среда, 17. април 2019.

LEYLA MCCALLA - THE CAPITALIST BLUES



“You keep telling me / To climb this ladder / I've got to pay my dues

But as I rise / The stakes get higher / I've got the capitalist blues”


Nikada nisam bio u Americi. Ako mi se nekad bude ukazala prilika da posetim taj deo sveta, najviše od svega bih voleo da vidim i doživim Nju Orleans. Tamo je sve drugačije. Kulturološka složenost koja se ogleda u spoju afričkih i evropskih doseljeničkih kultura s kulturom starosedeoca. Nije čudno što mnogi američki muzičari u jednom periodu svog života shvate da se tajna ove muzike, koju volimo i u koju na neki način verujemo, može otkriti u punom sjaju tamo negde oko delte Misisipija. Južnjačka strast koja se opire besmislu sa šarenolikom kuhinjom uzbudljivog zvuka.

To čudo od grada je nesumnjivo privuklo i Lejlu Mekalu, ćerku haićanskih doseljenika koja je rođena u Njujorku, odrastala u Nju Džersiju, a izvod iz njezinog CV-a kaže da je par godina živela i u Africi (Akra, Gana). Muzičku akademiju je završila na njujorškom univerzitetu i potom kao klasično obrazovana čelistkinja, koja ume da svira bendžo i gitaru, odlazi u Nju Orleans, gde počinje svoju umetničku odiseju kao ulični muzičar.


"The Capitalist Blues" je njen treći album koji je, po skromnom mišljenju potpisnika ovih redova, sigurno zreliji i raskošniji od prethodnih. Otvara ga istoimena pesma snimljena s tradicionalnim diksilend džez orkestrom, u kojoj je Mekala kao i svaki pošteni pesnik, odnosno singer songrajter, na strani običnog malog čoveka koji živi u ovom usranom, hladnom svetu, kojim vladaju mutanti globalnog kapitalizma. Sveta u kojem nema mesta za empatiju, u kojem svi nešto dugujemo i u kojem smo osuđeni da plivamo u okeanu punom morskih pasa.
Zatim kreće "Money is King", melodična kalipso numera u kojoj se autorka gnuša materijalističkog sveta u kojem je novac merilo svih vrednosti. Sveta u kojem možeš ubiti čoveka i ne odgovarati pred zakonom ukoliko si bogat.


Zatim se smenjuju pesme koje su žanrovski obojene uticajima južnjačkog soula, zajdeko-kejdžun bluza i tradicionalnog R&B-a, na engleskom i kreolskom jeziku.
"Lavi Vye Neg" je možda jedna od najlepših pesama na albumu, sa štimungom koji priziva filmične scene u kojima Robert Mičam okružen lepim ženama ispija flaše ruma negde na Trinidadu. Poseban utisak ostavlja numera "Aleppo", posvećena sirijskoj tragediji i patnji, sa distorziranom kakofoničnom gitarom u prvom planu i melanholičnom vokalu u kojem kao da su se ukrstile Sezaria Evora i Pi Džej Harvi.

Rekao bih da su Mekalina političnost i osvešćenost iskreni i tu nema nikakvog foliranja. Jednostavno, njen bekgraund ukazuje da je u pitanju osoba kojoj nisu daleki svetonazori zdravih levičarskih pogleda na svet. Vera u pravednije društvo i stalna zapitanost nad svetom koji je pun nepravde i nejednakosti. Rekla je da zbog toga voli da peva i na kreolskom jeziku jer je to jezik otpora.

Lejla Mekala je ovde pokazala da je u odnosu sa svojim posvojenim gradom prešla sa VI na TI. Hoću reći, Nju Orleans je skinuo šešir, poklonio se ovoj dami, prihvatio je strasno oko struka i zaplesao s njom na ulicama Francuske četvrti (French Quarter), u gradu u kojem je muzika tako velika, moćna, čarobna i bitna. “Way down in New Orleans” kako je to šezdeset i neke otpevao Erik Bardon u onoj staroj narodnoj.


