Pomorandže i sunce (Oranges and Sunshine) - Jim Loach (2010)

Kada bi krenuli sa nabrajanjem svih zločina koje je Engleska počinila kroz istoriju, sigurno se svi ne bi mogli nabrojati na prstima jedne ruke. Brojka je znatno veća i o njoj će suditi istoričari i sam engleski narod, a na to će ih, pored savesnih pisaca, podsećati i neki filmski autori koji su svesni da njihov nacionalni megalomanski „Great“ nije baš moralno najčistiji. Napraviti imperiju je lepo, ali kada je ista stvorena na tuđoj krvi i znoju kolonijalnih robova, postavljaju se brojna pitanja. Grandioznost ipak ostaje netaknuta u svoj svojoj veličanstvenosti. Nove generacije neće postavljati ponovo ista pitanja. Šta je bilo, bilo je. Istorija melje sve pored sobom. Neke stvari će se pamtiti, neke se nikada neće zaboraviti. Kako su prvi ustali protiv Hitlera, to im je dalo alibi za mnoge stvari, ili su barem tako mislili. Lurmanov film „Australia“ (2008) je pre nekoliko godina poslao samokritične signale i svetu predstavio jednu ružnu epizodu kolonijalnog nacizma. Danas je to uradio Džim Louč, sin reditelja Kena Louča, koji je u svom prvom filmu „Oranges and Sunshine“ (2011) obradio jednu osetljivu priču koja je uzdrmala britansku javnost, kako u vreme kada je isplivala na površinu, tako i danas po početku prikazivanja ovog filma.

Margaret Hemfriz je socijalna radnica iz Notingema, koja slučajno otvara „Pandorinu kutiju“ iz koje iskače tajni projekat vlada Velike Britanije i Australije, koji ni po čemu ne zaostaje za nacističkim projektima koje je Hitler sprovodio za vreme Drugog svetskog rata, s tim što su u ovom slučaju, beskrupulozno iskoristili svoje potomstvo zarad imperijalnih ciljeva. U pitanju je britanizacija Australije koja je sprovođena do 1970. tako što su britansku decu iz sirotišta, koja su bila oduzeta od „problematičnih“ roditelja, deportovali u Australiju obećavajući im „Pomorandže i sunce“ i bolji život. Svima su pre toga rekli da su im roditelji umrli, dok su roditeljima rekli da su deca usvojena od strane imućnih porodica koje će brinuti o njima i izvesti ih na pravi put. Tamo su ih smeštali u zajednice, komune i crkve, gde su ih čekali beda, težak fizički rad i nadređeni sadisti , često pedofili. Margaret Hemfriz je rešila da istraje u rasvetljavanju ovog zločina i ono što su brojne žrtve deportacija (oko 500.000 dece) uspele da dobiju je lakonsko izvinjenje vlada dveju zemalja iz 2007.godine i ovaj film. Pravda je delimično zadovoljena, ali ostale su rane na dušama te dece, koja su danas ljudi, a koje ne mogu zaceliti nikakva izvinjenja. Zločin je počinjen. Kasno je.

Džim Louč je pokazao da je dostajan očevog nasleđa, jer je na pravi način prihvatio očevu poetiku dokumentarističkog realizma socijalne orijentacije, i krenuo da je razrađuje na neki svoj način. U tome je imao podršku opasne glumačke ekipe, od fantastične Emili Votson , preko sjajnog Hugo Vivinga do zastrašujuće „iritantnog“ Dejvida Venhema. „Orange and Sunshine“ je jedna tužna priča o ranama napravljenim gadošću ljudskog roda. Čovek je zaista jedan neuspešan projekat.

