Odakle da krenemo?
Od Lava Nikolajeviča Tolstoja, jer nema drugog početka. Njegovu pripovetku „Smrt Ivana Iljiča“ pročitao je veliki Akira Kurosava. Inspirisan i ganut tom pričom, 1952. godine snima film „Ikiru“. To je danas filmski klasik. Posle sedamdeset godina, nobelovac Kazuo Išiguro je rešio da oda počast ovim velikim umetnicima, i napisao je scenario inspirisan Kurosavinim filmom, a radnju filma je smestio u posleratni London. Dakle, Išiguro je Japanac koji je rođen u Nagasakiju, kao dete se preselio u Englesku, a posle školovanja i umetničkog etabliranja, u kulturološkom smislu, postao je autentični Englez. Ko god je čitao ili gledao film „Ostaci dana“ Dzejmsa Ajvorija, teško može da poveruje da je to napisao Japanac. Ipak, od korena se ne može pobeći, pa je verovatno ovde kao pisac posegao za korenom velike ruske književnosti, kao filmski scenarista za sopstvenim poreklom i divljenjem delu velikog filmskog genija, i na kraju sve to uobličio u delo britanske kulture koja ga je asimilovala i kojoj po svemu suštinski pripada. Ipak da ne dajemo preveliki značaj filmskom scenariju, koji može da bude i genijalan ali da ostane samo mrtvo slovo na papiru, ako ga ne izvede dobra rediteljska ruka, u simbiozi sa svim drugim učesnicima u stvaranju jednog filmskog dela.
Početak filma otvara efektna retro špica koja dočarava epohu ranih pedesetih sa svim tim londonskim ulicama prepunim ljudi sa dobro poznatim „bowler“ šeširima, lepo obučenim damama i ostalim svetom. Autentični crveni autobusi, taksi vozila, Big Ben, Pikadili, sve je tu. Upoznajemo se sa glavnim likom mister Vilijamsom kojeg igra sjajni Bil Naj. Ukratko, on je čovek koji je čitav život živeo sa „motkom u dupetu“ kao i mnogi Englezi tog vremena, koji su pripadali srednjoj klasi. Vilijams je šef nekog odeljenja u gradskoj upravi, koji ima svoj tim od petoro zaposlenih. Komunkacija između njih je izuzetno hladna i distancirana, jer tako se mora prema pravilima društvenog statusa, ali tu uštogljenost narušavaju novajlija Vejkeling (Aleks Šarp) i vesela Margaret ( Ejmi Lu Vud). Kada Vilijams otkrije da je teško bolestan, shvata da je čitav život protraćio življenjem po pravilima i podizanjem ručne kad god bi emocije krenule da se kotrljaju niz dušu. Tada je rešio da okrene drugi list, pa makar i za preostalih šest meseci života.
Snimanje rimejka nekog dobrog klasika može se posmatrati ili kao hrabar čin ili kao svetogrđe. Listajući filmografiju Olivera Hermanusa, shvatio sam da ništa njegovo nisam gledao ranije i za mene je bio potpuni anonimus do ovog filma. Rediteljski je korektno izveden, jer kao što rekoh na početku, imao je dobar scenario, pa bi bila velika šteta da se sve to upropastilo. Film nije bez mana, ima određenu tromost u prvom delu, emocije su malo suzdržane, kao i sami likovi, ali se tokom drugog dela razigrava i popravlja stvar. Vilijamsov susret u Brajtonu sa piscem bonvivanom kojeg igra Tom Burk mi je najklimaviji deo filma. Rekao bih nedovoljno ubedljiv. Moglo je to mnogo bolje. I Tom Burk je pogrešan izbor, nedovoljno harizmatičan. S druge strane, vizuelno je raskošan, epoha je verno prikazana, muzika je predivna, a glumci su sjajni jer su gotovo svi do jednog izašli iz britanske pozorišne škole, što je poželjno kada su ovakvi filmovi u pitanju. Bil Naj je još jednom pokazao da je izvanredan glumac, njegov lik je lepo izvajan i savršeno je izneo ulogu do kraja, tako da nije čudno to što je dobio velike pohvale od kritike i publike. Što se tiče samog filma kao celine, on ostavlja dobar utisak kao jedan lep i kvalitetan glavnotokovski (britansko-evropski) film, koji će svojim starinskim šmekom ulepšati bioskopski repertoar, ali daleko je od onoga što je mogao/želeo da bude. Moja sugestija je da ga pogledate u bioskopu. Ono što je meni nedostajalo u ovom filmu je možda baš ta magija velike melodrame koja bi čoveka naterala da posegne za papirnom maramicom na kraju filma. Jedna suza nije dovoljna. Kao da su se autori plašili da ne pređu granicu i ne skliznu u patetiku i kič, ali su na nekim mestima zaista bili patetični na onaj loš način. Granica uvek postoji, veliki filmski majstori melodrame poput Dejvida Lina ili Daglasa Sirka umeli su da pronađu tu crtu, ali Išiguro i Hermanus ipak nisu imali hrabrosti da joj se približe još malo, a bilo je prostora.