Tekst je izvorno objeavljen na sajtu Espreso Kultura



Henri Miler: Kolos iz Marusija - Putovanje po Grčkoj (Karpos)



Henri Miler je uvek bio na istom putu. Taj put je imao jedan cilj - traganje za slobodom i njenim granicama. Nije bio jedini među američkim piscima u čijim dušama se rodila takva čežnja. Sličnim stazama su kasnije hodali Keruak, Ginzberg, Barouz, Tompson, ali oni su neka druga priča. Miler nikada nije pripadao nikakvim pokretima.

Rođen u Njujorku 26. decembra 1891.godine, detinjstvo i mladost je proveo u Bruklinu, gde je radio kao taksista, poštar i bibliotekar, dok nije osetio potrebu da ode u Evropu. Pre toga je napisao svoj prvi roman „Slomljena krila“, priču o kuririma telegrafske službe. Njujork i činovnički život su počeli da ga guše, dok su mu priče o progresu, materijalistički pogled na svet i opterećenost Amerikanaca logikom, debelo išli na nerve. Osetio je da takav razvoj civilizacije nagoveštava još jednu veliku nesreću.

Miler pakuje kofere, oprašta se od Velike jabuke na duži period i odlazi u Francusku. Pariz je tridesetih bio centar sveta, jer sve što je vredelo u umetnosti i kulturi Zapadne civilizacije, ozbiljno načete posle Prvog svetskog rata, živelo je u tom gradu. Henri Miler se zaposlio kao lektor u pariskom izdanju lista “The Chicago Tribune”. Ubrzo upoznaje Anais Nin i ostalo je već istorija književnosti.
Buran boemski život začinjen nezajažljivim promiskuitetom, salonske književne večeri, odjeci „izgubljene generacije“, zvuci svinga i džipsi džeza, sve skupa su uticali na piščev kreativni potencijal i tamo su rođena Milerova najpoznatija dela – „Rakova obratnica“, „Crno proleće“, „Jarčeva obratnica“, „Ružičasto raspeće“ („Seksus“, „Pleksus“, „Neksus“). Sav ozaren titulom „pesnika koitusa“, posle devetogodišnjeg pariskog života, Miler je u svom traganju za slobodom, opet naišao na prazninu i besmisao.

I tako je jedne večeri upoznao devojku po imenu Beti Rajan koja mu je „preko čaše belog vina“ ispričala priču o svojim tumaranjima po svetu sa posebnim osvrtom na Grčku. To je bilo dovoljno da odgovori na poziv svog prijatelja Lorensa Darela koji je u tom trenutku živeo na Krfu. Miler neposredno pred izbijanje Drugog svetskog rata odlazi u Grčku u kojoj doživljava prosvetljenje i tamo nastaje „Kolos iz Marusija“, jedan od najboljih i najzanimljivijih putopisa o Grčkoj.
Šta je karakteristično u ovom Milerovom putopisu? Nesavršenost koja bi se možda mogla uporediti sa jednostavnošću koju je krasio bazični rokenrol. Ovde nemamo klasičnog putopisca koji se divi arhitekturi, prirodnim lepotama, istoriji. Pominje se usput i ponešto od toga, jer to je neminovno kada je Grčka u pitanju, ali bez glasa sveznajućeg naratora, već čoveka koji gleda, oseća i istražuje jedan svet koji je u njemu probudio uspavanu duhovnost.

Priča o njegovim susretima sa grčkim intelektualcima poput pesnika Jorgosa Seferisa, doktora Teodorasa Stefanidisa i darovitog usmenog pripovedača Jorgosa Kacimbalisa je inspirativna, isto toliko koliko i susret sa običnim svetom i grčkim seljacima. Za Milera je Seferis najveći pesnik, Stefanidis najučeniji čovek, dok je taj Kolos iz Marusija zapravo „dobri stari Kacimbalis, šašav kao i svi Grci“ , „čovek koji je u stanju da uzbere cvet sa golog tla Atike, čitav grčki svet, prošlost, sadašnjost, budućnost“.