Rise of the Planet of the Apes - Rupert Wyatt (2011)

Od Šefnerovog kultnog dela (Planet of the Apes - 1968), preko Bartonovog promašaja (Planet of the Apes - 2001), dolazimo do poslednje verzije Ruperta Vajata (Rise of the Planet of the Apes – 2011) koja prema vremenskom sledu događaja zapravo predstavlja početak. Vajat se potrudio da nam ispriča priču o tome kako je sve počelo i kako se svet pretvorio u planetu majmuna. Da li je uspeo u tome, sami ćete proceniti, ali meni se bogami cela priča poprilično dopala. Kao neko ko nije veliki fan prethodnih filmova, u društvu dva tinejdžera na vikend gostovanju u Beogradu, u gostoprimljivom duhu dobrog domaćina odvedoh ih u Kolosej sa namerom da overimo blokbaster koji prema pričama mnogih filmofila predstavlja nešto što je trenutno najzanimljivije u bioskopskoj ponudi.

U pitanju je priča koja prati razvoj šimpanze Cezara rođenog u laboratoriji kao slučajnost jednog eksperimenta koji je trebalo da reši problem Alchajmerove bolesti kod ljudi. Dakle, Cezar nije običan majmun, već nadprosečno inteligentno stvorenje čiji je mozak napredan zbog hormona ili virusa koji je u Cezarovu mama šimpanzu ubrizgavao doktor – naučnik Vil (James Franco). Doktor Vil ne personifikuje naučnika koji zarad sujete i novca želi da pronađe lek za Alchajmera, već zabrinutog sina koji želi da pomogne svom ocu kojeg tumači, skoro uvek fenomenalni, John Lithgow, kao i Cezaru, kojeg je još kao bebu spasio od laboratorijske eutanazije. Cezara igra fenomenalni Andy Serkis koji je igrao Kinga Konga i Goluma kod Pitera Džeksona, kao i punk rock antiheroja Iana Durya u filmu „Sex Drugs and Rock and Roll“. Međutim, posle jednog incidenta, Cezara sudskim putem oduzimaju vlasti i smeštaju ga u azil za primate gde vladaju zakoni zatvorenih zajednica, svima dobro poznati iz zatvorskih filmova. Cezar shvata okrutnost ljudske rase prema šimpanzama, osvaja poziciju alfa mužjaka u azilu i priprema revoluciju.

U ideološkom smislu film je obojen levičarskim bojama. Darvinovski „to much monkey business“, antiglobalistički - green peace pogled na svet, kao i kritički osvrt na pentagonske-farmako- naučne krugove SAD. Moj ispisnik David Oyelovo iz Oxforda, čiji je ćale iz daleke Nigerije doputovao Kutijevim karavanom u Evropu, stopostotni je crnac koji u američkom filmu predstavlja Afroamerikanca, a koji je, gle čuda, negativac. To se sigurno nije dogodilo u nekom filmu A produkcije u poslednjih petnaest godina. U dramaturškom smislu ima rupa koje su zanemarljive jer sama priprema za akciju, kao i akcija koja se ogleda u okršaju ljudi i majmuna na ulicama San Franciska i čuvenom Golden Gate mostu je potpuno spektakularna. Adrenalinski vatromet koji odavno nije viđen u nekom bioskopskom A filmu. Te scene su me podsetile na detinjstvo i uzbuđenja koja sam doživljavao gledajući npr. “Blue Thunder” ili “Mad Maxa”. U svakom slučaju, dopalo vam se to ili ne, u pitanju je film koji je vredan gledanja i zato se spustite do nekog bioskopa u gradu, pre no što zagazite u septembarski haos svakodnevnice. Ako su kojim slučajem u vašem gradu ili varoši ugasili bioskop, sačekajte DVDRip i podelite ga sa drugarima.

Džem od smokava (Incir Reçeli ) 2011

“Džem od smokava” je prvi igrani film turskog glumca, pisca, reditelja i producenta Aytaça Agirlara. U pitanju je autor koji mi je u potpunosti nepoznat. Inače, sa tih prostora sam gledao samo filmove Fatiha Akina koji je naturalizovani Nemac , turski “kultur gastos” iz Hamburga, a što se tiče njegovih zemljaka iz matice, priznajem da su mi skroz nepoznati. Ko još ima živaca i volje da prati turske filmove?! Ako je suditi po sapunicama, onda je bolje izvršiti harakiri ili progutati cijanid, ali ako ima još filmova poput Agirlarovog “Incir Reçeli” onda se dobrovoljno upisujem u fan klub ovakvih ostvarenja.

