 godina : “Majku vam seljačku, i vi ste mi revolucija!”

Dve obrade umesto čestitke

Hvala legendarnom britanskom bendu. Marš na Drinu je komponovao Stanislav Binički i u pitanju je jedna od najznačajnijih srpskih kompozicija ikada.



Hvala Džoniju za izvedbu najlepše srpske balade.






понедељак, 9. јануар 2012.

The Boondock Saints / Pravednici - režija: Troj Dafi (1999)


Ako uzmemo u obzir istorijsku činjenicu da su Skordisci, staro keltsko pleme, osnovali grad na mestu današnjeg Beograda, nazvavši ga Singidunos, onda nije nimalo čudno to što je mentalitet braće MakManus veoma sličan mentalitetu braće Crepuljarević čiji je deda u Singidunos (kasnije Singidunum) stigao trbuhom za kruhom iz ercovskog kraja. Hoću reći da i jedne i druge krasi zadivljujuće ludilo.


Ko su zapravo braća MakManus? Kada biste ih znali verovatno ih ne biste zvali na rođendan, ali bi rado sa njima delili šank i cepali viski sa pivom, makar jedno veče. Zanimljivi mladići. Ludi (ko) Irci . Dakle, to su braća Konor i Marfi koja žive poluklošarski - hardvorkerski život u Bostonu. Preko dana rade u lokalnoj klanici, uveče su u pabu, a nedeljom kao uzorni vernici na crkvenoj misi. Posle jednog sukoba sa ruskim mafijašima postaju slučajni heroji i njihov život kreće jednom adrenalinskom putanjom, sa dobrom pucačinom, tabanjem, zanimljivim situacijama, vrhunski izbrušenim humorom i gomilom sjajnih likova. Jedan od tih zanimljivijih likova je i FBI agent Pol Smeker (Viljem Defo) koji im sve vreme diše za vratom, a čiji karakter ne želim ovom prilikom previše da otkrivam, jer bi spojlerisanje u tom smeru narušilo magiju prvog gledanja. S obzirom da je film iz 1999. godine i verovatno su ga mnogi odgledali, prosto mi nije jasno kako je uspeo da mi promakne, kada sam ovakve poslastice u to vreme gutao kao ludak.

Film je režirao Troj Dafi, dok su glavne uloge odigrali Šon Patrik Fleneri, Norman Ridus i odlični Dejvid Dela Roko. Naravno, poseban kuriozitet u filmu predstavlja i pojavljivanje porno legende Rona Džeremija u ulozi perverznog krimosa.


Ako volite dobre akcione filmove i niste skloni intelektualnom snobizmu, odgledajte ovaj film obavezno. U suprotnom, potražite nešto drugo ili idite u pozorište. Ja u svakom slučaju ostajem kod kuće ispred dragog mi monitora.

среда, 4. јануар 2012.

Kako su me ukrali Nemci - Miša Radivojević (2011)


“Kako su me ukrali Nemci” je jedini domaći film koji sam prethodne godine zaista poželeo da odgledam. Ako postoji neki filmski reditelj na ovim prostorima u kojeg još uvek imam poverenja, mogu mirne duše reći da je to jedino Miša Radivojević. Imao je i on svojih padova, posle kojih su mnogi mislili da je došao kraj, ali se “Buđenjem iz mrtvih” toliko uzdigao i uspeo da demantuje sve filmofilske skeptike.


Njegov najnoviji film “Kako su me ukrali Nemci” je potresna i dirljiva autobiografska drama koja služi na čast savremenom srpskom filmu. Iako je sam rediteljski postupak poprilično konzervativan (stara škola), tematika koju obrađuje je vanvremenska i univerzalna. Autor se, kao u većini svojih filmova, bavi čovekom i njegovim emocijama. Tačnije, Radivojević je jedini autor sa ovog prostora koji se najpreciznije bavi položajem intelektualca u svetu i njegovom odnosu prema svemu što ga okružuje, bilo da je on novinar Aleksandar (Kvar), student medicine Slobodan Milošević (Dečko koji obećava), pijanista Radoš (Živeti kao sav normalan svet), novinarka Una i univerzitetski profesor Mišel Babić (Una), pisac (Uvod u drugi život) ili bezimeni Svetozar Cvetković (Odbačen). U “Nemcima” je autorov alter ego pisac scenarija Aleksa kojem se zgadio svet i koji, kao i svaki pravi mizantrop živi van civilizacije. Aleksa svoj život pripoveda maloj devojčici čija je majka bila kurva, a koja je kao siroče igrom slučaja ili namere (kako se uzme) ostavljena pred Aleksina vrata. Aleksa joj priča o sebi, o svom detinjstvu provedenom u jednoj varoši Zapadne Srbije za vreme okupacije, uz majku Skojevku kojoj je sve na svetu bilo važnije od porodice. Ideologija joj je bila draža od sopstvenog deteta i kako sam lik kaže “mislila je da zavodi, a u svemu je bila zavedena.” Jedini čovek koji posvećuje vreme malom Aleksi i koji uspeva da mu pruži dovoljno topline i ljubavi je oficir Vermahta, kojeg su smestili u domaćinstvo Aleksine porodice. Između njih dvojice se rađa poseban odnos. U filmu su sjajne uloge napravili Jelena Đokić, Miki Krstović, Douglas Henshall i Dara Džokić. Svetozar Cvetković se samo preselio iz prethodnih Radivojevićevih filmova u ovaj, dok su ostali glumci odradili svoj posao prema pravilima zanata (pošteno i bez preteranog isticanja) a sve prema potrebi priče.