Miler običnog Grka smatra čovekom koji je mnogo prirodniji, otvoreniji i jednostavniji od Zapadnjaka. Za njega su ti ljudi otkrovenje. Ti dobrodušni, polupismeni ribari i seljaci, dali su mu više pouka nego što ih je mogao naći u knjigama i u noćnom životu Pariza i Njujorka. U tom magičnom plavetnilu Miler otkriva iskonski smisao života. Na samom početku on kaže: „Stupio sam u novo kraljevstvo kao slobodan čovek – sve se sklopilo kako bi učinilo događaj jedinstvenim i plodotvornim. Hriste bio sam srećan. Ali po prvi put u svom životu bio sam srećan sa punom svešću o tome.“

Dugo sam posle pročitanog razmišljao o tome šta znači biti „srećan sa punom svešću o tome“. Kakav je to zen? Kakvo je to osećanje? Mislim da je to blagoslov koji je rezervisan samo za ljude otvorenog srca i ljude od duha. Onaj bolji deo čovečanstva koji je uvek u manjini, koji ne kukumavči zbog toga, i nikada od tih priča ne pravi nekakav elitistički ekskluzivitet.

Takav je i Miler u ovom putopisu. On se divi Grcima i uzgred provlači opaske na račun Engleza, Amerikanca, Francuza i njihove neutemeljene nadmenosti u komunikaciji sa tim delom sveta. U svemu tome nema lažnog laskanja i udvaranja, niti je u pitanju koncept imperijalizma mašte i učitavanja. Milerov putopis je impresionistički i predstavlja epizodu iz njegovog burnog života u kojoj je otkrio onaj izvor mudrosti starih Grka, tajnu duhovnog sklada i spokoja.
Ova knjiga može biti jako čudna ljubiteljima Milerove proze na koju su navikli preko drugih romana, jer u njoj nema seksa i nihilističkog hedonizma, ali ima svetlosti, mudrosti i lepote. Ima prijateljstva i ljubavi, i to velike ljubavi prema jednoj zemlji i jednom narodu koji je evropskoj civilizaciji dao gotovo sve. Nije čudno to, što je Miler, pored svih ostalih knjiga, ovu smatrao svojim najboljim delom. Uverite se sami zašto je to tako.

Tekst je izvorno objavljen na sajtu Espreso Kultura





уторак, 16. април 2019.

PONOVO RADI BIOSKOP (nekoliko kratkih osvrta)


Nisam očekivao da domaća produkcija, sa istim „šefom kuhinje“, može da napravi tako kvalitativan skok, od iritantno negledljivih „Ubica mog oca“, do zabavnog i uzbudljivog, odlično napisanog i vešto režiranog „Državnog službenika“. Izgleda da su Ubice bile inicijalna kapisla da bi se tek iz nekog drugog-trećeg pokušaja došlo do kvalitetnog recepta. Obaška što se u jednom momentu ove dve serije ukrštaju. Pogledao sam ovih nekoliko epizoda i za sada sve to odlično funkcioniše. Činjenica je da je Predrag Gaga Antonijević ovde izabrao jači tim. Režiju pored Antonijevića potpisuju Miroslav Lekić i Ivan Živković, dok je scenarista Dimitrije Vojnov. S obzirom da je Vojnov poznat kao stvaralac koji poznaje žanr, ovde se pokazao i dokazao u najboljem svetlu u svojoj dosadašnjoj scenarističkoj karijeri. Kao veoma vešt zanatlija, spretno je ispleo priču o tajnim službama, sa trilerskim zapletom i zanimljivim likovima. Upečatljive role su napravili Milan Marić, Nebojša Dugalić, Žarko Laušević i Nenad Jezdić, a takođe su jako dobri Radovan Vujović, Sonja Kolačarić, Nina Nešković, Ljubomir Bulajić, Marta Bjelica. Čak je nađena prava uloga i za Nenada Okanovića, kojeg sam nepravedno godinama potcenjivao kao debila iz serije Radoša Bajića. Takav glumac se može jako dobro iskoristiti za određene karakterne likove, koje su nekada igrali glumci poput Ljubomira Ćipranića, a kojih u domaćoj kinematografiji danas nema puno. Veoma me raduje što su neke domaće serije počele da se gledaju isto toliko, koliko i popularne serije Netflixa ili HBO-a. Dugo smo čekali, ali i dočekali.