Odavno nisam gledao jednu ovako toplu melodramu, čiji je osnovni adut emocija, iako je zbog same tematike autor hodao tankom linijom mogućeg skliznuća u patetiku. To se nije dogodilo. Majstor ga je izveo do kraja. Ovde nema nasilja, cinizma i razotkrivanja velikih intelektualnih istina. Ovo je, najprostije rečeno, priča o ljubavi. Znate ono, kada čovek voli ženu i kada žena voli čoveka, a neko ili nešto treće im smeta. Onda dođe do nesporazuma, pa se pati, pa se raspadaš od tuge, pa dobiješ stvaralačku inspiraciju, pa posle toga želju za pokajanjem. Onda te saplete život, kurva stara, pokloni ti katarzu, ali ti oduzme ono što si najviše želeo i voleo. Zajebano do koske!

Metin je pisac TV skečeva i dramaturg koji radi na lokalnoj televiziji. Slobodno vreme provodi u jednom jazz klubu ćaskajući sa ortakom koji pokušava da se bavi umetničkom fotografijom, kao i sa prijateljicom koja peva u klubu, a koja je potajno zaljubljena u Metina. Međutim, jedne večeri Metin upoznaje Duygu i njegov život se menja iz korena. Kada bih nastavio dalje sa pričom, bojim se da bih previše toga razotkrio, a spojlerisanje je ponekad zločin, tako da ću ovde stati

i ispričati vam nešto o Duygu. Kakva je zapravo Duygu? Ona je san svakog normalnog muškarca. Ume lepo da se smeje, i to onako da ne možeš ostati ravnodušan. Lepa je, svakako. Inteligentna, dobra, emotivna, vedra, može da popije, “miriše” na Istanbul, obožava džem od smokava. Metin je sličan. Srodna duša prelepe Duygu. Njih dvoje je u ovih 94 minuta spakovao Aytaç Agirlar i bez velikih pretenzija poklonio svetu jednu dirljivu priču, koja je u tehničko filmskom pogledu, apsolutno moderna, i koja može da komunicira sa bilo kojim stanovnikom planete zemlje, dok su boje i ukusi rezervisani samo za ljude sklone strasnom pogledu na život. Ne znam kome Agirlar sve duguje. Jednim delom Sirku, drugim Almodovaru, trećim nekoj svojoj tradiciji, ali je dobro to što se u tom delu sveta pojavio još jedan autor čije filmove mogu sa velikim zanimanjem očekivati i u budućnosti.

Sam protiv svih - Gaspar Noé (1998)

Moglo bi se reći da je od svih predstavnika violentnih sineasta (Greg Araki, Lari Klark, Lars Fon Trir) Gaspar Noe, najbeskrupulozniji i najdirektniji kritičar zapadno evropskog sveta, koji pokazuje maligne simptome bespovratnog raspada jedne od najsuperiornijih civilizacija u istoriji čovečanstva. Lično, nisam baš lud za njihovom poetikom, ali ih s vremena na vreme udostojim, čisto da bih bio u toku.

