Bio sam tada još uvek u osnovnoj školi. Pored domaćih pop rock bendova, koji su bili
neizbežni, počeo sam da otkrivam lepšu stranu muzike tako što sam pozajmljivao kasete
i ploče od starijih likova koji su izgledali baš onako kako sam želeo i ja da
izgledam. Ako me pitate kako, mogao bih vam reći da je većina njih podsećala na
neku varijantu socrealističnog Brusa Springstina sa provincijske kaldrme. Malo
stariji znaju o čemu pričam jer se sve to dešavalo negde krajem osamdesetih,
neposredno pre pada. I baš negde u to vreme, jednog nezapamćeno toplog leta, okupljali
smo se u parku ispred lokalnog bioskopa. Imali smo izlazak do ponoći, a nekada
i posle toga, što je prednost odrastanja u malom gradu. Takođe preko ličnih
poznanstava imali smo često mogućnost da uđemo u bioskop za džabe što smo rado
koristili. Tako smo jedne večeri zaglavili na projekciji filma „Blue Velvet“
Dejvida Linča. Naravno, tada nisam imao pojma ni ko je Dejvid Linč, ni u čemu je
smisao filma koji sam odgledao, ali se sećam da sam bio fasciniran predivnom pesmom
u sceni koja je izgledala potpuno bolesno. Kompletna atmosfera mi se nekako
urezala u mentalno emotivni sklop, tako da i dan danas mislim da je to jedna od onih filmskih scena koje su mi promenile percepciju. Za divno čudo, znao sam da tu pesmu peva Roy Orbison. Ne znam
kako, ali sam znao. Biće da je TV program bio edukativniji i bogatiji nego
danas i da sam negde usput ukačio da se taj čika sa velikim naočarima za sunce,
frizurom kao u baba Žake, glasom kao u slavuja, zove Roy Orbison.
Posle toga, možda već sledećeg leta, od jednog
sumnjivog tipa koji je živeo u zgradi do moje pozajmio sam ploču / soundtrack „Roy Orbison and Friends, A Black and White
Night” i to je bilo jedno prosvetljujuće rokersko iskustvo. U to vreme je malo ko od mojih vršnjaka mario za ovakvu muziku. Jedan deo
ekipe je uglavnom slušao Guns N Roses, drugi U2 i EKV, treći MTV hitove tako da
sam bio poprilično usamljen u obožavanju Roya Orbisona. Elem, pošto sam došao u
posed te ploče na 24 sata morao sam pod hitno da izboksujem termin kod
poznanika koji je imao aždaju od gramofona sa dobrim dekom kako bih istu presnimio
na kasetu. Moje govno od plastičnog Camacrown muzičkog stuba nije moglo da
napravi kvalitetan snimak, zbog čega sam često gledao da budem dobar i sa
ljudima koji su imali kvalitetne muzičke uređaje u kući. Danas, kada se toga
setim, stidim se koristoljubivog poriva ali šta da se radi. Bili smo u
tehničkom smislu zakinuti, a ni roditelji nam nisu puno polagali na takve
stvari. Morali smo u tom smislu da “žicamo”. Tako, kada danas govorimo o tim
pločama koje bi poneli na pusto ostrvo, prosto se nametne i neka priča koja
nije vezana striktno samo za muziku, već za doživljaj pribavljanja i prvog preslušavanje tog albuma,
ambijent u kojem se to dešavalo, vreme u kojem se dešavalo. Dakle, nostalgija
je neizbežna, ali ne sme biti presudna. Smešno je kada pomislim da sam čovek
koji je nostalgičan za pločom koja je snimljena 1988. godine sa svim tim pesmama
i autorom koji pripadaju najboljim dekadama rokenrola. Hoću reći, ova ploča je
bila retro i tada, ali vreme je pokazalo da je bolja od većine onih “modernih”
albuma koje su se tih godina vrteli po top listama. Zub vremena je čudo. Svaki
orah ide na proveru.
„Roy Orbison and Friends, A Black and White Night” je jedan
fantastičan audio i vizuelni live dokument o vanserijskom talentu čoveka koji je potekao iz
Teksasa, i trnovitim putem, uz velike životne gubitke (gubitak supruge i smrt
dva sina), stigao do Panteona u kojem danas sedi zajedno sa Elvisom i Cashom.
Na koncertu/albumu su kao prijatelji gostovali T Bone Burnett, Bruce Springsteen, Tom
Waits, Elvis Costello, K.D.Lang, Jackson Brown, Bonnie Raitt, J.D. Souther.
Samo prisustvo navedene plejade ukazuje o kakvom delu je reč. U svakom slučaju
najbitnije je da uvek dobro zvuči.