Više mi se svideo Get Out, prethodni film Jordana Peelea. US je raskošniji i maštovitiji, ali je i njegova boljka to što Peele, kao i mnogi današnji autori, ne može da shvati da se svet toliko promenio i da je svaki otvoreni angažman protiv globalnog totalitarizma i nejednakosti, pa i rasizma, u ovakvom obliku besmislen. Sav besmisao se ogleda u tome i kada se na takvoj “kritici“ broji keš zarađen na bioskopskim blagajnama. Dakle, ovde u prvom planu imamo prvo politički komentar, odnosno podtekst, pa tek onda dolazi horor, umesto da je obrnuto. I da sama kritika bude smislenije subverzivna, pritajena i opasna. Ako zanemarimo taj podtekst, sam horor je jako zanimljiv, napet i originalniji od većine američkih horora koji se poslednjih godina hvataju za stare recepte. Peele je u igranju sa žanrom i samom pričom otišao korak dalje od svojih savremenika. U nekim momentima mi se učinilo da su neka rešenja neviđeno glupa, ali bi me već u narednim kadrovima razuverio. Biblijska referenca na Knjigu proroka Jeremije 11:11 kaže „Zato ovako veli Gospod: evo, ja ću pustiti na njih zlo, iz kojega neće moći izaći, i vapiće k meni, ali ih neću uslišiti.“ Amerikancima je zaigrala mečka pred vratima. Ta mečka je njihov odraz u ogledalu, zapravo svi oni Amerikanci koji žive u senci drugih Amerikanaca koji žive na njihov račun i račun ostatka sveta. Valjda je tako? Pitanje je šta je sve Peele mislio. Ostalo je mnogo nejasnoća.


Nisam ljubitelj biografskih filmova o moćnicima iz Bele kuće. Takođe nisam ni jedan od onih kojima je Christian Bale jedan od omiljenih glumaca. Režiser Adam McKay me je odbio konfuznim i nervoznim "The Big Short". Ipak ovaj film sam pogledao i nisam se pokajao. Priča o Diku Čejniju i njegovim nedelima. Inteligentno napisan, moderan, majstorski režiran, sa genijalnim obrtom o sveznajućem naratoru.






Tajlandski film "Pokvareni genije" režisera Natavuta Ponpirija (Nattawut Poonpiriya) je jedan od najinteligentnijih i najuzbudljivijih filmova koje sam pogledao u poslednje vreme. Još jedan dokaz u prilog tezi brojnih ljubitelja filma po kojoj Azijati superiorno preuzimaju primat nad ostatkom filmskog sveta. Kinematografija im je zdrava, a preuzeli su ono najbolje od filmskih "rođaka" iz Amerike i Evrope. Ovaj genijalni triler bez pucanja i leševa je precizan, napet, maestralno režiran i sjajno napisan. Sve "puca" od saspensa, a to je dovoljno za pravi bioskopski užitak.


Niskobudžetni debitantski film Rajana Prausa je zapravo pulp fiction bez ambicije da se dopadne širokim masama i da jurca nagrade po filmskim festivalima. Snimljen za svega 16 dana, sa zanimljivim zapletom, iščašenim likovima i pre svega svež i inventivan u žanrovskom pristupu. Jedan od onih filmova koji bi se, da je ondašnji bioskopski poredak na snazi, sigurno prikazivao u pokojnom bioskopu 20.oktobar i bio prava poslastica za ljubitelje filmskog andergraunda.


