Kada sam pre par godina, u kafani Mornar, razgovarao sa
drugarom koji je bio strastveni čitalac, sećam se da mi je rekao sledeće: „Pisac
koji nije patio, koji nije bio gladan i čija egzistencija nije bila ugrožena,
ne može biti dobar pisac. Ja takve ne čitam. Pogledaj samo biografije Knuta
Hamsuna, Dostojevskog, Selina, Gajta Gazdanova. To su bili pisci koji su
osetili glad. Zato su njihove knjige od krvi i mesa. Zato su velike i istinite,
i ne mogu se meriti sa svim ovim sranjima koja nam se u šarenim koricama smeše
iz izloga gradskih knjižara. Ne može meni jedan razmaženi bogati degenerik
poput Frederika Begbedea da otkriva životne istine. To je fejk u svakom
pogledu.“
Setio sam se njegove priče, kada mi je do ruku došao
roman „Amajlija“ Roberta Bolanja (prevod Dušan Vejnović, izdavač LOM), jer je u pitanju pisac čiji život nije bio
nimalo lak. Rođen je 1953. godine kao sin kamiondžije i učiteljice u Santjago
de Čileu. Njegova porodica se 1968. godine seli u Meksiko Siti u vreme velikih
društvenih promena. Tamo se kao srednjoškolac „navlači“ na poeziju i pisanje. 1973.
godine, kao dvadesetogodišnjak, Bolanjo se vraća u Čile kako bi podržao borbu i
reforme Salvadora Aljendea, međutim posle državnog udara i uvođenja diktature
Augusta Pinočea, biva uhapšen i sigurno bi ga ubili da ga nisu spasili školski
drugari iz redova policije. Naredne godine se vraća u Meksiko Siti i sa
nekoliko prijatelja pesnika osniva avangardni pesnički pokret infrarealizam.
Posle par godina kao imigrant odlazi u Španiju, i nastanjuje se u Barseloni gde
radi kao perač sudova, lučki radnik, noćni čuvar, smetlar. Bolanjo je
prvenstveno bio pesnik, a prozu je aktivno počeo da piše i šalje izdavačima tek
pošto je postao otac. S obzirom da je dugo godina zloupotrebljavao alkohol i
heroin, zakačio je hepatitis što mu je prilično narušilo zdravlje. Umro je
2003. godine u Barseloni dok je čekao operaciju presađivanja jetre.
Pre ovog
romana sreo sam se sa Bolanjovom prozom samo jednom, i to takođe sa jednim, po
obimu, nevelikim romanom, koji se zove „Udaljena zvezda“ i koji mi je, koliko se
sećam, ostavio dobar utisak. Nisam pročitao njegovo kapitalno i veoma hvaljeno
delo „2066“, niti sam pročitao „Čile noću“ i „Divlje detektive“ tako da ne mogu
da dam pouzdan lični osvrt na Bolanja kao pisca, ali probaću preko „Amajlije“ da
se dotaknem makar delića njegovog književno-poetskog univerzuma.
Roman „Amajlija“ otvara moćan početak u kojem
pripovedač iz ženskog ugla priča sledeću priču:
„Ovo će biti pripovest strave i užasa. Biće to jedan
krimić, jedna detektivska i horor priča, mada neće tako izgledati. A neće tako
izgledati zato što je ja pričam. Ja sam ta koja govori i zbog toga se ova priča
neće činiti onakvom kakva u suštini jeste. Pa ipak, to je priča o strašnom
zločinu.
Ja sam prijateljica svih Meksikanaca. Mogla bih da
kažem: ja sam majka meksičke poezije, ali bolje da se uzdržim od toga. Ja
poznajem sve pesnike i svi oni poznaju mene.“
Ovakav početak je bio dovoljno jak razlog da nastavim
sa čitanjem. Prema Bolanjovoj biografiji, rekao bih da je ovaj roman posvećen burnom
periodu Latinske Amerike, šezdesetosmaškom masakru na trgu Tlatelolko, kao i
sagledavanju avangardnog pesničkog pokreta kojem je pripadao mladi Bolanjo.
Glavni lik u romanu je Auksilio Lakutur, Urugvajka rodom iz Montevidea, koja je
u Meksiko Siti došla šezdesetih ali „ne znajuću tačno zbog čega, ni radi čega,
ni kako, ni kada“. Auksilio sebe doživjava kao „majku meksičke poezije“, koja „nije
imuna ni na jednu vrstu lepote“. Po dolasku u Meksiko Siti, Auksilio odlazi na prag Leona
Felipea i Pedra Garfijasa, španskih pesnika, pripadnika generacije 27, koji su
bili učesnici Španskog građanskog rata, na strani republikanaca i koji su po
dolasku Franka na vlast pobegli u Meksiko. Kod njih počinje da radi kao
spremačica i to samo sa jednim jedinim ciljem - postati svedok poslednjeg poglavlja
života velikih pesnika i stasavanja novih generacija. Neko vreme je spavala na fakultetima i po univerzitetskim bibliotekama.
Svakodnevno visila u jeftinim zadimljenim kafeima u kojima se okupljaju mladi
pesnici i umetnici. Auksilio postaje svedok epohe i nezaobilazna figura
pesničkih krugova Meksika. Ona je opsesivna, nežno uznemirena, siromašna, poetična,
čudna.
Bolanjo je vrhunski stilista. Njegove rečenice su
bogate, ritmične i lepo zvuče. Prisutna je određena doza intelektualizma, kao i
brojne reference koje zahtevaju malo više od prosečnog čitaoca, ali sve je to
postavljeno sa merom koja ne prelazi granicu dobrog ukusa i ne zaglavljuje na teritoriji nepodnošljive
pretencioznosti. Bolanjo je definitivno zaslužio kultni status koji ima među brojnim čitaocima
Severne Amerike i Evrope. Naravno, kako to obično biva sa najvećim umetnicima,
slava im obično dođe posle smrti. Bolanjo drugačije nije ni želeo.