Nisam očekivao da domaća produkcija, sa istim „šefom
kuhinje“, može da napravi tako kvalitativan skok, od iritantno negledljivih
„Ubica mog oca“, do zabavnog i uzbudljivog, odlično napisanog i vešto režiranog
„Državnog službenika“. Izgleda da su Ubice bile inicijalna kapisla da bi se tek
iz nekog drugog-trećeg pokušaja došlo do kvalitetnog recepta. Obaška što se u
jednom momentu ove dve serije ukrštaju. Pogledao sam ovih nekoliko epizoda i za
sada sve to odlično funkcioniše. Činjenica je da je Predrag Gaga Antonijević
ovde izabrao jači tim. Režiju pored Antonijevića potpisuju Miroslav Lekić i
Ivan Živković, dok je scenarista Dimitrije Vojnov. S obzirom da je Vojnov
poznat kao stvaralac koji poznaje žanr, ovde se pokazao i dokazao u najboljem
svetlu u svojoj dosadašnjoj scenarističkoj karijeri. Kao veoma vešt zanatlija,
spretno je ispleo priču o tajnim službama, sa trilerskim zapletom i zanimljivim
likovima. Upečatljive role su napravili Milan Marić, Nebojša Dugalić, Žarko
Laušević i Nenad Jezdić, a takođe su jako dobri Radovan Vujović, Sonja
Kolačarić, Nina Nešković, Ljubomir Bulajić, Marta Bjelica. Čak je nađena prava
uloga i za Nenada Okanovića, kojeg sam nepravedno godinama potcenjivao kao
debila iz serije Radoša Bajića. Takav glumac se može jako dobro iskoristiti za
određene karakterne likove, koje su nekada igrali glumci poput Ljubomira
Ćipranića, a kojih u domaćoj kinematografiji danas nema puno. Veoma me raduje
što su neke domaće serije počele da se gledaju isto toliko, koliko i popularne
serije Netflixa ili HBO-a. Dugo smo čekali, ali i dočekali.
Više mi se svideo Get Out,
prethodni film Jordana Peelea. US je raskošniji i maštovitiji, ali je i njegova
boljka to što Peele, kao i mnogi današnji autori, ne može da shvati da se svet
toliko promenio i da je svaki otvoreni angažman protiv globalnog totalitarizma
i nejednakosti, pa i rasizma, u ovakvom obliku besmislen. Sav besmisao se
ogleda u tome i kada se na takvoj “kritici“ broji keš zarađen na bioskopskim
blagajnama. Dakle, ovde u prvom planu imamo prvo politički komentar, odnosno
podtekst, pa tek onda dolazi horor, umesto da je obrnuto. I da sama kritika bude
smislenije subverzivna, pritajena i opasna. Ako zanemarimo taj podtekst, sam
horor je jako zanimljiv, napet i originalniji od većine američkih horora koji
se poslednjih godina hvataju za stare recepte. Peele je u igranju sa žanrom i
samom pričom otišao korak dalje od svojih savremenika. U nekim momentima mi se
učinilo da su neka rešenja neviđeno glupa, ali bi me već u narednim kadrovima
razuverio. Biblijska referenca na Knjigu proroka Jeremije 11:11 kaže „Zato
ovako veli Gospod: evo, ja ću pustiti na njih zlo, iz kojega neće moći izaći, i
vapiće k meni, ali ih neću uslišiti.“ Amerikancima je zaigrala mečka pred
vratima. Ta mečka je njihov odraz u ogledalu, zapravo svi oni Amerikanci koji
žive u senci drugih Amerikanaca koji žive na njihov račun i račun ostatka
sveta. Valjda je tako? Pitanje je šta je sve Peele mislio. Ostalo je mnogo
nejasnoća.
Nisam ljubitelj biografskih
filmova o moćnicima iz Bele kuće. Takođe nisam ni jedan od onih kojima je
Christian Bale jedan od omiljenih glumaca. Režiser Adam McKay me je odbio
konfuznim i nervoznim "The Big Short". Ipak ovaj film sam pogledao i
nisam se pokajao. Priča o Diku Čejniju i njegovim nedelima. Inteligentno
napisan, moderan, majstorski režiran, sa genijalnim obrtom o sveznajućem
naratoru.
Tajlandski film "Pokvareni
genije" režisera Natavuta Ponpirija (Nattawut Poonpiriya) je jedan od
najinteligentnijih i najuzbudljivijih filmova koje sam pogledao u poslednje
vreme. Još jedan dokaz u prilog tezi brojnih ljubitelja filma po kojoj Azijati
superiorno preuzimaju primat nad ostatkom filmskog sveta. Kinematografija im je
zdrava, a preuzeli su ono najbolje od filmskih "rođaka" iz Amerike i
Evrope. Ovaj genijalni triler bez pucanja i leševa je precizan, napet,
maestralno režiran i sjajno napisan. Sve "puca" od saspensa, a to je dovoljno
za pravi bioskopski užitak.