Robert Redford je objavio da filmom Dejvida Lourija odlazi u penziju. Iako se potrudio da sve to izgleda šarmantno, iako su tu Sisi Spejsik, Deni Glover i Tom Vejts, ipak nije otišao u velikom stilu. Mnogo toga nedostaje ovom filmu da bi bio dobar, iako je Dejvid Louri odičan reditelj koji iza sebe ima par baš dobrih filmova. Gledljiv jeste, na momente dosadan i prilično praznjikav u svakom smislu.


Dokumentarac Brusa Vebera koji na najbolji mogući način opisuje najharizmatičnijeg holivudskog glumca. Bilo je dovoljno da samo ušeta u kadar i suzdražnim, gotovo neprimetnim glumačkim sredstvima na gledaoca ostavi snažan utisak. Kao od brega odvaljen, sa dubokim glasom, spuštenim obrvama, podočnjacima, pripaljenom cigaretom i flegmatičnim držanjem, uspeo je da kreira jedan novi tip junaka koji je mogao biti i dobar i loš momak. U filmu su zanimljive priče ispričali Džoni Dep i Benisio Del Toro o njihovoj fascinaciji Mičamom, ali takođe, ovde se osim filmskih veličina, provlači i jedna ultimativna rokerska ekipa koju predvodi Dr.Džon, koji je zajedno sa Riki Li Džons i Marijen Fejtful imao nekakakav muzički projekat sa Mičamom, tako da je ovo dokumentarni film koji sveobuhvatno, na pravi način, pokriva biografiju prvog, pravog i najvećeg holivudskog buntovnika.


Kusturica je snimio jedan lep dokumentarni film o velikom čoveku, revolucionaru i najskromnijem predsedniku na svetu. Pepe Muhika je pravi levičar, romantični gerilac, jedan od onih ljudi kakve ćemo teško nalaziti u ovim vremenima koja nam dolaze. Muhika je kraj jedne epohe, a svojim primerom ostavio je ideal kojem bi trebalo da teže svi ljudi, ne samo političari.



Lars fon Trir je imao tu nesreću da ga godinama podržava i tapše po ramenu festivalska publika koja ga je odbacila čim je postao persona non grata. U momentu kada je ovaj promenjeni svet, sa svojim novim pravilima političke korektnosti, počeo da se bavi temama takozvanog osvešćivanja, kojima se na neki način ore po mozgovima inteligentnijim ljubiteljama kinematografije, neki tamo globalni žiriji i kultur-tregeri su shvatili da im Trir više nije potreban. Megalopolis je postavio pitanje, kome je danas potreban autor koji dubinski promišlja svet i problematiku ljudske egzistencije, i to na jedan osoben i svakako uznemirujući način. Odmah je dat odgovor na festivalu u Kanu. Gomila idiota je izlazila tokom projekcije sa vidnim nezadovoljstvom, dok je armija stupidnih kritičara blatila Trirov novi film. Uradili su to čak i u ovom slučaju, kada je Trir svoj film završio sa sasvim korektnim krajem u vezi sa sudbinom glavnog lika, čime je na neki način odstupio od svoje "pomerenosti" i možda izdao sam sebe. Ne razumem kakve su to brutalnosti šokirale osetljivu kansku publiku i kritiku, koja je samo par meseci pre toga bila u stanju da mirne duše, uz šampanjac, posmatra bombardovanje Sirije, na koju je kišu raketa ispalila i francuska vojska, zajedno sa britanskom i američkom. A što se tiče naše publike, mnogo veće brutalnosti su se mogle videti u popularnim azijskim horor filmovima ili u svakodnevnim konferencijama za štampu koje nam godinama priređuje Aleksandar Vučić sa armijom svojih lumpenproletertzvintelektualaca. Hoću reći, da je taj skandinavski paranoik i stoik, kako ga je onomad opisao pokojni Dinko Tucaković, i dalje jedan od najznačajnih filmskih stvaralaca, koji bi u svakom smislu trebalo da imponuje ovom duhovno siromašnom vremenu.