Sam protiv svih (Seul contre tous) je zapravo prvi igrani film Gaspara Noe iz 1998.godine, koji mu je otvorio vrata svih svetskih festivalskih dvorana, a u kojima je do danas predstavio još dva svoja filma (Irreversibile iz 2002. i Enter the Void iz 2009.). S obzirom da je u pitanju autor koji trguje zlom, ali to ne radi obično i vulgarno poput Larija Klarka, nije čudno to što je veoma popularan u redovima konformističkih alternativnih elita, jer je danas veoma cool odobravati predstavu ogoljenog nasilja u umetnosti. Takvi oblici, po svemu sudeći, zadovoljavaju estetsko intelektualnu glad razmažene „dečurlije“ srednje i više srednje klase, i ostavljaju prostor građanskim intelektualcima za cool samoreklamiranje (pametan sam i u mnogo sam dobrom fazonu). Lično, više mi prijaju predstave nasilja holivudskih klasika (Zigel, Pekinpo, Karlson, Flajšer) i tarantinovskih zlatnih trenutaka, kao i žanrovske „predstave“ savremenog azijskog filma, nego nasilje koje prikazuju gore navedeni autori, ali i pored sopstvenih afiniteta, moram priznati da Noe ipak, u svojoj ideji filma, neguje jednu nadmenu autorsku vizuru upućenu jednom žanru sa kojim se zapadna civilizacija, i svi mi u toj civilizaciji, u stvarnosti suočavamo.

Glavni lik u filmu je mesar kojeg tumači Philippe Nahon (neverovatna sličnost sa Ratkom Mladićem iz devedesetih) frustrirani pripadnik francuskog društva, koji je imao nesrećno detinjstvo, čijeg su oca kao komunistu ubili nacisti, kojeg je žena ostavila sa maloletnom autističnom ćerkom prema kojoj ima incestuozni zaštitnički stav. Ubrzo zaglavljuje zatvor zbog ubistva čoveka za kojeg je umislio da mu je silovao ćerku i posle nekoliko godina robijanja izlazi iz zatvora i pokušava ponovo da se uključi u sistem. Međutim, Francuska se toliko promenila, prijatelji su ga zaboravili, nova žena ga neprestano kinji, te mesar ponovo kreće svojim putem u potrazi za smislom sopstvene egzistencije. Taj put za sobom nosi izlive brutalnosti od kojih će vas na momente zaboleti želudac, a koji zapravo predstavljaju metaforu kojom je autor želeo da nagovesti ponovno rađanje fašizma u Evropi, a pogotovu u multikulturalnoj Francuskoj u kojoj je ideja bratstva, slobode i jednakosti osvojena giljotinom. Možda će se ceo taj sistem, po Noevim slutnjama, giljotinom vratiti i u varvarstvo. „Seul contre tous“ ne ostavlja Francuskoj vremena i prostora, već vrišteći upozorava da je vreme isteklo i da se zavesa spušta. Sve ostalo su lažne priče, kao i mesareva odjava sa palamuđenjem o moralu. Zlo nikada ne spava.

Francuski roman - Frederik Begbede

„Francuski roman“ je moj prvi susret sa prozom Frederika Begbedea. Promakla su mi sva njegova prethodna dela („U pomoć, molim za oproštaj”, “99 Francs” u Srbiji preveden pod nazivom “399 dinara “) a po mišljenju nekih ozbiljnih književnih kritičara ispada da “Francuski roman” bolje leži čitaocima koji su se već upoznali sa ranijim radovima Begbedea, zato što je u pitanju autobiografska priča koja mu posle prethodnih romana dođe kao desert sa jagodom na vrhu. Moram priznati da meni nije mnogo smetalo, jer sam mu se prepustio sa uživanjem i bez opterećenja.

Inače, Frederik Begbede je jedan veoma zanimljiv tip. Izdanak je buržujske francuske porodice, a u životu se bavio advertajzingom, radio kao TV voditelj, a neko vreme i kao DJ. Voli Selindžera i Breta Istona Elisa, Pixies i White Stripes, razveden je i ima ćerku Kloe.