Niskobudžetni debitantski film
Rajana Prausa je zapravo pulp fiction bez ambicije da se dopadne širokim masama
i da jurca nagrade po filmskim festivalima. Snimljen za svega 16 dana, sa
zanimljivim zapletom, iščašenim likovima i pre svega svež i inventivan u žanrovskom
pristupu. Jedan od onih filmova koji bi se, da je ondašnji bioskopski poredak
na snazi, sigurno prikazivao u pokojnom bioskopu 20.oktobar i bio prava
poslastica za ljubitelje filmskog andergraunda.
Robert Redford je objavio da
filmom Dejvida Lourija odlazi u penziju. Iako se potrudio da sve to izgleda
šarmantno, iako su tu Sisi Spejsik, Deni Glover i Tom Vejts, ipak nije otišao u
velikom stilu. Mnogo toga nedostaje ovom filmu da bi bio dobar, iako je Dejvid
Louri odičan reditelj koji iza sebe ima par baš dobrih filmova. Gledljiv jeste,
na momente dosadan i prilično praznjikav u svakom smislu.
Dokumentarac Brusa Vebera koji na
najbolji mogući način opisuje najharizmatičnijeg holivudskog glumca. Bilo je
dovoljno da samo ušeta u kadar i suzdražnim, gotovo neprimetnim glumačkim
sredstvima na gledaoca ostavi snažan utisak. Kao od brega odvaljen, sa dubokim
glasom, spuštenim obrvama, podočnjacima, pripaljenom cigaretom i flegmatičnim
držanjem, uspeo je da kreira jedan novi tip junaka koji je mogao biti i dobar i
loš momak. U filmu su zanimljive priče ispričali Džoni Dep i Benisio Del Toro o
njihovoj fascinaciji Mičamom, ali takođe, ovde se osim filmskih veličina,
provlači i jedna ultimativna rokerska ekipa koju predvodi Dr.Džon, koji je
zajedno sa Riki Li Džons i Marijen Fejtful imao nekakakav muzički projekat sa
Mičamom, tako da je ovo dokumentarni film koji sveobuhvatno, na pravi način,
pokriva biografiju prvog, pravog i najvećeg holivudskog buntovnika.
Kusturica je snimio jedan lep
dokumentarni film o velikom čoveku, revolucionaru i najskromnijem predsedniku
na svetu. Pepe Muhika je pravi levičar, romantični gerilac, jedan od onih ljudi
kakve ćemo teško nalaziti u ovim vremenima koja nam dolaze. Muhika je kraj
jedne epohe, a svojim primerom ostavio je ideal kojem bi trebalo da teže svi ljudi,
ne samo političari.
Lars fon Trir je imao tu nesreću
da ga godinama podržava i tapše po ramenu festivalska publika koja ga je
odbacila čim je postao persona non grata. U momentu kada je ovaj promenjeni
svet, sa svojim novim pravilima političke korektnosti, počeo da se bavi temama
takozvanog osvešćivanja, kojima se na neki način ore po mozgovima
inteligentnijim ljubiteljama kinematografije, neki tamo globalni žiriji i
kultur-tregeri su shvatili da im Trir više nije potreban. Megalopolis je
postavio pitanje, kome je danas potreban autor koji dubinski promišlja svet i
problematiku ljudske egzistencije, i to na jedan osoben i svakako uznemirujući
način. Odmah je dat odgovor na festivalu u Kanu. Gomila idiota je izlazila
tokom projekcije sa vidnim nezadovoljstvom, dok je armija stupidnih kritičara
blatila Trirov novi film. Uradili su to čak i u ovom slučaju, kada je Trir svoj
film završio sa sasvim korektnim krajem u vezi sa sudbinom glavnog lika, čime
je na neki način odstupio od svoje "pomerenosti" i možda izdao sam
sebe. Ne razumem kakve su to brutalnosti šokirale osetljivu kansku publiku i
kritiku, koja je samo par meseci pre toga bila u stanju da mirne duše, uz
šampanjac, posmatra bombardovanje Sirije, na koju je kišu raketa ispalila i
francuska vojska, zajedno sa britanskom i američkom. A što se tiče naše
publike, mnogo veće brutalnosti su se mogle videti u popularnim azijskim horor
filmovima ili u svakodnevnim konferencijama za štampu koje nam godinama
priređuje Aleksandar Vučić sa armijom svojih lumpenproletertzvintelektualaca.
Hoću reći, da je taj skandinavski paranoik i stoik, kako ga je onomad opisao
pokojni Dinko Tucaković, i dalje jedan od najznačajnih filmskih stvaralaca,
koji bi u svakom smislu trebalo da imponuje ovom duhovno siromašnom vremenu.