Poezija ranog osećanja sveta, viđena očima malog Alekse, ostavila je rane izazvane odbačenošću, ali su te rane uticale na rađanje jednog vrsnog umetnika i upravo su opevane u ovom ličnom filmu Miše Radivojevića. Osim toga Radivojević je još jednom pokazao mladim kolegama kako se sa malo para može snimiti vrhunski film.




понедељак, 2. јануар 2012.

Generation P - Victor Ginzburg (2011)


Kada sam se 2004. godine prvi put susreo sa prozom Viktora Peljevina , posle prvih pedest stranica shvatio sam da u rukama držim knjigu jednog sjajnog pisca o kojem će se tek pričati na ovim prostorima. Bio sam u pravu. Peljevin je pored Uelbeka i Ostera jedan od najprevođenijih i najpopularnijih pop pisaca na ovim prostorima. Uzgred, prva njegova knjiga koja mi je dopala šaka je zapravo “Generacija P” u izdanju Platoa. Posle toga sam potražio neke njegove druge knjige i ubrzo sklopismo tajni savez.


“Generaciju P” je prošle godine uspešno filmovao ruski reditelj Victor Ginzburg, školovan u New Yorku, a inače poznat kao reditelj muzičkih spotova, koji je radio sa Pat Benatar, Belindom Carlisle, Jodie Watley, Lou Reedom, Robbie Robertsonom i grupom Gorky Park. “Generation P” je njegov prvi igrani film kojim se pored Balabanova i pokojnog Bodrova Juniora, upisao među najznačajnije stvaraoce Novog ruskog filma.


Nekada je u Rusiji živela bezbrižna mlada generacija, koja se osmehnula letu, moru i suncu – I odabrala “pepsi”. Razlog je ležao u činjenici da su ideolozi SSSR-a smatrali da postoji samo jedna istina i u skladu sa levičarskim oreolom pepsi kole, generacija P koja je odrastala krajem sedamdesetih i osamdesetih, izabrala je pepsi, isto onako kao što su njihovihi roditelji izabrali Brežnjeva. Glavni junak je Vavilen Tatarski, sjebani student književnosti, koji posle pada komunizma napušta studije i počinje da radi na trafici koju drže čečenski mafijaši na nekom moskovskom buvljaku. Vavilen u skladu sa vremenom i geografskim područjem na kojem živi, izgleda kao i svaki fan grupe Def Leppard ili Mötley Crüe iz zemalja istočnog bloka s kraja osamdesetih. Ubrzo, zagazivši u devedesete, Vavilen Tatarski se transformiše posle slučajnog susreta sa starim prijateljem koji ga uvodi u svet marketinga. Počinje da radi kao kopirajter reklama za proizvode sa zapada za rusko tržište. Od običnog buvljačkog trafikanata gde je radio kao deo plebsa, dobija ulaznicu za ložu pakla tranzicione Rusije. Od tada pa do kraja počinje spektakularana kokainska – LSD satira posle koje nijedna ideologija više nema alibi. “Generation P” je jedan od onih pametnih i ironičnih filmova, koji se lako mogu prihvatiti kao kult. Naravno, o tome će odlučiti generacije rođene devedesetih.
Ovaj film naravno nije za one rusofile koji još uvek sanjaju ruske stepe, kozake, babuške i kazačok. Mada, moram da priznam da bih voleo da vidim njihov izraz lica dok gledaju Generaciju P.