U “Francuskom romanu” bavi se rekonstrukcijom svog života, posebno detinjstva. 2008. godine je zbog konzumiranja kokaina na javnom mestu zaglavio zatvor i ovom knjigom se razračunava sa svojom prošlošću, svojim porocima, svojom nestalnošću i pokušava samom sebi da objasni sebe. Rastao je u senci savršenog brata i porodici sa pedigreom, što je predstavljalo veliko opterećenja za njega, dok je sa druge strane kao dete veoma patio zbog razvoda svojih roditelja, kada je izgubio veru u ljubav. Sama priča je užasno uzbudljiva i duhovita, na momente poprilično dirljiva, jer sam Begdbede svoje delo definiše kao priču “o melanholičnom dečaku koji je odrastao u zemlji koja se ubila, koga su vaspitavali roditelji deprimirani svojim neuspešnim brakom. Ovo je priča o zemlji koja je uspela da izgubi dva rata praveći se da ih je dobila, a zatim uspela da izgubi svoje kolonijalno carstvo praveći se da to nije uopšte važno za njen ugled i veličinu. Ovo je priča o novom ljudskom rodu ili o tome kako su katolički monarhisti postali globalizovani kapitalisti. Takav je život kojim sam živeo: francuski roman.” (Frederik Begbede, izdanje Booka 2010, str. 128-129)

Frederik Begbede nije vrhunski pisac, niti je pisac koji želi da vam otkrije “velike životne istine”, ali je jedna zanimljiva pojava na evropskoj književnoj sceni. Mislim da novinari preteruju kada ga nazivaju najprovokativnijim piscem Francuske. Trebalo bi da imaju u vidu da ipak tamo još uvek živi čovek koji se zove Mišel Uelbek. Da se ne lažemo!

Mogućnost ostrva - Mišel Uelbek

Mišel Uelbek je nadrkani pisac koji ima šta da kaže. Njegov roman “Mogućnost ostrva” je, posle “Platforme” i “Elementarnih čestica“, bar što se mene tiče, nešto najbolje što je do sada napisao. U pitanju je roman koji bi se jednim delom, žanrovski mogao svrstati u SF, dok drugim delom više podseća na odjeke egzistencijalističke proze, prošarane selinovskim nihilizmom i balzakovskom komunikativnošću koja ga je približila širim čitalačkim krugovima diljem planete. Šteta je što se kod nas primio samo među intelektualnom snobovštinom, jer očigledno je da se Uelbek služi populističkim obrascima i populističkom građom prilikom stvaranja svojih dela, bilo da je u pitanju kriza seksualnosti, bilo da je u pitanju genetski inženjering, tako da bi njegove knjige bez problema mogli čitati i ljudi koji zaziru od takozvanih guru pisaca koje sebično čuvaju i svojataju “urbane” elite.

Uelbek nam svoje viđenje savremenog sveta prenosi kroz lik Danijela 1, ciničnog komičara čija je karijera na zalasku, a koji prilikom bespomoćnosti koju donose godine (starost) izvodi bilans stanja i uspeha sopstvenog života. Kao i kod svakog zajebanog Francuza, priča obiluje sočnim, zanimljivim, uzbudljivim i intrigantnim opservacijama, koje dotiču životne istine i zablude, kao i originalne poglede na umetnost, filozofiju, nauku, ljubav i seks. Ljubica Arsić je u pogovoru napisala: “Uelbek slika seksualnost i ljubav i dalje kao tajnu. U svim njegovim romanima ima mnogo ljubavi i seksa. Uelbek ne veruje u seks bez ljubavi…” Paralelno sa ispovešću Danijela 1, priču dopunjuju komentari Dainjela 24 I Danijela 25 koji su zapravo klonovi Danijela 1 jer je isti pristupio sekti koja je svojim sledbenicima obećala besmrtnost i koja se u bliskoj budućnosti nametnula kao vladajuća religija.

Ako vas ništa od navedenog neće inspirisati da svratite do obližnje knjižare ili biblioteke kako bi našli ovu knjigu, vi onda nikada nećete saznati zašto je ova knjiga inspirisala Iggya Popa da započne jedno novo poglavlje u svom umetničko-muzičkom opusu. Imaju nečeg zajedničkog Uelbek i Iggy. Ne znam kako se to zove, ali sam siguran da će mnogi tu sponu prepoznati.